Sećanje (11)
Kada su pokušavali da fotografišu Indijance, oni bi bežali da im ne bi ukrali dušu. Poklanjali su im ogledalca, ali videvši svoj lik u ogledalu, plašili su se da ne izgube u njemu dušu... Čovek ne vidi svoje lice, svoje oči, ne zna kakav mu je pogled i svetlost kojom zrači kroz pogled. Videvši sebe u ogledalu ili na fotografiji, upoznajemo svoje lice, oči, osmeh... Videvši sebe u mirnoj, bistroj vodi, Narcis je bio opčinjen svojom lepotom i ona je postala njegova kob, njegov nespokoj.
Selfi. O, čudnog li naziva! A može i ovako da se kaže: narcisoidni pogled u ogledalo u potrazi lepote u sebi. Savremena tehnologija pruža mogućnost i foto-ulepšavanja. I ne trebaju nam novine i TV – postavimo selfi na FB i sličnu društvenu mrežu, postanemo "poznati" i nastaje divljenje našem liku. Ego nam postaje jači, sigurniji smo... a duša, gde nam je tada duša? Indijanci su znali odgovor i pre izuma zvanog „selfi“.
Nadica Janić, 4 godine
Volim ovu moju fotografiju gde je zabeležen trenutak. Ali u njoj je i moja Večnost. Zapitanost i zbunjenost kada mi se otkriva pravo lice. „Zašto?“ - pitala sam se kada mi je fotograf dobacivao: „Nasmej se.“ „Gledaj u mene!“
Oduglovlačio se taj posao oko devojčice koju su zvali Alisa. A razlog nadimka je što je svima govorila da je iz drugog sveta, iz sveta čudesa kao što je i Alisa. Imala je vizije svoje prošlosti, svoje budućnosti. Imala je i slike Večnosti u očima.
Oduglovlačio se taj posao oko devojčice koju su zvali Alisa. A razlog nadimka je što je svima govorila da je iz drugog sveta, iz sveta čudesa kao što je i Alisa. Imala je vizije svoje prošlosti, svoje budućnosti. Imala je i slike Večnosti u očima.
Skrenula je pogled, stisnula usnice. „Zašto da se nasmejem, kad ništa nije smešno?“ Škljoc! I otrčala je.
Obdanište u Surčinu. Veliko dvorište. Ograđen pesak za igru. Velika stabla lipe. Poljski klozet u koji nije smela da uđe... Davna 1952. godina.
Nadica Janić
Nadica Janić
Kažu, zalazak sunca je sudbonosan trenutak. Veza Sadašnjosti i Večnosti... Bilo je leto. Predveče. Trenutak kada sam posumnjala, zapitala se i poželela da odem u svet snova.
Alisa u meni postoji. Grlim to malo, toplo biće koje kao ptičica često zadrhti u mojim grudima.
Nadica Janić
2 коментара:
Ostao je isti predivni detinji pogled - godine ga nisu "pojele". Divni ste, toliko duha.... komplimenti !
Hvala puno, draga Alexandra!
Topao pozdrav,
Nadica
Постави коментар