RAZBIJEN OSMEH

Sećanje (14)

"Razbijen osmeh"

(akvarel, 40 x 40 cm)
Autor: Nadica Janić

Moj ujak Vasilije Popov (učitelj) došao je sa čudnim koferom po mene na Bežanijsku kosu, gde smo se u novu kuću preselili iz Surčina, da me vodi u staru porodičnu kuću u Surčinu, da zajedno  provedemo zimski raspust.

- Šta je to, ujko?

- Gramofon, lepa moja. Slušaćemo ploče.

Silno uzbuđenje me je obuzelo. Sve vreme vožnje autobusom mislila sam kako će ploča da se vrti,  kako ćemo slušati muziku. Držao me je za ruku, pričao. Gledala sam ga srećna. Moj ujak je najbolji. Zna sve. Ume sve. Daje mi sve... "Jedva čekam!" Samo se nasmejao i zagrlio me.

Došao je taj trenutak. Topla soba. Gramofon na stolu. Miris čaja i kolača. "Budi mirna. Samo slušaj. Ovo je Net King Kol, pesma Mona Lisa“. A posle mi je pričao o najlepšoj slici, o čarobnom osmehu koji nas prati iz svih uglova posmatranja lica Mona Lise. 

Poželela sam da imam takav osmeh. Hladan gonak. Vrtim se oko sebe. U oba ogledala, i na zidu i u  ruci, stvori se čarobni osmeh Mona Lise na mom licu. 

"Pazi! Razbićeš ogledalo!" - oštar glas baba Lele koja se stvorila pored mene.

Uplašena, ispustila sam ogledalo. Sagla sam se da pokupim krhotine. U svakom delu razbijenog ogledala bio je moj osmeh. Iskrivljen, nestvaran... razbijen.

Bilo mi je deset godina, a možda kao i sada. Broj nije bitan. Svejedno. Bitno je da se pravi osmeh vidi iz svih uglova života. 

Nadica Janić