KRŠTENJE - POČETAK DUHOVNOG ŽIVOTA

Duša slovenska (57)

Krštenjem čovek postaje hrišćanin i član Crkve. Jedno je od sedam Svetih Tajni i njenim primanjem čovek ima pravo na sve ostale Svete Tajne i obrede u crkvi. Krštenje nije neko čarobno preobličavanje. Ono čoveku daje snagu da se razvije i uzrasta verom i delima kao što  propisuje evanđelje. Obred krštenja u duši krštenih ostvaruje rođenje milosti i unutrašnjeg načela duhovnog savršenstva.       

Pjero dela Frančeska - Krštenje Hristovo

U Bibliji piše o činu Jovana Krstitelja: ... oni ispovijedahu svoje grijehe, a on ih je krstio u rijeci Jordanu. Krštenje uranjanjem u vodu dugo se zadržalo. Obred uranjanja simbol je očišćenja i obnove. Nije bio poznat samo esenskim sredinama nego i izvan judaizma i njegovih sekti. U jerusalimskim spisima piše da se Jovanovo krštenje razlikuje od ostalih obreda uranjanja jer nije mu samo čin očišćenje već i moralni preporod. Pošto se krštenje vrši samo jednom, ne ponavlja se, ono ima i aspekt inicijacije. U očekivanju Mesije, ispovedanjem skupine koja se moli i krštenjem oni unapred stvaraju njegovu zajednicu. 

Bez obzira na promene koje je donela liturgija različitih hrišćanskih veroispovesti, obredi krštenja i dalje sadrže dve faze velike simboličke važnosti: uranjanje i izranjanje. Uranjanje je danas svedeno na polivanje i ima više značenja: pokazuje nestanak grešnog bića u vodama smrti, očišćenje svetom vodom i povratak bića početku života. Izranjanje otkriva pojavu bića ispunjenog milošću, očišćenog i sjedinjenog sa božanskim izvorom novog života.

Govoreći o krštenju, Jovan krstitelj spominje vatru: „Ja vas krstim vodom u znak obraćenja, ali onaj koji dolazi poslije mene jači je od mene. Ja nisam dostojan skinuti mu obuću. On će vas krstiti Duhom Svetim i Ognjem“.

PRAVOSLAVNO KRŠTENJE

Svete Tajne su radnje koje vrši sveštenik gde se na vidljiv način dobija nevidljiva blagodat Božja. Sveta Tajna krštenja je prva Sveta Tajna jer ovim činom novog rođenja novokršteni postaje član Crkve, ulazi u Crkvu Hristovu. Krštenje je početak duhovnog života, rađanje za večnost  i uslov je spasenja. Onaj koji nije kršten nije dostojan da primi ni ostale Svete Tajne. Krštenje deteta je pranje od praroditeljskog greha. Za krštenje nije potrebna posebna priprema deteta jer se deca krštavaju po veri kuma. Roditelji treba da poste nedelju dana pre krštenja deteta i da se pričeste na dan krštenja.  Krštenje se ne sme odlagati i naročito ne zauzimati stav da dete treba o tome samostalno da odluči kada odraste.

Krštenje treba izbegavati u periodu od Božića do Krstovdana  kada je iščekivano krštenje Isusa Hrista,  a u srpskom narodu je označeno kao opasno vreme. Tada sve miruje, najjača je zima, noći su još uvek duge i narod je govorio da tada šetaju karakondžule, ale i sva moguća zla i napadaju decu. Taj period se u narodu zove „nekršteni dani" u kom, kako se veruje, umrla deca pohode svoje majke i hoće da nanesu zlo živom detetu.

Krštenje sadrži tri molitve i nekoliko obreda. Menjanjem tradicije ostala su samo dva segmenta Svete Tajne krštenja: znamenje i krštenje. 

Nekoliko dana po rođenju vrši se znamenje deteta. Neko od mlađih ukućana ili srodnika odlazi kod sveštenika sa flašom vode. Sveštenik osvešta vodu, stavi u nju struk bosiljka i daje ime detetu, takozvano ime po znamenju, koje ono nosi do krštenja. Osveštana vodica se dodaje u vodu za kupanje deteta narenih 40 dana odnosno do krštenja.

Posle nedelju ili dve dana, kada dete ojača, u hramu, manastiru, crkvi, a može i u domu roditelja, vrši se krštenje. Kum plaća krštenje i daruje sveštenika. Ukoliko se dete krsti pre 40 dana od rođenja, majka ne prisustvuje krštenju jer se žena 40 dana posle porođaja smatra nečistom. Ona boravi u kući i bavi se poslom kojim bi želela da se dete bavi kada odraste. Nekada su na krštenju pored srodnika obavezno bile prisutne svekrva, jetrve i žena koja je pomagala pri porođaju.

Za krštenje je potrebno platno bele boje veličine 1-1,5 metar koje donosi kuma i u koje se dete uvije posle krštenja -  polivanja vodom. Od nje se, potom, detetu sašije košuljica, benkica ili jastučić za spavanje. U nekim krajevima je običaj da se dete,  kada počne krštenje, zavija u očevu belu košulju, sve dok ne bude kršteno vodom. Bela košulja i krsnica (belo platno)  simbolizuju nevinost, čednost i bezgrešnost, jer je bela boja simbol duhovne i telesne čistote. Potrebno je i ulje, po mogućstvu maslinovo, kojim se dete pomazuje. Kum kupuje sveću u crkvi (može da se kupi nekoliko dana ranije, pa da se ukrasi). Negde je običaj i da se ponesu jedan ili dva velika bela peškira, kao i krstić za dete.

Kum daje ime detetu a objavljuje ga na gozbi posle krštenja. Prilikom izbora imena, kumu je bilo davano prvenstvo, mada se on najčešće dogovarao s roditeljima. Uglavnom je dete dobijalo ime po dedi, a događalo se da dobije ime i po nekom junaku ukoliko se u vreme njegovog rođenja desio neki značajan događaj. Na kraju krštenja daruje kumče zlatnikom ili nakitom – krstićem kao uspomenu na taj sveti čin. Crkva odobrava i poklanjanje duhovnih knjiga, Svetog pisma, ikona i brojanica. Prema ranijim običajima, pored darivanja kumčeta, majka bi od kuma dobila materijal za haljinu i za detetovo odelce, a roditelji bi darivali kuma, najčešće košuljom i čarapama, a kumu tkaninom za haljinu. Pošto krštenjem postaje detetov duhovni otac, kumova dužnost u daljem životu je da se brine o verskom vaspitanju deteta. Običaj je da daruje kumče za značajne događaje u njegovom životu, kao polazak u školu, završetak školovanja i sl.

Kršteni kum je uglavnom onaj ko je venčao roditelje, a ako on nije u mogućnosti da krsti novorođenče, onda  se kumstvo predaje nekom mlađem iz iste familije. U slučaju da ni to nije bilo moguće, uz saglasnost starog kuma bira se novi. Mora biti pravoslavne vere, kršten, punoletan i čistog i moralnog života. 

U obredu krštenja kum u ime deteta čita pravoslavni Simvol vere, sjedinjuje ga sa Hristom i odriče đavola. Posle krštenja, voda kojom se dete krsti prosipa se na mesto gde se ne gazi, ili se izlije uz neki kalem, ili u cveće u kući. Kosica koju sveštenik odseče pri krštenju stavlja se u vosak, pa se i ona stavlja na neki kalem ili se čuva u kući kao uspomena na ovaj veliki događaj u životu deteta. Sveća koja se pali na krštenju, takođe se čuva u kući kao draga uspomena.

Krštenje bi se obeležavalo gozbom na koju bi bili pozivani najbliži srodnici i prijatelji. U današnje vreme se tim povodom pravi slavlje u restoranima s velikim brojem zvanica i često se krštenje pravi zajedno s proslavom prvog rođendana, jer se gleda da se dete krsti do godinu dana. Zbog organizovanja svečanog ručka, crkva preporučuje da se krštenje obavi u dan kada se mrsi. Ukoliko se krštenje obavlja uz post, obavezna je posna hrana. Smatra se da roditelji čine veliki greh ako tada pripremaju mrsnu hranu.

U slučaju da se dete razboli pre krštenja i dođe u životnu opasnost, može se izvršiti takozvano krštenje u nuždi. To krštenje može da izvrši svaka krštena osoba tako što će politi dete vodom i izgovoriti nekoliko jednostavnih molitvi koje su  inače sastavni deo krštenja. Nekada, u mnogočlanim domaćinstvima, deca koja su bolešljiva i za koju se smatralo da neće preživeti bila su krštavana treći dan po rođenju. Po narodnom verovanju, nekršteno dete nije moglo da se sahrani na groblju, već se to činilo najčešće ispod neke rodne voćke.

PRAVOSLAVNO KRŠTENJE U HRAMU

Za Svetu Tajnu krštenja osnovna materija je voda, pa ono počinje osvećenjem vode. Voda je simbol očišćenja a uranjanje u vodu je izraz očišćenja i pokajanja. Upaljena sveća predstavlja svetlost Hristovu a kađenje objavljuje Svetinju Duha Svetoga.

Krštenje deteta u Crkvi Sv. Marko u Beogradu

Krštenje se vrši uranjanjem u vodu (ili polivanjem) uz sveštenikovo izgovaranje formule krštenja: „Krštava se čedo Božje u ima oca i Sina i Svetog Duha a kum potvrđuje sa „Amin“. Tada se novokršteni oblači u belu košulju ili pokriva komadom belog platna dobijenog od kuma.  

Krštenje deteta u Crkvi Sv. Marko u Beogradu

Uz Svetu Tajnu krštenja vrši se i Sveta Tajna miropomazanja. Sveštenik osveštalim uljem premazuje delove tela (čelo, oči, nozdrve, usta, uši, prsa, ramena, ruke i noge) kroz koje primamo ovaj svet i izgovara formulu: „Pečat dara Duha Svetoga“, dok kum potvrđuje: „Neka tako bude“. 

Posle miropomazanja sledi litija - ophođenje tri puta oko krstionice uz pevanje stiha Poslanice apostola Pavla Galatima: „Vi koji se u Hristu krstite, u Hrista se obukoste, Aleluja“. Ovim ophodom je načinjen krug kome nema kraja, krug koji simbolizuje večnost.

Sledi čitanje Apostola i Jevanđelja a zatim se obavlja omivanje (brisanje) svetog mira kako bi se ono sačuvalo od obesvećenja i postrižavanje kose. Postrižavanjem kose čovek daruje plod svog tela kao žrtvu i zavetuje se Bogu. 

KRŠTAVANJE ODRASLIH

Odrasle osobe koje žele da se krste pripremaju se sedmodnevnim postom i pričešćem. Iako na krštenju imaju kuma, sami čitaju Simvol vere. Mogu se krstiti oblivanjem vodom ili u hramovima gde ima krstionica (kada ili bazen sa vodom) i specijalne bele haljine za odrasle.

Crkva Sveta Petka u Beogradu

U Crkvi Sveta Petka u Beogradu je jedinstvena krstionica napravljena po uzoru na apostolske. Bazen u Svetoj Petki je namenjen pre svega za krštavanje odraslih mada otkako je izgrađena, nalik ranohrišćanskim, ova krstionica postala je mesto primanja Svete Tajne za čitave porodice.

Krstionica za odrasle u Crkvi Sv. Petka u Beogradu

Omiljena prestonička Crkva Sveta Petka podignuta je 1937. godine nad drevnom pećinskom crkvom u kojoj se nalazi čudotvorno vrelo. Prostorija sa bazenom gde se vernici krštavaju takođe se nalazi u pećini, samo nekoliko desetina metara dalje.

Krstionica za odrasle u Crkvi Sv. Petka u Beogradu

U centralnom delu prostorije, ukrašene velikim mozaicima, nalazi se bazenčić u kojem se vernici krštavaju potapanjem u vodu. Krstionica je oivičena masivnim reljefno ukrašenim mermernim blokovima, a osvetljavaju je zraci svetla iz osam prozora kupole. Prvo što novokršteni vide kad podignu lice iz vode je uklesani natpis „U Hrista se obukoste“, ispod mozaika sa predstavom Deisisa - Hrista, Bogorodice i Svetog Jovana.


OBIČAJI I VEROVANJA

U narodu su postojali mnogi običaji i verovanja u vezi krštenja deteta.  Majke su smatrale da im dete neće otići od kuće ukoliko kosicu koju je sveštenik isekao tokom krštenja čuva zajedno s detetovim pupkom.

U pirotskom kraju postoji običaj da se posle krštenja dete unese u kuću i nosi se u sobi unakrst u sva četiri ugla, a ako kasnije bude nevaljalo, kaže se da nije nošeno u sve ćoškove.

Verovalo se da detetu može da se naudi sve do čina krštenja, pa se tačno znalo kada uveče ne sme da se kupa i da se voda od kupanja prosipa na određeno mesto, gde niko neće zgaziti.

Kad se dete vraćalo kući s krštenja, ima krajeva gde su ga dodavali kroz prozor umesto da ga unesu na vrata, jer nije obavljeno dovoljno magijsko-ritualnih radnji da bi ono bez ikakvih smetnji nastavilo svoj život.

U pojedinim krajevima, kum bi raspremljeno dete stavljao na očevu košulju, zbog verovanja da će tako stalno biti pod očevom zaštitom.

U porodicama gde je bila velika smrtnost dece važilo je nepisano pravilo da majka novorođenče iznese na raskrsnicu i simbolično ga ostavi. Prvi koji naiđe na bebu bi postao kum i on bi dao ime, što je i stari kum morao da prihvati jer je bilo za dobrobit čitave porodice. Zbog toga su u istočnoj Srbiji vrlo česta imena Najden i Najda, što znači nađen.

Literatura:

J. Chevalier, A. Gheerbrant - RJEČNIK SIMBOLA
Aleksandar Menj - ISTORIJA RELIGIJE
Larousse ENCIKLOPEDIJA MITOVA I MITOLOGIJE
Enciklopedijski rečnik SLOVENSKA MITOLOGIJA

Ostali izvori:

www.saborna-crkva.com

www.novosti.rs

www.narodni.net

Foto: Internet

Za SRPSKU TELEVIZIJU USA priredila: Nadica Janić

Veza: STV USA
Veza: Sajt "Poreklo" - Običaji