VODENO OGLEDALO

Sećanje (10)

Blagica Prelević, "Bunar" (ulje na platnu)

U dvorištu dedine kuće u Surčinu, bio je bunar. Magično mesto za mene u detinjstvu. Videla sam kao u ogledalu svoje lice. Odraz koji me je opčinjavao. Uranjala sam u Alisin čarobni svet podzemlja. 

Leti, za vreme raspusta, moj ujak Vasilije spuštao je u bunar vedro sa voćem da se ohladi. Zajedno smo brali voće. Skupljala sam zrele kajsije i bele dudinje, prala voće, slagala u činijice i ređala u vedro. Ujak je lagano čekrkom spuštao voće. Branio mi je da se naginjem preko bunara i gledam u dubinu. A mene je tako privlačilo!

Mnogo godina kasnije, otkrila sam magiju okruglog vodenog ogledala u bunaru. Bilo je zeleno, a voda je treperila kao suza u zelenim očima. 

Tišina i belina bolesničke sobe u domu za stare.
„Zeleno, volim te, zeleno...“, šaputao mi je ujak Vasilije pesmu Garsija Lorke i ljubio mi oči.
Bila je zima. 

Nadica Janić