ZAPIS NA BELOJ STENI

 Duša slovenska (66)

"Zapis"
(mixed media; 15 x 15 cm)
 Autor: Nadica Janić

Sedi dečak na Beloj steni zagledan u svoje srce koje vidi u oblaku. I trgne se, uplašen. Crna ptica ispisuje trag na Plavom putu. Nosi vetar slova, ukršta ih u reči, stvara slike. Ugleda dečak svoje pretke, tamo, u Beskraju. Iz šarene tkane torbice vadi pisaljku i glinenu tablicu i ispisuje:

"Majko moja, Zemljo moja, Rode moj, ptica mi kazuje…“

Kao očajan krik nevernice sa rastrgnutom pletenicom, kao bolan uzdah starog i nemoćnog oca koga se sin oslobađa tupim udarcem maljem po pogači na njegovoj glavi, kao ostarela staramajka, bolna, obnevidela, kao plač gladnog deteta, kao čemer i vapaj na ugašenom ognjištu, vrišti Crna ptica zlosutnica. Drhtala je ruka dečaka od kletve majke i predaka. Zaplaka od bola okamenjen dečak. Crna ptica prozbori:

Što to plačeš

Moj tiću

Kamenčiću

Kao da te majka

Od sise oturila

Ni kap kreča u tebi

Eno ti oca u trnju

Traži gnjidu života

Nije ti Bog dao suze

Nego kapi voska

Koje kaplju

Po tebi okamenjenom

(Slobodan Ristović, iz zbirka pesama „Lapot“)

Spusti se noć.

Osvane dan.

Pomilovan, obasjan suncem, zapisuje dečak na tablici:

"Majko moja, Zemljo moja, Rode moj, praštajte nam za zadanu bol, praštajte nam na zaboravu. Ovaj život nas guši. Ne znamo šta radimo."

I siđe dečak sa Bele stene vedar, slobodan, i ode u Svet.

I danas, ako se zagledate čista srca u oblake, pojaviće se Čudo. Duša čita i neviđeno, nedoživljeno. Jer prvo beše Reč i Reč beše od Boga.

Nadica Janić

STAROST

"Belina"
Foto: Zlatko Matić 

Poslednja Ruža u Vrtu.

Belina pročišćene Svetlosti

pred Smiraj... pred novi Početak.

Biti star danas? Koliko god da se trudim da "starim koliko moram, podmlađujem se koliko mogu" (kako je rekao Ivo Andrić), imam zebnju u srcu. Tema mog diplomskog rada je bila "Starost i starenje". Bila sam mlada, pripremala rad studiozno. Ali temu nisam doživljavala kao ličnu spoznaju. Teorija i praksa. Gerontološka analiza. Značaj domova za stare. Uloga porodice u procesu starenja... Uspešno odbranjen rad.

Danas, u poznim godinama, imam sačuvano sećanje i stečeno znanje. Nekada - moja starost je tako daleko!. Danas - životna nesigurnost. Šta, ako...? A želim još mnogo toga da uradim, mnogo toga lepog da doživim, da budem srećna, da se smejem.

Posećujem suprugov grob. Biću tu sahranjena i ja. I opet ona misao - to je tako daleko! 

Nada nikad ne umire. I nadam se, silno se nadam, da neću biti teret koga se treba osloboditi.

---------

Kada se piše o srarosti u današnjim uslovima života, često se u metaforičnom smislu koristi reč lapot. Mihailo Medenica je literarnom rekonstrukcijom podsetio na jedan od najjezivijih običaja na ovim prostorima. "Lapot" je kultna priča o ovom izumrlom običaju, iz sela Zjapina gde je zapamćen poslednji slučaj lapota, kad je Mitar Stojnin ubio oca.

Veza: LAPOT 

Priredila: Nadica Janić

ROKOVNIK

 Sećanje (20)

Božidar Vitas i Nadica Janić

Informacija na medijima:

Preminuo umetnički fotograf Božidar Vitas. Ispraćaj za kremaciju Božidara Vitasa je u petak, 3.7.2026. u 11 sati na Novom groblju u Beogradu.

Istog dana, 3.7.2026. u 17.30 sati je svečano zatvaranje njegove izložbe fotografija "Književni susreti" u prostoru biblioteke "Branko Miljković" u Beogradu. Na otvaranju izložbe Božidar je pozvao sve prisutne i na zatvaranje izložbe.

Upravo je u ovo vreme, dok pišem na blogu, zatvaranje njegove izložbe. Oprostiću se od prijatelja na ovaj način. Ostaće zapis. I u rokovnik, koji mi je poklonio kada sam bila devojčica, upisaću ovaj datum.

.....

Očna klinika u Beogradu. Čekaonica. Povređeno mi je oko. Do mene seda mlad čovek sa flasterom na oku. Pita me kako sam, šta mi je to sa okom, u koju školu idem... Pita me i šta najviše volim od predmeta. "Srpski i likovno", odgovaram mu. Nasmejan, teši me da će sve biti u redu i da će on sutra doći kada bude saznao kada će biti moja kontrola... I bilo je tako. Sutradan, prilazi mi sa osmehom. U ruci kožni rokovnik. Pruži mi i kaže:

"Za tebe, curice. Piši dnevnik. Kada porasteš, čitaćeš i upoznaćeš sebe."

Zbunjena, zahvalila sam se.

Na prvoj strani je bila posveta: 

"Piši bojama, slikaj rečima".

Godine su prolazile. Rokovnik se pohabao. A u njemu sve boje mog života.

.....

Galerija "Leonardo" u Domu kulture u Novim Banovcima. Sastanak za prijem novih članova. Ulazak visokog, lepog, starijeg gospodina. Seda preko puta mene. I pogled.

"Ti!".

"Da, ja sam ona devojčica koja piše bojama a slika rečima."

Bilo je mnogo susreta, izložbi. Ostajali smo u galeriji posle otvaranja izložbi i razgovarali. 

Na otvaranju njegove izložbe "Hilandar, da se ne zaboravi", Božidar Vitas nam je podelio lovorov list sa Hilandara. 

List je u rokovniku. 

Da se ne zaboravi.

Nadica Janić 
 

BLAGOSLOVENI DAN

Milica i Nadica

Blagoslovenom danu prethode iskušenja i trenuci osećaja sićušnosti i nemoći u ovom tamnom beskraju. Postoje dani otkrovenja. Istina života ispisuje krug. Zatvara polja patnje, bespomoćnosti, usamljenosti. I u krug Svetlosti šalje nam osobe iz čijih reči dobijamo saznanja, otvoren put.

Oko mene i u meni ovih dana samo praznina koja podrhtava. Prazne ulice, prazna prodavnica, prazna kuća… Pratim vesti. Nije mi dobro - ni fizički, ni psihički… I poziv, telefonski poziv, od drage osobe. Od Milice, moje sestričine. Spojile su nam se duše. A reči ne dolaze od nas, dolaze od Svemogućeg, od Stvoritelja, večno prisutnom u duši.

„I beše Reč!

I Reč beše od Boga…“

I dan blagosloven posta.

Nadica Janić

IMATI NEKOG...

Sreća je imati Nekog
da u sjaju oka vidiš sebe,
da sa osmehom ispuniš dan.

Nadica Janić

Unuka Ana

Voda sve nosi a sećanja ostaju
u plavetnilu Večnosti.

Foto: Obala Dunava u Novim Banovcima

Priredila: Nadica Janić

MISTERIJA DUHA

"Fluid" (senka - selfi)
Foto: Nadica Janić

Ljubav.
Božanska promisao.
Strast duše.

Blaženstvo i sreća
izvan pojavnog, saznajnog...
Oboženo stanje duha.

Čudesno osećanje
u savršenim trenucima
stvorenim snagom misli.

Drhtaj u srcu
i osmeh u tišini noći
između sna i jave.

Voljeno Biće
postaje Misao
u bojama Duge.

DANI...

 "Dodir praznine"
(selfi odraza senke na zidu)
Autor: Nadica Janić

Postoje dani praznine i tihe sete koja se šunja.
Zlokobna, hladna, kao jesenja magla.
 Obavija srce, steže, i ulazi u prazninu duše.
A plesala bih, smejala bih se.
 Obukla bih najlepšu odeću i otišla…
Otišla negde, brzim koracima, u susret radosti.

Postoje dani smirenja, blagosti…
I sedela bih, sama, naslonjena na drvo i slušala tišinu.

Postoje dani nadahnuća.
Sine tako ideja. Beležem. Grabim od zaborava.

Postoje dani kada samo šetam.
 Koraci kao ritam otkucaja sata. Koračam, koračam…
U susret ili se vraćam - svejedno.
 Koraci koji ne znaju pravac, ali me vode.
Vode… Negde. Gde neću stići ili gde se neću vratiti.
 Svejedno - lepo je.

Postoje dani bezrazložne radosti.
Ne prepoznajem sebe u ogledalu. 
Ukradem osmeh bleska duše i sakrijem ga
 u zadnji džep pohabanog ogrtača života.

Postoje dani kada mislim na Tebe.
 Plakala bih, i nikad se utešila ne bih.

Nadica Janić