петак, 31. јул 2009.

NIKOLIN PUT KA PROSVETLJENJU

Reportaža

LJUDI PORED NAS (4)


Nikolu Belića, ikonopisca iz sela Ljukovo kod Inđije, upoznala sam 2004. godine u Galeriji „Kuća Vojnović“ u Inđiji na otvaranju kolektivne izložbe. Bilo je hladno februarsko veče. Mnogobrojna publika, nepoznati ljudi. Osećala sam se usamljeno...

Zastala sam pored ikone Bogorodice. Svetlost koju je reflektovala fascinirala me. U baroknom stilu, izrađena u drvetu, bojena prirodnim bojama, ukrašena zlatnim prahom i zlatnim listićima. Lik Bogorodice na ovoj ikoni imao je poseban izraz blagosti koji pleni.

Viđali smo se na otvaranjima izložbi i usledilo je prijateljstvo. Iako nerado govori o svojoj prošlosti, ipak je pristao da napišem reportažu o njegovom putu stradanja i prosvetljenju.

Kada je Nikola radio kao mašinski inženjer nije ni pomišljao da bi ikonopis mogao postati njegovo životno opredeljenje. Energičan, preduzimljiv, posvećen struci ostvario je uspešnu poslovnu karijeru. A onda, „vihor“ iz nepromišljenih glava okrenuo mu je život u pravcu koji nije želeo, a nije mogao da promeni: kao rezervni oficir morao je da ode na ratište.

„Upoznao sam strahote rata. Gledao sam smrti u oči i bio spreman na najgore. Bezumnost je bila u svemu što se dešavalo, ali u duši sam tada bio smiren, bez osećaja krivice.

Rat je prošao i život su mi ponovo činile obične stvari: odlazak na posao, porodične obaveze... I odjednom, te obične stvari postale su veoma neobične. Prinudni odmor, neplaćeno odsustvo, nesuglasice... doveli su me do apatije. Bezuspešno sam se lečio. Imao sam noćne more, strahove... osećao sam duševnu bol.

Odlazak u manastir promenio mi je život. Blagost monaha, tišina i molitva bili su lek za moju dušu. Samoća manastirskih večeri vratila me je u sebe. Spoznao sam šta je duhovnost. Osetio sam veru, nadu i ljubav u svom srcu. Spoznao sam da me Bog nije ostavio. Bog me je doveo na put kojim treba da idem.

Slučajno, ako slučaj uopšte postoji, upoznao sam monaha ikonopisca koji me je uputio u tajne duboreza, patiniranja, oslikavanja ikona. Kada sam prvi put uzeo drvo i počeo sa izradom ikone, imao sam utisak da to već odavno znam da radim. Fasciniran i ohrabren, sa ljubavlju sam nastavio da radim. Radost stvaranja ispunila mi je život. Usavršavao sam tehniku rada, proučavao žitija svetaca, obilazio manastire i u freskama pronalazio inspiraciju“, priča Nikola.

Nikola ikone radi posvećeno, u posebnom stanju duha. Sledi svoj put kroz svoje vreme. Usledile su mnoge izložbe. Od ikona se teško rastaje i ne zaboravlja ih. Prijatelj mu postaje svaki čovek koji kupi ikonu.

„Sada radim ciklus ikona posvećen Žitiju svetog Jovana. Želeo bih da radim ikone na kojima je moj doživljaj lika sveca. Život svetog Jovana je tragičan i opominje. Inspiriše me da svojim ikonama ljudima uputim tu poruku“, priča Nikola.

Nikola Belić je zahvalan Bogu na daru koji mu je poklonio: da stvara i da se raduje.

„I patnju i sreću moramo prihvatiti jer je od Boga, i biti mu jednako zahvalni“, Nikolina je poruka.


Nadica Janić

„Pazovačke novine“, jun – jul 2004.

четвртак, 30. јул 2009.

SNAGA VERE

Reportaža

LJUDI PORED NAS (3)


Na praznik Trojice, u sklopu obeležavanja mesne slave Novih Banovaca „Sveti Vasilije Ostroški“, u organizaciji novobanovačke parohije, veliki broj Novobanovčana i članova Crkvenog pjevačkog društva „Ostrog“ iz Novih Banovaca posetili su manastir Ostrog i poklonili se moštima svog zaštitnika.

Poklonička putovanja naroda u Ostrog počela su još za svetiteljevog života u 17. veku. Na poklonjenje dolaze vernici svih vera iz celog sveta. Pored praznika Sveti Vasilije Čudotvorac, dani sabora u Ostrogu su Trojice, Petrovdan i Velika Gospojina. U te dane u Ostrogu se okupi i do deset hiljada pobožnih poklonika.

Mošti sv. Vasilija počivaju u čudotvornom kovčegu koji je otvoren 1678. godine, sedam godina posle svetiteljeve smrti, na njegov zahtev javljanjem u snu monahu manastira Svetog Luke kod Nikšića. U kovčegu je nađeno očuvano telo svetitelja, „žuto kao vosak, koje je mirisalo na bosiljak“. Telo je preneto u crkvu Vavedenje Presvete Bogorodice u Ostrogu gde i danas počiva.

Tri puta su monasi skrivali mošti svetitelja. Dva puta od najezde Turaka i za vreme bombardovanja 1942. godine kada je manastir Ostrog na čudesan način spasen. Telo sv. Vasilija je skriveno u maloj pećinu u steni iza manastirskih konaka. Granate su doletale, padale oko manastira i rasprskavale se. Bombe su se delile na pola...

Pred polazak na poklonjenje vernici se pripremaju sedmodnevnim postom a ide se sa nadom i pobožnošću, pešačeći, često i na kolenima, idući od Donjeg do Gornjeg manastira, prolazeći kroz usek u pokloničkom, savijenom položaju tela. Iz Ostroga se nosi osvećena vodica, ulje i tamjan, nafora ili vata sa kivota svetiteljevog da se time poškrope i namažu oni koji nisu mogli doći na poklonjenje.

Pred kivot se donose neizlečivi bolesnici od različitih bolesti – telesnih i duševnih, a o izlečenju svedoče ostavljene štake, nosila, a i skupoceni darovi svetitelju u znak zahvalnosti. O mnogobrojnim isceljenima svedoče zapisi u manastirskim knjigama i još više neizbrisivi zapisi u srcima vernih.

„Snaga vere je nedokučiva. Pred svetim kovčegom sa čudotvornim moštima svetog Vasilija ljudi čiste srce, izlivaju svoju tugu i bol plakanjem, ispovedanjem i molbom za blagoslov. Najveća žrtva svetitelju za blagodat koju dobiju je ostavljeno iskreno pokajanje“, kaže Ljubodrag Tišma, koji drugi put posećuje manastir Ostrog.

Ljubodrag i njegova supruga Dubravka su članovi Crkvenog pjevačkog društva „Ostrog“ i sa horom su učestvovali u bogosluženju u manastiru.

„Svetog Vasilija doživljavam kao mog zaštitnika. Pevanje u crkvi je poseban duhovni doživljaj koji oplemenjuje dušu, ali iz Ostroga dolazim duhovno bogatija i emotivno ispunjena čistom, Božanskom Ljubavlju“, kaže Dubravka Tišma.


Nadica Janić

„Pazovačke novine“, jul - avgust 2007.

среда, 29. јул 2009.

SNAGA LJUBAVI

Reportaža

LJUDI PORED NAS (2)


Povodom Dana klinike „Plodnost“, 18. juna 2006. godine, u Domu kulture u Novim Banovcima, dr Savo Bojović je pred mnogobrojnom publikom promovisao svoju 21. knjigu, monografiju „Ispunjen život“.
Za „Pazovačke novine“ poznati bračni par, primarijus dr sci ph Blanka Bojović, diplomirani biohemičar, i primarijus dr sci med. Savo Bojović, ginekolog, seksolog, androlog, izumitelj i predsednik Akademije SAIN, profesionalni novinar, sportski lekar, diplomirani viši trener rvačkog sporta i nekadašnji aktivan sportista, razotkrivaju deo svoje intime sa porukom da je u životu najvažniji osećaj sreće i zadovoljstva, a on proističe iz ljubavi koja daje najveću snagu u postizanju cilja kome težimo.

Da li je ljubav između žene i muškarca Božja promisao?

„Znamo da se za ljubav ne može zamoliti. Ne može se ni iznuditi laskavim rečima, poklonima, zavođenjem. Ona se desi – ili se ne desi! Ljubav je samo Ljubav – i ništa više. A kada nam se desi, treba da je poštujemo, negujemo i čuvamo kao najveću dragocenost“, kaže dr Savo.

Ljubav za ceo život

„Kada sam kao student medicine u Zagrebu ugledao Blanku, istog trenutka sam znao da ću sa njim provesti ceo život.
- Udaj se za mene! - odmah sam joj rekao.
Smejala se, a iz prelepih plavih očiju izvirala je nevina, anđeoska ljubav.
- Ja sam verena! – iskreno mi reče.
- Ma, šta će ti on, kada sam ja tu!
Moja mladalačka drskost me i danas zadivljuje. Kada sam je oženio, bez igde ičega, njeni su me sa sekirom jurili... I, eto, ceo život smo zajedno.

Bez Blanke ne bih ostvario sve što imamo. Svi izumi i njihova realizacija - proizvodnja, su zajedničko delo“, sa ponosom priča dr Savo.

Različitost oplemenjuje

Dr Blanka je nenametljiva dama, u svemu odmerena, suptilna. Uz ovako snažnog i prodornog muškarca, dr Blanka je kontrast koji sliku njihovog života čini skladnom. Idealno dopunjavanje dve osobe sa različitošću koja stvara lepotu.

„Smisao mog života je porodica i maksimalna posvećenost nauci. Uspevam to da uskladim uz pomoć supruga. Rasterećena sam mnogih poslova u domaćinstvu i društvenih obaveza da bih se posvetila organizovanju njegovog rada. O svemu, što se Sava tiče, brinem do najmanje sitnice: od zakazanog sastanka do boje kravate“, priča dr Blanka.

Ljubav je smisao postojanja

„U životu punom izazova, iskušenja, prepreka, uspona i padova, uvek sam se pitao: Šta je najvažnije? Za šta vredi živeti i žrtvovati se?... A život mi nije bio lak. Do prve privatne klinike na našim prostorima i u našim uslovima nije bilo lako doći. Nije samo novac u pitanju. Osporavale su me kolege, pratila me je malicioznost, zavist i podozrivost mnogih ljudi. Neki prijatelji su me izneverili. Ali, odgovor, koji je intuicija davala, bio je: Najvažnija je ljubav. Iz nje proizilazi osećaj sreće i zadovoljstva. Sa ljubavlju koju delim sa suprugom i decom sve se prevazilazi. Ne usrećuje čoveka novac, imovina, priznanja i slava. To prija, ali ako nemate iskreno sa nekim da podelite radost postignutog uspeha, život vam je prazan“, kaže dr Savo.

Knjigu „Ispunjen život“ dr Savo je posvetio unucima kao svoju životnu poruku.
„Želim da me moji unuci pamte. Kada vreme i Bog učine svoje, počivaću daleko odavde, u selu mojih predaka. Najvrednije što ostaje iza nas je – reč.“

Ljubav je uteha

Čovek koji ima Ljubav u očima ne stidi se da zaplače. Takav čovek oprašta, uzvraća dobrim – a Bog sve vidi.

„Kad god sam učinio neko dobro delo, dvaput mi se vraćalo. Verujem u kosmičku pravdu i Božju Ljubav. Iz Ljubavi sve nastaje: život, sreća, uspeh... Ljubav daje čoveku najveću snagu. Majčinska ljubav je najjača, bezuslovna, neprestana. U borbi za svoje dete majka dobija nadljudsku snagu. Snaga ljubavi je u praštanju i utehi. Majčinska ljubav sve prašta, majčinska ljubav je uteha za sve boli“, sa suzama u očima priča dr Savo, kome je majka Kosa rođenjem podarila veličinu osećaja ljubavi.

„Sa godinama smo sve emotivniji i ranjiviji. Jedno drugom smo uteha. Dovoljno je samo da se pogledamo“, kaže dr Blanka, a oči govore mnogo više.


Nadica Janić

„Pazovačke novine“, jul - avgust 2006.

субота, 25. јул 2009.

ČAROBNA FRULA PERE FRANCUZA

Reportaža

LJUDI PORED NAS (1)


U Sremu se frula može čuti samo na koncertima KUD-a. I na njima je Pera Francuz iz Novih Banovaca svirao, ali njegova redovna i najvernija publika, skoro svakodnevno a nedeljom i praznikom – obavezno, je Đervin i obala Dunava sve dokle vetar i voda zvuk nose.

Petronije Stefanović je pre 30 godina na Đervin stigao u potrazi za svojim kamenom na reci. Mukotrpno zarađenim novcem u Parizu želeo je da svojoj porodici pruži udoban život a za sebe je zadržao pravo samo da živi pored reke.

„Kroz selo ispod Suve planine, gde sam rođen, protiče Kutunska reka. Naša kuća je bila na samoj obali reke. Svako je imao svoj kamen za umivanje, počevši uzvodno, od oca do najmlađeg brata, i na kraju je bio kamen gde se pojilo blago. Voleo sam svoj kamen gde sam se kao dete brčkao, gde sam satima svirao frulu, gde sam se prvi put obrijao, gde sam plakao kada sam odlazio“, sa nostalgijom priča Pera.

Sa 18 godina je ostavio svoje selo i sa sobom u Pariz poneo samo nekoliko frula i sećanje na detinjstvo i mladost. U Parizu nije bilo posla koji nije prihvatao da radi. U predahu, zvuk frule mu je bio isto kao hrana i voda... A kada je zaradio dovoljno da može da odredi svoj kamen na nekoj reci, odabrao je Đervin .

Od tada meštani ovog dela Novih Banovaca imaju redovne „solističke koncerte“ Pere zvanog Francuz. Ponekad svira narodnu muziku, ali većinom su to njegove „kompozicije“. Iz kolekcije frula, koje i sam pravi, uvek izabere frulu koja odgovara njegovom trenutnom raspoloženju i osnovnom tonu koji želi da dominira.
„Uživam kada zvucima frule mogu da dočaram zvuke prirode i sela, ali ne samo zvuke. Mogu da dočaram spuštanje magle u dolinu, izlazak sunca, ogledanje meseca u vodi...“, poetski objašnjava Pera svoj „muzički opus“.

A ja se setih prolećnih noći za vreme bombardovanja, kada mesec nikada jasnije nije sijao, a Pera nikada tužnije i lepše nije svirao. Oboje se spontano vraćamo u to vreme.
„Čim bi počela najava bombardovanja, istrčao bih ispred kuće i počeo da sviram. Hteo sam time da komšijama razbijem strah. Mislio sam, ako meni ne staje dah i mogu da sviram, da će i njima biti lakše“, kaže Pera.
I bilo je tako. Kada nismo slušali Perinu frulu znali smo da su negde sva stakla „otišla“ i da Pera tamo odvozi tone stakla.

Pri kraju rata vode nije bilo skoro tri dana. Svi smo držali otvorene slavine željno je očekujući. A bombardovanje nikada češće! Oko ponoći, iznenada su uključili vodu, a Pera neprestano, do zore svira... Ujutro se već prepričavao vic kako se Pera zamalo nije udavio kada je ušao u kuću.

Pera je danas u zasluženoj penziji. Obožava unuke i sa svojom suprugom provodi mirne dane u dokolici ili u nekim majstorijama.

U okruženju mnogi znaju Peru Francuza kao neobičnog vozača GSP-a. Bio je jedini vozač koji nije hteo da nosi uniformu i redovno je samoinicijativno uplaćivao mesečnu kaznu. A od GSP-a je dva puta dobio diplomu za najboljeg vozača bez ijednog saobraćajnog prekršaja. Svojim „francuskim“ izgledom, odećom i ljubaznošću šarmirao je putnice. Na svakoj stanici, dok putnici izlaze i ulaze u njegov autobus, svirao je frulu.

Vozačku karijeru je nastavio u fabrici stakla „Zvezda“ u Zemunu i 17 godina je samo on vozio jedini teretni kamion TAM-260 sa 26 tona tereta sa staklom.
„Nije lako upravljati tim vozilom sa takvim teretom, kaže Pera. Najteže mi je bilo za vreme bombardovanja. Ture sam vozio po celom gradu. Sećam se, vozim teret pored rafinerije u Pančevu koja gori. Stravičan prizor, a moram da budem pribran... Vozio sam tada i do Čačka, Niša... Od buke motora nisam čuo bombe, ali prizori uz put su bili užasni. Na mestima gde sam se zadržavao radi istovara, prvo sam morao da sviram na fruli. Možda sam izgledao sulud ili inadžija, ali samo moji Banovčani bi me razumeli.“

Čarobna frula Pere Francuza je njegova duša. Kada čujete zvuke muzike kaja se stapa sa zvucima prirode i mirisom Dunava to Perina duša peva za nas.


Nadica Janić

„Pazovačke novine“, decembar - januar 2005/2006.

среда, 1. јул 2009.

VETAR ZVAN „STO RUŽA“

Priče iz Usnulog grada (11)


Već dugi niz godina živim u Novim Banovcima na veoma visokoj, strmoj obali Dunava zvanoj Đervin gde uvek duva čudesni vetar zvan „sto ruža“. Možda je taj „lekoviti vetar“ ili „voda koja nešto nosi“ promenilo moja urbana razmišljanja.

Živeći pored Dunava prestanete da žurite. Vreme dobija drugu dimenziju. Pogled koji dopire do Avale i slankamenskih brda širi vam i unutrašnje vidike. U tom ambijentu sićušni ste i nestvarni kao latice „sto ruža“ a i uzvišeni do neba kada sagledate dubinu i lepotu duše ljudi koji su svoj život sjedinili sa rekom.

U svom „prošlom životu“ nisam znala imena komšija. Zaključavala sam i kuću i sebe. Osećaj pripadnosti, bliskost i toplinu ljudskih odnosa doživela sam ovde gde duva vetar zvan „sto ruža“.

U svom „prošlom životu“, u kraju u kome sam živela, nisam pozdravljala osobe koje godinama srećem. Na istoj stanici čekamo prevoz, stojimo jedno pored drugog i – ćutimo.

Bio je početak februara 1984. godine. Upravo smo se preselili iz Beograda da bi se kćerka uključila u drugo polugodište. Bila sam trudna i radovala sam se kako ću u novoj, komfornoj kući, ušuškana uživati u zimskoj idili. Nikoga nisam poznavala, a i nije mi smetalo jer otuđenost mi je bila normalna.

Iza neobično za to doba godine lepih dana, odjednom je pao toliki sneg da je za jednu noć blokirao auto-put i prilaz Batajnici i drugim okolnim mestima. Mećava je oštetila dalekovode i struje nije bilo. A ovde, kada nema struje – nema ni vode, ni grejanja.

Potrpali smo se u krevet sa kapama i rukavicama. Ni čaj nismo imali na čemu da skuvamo. A noć nikad duža... I tako tri dana i tri noći. Pokrckali smo sve što smo imali i popili zalihe mineralne vode i soka. Na susednim kućama čarobno je lelujao dim. Nismo ni pomišljali da nekog od komšija uznemiravamo i zamolimo da nešto spremimo za jelo i otopimo sneg za vodu.

Muž je izlazio da očisti sneg. Donosio nam je grančice šipka, ali me ti pokloni nisu mnogo obradovali. Desetogodišnjoj kćerki je ovo bila avantura. Tranzistor je kreštao sa istrošenim baterijama, a i crtanje u rukavicama je bilo zanimljivo.

Četvrtog dana oko podne začulo se kucanje na vratima. Otvaramo. „Smederevac“ pred vratima i čovek sa čunkom i alatom u rukama.

„Jel` ste živi?! Što se ne javljate da ste tu? Gde da probijamo?“

U čudu, mi uglas, ljubazno:
„Izvolite! Evo, može u dnevnoj sobi.“

Sve se zapraši, zadimi, vatra zapucketa... i ugledah najlepši sjaj u očima koji sam ikad videla.

Oči sada pokojnog Miše Ranoka, ribara sa Đervina gde uvek duva vetar zvan „sto ruža“, nikada neću zaboraviti.


Nadica Janić

„Pazovačke novine“, februar 2005.

DEMONOV ZNAK

Priče o Jovu (4)


Pre godinu dana, u nekiliko nastavaka u našem listu, ispričala sam vam jednu običnu priču o borbi za opstanak u ovom smutnom vremenu, jednog skromnog, vrednog i plemenitog čoveka.

Kao i Jov iz biblijske priče, za svo zlo i nedaće koje su mu se dešavale nije krivio ni Boga ni ljude. Podnosio je sve stoički. Socijalna dešavanja je prihvatio kao nešto na šta ne može da utiče i izlaz je video u mukotrpnom radu. I odnos novopridošlih komšija „na radu u Nemačkoj“, koji su ga samo iz njima znanih razloga osujećivali u svim poslovima na njegovom skromnom imanju pokušavao je da razume i opravda: „I njih tamo, verovatno, neko kinji pa sam im ja odušak.“

Prošlog leta od komšija je usledila zabrana da radi u dvorištu pre 9 sati ujutro. I to je Jov opravdavao: „Žele ljudi mir i odmor“. Od svitanja do 9 sati je ribario, a potom po najvećem suncu nastavljao poslove u bašti i na gradnji kuće.

Ponosio se Jov što je iz socijalnog programa uspeo da stavi prvu ploču. Ali, Đavo ne da mira. Buduća terasa Jovove kuće postaje smetnja komšijama. Zaklanjaće vidik i sledi niz primedbi opštinskim vlastima na Jovovu gradnju – legalnu i po projektu.

Bez posla, bez para, bez životne snage – pokleknuo Jov. I dalje nikoga ne krivi.

U priči o Jovu, Bog je napravio sporazum sa Demonom da iskušava Jova, ali da mu sačuva živu dušu. Verovao je Bog da ga se Jov neće odreći. Demon je nastavio da muči Jova.

Na Uskrs sam poslednji put pričala sa Jovom. Još je imao toliko snage da izađe do obale. Dunav je izgledao kao more. Presijavao se na prolećnom suncu. Bagrem je bio u cvetu. Tužnog pogleda, zagledan u reku, iznemoglim glasom je pričao:

„Ne valja kada imaš previše snage. Nadimaš se, širiš, preplavljuješ, rušiš oko sebe. Tesan si samom sebi... Ne valja ni kada izgubiš snagu. Nestaješ, presahnjuješ, pregaze te.“

Dana 6.6.2006. Demon je poslao svoj znak, ali ne znak pobede. Skoro svi meštani tog lepog prolećnog popodneva bili su na sahrani Josipa Ranoka, ribara sa Đervina, mog prijatelja Jova. Kćerka Jelena, u poodmakloj trudnoći, ispratila je oca sa tugom bez suza, zagledana u nebo.

Život se nastavlja, a obične priče nikada nemaju kraj.


Nadica Janić

„Pazvačke novine“, jun - jul 2006.

ĐAVO NIKADA NE SPAVA

Priče o Jovu (3)


Bog sve može. U priči o Jovu iz Starog zaveta Bog je sa Đavolom sklopio sporazum da Jova izloži nevoljama, jedino da mu sačuva živu dušu. Ako Jov ne bude krivio nikoga, ako i dalje bude verovao u božju pravdu i moć, za sve muke Bog će mu vratiti dobrim.

Mog prijatelja sa Đervina, Josipa Ranoka, u mislima zovem Jov. Asketskog je izgleda, produhovljenog pogleda punog tuge a na licu uvek neki blagi, topao osmeh.

Zadnjih petnaest godina njegov život je kao Jovovo stradanje. Bez lične krivice trpi. Iako je vredan i zna mnogo toga da uradi, često je bez posla i bez ikakvih novčanh primanja, ili toliko malih da ne pokrivaju ni najneophodnije potrebe. Trpi zbog nerazumevanja najbližih, trpi fizičke muke, trpi umor, brigu... Nikoga nikada ne krivi. Samo radi ćutke. Ribarenjem hrani porodicu. Nije uvek riba „išla“ ni na reci ni na pijaci.

Pored svih muka oko fizičkog preživljavanja porodice Jov je imao i problem koji mu je mučio dušu, rušio ponos i ubijao nadu. Još pre mnogo godina, Jov je radio u uglednoj građevinskoj firmi. Radio je u inostranstvu i dobro zarađivao. Od roditelja je dobio plac na obali Dunava i na njemu je za početak sagradio lep pomoćni objekat za više namena. Pribavio je dozvolu za gradnju porodične kuće i obeležio temelje. I tu je sve stalo. Od kuće, godinama, samo koordinate. A izgrađen pomoćni objekat postao je „objekat za preživljavanje“. U njemu je gajio kokoške, patke, svinje. Tu su zamrzivači za ribu i pušnica.

Pre nekoliko godina dođoše neki „stranci“, dugogodišnji fizički radnici u Nemačkoj. Kupili plac do Jovovog, zamislili buduću vilu na samoj obali Dunava, ali, smeta im Jovov pomoćni objekat. Suviše je blizu gde žele da bude njihova vila i zaklanja im pogled na Beograd.

Počeli „stranci“ da grade kuću. Gazdi kuće (poreklom sa sela) zasmrdele životinje, kokoške mu prave buku. Prijavi on to u Opštini. Dođe komisija na uviđaj. Dobije Jov odobrenje sa koliko nogu može da drži životinje i koju pernatu živad može da gaji i na kojoj distanci od komšije. Povinuje se Jov odluci vlasti, pokolje svinje kad za to vreme nije, zatvori kokoške, a one, zbog mraka i stresa prestale da nose jaja.

Za utehu, Jovu krenuli poslovi. Ribe u reci ima, a post postao prihvaćen tako da je i Jovova žena radila u pržionici ribe. Kupi on za ušteđen novac materijal za temelje. Zasmeta to komšijama „strancima“. Opet prijava u Opštini. Jov će svojim budućim objektom zaklanjati sunce na njihovoj terasi. Oštinski akt opet nepovoljan za Jova. Poštujući vlast Jov posuđuje novac od prijatelja i menja projekat. Opet smetnja! Jovova buduća kuća je suviše blizu njihove vile. Odmakni temelje Jove!

Jov poštuje državu, ceni komšije i ne želi nikome da zaklanja sunce. Odmakao je i temelje, a „stranci“ zasadiše veliko rastinje i živom ogradom zakloniše pogled na Jovovo imanja, ali i željeni pogled na Beograd.

Opet smeta Jov. Zašto da preko njihovog dela obale silazi na reku. (Svi sa obale su tim usekom godinama silazili na reku, a prokop je napravio Jovov otac Miša.) Preko noći je pregrađena obala gustom debelom žicom visine oko tri metra. Jov ne može do reke sem zaobilaznim putem, mnogo dalje. A uvek nosi teret. Motor, opremu, mrežu, ribu... Jov i to trpi. Vuče svoj teret – i u duši i na leđima.

I kao u priči o Jovu, Jov ima nekoliko prijatelja – komšija sa kojima priča o svemu i koji ga razumeju i podržavaju. Nikoše prave, metalne stepenice do same reke u neposrednoj blizini Jovovog placa.

Od tada, kada mu je bilo najteže, kada je pomišljao na najgore, Bog je počeo da mu za sve muke vraća dobrim. Jovov bagrem na obali, koji godinama nije listao, ove godine je procvetao. Govorio je Jov: „Procvetaće on.“ Onako suv, nagnut nad rekon, za Jova je imao posebno značenje.

Iz socijalnog programa Jov je izašao kao gubitnik - bez posla je, ali i kao dobitnik – isplatili su mu dovoljno novca da bi mogao da kupi blokove za kuću. Komšije su se primirile, ali dokle? Đavo nikada ne spava!

Kraj priče.
A možda i nije?


Nadica Janić

„Pazovačke novine“, maj 2005.

IZGUBLJEN U MAGLI

Priče o Jovu (2)


Živimo na visokoj, strmoj obali Dunava zvanoj Đervin u Novim Banovcima. Srećemo se često na obali. Nekada se samo pozdravimo, a nekada dugo pričamo o svemu. I pravo ime mu je mitsko – Josip, ali ja ga u mislima zovem Jov.

Toga novembarskog dana otišla sam do obale iako vreme nije bilo za šetnju. Gusta magla. Pogled na reku sa visine 18 metara je stravičan. Verovatno je takav Had. Nebo i reka spojeni. Druga obala se ne vidi. Ponor koji se puši. Magla se u oblacima vije iznad vode, a krici vrana, koje se ne vide, zastrašuju. Zamišljena nad prizorom, osetim ruku na ramenu. Kao u horor filmu! Toliko sam se uplašila da sam vrisnula. Njegov smeh.

„Prepao si me u ovom paklu. Šta mi bi da dođem!?“

Bila sam ljuta i već sam krenula kući.

„Čekaj! Trebalo je jutros da budeš sa mnom na reci. Upoznala bi pakao.“ Osmeh sa njegovog lica je nestao.

„Jutros sam mislio da ću umreti... od straha... Magle u zoru nije bilo. Izašao sam da bacim mreže. Sve normalno. Odjednom, kada sam došao do sredine reke, pala je magla. Gusta, hladna. Nisam ništa video. A voda kao da je stala. Hteo sam da se vratim. Zamislim pravac ka obali, vozim čamac, a kao da sam u mestu. Svaku orjentaciju sam izgubio. Okrenem na drugu stranu, vozim – isto. Krenem pravo – možda je tu izlaz. Vozim i stalno sam u mestu... Ugasim motor. Od hladnoće i vlage sam se tresao.

Ja da se izgubim na reci! Magla će se razići ili će se voda pokrenuti. Čekam i razmišljam. A rekao sam ti već: Ne valja mnogo razmišljati. Nije bio trenutak za filozofiranje o životu, ali nametnulo se. Pomislio sam na najgore. Mora da je takva smrt i put u pakao... Ja sam, eto, video pakao za života.“


Nadica Janić

„Pazovačke novine“, april 2005.

ČOVEK NIJE NULA

Priče o Jovu (1)


U mislima ga zovem Jov.

Jov je biblijski lik iz starozavetne Knjige o Jovu, stradalnik koji je po Božjoj volji imao sve i po Božjem dopuštenju izgubio sve: bogatstvo, ugled, porodicu, zdravlje... Žrtva je dogovora Boga i Demona, ljudsko biće koje je trebalo da posluži kao dokaz da stradanje nije kazna Božja već iskušenje u veri u dobrotu Boga. Bog je jedino zamolio Demona da u svim iskušenjima Jovu sačuva živu dušu. I bi tako. Jov je postao gubitnik. Iskušavan, mučen, čvrsto verujući u Boga nikada ga nije krivio. Verovao mu je i kada se posipao pepelom po krastama na izmučenom telu koje mu je pored duše još jedino ostalo. Istrajao je u veri. Za uzvrat, Bog mu je sve izgubljeno vratio, a priča je ostala u knjizi nad knjigama kao pouka svim stradalnicima.

Jova sam upoznala na obali Dunava zvanoj Đervin. Ribar je radi preživljavanja. Inače, majstor je više zanata. Sve zna da napravi, popravi. Više od deceniju je na svim mogućim odmorima i odsustvima i to uvek – prinudnim. Nije se žalio. Ni Bogu, ni ljudima. Reka je tu, čamac i vredne ruke. Kada ne krpi mreže, na reci je; kada nije na reci u bašti je, kada nije u bašti, gradi temelje buduće kuće. Jedino nedelju posveti odmoru. A već sutra vidim ga na reci i kao da ga pogledom dozovem, mahne mi. Sa visoke obale, u prostranstvu koje podseća na more, njegov čamac izgleda kao plutajući list.

Pošto oboje živimo na samoj obali, često se srećemo. Nekad zastane za trenutak, ispriča mi neki novi doživljaj sa reke, a nekad, kada je umoran i setan, sedi i ćuti svoju muku. Tog dana pojavio se čudnog pogleda. Ćutali smo dugo zagledani u reku.

„Ne živi mi se... Ovako više ne mogu. Ribu ne kupuju. Puni su mi zamrzivači. A deci treba...“

Jov ima malu kućicu dograđenu uz roditeljsku, davno započete temelje nove kuće, malo kokošaka, svinju i psa. A na ivici obale, iznad provalije, svoj bagrem koga čuva još od detinjstva. Jov voli i brine se o svojoj ženi i dvoje divne dece. Na deci se ni po čemu ne primećuje nedostatak novca. Uredna, lepo obučena deca.

„Šta sam Bogu zgrešio? Ovoliko radim! Trpim... Ja nemam ni mrvice od onoga šta drugi imaju. Nekad mislim o sebi da sam nula od čoveka.“

Ne tešim ga: „Ti si veliki čovek. Primer za umetnost preživljavanja... Ni jedan čovek nije nula!“

Razišli smo se ćutke. Kroz nekoliko dana srećemo se bolje raspoloženi. Sa dosta humora komentarišemo neka socijalna dešavanja.

„Mogu li da napišem članak o tebi? Ti ne sediš ispred televizora i „bistriš“ politiku i ispiraš mozak „sapunicama“.

„Može", veselo odgovara. "Neka se mnogi sete izreke: Nema hleba bez motike. A ako se pate kao ja, neka vide da nisu jedini."

Vraća se za sat vremena, potišten.

„Nemoj, molim te, ništa da pišeš! Kada su za to čula deca rasplakala su se. Kažu: Smejaće nam se deca da smo sirotinja.“


Nadica Janić

„Pazovačke novine“, mart 2005.