ČOVEK SNUJE, BOG ODLUČUJE

Reportaža

LJUDI PORED NAS (14)

PORUKA ANĐELA 

"Pre neki dan sam posle nekoliko koraka u Smederevu pronašla ova tri pera, dva potpuno bela i jedno belo-žuto.

Dragi moji anđeli, ne znam kakvu mi poruku šaljete, ali molim vas, pomozite mi da nađem neki posao i zaradim novac da izdam moju prvu knjigu pesama. 

Hvala vam, hvala, hvala, znam da ste uvek uz mene i da ćete mi pomoći i ovom prilikom."

Leposava Janić

30. septembar 2018.

FB profil Lepa Janić

Leposava Janić

Upoznale smo se virtuelno nedavno preko predloženog prijateljstva. Piše mi Lepa: „Kada sam videla Vaš lik učinili ste mi se poznati.“ I Lepu je moja duša odmah prepoznala.

Životni moto moje FB prijateljice je „Čovek snuje, Bog odlučuje“. Kada se ostvari jedan san, veruje da se otvara prostor za nove snove. Piše na svom FB profilu: „Moje društvo danju često su ptice, životinje, drveće i cveće a noću nebo.“ U duši - večita devojčica. Piše pesme, priče... piše i za decu. Na svom YouTube kanalu priča bajke deci „da odmeni zauzete majke“. Ima mini-muzej starinskih stvari, ima crno-belog mačka, ljubomornog i maznog... Kuva, mesi, fotografiše đakonije i ruže i „znakove pored puta“. Detinje zapitana kada na ulici ili u bašti pronađe neku stvar. Skrivenu poruku vidi u svemu. Oseća neodoljiv poriv da uradi neko dobro delo. Veruje da će i to ostvariti u životu.

Leti na pijaci prodaje cveće svoje prijateljice i voće svog rođaka. Radi u vrtu i bašti, posluje u kući, druži se, ide na motivaciona predavanja. A najviše što voli je - čitanje. 

Najveća želja joj je bila da izda svoju knjigu. Da je ostavi potomcima i prijateljima, kao odblesak svoje duše. Na njen 80. rođendan, 23. novembra 2018. godine, u Kući Đure Jakšića je bila promocija njene knjige „ Imam nešto da vam šapnem“. 

Leposava Janić na promociji svoje knjige u kući Đure Jakšića u Beogradu

Biografija ove divne žene je jednostavna kao svakodnevica i bolna kao besana noć. Bila je posvećena svom humanom pozivu - medicinska sestra, privržena je majka, vredna domaćica, požrtvovana baka. Kaže da ima šestoro dece: dve ćerke, tri unuke i jednog unuka. Živi sama u selu pored Smedereva. Bez muža je ostala veoma rano. Samo deset dana od pogibije muža, nesrećnim slučajem izgubila je i sestru. Plakala je u samoći. Sačuvala je osmeh za svoju decu. Jedna ćerka živi u Smederevu, druga u Americi. Sada, dok plete, piše da na rad kapne i poneka suza - da bude šarenije. 

...................

Danas punim 8o leta.

Pitate me da li mi to smeta.

Moram priznati malo mi je žao.

Baš je život brzo protrčao!

Brzo prođu mladost i lepota 

ali ostaju duša i dobrota. 

Neću žaliti što je mladost prošla. 

Hej, starosti, dobro meni dosla! 

Život uvek nosi neke čari 

pa i onda kada se ostari.

 KAMEN ZAHVALNOSTI

 Ovaj kamen stalno nosim u džepu i kad god stavim ruku u džep uzmem ga u šaku i zahvaljujem Bogu na svime sto mi je dao. Ovo radim svakodnevno i po više puta na dan.

Kad prodajem ili radim imam drugi koji me takođe podseća da se neprekidno zahvaljujem. Probajte, vrlo je delotvoran.

Kakva slučajnost! Davno znam za kamen zahvalnosti, ima i priča o kamenu zahvalnosti i kako je on nastao. Danas me jedan video podseti na njega. I ja vadeći krompir nađem dva lepa kamena. Jedan ću staviti u tašnu, a jedan pored uzglavlja. Da me uvek podsete na moć zahvalnosti.

Uzmite kamen u šaku, nabrote sve na čemu ste zahvalni, na primer “Hvala ti Bože na zdravoj deci, hvala, hvala,hvala…” i redom na čemu ste vi zahvalni. 

ZAHVALNOST

Hvala ti Bože što si mi dao oči

da mogu da gledam svoju decu

i ove divne ruže.

Hvala ti Bože za divan san.

Hvala za krov nad glavom.

Hvala sto imam divno dvorište

u kome uzgajam cveće i povrće.

Hvala na svakodnevnim inspiracijama za pisanje.

Hvala za divne fejs prijatelje.

Hvala ti na bagremovoj šumi u mom dvorištu.

Hvala za svaki trenutak života koji si mi podario

i za srećne buduće trenutke.

Hvala, hvala, hvala!

12. oktobar 2018.

SAMO POMISLIM

Više skoro da ne moram želju ni da izražavam ili pišem. Juče sam pomislila kupicu jedne debele hula-hop čarape i danas mi ih pokloni moja draga prijateljica Milanka Đurić. Hvala, Miki. Ovo vam pišem samo da shvatite koliko je važna moć zahvalnosti. Hvala. Hvala. Hvala.

ŽIVOT

Ovo drvo često gledam i nekako me asocira na mene i moj život. Ima šest bočnih grana. Ja imam šestoro dece.  Neke su mu grane lomljene ali se drže. Zarasle rane. Imam utisak da je vrh savilo moleći se Bogu. 

LJUBAV

Izgubih prsten što si mi ga dao,

davno ga nemam tako mi je žao.

Kupila drugi, ali to nije isto,

crni kamen tako divno na ruci mojoj je blisto.

Neki su hteli mene da udaju

prstenom novim da me daruju.

Ali duša samo prvog se seća,

tuga je moja i od neba veća.

Posvećeno mom pokojnom mužu Radosavu Janiću

Beograd, 3. avgust 2o18.

Izvor teksta i fotografija: FB profil Lepe Janić

Priredila: Nadica Janić

PONOS

Reportaža

LJUDI PORED NAS (13)


Strah i nesigurnost je bila u pogledu Milovana Bate Mevželja kada smo započeli razgovor u njegovom domu u Novim Banovcima.
„Šta ima da se piše o mojoj porodici? Nisam ja socijalni slučaj. Što mi neko iz ove vlasti nije zakucao na vrata, a toliko pričaju o beloj kugi. Moje petoro dece su moja briga i moj ponos. Ali, oni će trebati i ovoj zemlji“, povišenim tonom kaže Bata.

Blag osmeh supruge Branke kao opomena ga je odobrovoljio. Deca su se igrala pored nas: šestogodišnje bliznakinje Marijana i Marina, petogodišnji Mario i jednogodišnji blizanci Mirjana i Mateo. Vesela, napredna, lepa deca.

„Pošto sam babica, sa Mariom sam se porodila sama u kući, ali to iskustvo mi nije pomoglo kod poslednjeg porođaja. Završila sam u bolnici sa carskim rezom i teškim komplikacijama. Rađanje je najteže i najlepše što žena uradi u životu... Žalim što ne radim kao babica. Ne verujem da ću ikada i raditi jer sam invalid. Podizanje naše dece je sada moj posao. Nije lako. Moj odmor je samo malo sna. Ne sećam se kada sam celu noć prespavala“, priča Branka.

Kao da se pravda, Bata dodaje:
„Nismo planirali toliko dece. Valjda je Bog tako odlučio. Iz prvog braka imam još dva sina. Oni su odrasli ljudi i žive u inostranstvu. Nisam ih video i čuo šest godina. Nema dana da ih se ne setim i boli me što nisu imali razumevanje za moje odluke u životu.“

Društvena događanja proteklih deset godina oboje nose kao pečat na svojim životima. Ali, u najvećim nevoljama rađala su se deca. I dalje su nevenčani, odbačeni od najbližih, prepušteni svojoj sudbini.

„Najvažnije je da čovek živi po svojoj meri, da bude zadovoljan i da u teškim periodima života ne izgubi ponos – nastavlja Bata. Znam ljude koji su bogati a nezadovoljni. I nikada im nije dosta para... Mi ni od koga ništa ne tražimo. Dok imam ruke i dok me zdravlje služi, brinuću o našoj deci i o mojoj ženi. Povremeno radim kao taksista, a u sezoni kao zidar. Gajimo koze, zečeve, kokoške... Nismo gladni. Komšinica Marica i kuma Ivka mnogo vole našu decu i nema dana da im nešto ne donesu. Snađemo se za odeću, ali oko struje i drugih komunalija imamo problema.“

Posmatrajući kako Branka daje flašice mleka Mirjani i Mateu, zamislila sam sliku petoro odrasle dece za stolom. Nametlo se pitanje: „Kako gledate u budućnost. Deca rastu, potrebe se umnožavaju?“

„Najvažnije je da deca budu zdrava i pametna. Sve probleme ćemo rešavati zajedno. Već sa šest godina ćerke imaju svoje obaveze. Vaspitavaću ih da budu odgovorni za svoj život“, odgovara Bata.

„I ja sam optimista – kaže Branka. Valjda zato što u Bati vidim oslonac u životu. Hrabrio me je kada mi je bilo najteže. Uvek mi pomogne kada ima vremena. Pre odlaska na posao uradi najteže poslove. Uveče mi pomogne oko dece... Na desnoj ruci sam imala tešku operaciju. Invalid sam. A tek mi je 36 godina. Moj muž je od mene stariji 13 godina. Od rada i problema već smo ostarili. Uveče jedva čekamo da deca zaspe. Ni ne mislim o budućnosti. Šta će biti? Ceo život mi je iznenađenje... Ipak, srećna sam. Lepo je imati decu. Ona su naše bogatstvo“.

Život, kao i svaka istina, ima dva lica čiji izgled zavisi iz kog ugla gledamo. Izlazeći iz kuće porodice Mevželj, odlučila sam da ponesem utiske o njihovom životu kao lepom i radosnom koji nadvisuje vrednosti ovog potrošačkog i otuđenog društva u kome je mera svih stvari novac.


Nadica Janić

„Pazovačke novine“, maj 2005.

LJUDI SA DVA SRCA

Reportaža

LJUDI PORED NAS (12)


Ciganin nije ni beo ni crn.
Ciganin je svako ko ima dva srca.
Jedno - da ga ubiješ u srce.
Drugo – da mu ga pojedeš sa usta.

(Miroslav Antić „Garavi sokak“)

Romi su narod koji je zadovoljan sa malim. Snalažljivi, znaju da se raduju, da vole... Njihovo bogatstvo je lepota ciganske duše.

Nada i Sava Jovanović često na svom traktoru polako krstare ulicama Novih Banovaca i povremeno oglašavaju: „Kupujemooo, starooo gvožđeee, akumulatoriii...“

Nada (47 g.) je iz Krčedina. Ima 4 razreda osnovne škole. Kaže da nema nikog svog rođenog. Ima samo Savu i njegovu decu i unučad. Savi je umrla žena, njoj muž i devetomesečna beba.
Sava (49 g.) je iz Stare Pazove. Nepismen. Radio je 23 godine u „Lifamu“. Težak je bolesnik ali invalidska komisija ga smatra sposobnim za rad. Na birou je. Žive u svojoj kući u Staroj Pazovi. Ljudi sa margine života kojima je najvažnije imati ljudsko dostojanstvo.

„Od materijalnog dodatka iz Centra za socijalni rad, koji je za mene i Savu 2700 dinara, platim struju, dodam na ostatak 10 dinara i kupim kutiju cigara... da mi u duši bude lakše. I od čega da živimo! Ako čekam podne da uzmem veknu leba i ručak u narodnoj kuhinji, ode mi dan. Mi rano ujutru krećemo sa prikolicom i do mraka, po celoj opštini, sakupljamo staro gvožđe. Nekada se prazni vraćamo kući, nekada puna prikolica. Onda sam srećna. Kada prodamo gvožđe prvo kupim deci nešto lepo za obući i šta treba za školu i obdanište...

Ja jesam Ciganka, ali neću da živim romski. Mi ne krademo, ne prosimo. Imamo kupatilo, čisti smo. Nikada se ne ponižavamo, ne molimo... Sava je četiri puta bio operisan. Centar za socijalni rad mi je dao novčanu pomoć kada se Sava vratio iz bolnice... A ljudi! Daju neki. Nisu ni svi prsti na ruci jednaki a kamoli ljudi“, kaže Nada i pali cigaretu.


Nadica Janić

"Pazovačke novine“, oktobar 2006.

CRVENI BOŽURI

Reportaža

LJUDI PORED NAS (11)


Kažu, žena drži tri stuba kuće, a u porodici Milošević iz Starih Banovaca, Milica je do nedavno držala sva četiri stuba. Potpora su bili deca i muž, a temelj ljubav.

Kada su došli sa Kosova u Stare Banovce, davne 1983. godine, počeli su novi život bez ičega. Sin i kćerka su im bili sve. Mirko, građevinski tehničar, otišao je u inostranstvo da radi a Milica se posvetila deci. Mirko je povremeno dolazio kući i samo što bi se privikli, on im je ponovo nedostajao.

Za Milicu i Mirka „daleko od očiju“ nije bilo i „daleko od srca“. Razdaljina ih je spajala. Ljubav je postajala još čvršća.

Milica je odrasla u sredini gde se teško živelo. Mnogo se radilo, malo se imalo. I uvek trpelo – ćutke. Nije se menjala. Kako je satkana, tako živi... Samoću je osećala ali nije dozvoljavala da je obezvolji. Završivši kućne poslove, sa decom bi uređivala vrt iza kuće. Deca su joj kroz igru pomagala. Delila je sa njima radost ukusa prvih jagoda i uživala u lepoti crvenih božura.

Radost koju je osećala u vrtu ne napušta je ni danas. Deca su odrasla, a Mirko je sada sa njom u vrtu. Vrt nije više obična baštica sa malim plastenikom za rasad paradajza. Uz Mirkovu pomoć, plastenici su se umnožavali a potom prerasli u veliki, savremeni plastenik od 300 m2. Po opremi – na nivou holandskih. A u njemu raj.

„Milica je sada pošteđena svih fizičkih poslova“, priča Mirko šaljivim tonom. „Postala je stručnjak za hortikulturu. Koristi Internet, a na literaturi koju dobija iz inostranstva pozavideli bi joj botaničari. Ja joj koričim članke o gajenju cveća koje isecam iz mnogih časopisa. Imam tri „izdanja“... Moram da je hvalim!

Milici ne silazi osmeh sa lica. Neka rumen je obliva i podseća me na sramežljivu seosku devojčicu. I o njenim priznanjima, nagradama i zahvalnicama priča Mirko.
„Tri godine zaredom je nagrađivana za najlepše uređenu terasu. Dobila je zahvalnice Pokreta gorana Stare Pazove i mnogih ustanova za saradnju i izuzetan doprinos u očuvanju životne sredine, nagrade na izložbama cveća u Staroj Pazovi, Rumi, Beogradu. Moram da kažem da Milica ima još jednu pasiju. Pravi herbarijum. Neda da se bacaju cvetovi koji moraju da se razređuju“, hvali je Mirko.

„Kada budem počela da slikam cvećem, prvu sliku ću pokloniti mom Mirku“, najzad se osmelila Milica. „Biće to buket crvenih božura.“


Nadica Janić

„Pazovačke novine“, april 2005.

PARALELNI SVET BRANKA OREŠČANINA

Reportaža

LJUDI PORED NAS (10)

"Pazovačke novine", oktobar 2004.

----------------------------------------------------------------------------------

09.10.2009.

OTVORENA 50. IZLOŽBA BRANKA OREŠČANINA

Sinoć je u Staroj Pazovi,u holu Pozorišne sale, u prisustvu velikog broja ljubitelja likovne umetnosti, otvorena 50. izložba slika Branka Oreščanina koji, ovom jubilarnom izložbom obeležava 60 godina života i 40 godina slikarskog rada. Izložbu je čestitajući Oreščaninu kao najplodnijem članu Udruženja likovnih umetnika Stara Pazova, otvorio predsednik Udruženja Milenko Hadžić, o slikarskom radu slavljenika govorili su istoričar umetnosti Branislava Janković, recitator i književnik Rale Damjanović, Ratko Racković i dr Savo Bojović, a u kulturnoumetničkom programu su, pored Gradskog tamburaškog orkestra učestvovali i pesnici Stevan Vidović Brica, Radivoj Prokopljević, recitatori Milan Dudić i Ljiljana Kunić Oreščanin.

Izložba će biti otvorena naredne dve nedelje.

Izvor: veb sajt RSP

Priredila: Nadica Janić

BELA GOLUBICA

Reportaža

LJUDI PORED NAS (9)

Anđelka Mali i Nadica Janić
Radio Stara Pazova - emisija "Kulturna dimenzija"

Iza sigurnog i snažnog glasa na talasima Radio Stara Pazova, iz koga prosijava izuzetna inteligencija i obrazovanje, krije se suptilna priroda krhke žene zelenih očiju i duge smeđe kose – Anđelka Mali.

Novinarstvom je počela da se bavi još u osnovnoj školi. Od osnivanja lokalnog radija u Vojki, davne 1967. godine, do danas je ostala verna ovoj medijskoj kući. Iduće godine zaokružuje 30 godina profesionalnog novinarskog staža.

Završila je jugoslovensku književnost i srpskohrvatski jezik na Filološkom fakultetu u Beogradu. Bavi se i književnošću, i s obzirom da kaže: „Čekam da kupim kompjuter i sve to lepo sredim...“, nadam se da će nas prijatno iznenaditi.

Kreativno druženje sa Anđelkom, kao saradnik iz ULUL u njenoj emisiji „Kulturna dimenzija“, uticalo je na mene da neke životne okolnosti gledam drugim očima. Njena sugestivnost i ubedljivost prožeta je objektivnim stavom prema svakoj temi.

Emisiju „Kulturna dimenzija“ vodi 24 godine. Svakog petka od 18 do 19 časova obaveštava nas o kulturnim dešavanjima. Gosti u emisiji su poznati umetnici i kulturni poslenici. Zaslužna je za afirmaciju amaterizma i njegove uloge u lokalnoj sredini. Emisiju uvek završava rečima: „Što god radili, neka vam bude prijatno i srećno.“

Anđelka Mali svojim načinom života, odnosom prema poslu, prijateljima i familiji, potvrđuje da maksimalnim davanjem sebe kroz požrtvovanost, upornost i nepristrasnost, može da se izgradi svet oko sebe, neki mikro svet, u kome caruju kultura, lepota i prijatnost življenja.
„Sve je kultura. Svaki naš dan, svaki posao, svaki razgovor... Sve oko nas treba da doživljavamo kao stvaranje kulture ili njeno negiranje“, kaže Anđelka.

Ulaskom iz širokog vojačkog šora u prostrano dvorište Anđelkine kuće, iznenadi bajkovit prizor. Ušuškana u zelenilu i cveću spojena su dva sveta, dva vremena. Prostor koji je nekada oslikavao seoski život petvoren je u sećanje. U kolicima za čišćenje štale je aranžman raznobojnog cveća. Ispod nastrešnice za krunjenje kukuruza je pletena garnitura za sedenje. Oko kotobanje se uvijaju raskošne puzavice... Ogroman orah sigurno u proleće budi setne uspomene, ali ona to neće nikome reći. Živi sama. Vrata su uvek otvorena za rođake, prijatelje, decu...

Veranda je oaza ogromnih biljaka. Kuća uredna, kako to samo Sremica nauči od majke. Mnogi predmeti govore o izuzetnoj posvećenosti narodnoj tradiciji i etno kulturi. Na vezenom stolnjaku domaći kolači, domaći sok i vaza sa cvećem. Ljubazno nas nudi a boja i lepota sremačke leksike upotpunjuje autentičnost i toplinu sremačke kuće.

Pored knjiga i časopisa pažnju mi privlači šivaća mašina i korpa sa vunicom i započetim pletivom. Zadivljena, upitah je koliko sati ima njen dan. Pogledala me je iznenađeno, verovatno i sama zapitana.

Primetivši da sam se zagledala u njene maštovite ikebane, spontano mi otkriva:
„Znaš da sam se dvoumila kod upisa na studije! Književnost ili primenjena umetnost. Odlučila je ljubav prema knjizi a primenjena umetnost ostala je moj životni san... Ali ipak sam, na neki način, u svetu umetnosti.“

Kolekciju umetničkih slika vešto je rasporedila u sve prostorije prema funkciji prostora i motivu na slici. U spavaćoj sobi - samo jedna slika. Slika poznatog slikara Franje Sotelija, njom inspirisana i za nju urađena. Na slici bela golubica - simbol čistote i bezazlenosti, žrtve za okajanje neznanja i nemara, i knjiga na crvenoj svili - duhovnost, misaonost i sticanje znanja uzdignuti iznad hedonističke prozaičnosti i prolaznosti.


Nadica Janić

„Pazovačke novine“, mart-april 2006.

VINO I GITARE

Reportaža

LJUDI PORED NAS (8)


U kućici na obali Dunava zvanoj Đervin, sa koje pogled dopire do Avale i slankamenskih brda, koja inspiriše i otkriva unutrašnje vidike, Skender Kulenović je napisao svoja najbolja dela. Po njemu nosi ime najlepša ulica pored Dunava. Mnogi koji su dolazili u ovaj deo Novih Banovaca odlučili su da tu naprave svoj mali raj.

Gospodin Mirko Milovanović, penzionisani direktor osnovne škole u Novim Banovcima, sagradio je na očevom imanju u ovoj ulici vikendicu, zasadio vinograd i voćnjak i tu uživa u „trećoj mladosti“. Za vreme tihih letnjih noći sa Mirkovog imanja dopiru zvuci violina i gitara. Kao u neka davna vremena, kada su se u takozvanim salonima održavali kamerni koncerti, u kući Mirka Milovanovića okuplja se intelektualna elita naše opštine. Sve su to poznata imena uspešnih i cenjenih ljudi koji su i u poznim godinama sačuvali mladost svoje duše i kreativni zanos. Formirali su orkestar i kada se okupe, uz vino i gitare nastaje čarolija letnje noći.
„Da sam znao da je ovako lepo živeti u penziji, ne bih nikada ni radio“, često u šali kaže Mirko.

Kažu da je život onakav kakvim ga čine naše misli, a pozitivan stav prema životu upravo je usmerio životni tok ovog krepkog, vedrog, mudrog i jednostavnog čoveka. U osnovnoj školi u Novim Banovcima proveo je 41 godinu: prvo kao učitelj, zatim kao nastavnik razredne nastave, a 31 godinu kao direktor škole. Inicijator je izgradnje PU „Radost“ i bio direktor te ustave u izgradnji. Dva mandata je bio predsednik MZ Novi Banovci, dva puta odbornik u Skupštini opštine i 20 godina predsednik Aktiva direktora predškolskih ustanova, osnovnih i srednjih škola u Staroj Pazovi. Bio je aktivan sportista u Fudbalskom klubu „Omladinac“ iz Novih Banovaca, a sada je veteran Kluba. Za svoj rad odlikovan je Ordenom zasluga za narod i dobitnik Oktobarske nagrade. Penzionisan je 2001. godine i tada počinje njegov novi život.

„Možda su mi penzionerski dani ovako lepi jer sam se u najtežem periodu penzionisao. U mom životu 2000. godina je bila najteža.To je bilo vreme pritisaka svih vrsta... Kolektiv u školi, koji je toliki niz godina bio uz mene, počeo je da se menja. Iako nisam imao želju za afirmacijom u politici i politika mi nije bila potrebna kao odskočna daska, bio sam član Socijalističke partije Srbije. Sav moj društveni rad bio je u interesu mesta u kome živim i škole kojoj sam posvetio svoju karijeru. Danas se svi pripadnici te partije svrstavaju u isti koš – zaslužni i nezaslužni, i prilepljuju iste etikete. Ne osećam se lično uvređen jer moje profesionalne i moralne kvalitete znaju ljudi sa kojima se i danas družim. To su afirmisani, časni i vredni ljudi koji i sada, u ovom smutnom vremenu, gde su mnoge vrednosti devalvirane, gaje optimizam.

Znam da se ne mogu vratiti sedamdesete kada smo za susedne zemlje bili bogata država, kada se mirno i u blagostanju živelo, ali znam da se ne može ni večito teško živeti. Duboko verujem da će moj unuk, koji sada ima 8 godina, živeti u boljem društvu. To će biti novo doba sa novim stremljenjima“, kaže Mirko.

Sadašnjim načinom života, Mirko Milovanović potvrđuje da je život onoliko lep i ispunjen koliko se potrudimo da takav bude. Na moje pitanje da li je tačno da se za starost treba pripremati ceo život, žustro je odgovorio:

„Nije starost neki posao pa da se za njega pripremamo. Pripremali se, ne pripremali se - ona dođe. Čovek je i dalje čovek. To je normalan životni period, jedino ga treba dobro osmisliti. Najgore je predati se, pasti u depresiju. Moj savet je: Živite zdravim životom, što podrazumeva i fizičke aktivnosti, i pronađite hobi koji će vas duhovno ispuniti.

Rad u vinogradu održava moju fizičku kondiciju a sviranje violine i gitare ispunjava moju dušu. Ni sa 68 godina nije kasno da se otkrivaju skriveni talenti u sebi. U šali, jedan moj kolega mi kaže: „Ti bi bolju karijeru napravio u sviranju nego u školi“.


Nadica Janić

„Pazovačke novine“, februar 2006.

NATALIJINA ŠKRINJA

Reportaža

LJUDI PORED NAS (7)


Gospođa Natalija Pitarević, penzioner iz naselja Banovci-Dunav, sa svojih 73 godine pleni osmehom. Živahnih očiju, vedra, uvek raspoložena za razgovor i šalu.

Živi sama u stanu sa pogledom na Dunav, uređenom sa mnogo ukusa, u kome su našli mesto mnogi predmeti koji govore o minulom vremenu. Posebno joj je značajna škrinja u kojoj su fotografije. U kojoj je jedan život.

Razgledamo požutele fotografije i njena životna priča počinje.

„Vidite, najviše imam fotografija sa mojim đacima. Četrdeset godina sam bila učiteljica. Svega se još uvek sećam. Možda zato što često otvaram ovu škrinju.“

Natalija potiče iz učiteljske porodice. I dalji preci su bili učitelji. Otac – demokrata, veoma obrazovan i ugledan gospodin; majka stroga, dominantna.

„Bila sam nesrećna što mi je otac učitelj. Po naravi je bio blag, ali pošto se tada u školi kažnjavalo batinama, udarao je najviše mene – kao primer za strogoću. Nisam smela da se bunim, ali taj nagomilani bunt isplovio je kada su me upisali u učiteljsku školu. Ja sam želela da idem u pomorsku akademiju, da budem oficir, da putujem po svetu. A oni su želeli da se poštuje porodična tradicija. Iako sam u učiteljskoj školi namerno naređala sve dvojke, roditelji me nisu ispisali već su dobili bitku. Moj bunt je otišao u drugom pravcu. Krišom sam se upisala u padobransku školu. Želeći da bolje od ostalih savladam skokove, redovno sam kod kuće skakala sa ormara. Kada su to roditelji primetili, postali su posebno nežni prema meni, misleći da je to posledica što su me prisilili u učiteljsku školu.

Došlo je vreme i za prvi skok. Bilo je to 1949. godine u Beogradu. Novine su objavile tekst sa naslovom „Prva žena padobranac u Jugoslaviji“. Mislila sam da mi nema spasa kod roditelja, ali, prevarila sam se. Moj otac se ponosio sa mnom kao da sam heroj.“

Natalija za trenutak prestaje sa pričom. Upravo traži neku fotografiju. Strpljivo čekam i posmatram je. Zamišljam odvažnu devojku dečačkog izgleda. Pronalazim je u njenim očima koje nekako cakle i vragolasto igraju.

„Evo je! Ovo je moj prvi razred!“, s radošću mi pokazuje požutelu, iskrzanu fotografiju i s uzbuđenjem nastavlja sa pričom.

„Zamislite gde su me „bacili“ da budem učiteljica - u Dragojloviće kod Sjenice! A ja gradsko dete! Bio je to izazov za mene. Pre mog dolaska, u selu su uvek službovali učitelji, a sad im dolazi učiteljica – i to mlada, iz grada. I ja sam bila izazov za njih... Sada u Dragojloviću ima nekoliko đaka, a 1950. godine bilo ih je 120.“

Po direktivi, Natalija je dobijala premeštaj u mnoga mesta u Srbiji i Bosni i Hercegovini. U Brzoj Palanci je zavolela poštanskog službenika i zajedno odlaze na dužnost u selo Vitoš ispod Golije.

„U Vitošu je bio moj najlepši period života. Tu se rodila moja Saška. Sećam se dobro. Bila je velika mećava. Noć. Muž i ja sami. Dobila sam bolove, a do Novog Pazara je bilo nemoguće stići. Jedino na konju ili volovskim kolima. Odlučili smo da me muž porodi. Bilo mi je žao da prljam posteljinu. Držala sam se za šporet i porađala se iznad lavora. Tako su radile žene u selu... Kada su mi dolazile u babinje sa pogačom, pečenim piletom, medom i kolačima, osećala sam da pripadam tim ljudima, njihovoj deci. I moja Saška je pripadala njima. Porodiljsko bolovanje je trajalo tada samo 45 dana. Saška je bila moj „đak“ još kao beba. Sedela je u prvoj klupi i stalno dizala ruku.“

Priča je tekla... Brak ispunjen ljubavlju i velika privrženost poslu. Gde god je učila decu, uključivala se u društvene i humanitarne aktivnosti. Ni sa penzionisanjem njene aktivnosti nisu prestajale.

Doselivši se u novoizgrađeno naselje Banovci-Dunav, među prvim stanovnicima odmah se uključila u društveni život. Od 2003. godine do nedavno, bila je predsednik Mesne zajednice i to prva žena predsednik Mesne zajednice u staropazovačkoj opštini. Istovremeno je predsednik Udruženja penzionera Banovci-Dunav. Sarađuje sa Centrom za socijalni rad na projektu „Starima sa ljubavlju“. Takođe je nastavila rad u Crvenom krstu.

„U starosti je najvažnije ne zatvoriti se u četiri zida. Treba se družiti sa ljudima, pomagati im – koliko možeš. Samoća i sebičnost ubija čoveka.

Moj muž i ja smo u mladosti maštali kako ćemo zajedno uživati u penzionerskim danima... Mnogo mi nedostaje. Ali, ovde, u Novim Banovcima je moja Saška, podrška i oslonac u danima koji i mene čekaju“, završava svoju priču Natalija, vraćajući nežnim pokretima fotografije u škrinju.


Nadica Janić

„Pazovačke novine“, jun - jul 2005.

NEMAM VREMENA ZA STARENJE

Reportaža

LJUDI PORED NAS (6)


Šta je starost? Šta određuje donju granicu ovog životnog perioda? Koji ljudi su stari? Da li je starost individualna stvar?

Olgica Sikra, krepka, lepa šezdesetsedmogodišnja žena ima jednostavan odgovor:
„Starost je stanje a ne hronološki broj godina. Ne treba dodavati godine životu, već ispuniti život. Ja životnu energiju crpim iz tri osećanja: ljubavi prema porodici, osećanja korisnosti i mogućnosti za rad. Svaki moj dan je osmišljen i ispunjen radom tako da nemam vremena za starenje. Ne znam za osećaj usamljenosti na koji se mnoge moje prijateljice žale.“

Usamljenost je sve češća pojava i problem kod ostarelih ljudi. Teža je čak i od materijalne nemaštine i ugroženosti jer čovek ne zadovoljava one socijalne motive koji ga čine čovekom: da bude u društvu, da bude priznat od sredine i da ima određenu ulogu i položaj, da voli i da bude voljen. Bez toga čovek je ogoljen, njegovo dostojanstvo je degradirano a životni uslovi narušeni i dehumanizovani.

„U vreme kada se najteže živelo, 1996. godine, kada su svi bili okrenuti ka sebi i borili se za puko preživljavanje, žene u Novim Banovcima su se udružile. Osnovano je Udruženje žena „8. mart“ kao vanstranačka grupa građana. Izabrana sam za predsednika Udruženja i na poslednjem izboru, po prestanku mandata, žene su me proglasile za doživotnog predsednika. To znači da moram još dugo da živim i radim da ne izneverim njihovo poverenje“, veselo priča Olgica.

Prisustvovala sam na njihovom sastanku sredom u prostorijama „Kluba penzionera“ u centru Novih Banovaca. Topla atmosfera, kafica, tiha muzika. Doterane, nasmejane, pričljive. Znajući da pripremam tekst za novine, svaka je htela da iznese svoje utiske, motivaciju za rad, da poruči nešto. Listala sam njihovu arhivu, isečke iz novina, gledala zahvalnice, priznanja, fotografije... i bila fascinirana. Olgica je uredno beležila sve aktivnosti, a aktivnosti su imale sadržaj koji je oslikavao sva neprijatna društvena dešavanja.

„Najviše smo radile za vreme bombardovanja. Kuvale smo i mesile kolače za vojnike i oficire PVO. Položaj sam samo ja smela da znam i sama sam sa vozačem odnosila hranu. Nisam se bojala. Mislila sam samo na majke tih momaka“, priča Olgica i za trenutak je nestao osmeh sa njenog lica.

Olgica je organizovala niz aktivnosti sarađujući sa Centrom za socijalni rad u Staroj Pazovi u vezi pomoći starim licima, u realizacija programa usvojenja i hraniteljstva i pomoći izbeglim i raseljenim licima.

„Ove godine smo za Uskrs pozvale decu bez roditelja iz Pančeva u goste i u Centru za kulturu pripremile uskršnji doručak i poklone. Sada sakupljamo odeću za decu bez roditelja u Sremčici“, nestrpljivo se uključuje Danica Miletić.

„Brinemo mi i jedna o drugoj. Idu godine koje donose bolest, gubitak muža, nerazumevanje najbližih u porodici. U najtežim trenucima nađemo se jedna drugoj kao uteha i podrška. Ali, ima i dana kada smo vesele kao devojčice. Sarađujemo sa 41 udruženjem žena u Vojvodini. Međusobno se posećujemo, organizujemo večeru i uz muziku godine ne primećujemo. Obišle smo celu Srbiju. Uspomena je puno i često se zabavljamo prepričavajući neki doživljaj“, nastavlja Olgica.

Razgovor je tekao sve spontanije.
„Mislim da bih poludela da samo sedim kod kuće. Kada dođem ovde, sve obaveze i brige zaboravim“, kaže Zlatanka Stanić.

„Ja nemam vremena ni da mislim kod kuće. Svi me vuku za rukav: Daj ovo, daj ono! A opet, u duši sam sama. Jedva čekam sredu kada ću moći da se nađem sa drugaricama u Udruženju“, veoma otvoreno i žustro kaže Stana Malinović.

Dotakle smo mnoge teme, čula sam i koji vic, smejale smo se ... Ispratile su me sa osmehom koji je poništavao njihove godine.


Nadica Janić

„Pazovačke novine“, decembar – januar 2004/2005.

POSLEDNJI OPROŠTAJ ZA ŽIVOTA

Reportaža

LJUDI PORED NAS (5)

U julu 2007. godine, u Novim Banovcima se dogodio neuobičajen, dirljiv susret. U prostranom, senovitom dvorištu porodice Vukobrat, na svečanoj večeri okupilo se 40 zvanica. Komunikacija je bila na tri jezika: engleskom, srpskom i mađarskom – pa šta ko razume. I emocije su bile različite. Mlađi su nasmejani škljocali foto-aparatima i pozirali pred kamerama. Stariji su plakali držeći se za ruke.

Povod susreta je oproštaj tri sestre, Novobanovčanke (rođene Savić), Jovanke Varga (77), Jelice Vukobrat (73) i Olgice Sikra (69), dok su još žove, a inicijator susreta je Amerikanac Steva Varga (79).

Život ih je rastavio pre 40 godina. Jovanka se udala za Mađara Stevu Varga i sa njim otišla u Ameriku... Tekao je običan život običnih ljudi. Ponekad su sestre razmenile pisma i porazgovarale telefonom. Poslednji put su se videle pre 19 godina. Njihovi unici prvi put ove julske večeri.

„U San Diegu Jovanka i ja nismo ostvarili „američki san“ ali smo stvorili veliku porodicu koja sada broji 16 članova. Moja supruga je ceo život pržila lepinjice i krofne držeći kiosk sa sremskom kuhinjom, a ja sam, kao taksista, ceo život proveo na asvaltu. Srećom, deca su nam školovana i vrlo uspešna u biznisu... Mi smo nazareni. Naša vera je jednostavna, okuplja časne ljude i zasniva se na poštovanju deset Božjih zapovesti. Zapovest „Ljubi bližnjeg svoga...“ važi za života. Kasno je za ljubav kada nas Bog pozove na poslednje putovanje“, uzbuđenim glasom priča Steva Varga.

Krajem jula, porodica Varga je otputovala u Ameriku. U avgustu, na Olgicinim rukama umrla je Jelica.


Nadica Janić

„Pazovačke novosti“, septembar 2007.

NIKOLIN PUT KA PROSVETLJENJU

Reportaža

LJUDI PORED NAS (4)

Nikola Belić i Nadica Janić

Nikolu Belića, ikonopisca iz sela Ljukovo kod Inđije, upoznala sam 2004. godine u Galeriji „Kuća Vojnović“ u Inđiji na otvaranju kolektivne izložbe. Bilo je hladno februarsko veče. Mnogobrojna publika, nepoznati ljudi. Osećala sam se usamljeno...

Zastala sam pored ikone Bogorodice. Svetlost koju je reflektovala fascinirala me. U baroknom stilu, izrađena u drvetu, bojena prirodnim bojama, ukrašena zlatnim prahom i zlatnim listićima. Lik Bogorodice na ovoj ikoni imao je poseban izraz blagosti koji pleni. Osećala sam se bolje. I ostala da stojim pored ikone. Tihi, blagi, baršunasti glas čoveka iza mene:
"Hvala što ste posvetili pažnju ovoj ikoni. Nikada je neću otuđiti. Mnogo mi znači. Ja sam Nikola Belić, a Vi?"

Viđali smo se na otvaranjima izložbi i usledilo je prijateljstvo. Iako nerado govori o svojoj prošlosti, ipak je pristao da napišem reportažu o njegovom putu stradanja i prosvetljenju.

Kada je Nikola radio kao mašinski inženjer nije ni pomišljao da bi ikonopis mogao postati njegovo životno opredeljenje. Energičan, preduzimljiv, posvećen struci ostvario je uspešnu poslovnu karijeru. A onda, „vihor“ iz nepromišljenih glava okrenuo mu je život u pravcu koji nije želeo, a nije mogao da promeni. Kao rezervni oficir morao je da ode na ratište.

„Upoznao sam strahote rata. Gledao sam smrti u oči i bio spreman na najgore. Bezumnost je bila u svemu što se dešavalo, ali u duši sam tada bio smiren, bez osećaja krivice.

Rat je prošao i život su mi ponovo činile obične stvari: odlazak na posao, porodične obaveze... I odjednom, te obične stvari postale su veoma neobične. Prinudni odmor, neplaćeno odsustvo, nesuglasice... doveli su me do apatije. Bezuspešno sam se lečio. Imao sam noćne more, strahove... Osećao sam duševnu bol.

Odlazak u manastir promenio mi je život. Blagost monaha, tišina i molitva bili su lek za moju dušu. Samoća manastirskih večeri vratila me je u sebe. Spoznao sam šta je duhovnost. Osetio sam veru, nadu i ljubav u svom srcu. Spoznao sam da me Bog nije ostavio. Bog me je doveo na put kojim treba da idem.

Slučajno, ako slučaj uopšte postoji, upoznao sam monaha ikonopisca koji me je uputio u tajne duboreza, patiniranja, oslikavanja ikona. Kada sam prvi put uzeo drvo i počeo sa izradom ikone, imao sam utisak da to već odavno znam da radim. Fasciniran i ohrabren, sa ljubavlju sam nastavio da radim. Radost stvaranja ispunila mi je život. Usavršavao sam tehniku rada, proučavao žitija svetaca, obilazio manastire i u freskama pronalazio inspiraciju“, priča Nikola.

Nikola ikone radi posvećeno, u posebnom stanju duha. Sledi svoj put kroz svoje vreme. Usledile su mnoge izložbe. Od ikona se teško rastaje i ne zaboravlja ih. Prijatelj mu postaje svaki čovek koji kupi ikonu.

„Sada radim ciklus ikona posvećen Žitiju svetog Jovana. Želeo bih da radim ikone na kojima je moj doživljaj lika sveca. Život svetog Jovana je tragičan i opominje. Inspiriše me da svojim ikonama ljudima uputim tu poruku“, priča Nikola.

Nikola Belić je zahvalan Bogu na daru koji mu je poklonio: da stvara i da se raduje.

„I patnju i sreću moramo prihvatiti jer je od Boga, i biti mu jednako zahvalni“, Nikolina je poruka.


Nadica Janić

„Pazovačke novine“, jun – jul 2004.

SNAGA VERE

Reportaža

LJUDI PORED NAS (3)

Na praznik Trojice, u sklopu obeležavanja mesne slave Novih Banovaca „Sveti Vasilije Ostroški“, u organizaciji novobanovačke parohije, veliki broj Novobanovčana i članova Crkvenog pjevačkog društva „Ostrog“ iz Novih Banovaca posetili su manastir Ostrog i poklonili se moštima svog zaštitnika.

Poklonička putovanja naroda u Ostrog počela su još za svetiteljevog života u 17. veku. Na poklonjenje dolaze vernici svih vera iz celog sveta. Pored praznika Sveti Vasilije Čudotvorac, dani sabora u Ostrogu su Trojice, Petrovdan i Velika Gospojina. U te dane u Ostrogu se okupi i do deset hiljada pobožnih poklonika.

Mošti sv. Vasilija počivaju u čudotvornom kovčegu koji je otvoren 1678. godine, sedam godina posle svetiteljeve smrti, na njegov zahtev javljanjem u snu monahu manastira Svetog Luke kod Nikšića. U kovčegu je nađeno očuvano telo svetitelja, „žuto kao vosak, koje je mirisalo na bosiljak“. Telo je preneto u crkvu Vavedenje Presvete Bogorodice u Ostrogu gde i danas počiva.

Tri puta su monasi skrivali mošti svetitelja. Dva puta od najezde Turaka i za vreme bombardovanja 1942. godine kada je manastir Ostrog na čudesan način spasen. Telo sv. Vasilija je skriveno u maloj pećinu u steni iza manastirskih konaka. Granate su doletale, padale oko manastira i rasprskavale se. Bombe su se delile na pola...

Pred polazak na poklonjenje vernici se pripremaju sedmodnevnim postom a ide se sa nadom i pobožnošću, pešačeći, često i na kolenima, idući od Donjeg do Gornjeg manastira, prolazeći kroz usek u pokloničkom, savijenom položaju tela. Iz Ostroga se nosi osvećena vodica, ulje i tamjan, nafora ili vata sa kivota svetiteljevog da se time poškrope i namažu oni koji nisu mogli doći na poklonjenje.

Pred kivot se donose neizlečivi bolesnici od različitih bolesti – telesnih i duševnih, a o izlečenju svedoče ostavljene štake, nosila, a i skupoceni darovi svetitelju u znak zahvalnosti. O mnogobrojnim isceljenima svedoče zapisi u manastirskim knjigama i još više neizbrisivi zapisi u srcima vernih.

„Snaga vere je nedokučiva. Pred svetim kovčegom sa čudotvornim moštima svetog Vasilija ljudi čiste srce, izlivaju svoju tugu i bol plakanjem, ispovedanjem i molbom za blagoslov. Najveća žrtva svetitelju za blagodat koju dobiju je ostavljeno iskreno pokajanje“, kaže Ljubodrag Tišma, koji drugi put posećuje manastir Ostrog.

Ljubodrag i njegova supruga Dubravka su članovi Crkvenog pjevačkog društva „Ostrog“ i sa horom su učestvovali u bogosluženju u manastiru.

„Svetog Vasilija doživljavam kao mog zaštitnika. Pevanje u crkvi je poseban duhovni doživljaj koji oplemenjuje dušu, ali iz Ostroga dolazim duhovno bogatija i emotivno ispunjena čistom, Božanskom Ljubavlju“, kaže Dubravka Tišma.


Nadica Janić

„Pazovačke novine“, jul - avgust 2007.

SNAGA LJUBAVI

Reportaža

LJUDI PORED NAS (2)

Povodom Dana klinike „Plodnost“, 18. juna 2006. godine, u Domu kulture u Novim Banovcima, dr Savo Bojović je pred mnogobrojnom publikom promovisao svoju 21. knjigu, monografiju „Ispunjen život“.
Za „Pazovačke novine“ poznati bračni par, primarijus dr sci ph Blanka Bojović, diplomirani biohemičar, i primarijus dr sci med. Savo Bojović, ginekolog, seksolog, androlog, izumitelj i predsednik Akademije SAIN, profesionalni novinar, sportski lekar, diplomirani viši trener rvačkog sporta i nekadašnji aktivan sportista, razotkrivaju deo svoje intime sa porukom da je u životu najvažniji osećaj sreće i zadovoljstva, a on proističe iz ljubavi koja daje najveću snagu u postizanju cilja kome težimo.

Da li je ljubav između žene i muškarca Božja promisao?

„Znamo da se za ljubav ne može zamoliti. Ne može se ni iznuditi laskavim rečima, poklonima, zavođenjem. Ona se desi – ili se ne desi! Ljubav je samo Ljubav – i ništa više. A kada nam se desi, treba da je poštujemo, negujemo i čuvamo kao najveću dragocenost“, kaže dr Savo.

Ljubav za ceo život

„Kada sam kao student medicine u Zagrebu ugledao Blanku, istog trenutka sam znao da ću sa njom provesti ceo život.
- Udaj se za mene! - odmah sam joj rekao.
Smejala se, a iz prelepih plavih očiju izvirala je nevina, anđeoska ljubav.
- Ja sam verena! – iskreno mi reče.
- Ma, šta će ti on, kada sam ja tu!
Moja mladalačka drskost me i danas zadivljuje. Kada sam je oženio, bez igde ičega, njeni su me sa sekirom jurili... I, eto, ceo život smo zajedno.

Bez Blanke ne bih ostvario sve što imamo. Svi izumi i njihova realizacija - proizvodnja, su zajedničko delo“, sa ponosom priča dr Savo.

Različitost oplemenjuje

Dr Blanka je nenametljiva dama, u svemu odmerena, suptilna. Uz ovako snažnog i prodornog muškarca, dr Blanka je kontrast koji sliku njihovog života čini skladnom. Idealno dopunjavanje dve osobe sa različitošću koja stvara lepotu.

„Smisao mog života je porodica i maksimalna posvećenost nauci. Uspevam to da uskladim uz pomoć supruga. Rasterećena sam mnogih poslova u domaćinstvu i društvenih obaveza da bih se posvetila organizovanju njegovog rada. O svemu, što se Sava tiče, brinem do najmanje sitnice: od zakazanog sastanka do boje kravate“, priča dr Blanka.

Ljubav je smisao postojanja

„U životu punom izazova, iskušenja, prepreka, uspona i padova, uvek sam se pitao: Šta je najvažnije? Za šta vredi živeti i žrtvovati se?... A život mi nije bio lak. Do prve privatne klinike na našim prostorima i u našim uslovima nije bilo lako doći. Nije samo novac u pitanju. Osporavale su me kolege, pratila me je malicioznost, zavist i podozrivost mnogih ljudi. Neki prijatelji su me izneverili. Ali, odgovor, koji je intuicija davala, bio je: Najvažnija je ljubav. Iz nje proizilazi osećaj sreće i zadovoljstva. Sa ljubavlju koju delim sa suprugom i decom sve se prevazilazi. Ne usrećuje čoveka novac, imovina, priznanja i slava. To prija, ali ako nemate iskreno sa nekim da podelite radost postignutog uspeha, život vam je prazan“, kaže dr Savo.

Knjigu „Ispunjen život“ dr Savo je posvetio unucima kao svoju životnu poruku.
„Želim da me moji unuci pamte. Kada vreme i Bog učine svoje, počivaću daleko odavde, u selu mojih predaka. Najvrednije što ostaje iza nas je – reč.“

Ljubav je uteha

Čovek koji ima Ljubav u očima ne stidi se da zaplače. Takav čovek oprašta, uzvraća dobrim – a Bog sve vidi.

„Kad god sam učinio neko dobro delo, dvaput mi se vraćalo. Verujem u kosmičku pravdu i Božju Ljubav. Iz Ljubavi sve nastaje: život, sreća, uspeh... Ljubav daje čoveku najveću snagu. Majčinska ljubav je najjača, bezuslovna, neprestana. U borbi za svoje dete majka dobija nadljudsku snagu. Snaga ljubavi je u praštanju i utehi. Majčinska ljubav sve prašta, majčinska ljubav je uteha za sve boli“, sa suzama u očima priča dr Savo, kome je majka Kosa rođenjem podarila veličinu osećaja ljubavi.

„Sa godinama smo sve emotivniji i ranjiviji. Jedno drugom smo uteha. Dovoljno je samo da se pogledamo“, kaže dr Blanka, a oči govore mnogo više.


Intervju priedila: Nadica Janić

„Pazovačke novine“, jul - avgust 2006.

ČAROBNA FRULA PERE FRANCUZA

Reportaža

LJUDI PORED NAS (1)


U Sremu se frula može čuti samo na koncertima KUD-a. I na njima je Pera Francuz iz Novih Banovaca svirao, ali njegova redovna i najvernija publika, skoro svakodnevno a nedeljom i praznikom – obavezno, je Đervin i obala Dunava sve dokle vetar i voda zvuk nose.

Petronije Stefanović je pre 30 godina na Đervin stigao u potrazi za svojim kamenom na reci. Mukotrpno zarađenim novcem u Parizu želeo je da svojoj porodici pruži udoban život a za sebe je zadržao pravo samo da živi pored reke.

„Kroz selo ispod Suve planine, gde sam rođen, protiče Kutunska reka. Naša kuća je bila na samoj obali reke. Svako je imao svoj kamen za umivanje, počevši uzvodno, od oca do najmlađeg brata, i na kraju je bio kamen gde se pojilo blago. Voleo sam svoj kamen gde sam se kao dete brčkao, gde sam satima svirao frulu, gde sam se prvi put obrijao, gde sam plakao kada sam odlazio“, sa nostalgijom priča Pera.

Sa 18 godina je ostavio svoje selo i sa sobom u Pariz poneo samo nekoliko frula i sećanje na detinjstvo i mladost. U Parizu nije bilo posla koji nije prihvatao da radi. U predahu, zvuk frule mu je bio isto kao hrana i voda... A kada je zaradio dovoljno da može da odredi svoj kamen na nekoj reci, odabrao je Đervin .

Od tada meštani ovog dela Novih Banovaca imaju redovne „solističke koncerte“ Pere zvanog Francuz. Ponekad svira narodnu muziku, ali većinom su to njegove „kompozicije“. Iz kolekcije frula, koje i sam pravi, uvek izabere frulu koja odgovara njegovom trenutnom raspoloženju i osnovnom tonu koji želi da dominira.
„Uživam kada zvucima frule mogu da dočaram zvuke prirode i sela, ali ne samo zvuke. Mogu da dočaram spuštanje magle u dolinu, izlazak sunca, ogledanje meseca u vodi...“, poetski objašnjava Pera svoj „muzički opus“.

A ja se setih prolećnih noći za vreme bombardovanja, kada mesec nikada jasnije nije sijao, a Pera nikada tužnije i lepše nije svirao. Oboje se spontano vraćamo u to vreme.
„Čim bi počela najava bombardovanja, istrčao bih ispred kuće i počeo da sviram. Hteo sam time da komšijama razbijem strah. Mislio sam, ako meni ne staje dah i mogu da sviram, da će i njima biti lakše“, kaže Pera.
I bilo je tako. Kada nismo slušali Perinu frulu znali smo da su negde sva stakla „otišla“ i da Pera tamo odvozi tone stakla.

Pri kraju rata vode nije bilo skoro tri dana. Svi smo držali otvorene slavine željno je očekujući. A bombardovanje nikada češće! Oko ponoći, iznenada su uključili vodu, a Pera neprestano, do zore svira... Ujutro se već prepričavao vic kako se Pera zamalo nije udavio kada je ušao u kuću.

Pera je danas u zasluženoj penziji. Obožava unuke i sa svojom suprugom provodi mirne dane u dokolici ili u nekim majstorijama.

U okruženju mnogi znaju Peru Francuza kao neobičnog vozača GSP-a. Bio je jedini vozač koji nije hteo da nosi uniformu i redovno je samoinicijativno uplaćivao mesečnu kaznu. A od GSP-a je dva puta dobio diplomu za najboljeg vozača bez ijednog saobraćajnog prekršaja. Svojim „francuskim“ izgledom, odećom i ljubaznošću šarmirao je putnice. Na svakoj stanici, dok putnici izlaze i ulaze u njegov autobus, svirao je frulu.

Vozačku karijeru je nastavio u fabrici stakla „Zvezda“ u Zemunu i 17 godina je samo on vozio jedini teretni kamion TAM-260 sa 26 tona tereta sa staklom.
„Nije lako upravljati tim vozilom sa takvim teretom, kaže Pera. Najteže mi je bilo za vreme bombardovanja. Ture sam vozio po celom gradu. Sećam se, vozim teret pored rafinerije u Pančevu koja gori. Stravičan prizor, a moram da budem pribran... Vozio sam tada i do Čačka, Niša... Od buke motora nisam čuo bombe, ali prizori uz put su bili užasni. Na mestima gde sam se zadržavao radi istovara, prvo sam morao da sviram na fruli. Možda sam izgledao sulud ili inadžija, ali samo moji Banovčani bi me razumeli.“

Čarobna frula Pere Francuza je njegova duša. Kada čujete zvuke muzike kaja se stapa sa zvucima prirode i mirisom Dunava to Perina duša peva za nas.


Nadica Janić

„Pazovačke novine“, decembar - januar 2005/2006.