четвртак, 7. јул 2022.

ALFONS MUHA – „SLOVENSKA EPOPEJA“


Alfons Muha

Svedočenje i poruka slika o slovenskom narodu

UVOD

Kroz istoriju ideologije su se menjale i svaka je ostavila trag nepravde. Životni put umetnika vizionara Alfonsa Muhe (1860-1939) praćen je uspehom vrhunskih dela ali i nerazumevanjem i nipodištavanjem. Ostavio je umetničko blago čovečanstvu a otišao sa ovog sveta razočaran, obeshrabren, nesrećan…

Alfons Muha je imao svoj životni san koji je ostvario ali i zbog koga je stradao. Dao je Slovenskom narodu svedočanstvo njihove istorije i nadu u ujedinjenje. Punih 18 godina (1910-1928) stvarao je monumentalne slike dimenzija i do 6 puta 8 metara. Ciklus nosi naziv „Slovenska epopeja“ i obuhvata 20 slika od kojih deset predstavljaju češke istorijske događaje i mitove, a ostale značajne datume iz istorije i mitologije drugih slovenskih naroda.



Alfons Muha - Sloveni u svojoj pradomovini

Prva slika je posvećena stradanju Slovena u pradomovini. Pun naziv ove slike je „Sloveni u svojoj pradomovini: između turanskog biča i gotskog mača” i predstavlja slovenskog Adama i Evu u zbegu. Bela boja odeće predstavlja čistotu i uzvišenost u kontrastu sa bojama sela koje su zapalili osvajači. Desno se vidi lebdeća figura slovenskog sveštenika koji se moli. Ispod njegove leve ruke je devojka koja nosi zeleni venčić kao simbol mira, a ispod desne mladi ratnik kao simbol spremnosti na odbranu. Poruka slike je da se Sloveni moraju izboriti za svoju slobodu.

Poslednjom slikom iz ciklusa pod nazivom „Apoteoza Slovena“ Muha je izrazio veru i nadu u božju pravdu i oboženje Slovenskog naroda. Koristio je četiri boje kako bi označio različite aspekte istorije Slovena: plavom je predstavio drevnu istoriju, crvenom Husitske ratove, crnom su naslikani neprijatelji Slovena, a žutom oni koji su se borili za slobodu, mir i jedinstvo.



Alfons Muha - Apoteoza Slovena

Ovo je najsimboličnija slika ciklusa. Omladina nosi grane lipovog drveta i odaje počast herojima, a među njima je i grupa ratnika iz Prvog svetskog rata. Glavnu figuru predstavlja čovek raširenih ruku koji se uzdiže nad slovenskom patnjom, koja je trajala vekovima, sa nadom u ujedinjenje Slovena. Krug je simbol ujedinjenja Slovena, golubica - mir, a američka zastava kao svojevrsna zahvalnost Americi za njen doprinos u osnivanju Čehoslovačke. Hrist, na samom vrhu, blagosilja čitavu scenu.


Alfons Muha u toku rada na Slovenskoj epopeji, 1920.

Pre i u toku stvaranja „Slovenske epopeje” umetnik je detaljno i sistematski proučavao slovensku istoriju, mitologiju, folklor, detalje nošnji, nameštaja, narodnu i crkvenu arhitekturu. Mnoge mesece proveo je u tadašnjoj carskoj Rusiji, po teritorijama slovenskih zemalja na Balkanskom poluostrvu, u Poljskoj, a posetio je i pravoslavne manastire na Svetoj Gori. Od posebne važnosti mu je bilo da slike budu istorijski utemeljene. Sve slike poklonio je gradu Pragu, pod uslovom da budu izložene na jednom mestu. Međutim, pitanje njihovog daljeg izlaganja ostalo je nerešeno i nakon izlaganja celokupnog opusa 1928. godine smeštene su u magacin gde su dočekale nacističku okupaciju Čeholsovačke i Muhinu smrt 1939. godine. Tokom Drugog svetskog rata slike iz ciklusa „Slovenska epopeja” bile su urolane i sakrivene, kako bi se sprečilo da ih nacisti odnesu. Posle državnog udara u Čehoslovačkoj 1948. i preuzimanja vlasti u zemlji od strane komunista, Muha je smatran dekadentnim i buržoaskim umetnikom, udaljenim od ideala socijalističkog realizma, pa je izgradnja posebnog paviljona za izlaganje ciklusa slika „Slovenska epopeja” postalo nebitno pitanje za novi komunistički režim. Muhini naslednici živeli su teško, pokušavajući da sačuvaju vredna dela i predmete koje je sakupljao i stvorio njihov slavni predak. Sin Alfonsa Muhe poslat je na prinudni rad u Sibir. Srećom, slike koje su činile „Slovensku epopeju” porodica je skinula sa ramova, uvila u ogromne rolne, zaštitila i sakrila. Spor oko vlasništva između grada Praga i Muhinih naslednika i dalje traje.

Danas u Pragu postoji Muzej Alfons Muha koji je otvorila Fondacija Alfons Muha, koju vodi njegov unuk Jerži i koji je postao jedan od najposećenijih privatnih muzeja u Pragu i beleži preko milion posetilaca iz celog sveta.

BIOGRAFIJA ALFONSA MUHE

Alfons Muha rođen je 24. jula 1860. godine u mestu Ivančice u Moravskoj, sada Češkoj. Crtanje i pevanje su mu bili hobiji od detinjstva. Sa 11 godina je postao član crkvenog hora u Katedrali Sv. Petra u Brnu što mu je omogućilo i da pohađa gimnaziju u tom gradu. Kada mu se glas izmenio zamoljen je da napusti hor i tako se vratio u svoj rodni grad. Zaposlio se u opštinskoj upravi ali je nastavio sa časovima crtanja. Ne uspevši da se upiše na Akademuju umetnosti u Pragu, Muha prihvata poslove vezane za pozorišni dekor, a 1879. godine prelazi u Beč gde radi kao asistent u firmi koja se bavila pozorišnom scenografijom. I dalje uzima časove slikanja i crtanja. Kada je požar u Burg teatru u Beču uništio i Muhinog poslodavca, on se na kratko vratio u Češku, gde radi kao slobodni umetnik, dekorater i portretista. Grof Emahof postaje prvi Muhin zaštitnik koji mu omogućava da se školuje na minhenskoj Akademiji umetnosti. U isto vreme radi ilustracije za reklame. Prvi reklamni poster pravi 1892. godine, ali pravi proboj i slavu doživljava dve godine kasnije kada radi prvi u nizu postera za Saru Bernar, tada najpoznatiju parisku glumicu i njeno “Pozorište renesanse”. Ovi posteri i danas predstavljaju moderni koncept a u Muhino vreme to je bio iznenađujući korak prema neponovljivom stvaralačkom stilu.

Sara Bernar, zadovoljna senzacijom koju je izazvao plakat, potpusuje sa Muhom ekskluzivni ugovor za idućih šest godina. Plakati Sare Bernar raširili su njenu slavu van granica Francuske. Do 1901. godine Muha je osim plakata radio i scenografiju i kostime za njeno “Pozorište renesanse”. Ovaj uspeh, koji mu je doneo i prestiž u društvu, odredio je prirodu i njegovog budućeg rada. “Muhin stil” je posle svetske izložbe u Parizu 1900. godine postao poznat širom sveta, a Muha je dobio srebrnu medalju za dekor paviljona Bosne i Hercegovine.

Muha je doživeo veliki uspeh u Americi gde su njegove slike i minijature počele masovno da se štampaju, što je bilo protiv njegovih uverenja. Smatrao je da masovna produkcija ne donosi dobro samoj umetnosti pa čak ni kod plakata koji se onda nađu i tamo gde im jeste i tamo gde im nije mesto.

Između 1902. i 1904. godine Muha putuje, dolazi u Prag zajedno sa Rodenom, zatim dve godine kasnije odlazi u Ameriku, gde pokušava da dobije što više narudžbina portreta, kako bi mu to omogućilo na kasnije nesmetano radi na svom velikom patriotskom ciklusu. Drži predavanja u Njujorku, a kasnije i u Filadelfiji i Čikagu.

Po povratku u Prag 1906. godine, ženi se Maruškom Čitilovom, koju je upoznao u Parizu. Od 1906. do 1910. Muha i Maruška provode najviše vremena u Americi gde dobijaju i svoje prvo dete, ćerku Jaroslavu. Kasnije, u Pragu, rađa im se i sin Jerži, koji će kasnije postati poznati novinar, scenarista i tumač očevih dela.

Posle koncerta Bostonske filharmonije na kome je izvedena i “Vltava” Bedžiha Smetane, Alfons Muha odlučuje da se potpuno posveti slovenskoj istoriji i kulturi. Po povratku u Češku 1910. godine, Muha počinje da radi na realizaciji onoga što je kasnije postalo poznato kao “Slovenska epopeja”. Na 20 monumentalnih platana Muha je oslikao slovensku mitologiju, istoriju, narodna verovanja i kulturu.


Alfons Muha - krunisanje cara Dušana

Želeo je da svakoj slovenskoj zajednici posveti po jednu temu i sliku u čast zajedničkog porekla, i kako se nadao, zajedničke slovenske budućnosti. Posle izložbe prvih jedanaest slika u Pragu 1911. godine, Muha je neke od ovih dela sa velikim uspehom prikazao i 1921, godine u Čikagu i Njujorku. Svih dvadeset slika ciklusa “Slovenska epopeja” Muha je 1928. godine poklonio gradu Pragu i češkom narodu. Iste godine preselio se u svoju kuću u Pragu. Nastavio je sa radom, dekorisao je prozore katedrale u Pragu, a dizajnirao je i češke banknote. Svoje memoare objavio je 1936. godine.

Buđenje fašizma u Evropi tridesetih godina uticalo je i na Muhine radove, kao i na njegov slovenski nacionalizam i panslavizam. To je rezultiralo time da je kada su nemačke trupe 1939. godine ušle u Čehoslovačku, Muha bio među prvim osobama koje je Gestapo uhapsio. Uhapšena je i ispitivana i njegova porodica. Tokom istrage, Muha se razboleo od zapaljenja pluća. Iako je pušten, ovaj događaj veoma ga je oslabio i Alfons Muha je umro u svojoj kući u Pragu 14. jula 1939. godine i sahranjen je na groblju u Pragu.

O CIKLUSU MONUMENTALNIH SLIKA „SLOVENSKA EPOPEJA“

Pečetkom 20. veka Alfons Muha živi u Parizu. Ima 40 godina i smatra se jednim od najznačajnijih umetnika u celoj Evropi. Njegovi posteri, reklame, ilustracije knjiga i dizajn nakita su veoma popularni, njegove slike se pojavljuju na kovertima, markama i svim vrstama predmeta. Ljudi ga vole. Ipak, slikaru sve više dosađuje ono što se toliko dopada javnosti. Slava ga ne zadovoljava. U sebi razmišlja kako bi mogao da podrži svoj narod u potrazi za nezavisnošću, objašnjava istoričar umetnosti i veliki poznavalac Muhinog dela Mari Mžikova:

„Ako neko postane toliko poznat u inostranstvu da se po njemu nazove čitav umetnički stil, logično je da misli da uradi nešto veliko za svoj narod. Muha je bio veliki rodoljub i sećajući se rodne zemlje, smatrao je da može pomoći slovenskim narodima koji u modernoj istoriji nisu igrali značajnu ulogu. Želeo je da podigne samopoštovanje češke nacije.“

Kao slikar, Muha traži načine da pomoću umetnosti ostvari svoju nameru. Inspiraciju za ciklus monumentalnih slika dobio je u Parizu, mnogo godina pre nego što je uspeo da je ostvari, kaže istoričar.

„Ideja o stvaranju ovako spektakularnog dela pala je Muhi kao mladiću kada je video izložbu gigantskih slika ruskog slikara Vasilija Vereščagina koja je održana u Parizu 1900. godine. Vereščagin je slikao platna na temu potčinjenosti naroda i privukao veliku pažnju kako u Francuskoj tako i u Češkoj. Zahvaljujući njemu, Alfons Muha je shvatio značaj slovenskih naroda u prošlosti i potencijal koji mogu da razviju u budućnosti.”

Priprema projekta traje mnogo godina. Godine 1906. Muha odlazi iz Pariza u Ameriku gde je proglašen za najvećeg dekorativnog umetnika u istoriji. On zna da će mu za stvaranje slovenske epike biti potrebno mnogo novca. U Čikagu pronalazi sponzora, objašnjava Mari Mžikova.

„U Americi je imao sreću da upozna Čarlsa R. Krejna, bogatog biznismena i rusofila, koji mu je obezbedio neophodna finansijska sredstva da izvrši ono što Muha naziva u svojoj prepisci delo njegovih snova.“

Slikara sve više privlači rodna zemlja. Godine 1910. oprostio se od Amerike i vratio se u Prag gde se posvetio uređenju gradonačelnikove sobe Opštinskog doma, zgrade u stilu secesije koja odražava nacionalni ponos Čeha. Slike nastale u Domu opštine su preteča slovenske epike. Tu se pojavljuju neki od istorijskih likova i razlog jedinstva slovenskih naroda. Međutim, Muhi je potrebno još dve godine da krene u realizaciju najvećeg dela svog života, objašnjava istoričar:

„Pre nego što je počeo da slika, pohađao je veoma specijalizovane časove istorije i etnografije. Putovao je u Poljsku, Balkan i Rusiju. Da bi istorijske događaje pretvorio u umetničko stvaralaštvo, veoma je rigorozno proučavao sve narodne običaje i predmete.“

Godine 1912. Muha je iznajmio veliku sobu u palati Zbiroh u Zapadnoj Češkoj i počeo da slika prva platna. Zbog ogromne veličine Muha slika na jedrima uvezenim iz Belgije. Da bi dobio blistave boje i veoma finu teksturu, koristi tempere od jaja i visokokvalitetne supstance koje ne potamne vremenom.

Da bi stvorio tajanstvenu atmosferu slika posvećenih zori slovenskih naroda i naglasio mitološku dimenziju, Muha koristi posebne motive, poput lebdećih likova, kaže Mari Mžikova.

„To je stil koji je rođen u Francuskoj. Koristili su ga prirodnjaci, umetnici poznati po svojim veoma finim slikama koje su izgledale kao fotografije. U oblacima iznad likova uzdizali su svoje ideje i snove. Bio je to način borbe protiv konkurencije fotografije koja je polako osvajala svet umetnosti. Na Muhinim slikama lebdeći likovi predstavljaju vizije budućnosti.“



Alfons Muha - Proslava Svetovida

Jedno od platna na kome možemo videti ovaj motiv je „Proslava Svetovida“. To je mitološka scena. Stotine Slovena okupljaju se na baltičkom ostrvu Rujan u čast Svetovida, najvažnijeg slovenskog boga koji ima četiri glave. Harmonična atmosfera zabave narušena je onim što se dešava na nebu. Tamo Svetovidu sa svoja četiri psa preti Tor, bog groma u nemačkoj mitologiji. Na ovaj način Muha najavljuje buduću nemačku kolonizaciju srednje i istočne Evrope.

U Slovenskom epu postoje i stvarni likovi poput srednjovekovnog teologa i reformatora Jovana Husa, Jovana Amosa Komenskog, ili čeških vladara. Neke od slika prikazuju scene iz istorije drugih slovenskih naroda poput Rusa ili Bugara. Međutim, to su uvek događaji koji na neki način pokazuju jedinstvo, snagu i iskupiteljsku ulogu Slovena, koji su pomogli odbrani Evrope od turske najezde.

Slovenski ep je prvi put bio izložen u Palati Veletržni u Pragu 1928. godine. Veliki broj posetilaca divio se platnima Alfonsa Muhe. Međutim, recenzije u novinama i umetničkim časopisima bile su pune primedbi, a mnogi su delo potpuno odbacili.

Kritičari su Slovensku epiku smatrali nečim sentimentalnim i dekadentnim čemu nema mesta u modernoj umetnosti. Prema njima, to je bio anahronizam koji pripada prošlosti. Mari Mžikova se ne slaže:

„Alfons Muha je želeo da naslika ciklus još 1904. U njegovoj prepisci možemo pročitati da je pretpostavio da će mu trebati između četiri ili pet godina da ga izvede. Na kraju je bilo 18 godina. Dakle, nije se moglo govoriti o anahronizmu. Muha je živeo u doba neoromantizma i koristio se njegovim jezikom, ljudi tog vremena su ga razumeli. Duge godine koje su mu bile potrebne da završi posao izazvale su zastoj sa stanovišta ostvarenja u oblasti primenjene umetnosti.”

Godine 1939. Alfons Muha je umro od upale pluća nakon što ga je ispitivao Gestapo u 79. godini. Veliki deo njegove porodice odveden je u koncentracione logore. Posle Drugog svetskog rata, Slovenski ep je premešten u Palatu Moravski Krumlov u Južnoj Moravskoj gde je restauriran i od 1960-ih izložen javnosti. Godine 2012. vratio se u Prag, grad kome je Muha poklonio svoje delo pod uslovom da se izgradi paviljon dostojan da u njemu bude smešten. Zgrada nije sagrađena i Slovenski ep je i dalje u Palati Veletržni gde je postavljen davne1928. godine.

Slovenski ep nastavlja da izaziva kontroverzu. Danas se ponovo govori o anahronizmu i razni novinari često izražavaju sumnju u umetničku vrednost ciklusa. Mari Mžikova smatra da mnogi od njih nemaju dovoljno znanja iz istorije umetnosti da bi pisali o Slovenskom epu. Duboka sposobnost razumevanja Muhinih monumentalnih platna je možda nešto što nam svima nedostaje, objašnjava ona:

"Umetnost sazreva. Na primer, Rembrant je u 18. veku bio zaboravljeni umetnik. Sve do 19. veka nije otkriven i cenjen. Danas nismo u stanju da cenimo Muhin rad. Ali moramo shvatiti da nam naše neznanje ne dozvoljava da razumemo Slovensku epiku i da bi to moglo da ugrozi njeno očuvanje za buduće generacije."

Njeno gledište deli i akademski slikar i restaurator Tomaš Berger:
„U češkom društvu postoji veoma čudan stav da je Slovenski ep nešto što je Muha radio kada je već bio star, da je to istorijsko delo koje nikoga nije zanimalo u svoje vreme, a nema šta da kaže ni danas. Međutim, sa tehničke tačke gledišta, optika, boje i sama boja je briljantan posao. To je najbolje što smo ikada imali u Češkoj.

Poseta izložbe Slovenski ep u Veletržnoj palati u Pragu svakako je poseban doživljaj. Nije neophodno savršeno poznavati istoriju slovenskih naroda i njihovih velikih likova da biste uživali u ovom bezvremenskom delu i zanosili se lepim prizorima kao da je film. Alfons Muha je želeo da fascinira posetioce, pobudi jake emocije u njima i pokaže da umetnost, i slikarstvo posebno, imaju izuzetnu moć. I to je nešto što je savršeno postigao svojom Slovenskom epikom.“

Izvor:

Istorija umetnosti
Avant Art Časopis
Sajt Fondacija Alfons Muha
Izvodi iz intervjua sa istoričarom umetnosti Mari Mžikova i restauratorom Muhinih dela Tomašom Berger

Fotografije iz ciklusa slika „Slovenska epopeja“ preuzete sa sajta SVEVLAD

Za SRPSKU TELEVIZIJU USA priredila: Nadica Janić

Veza: STV USA

уторак, 28. јун 2022.

ZAHVALNICA




Na poslovnom ručku u organizaciji Srpske Televizije USA, 25. juna 2022. godine u Beogradu,  dodeljene su zahvalnice saradnicima. Za mene je ona podsticaj da nastavim sa radom, da istražujem naše srpske korene i tradiciju, da i sama učim i spoznajem ko smo mi, odaklo smo, da otkrivam prelepe običaje koji su protkani kreativnošću i simbolikom, da prepoznajem i sebe u duši slovenskoj.

Hvala na Zahvalnici povodom dugogodišnje saradnje direktoru STV USA, gospođi Tamari Vesni. 

субота, 18. јун 2022.

IZVOR STVARALAŠTVA












"Trag u vremenu"
Triptih (21 x 10 cm) x 3
(mixed media: akril, kolaž na papiru)
Autor: Nadica Janić

Sve manje je sumnje u postojanje Boga, Stvoritelja svega postojećeg – vidljivog i nevidljivog sveta. Obistinjuje se misao da ćemo spoznati Boga kada se nauka i religija spoje. Zapis našeg bića, genetski kod, otkriva da smo deo Univerzuma, savršene inteligencije koja nam daje život, udahnjuje dušu i daruje besmrtnost vraćanjem duše nazad u Večnost.

Deo smo kosmičke energije i beskonačnog vremena u večitoj sadašnjosti koja u sebi sadrži, kroz sećanja i vizije, sva naša iskustva, stremljenja i nadanja. Kada oslobodimo um prozaičnosti i pogubnih strasti, iz tajanstvene moći dobijamo talenat i nadahnuće za kreativno svaranje. Kroz nauku i umetnost potvrđujemo Volju i Blagodat Boga.

Nadica Janić

недеља, 24. април 2022.

BLAGOSLOVENO SEĆANJE




Hristos vaskrse! Novi početak u duhu. Imam radost u duši. Sećanja me obgrle toplinom ljubavi... Mama je na Veliki petak sa posebnom pažnjom birala biljke u bašti. Raspoređivala ih je po jajima i pažljivo umotavala u svilenu čarapu. Uranjala ih je u boju od lukovine i kada su bila kuvana i staklasto sjajna, sa posebnim osmehom na licu slagala ih je u činiju prostrtu travom.

Na Uskrs smo uzimali po jaje i meni je bilo žao da sestre lupe moje odabrano jaje. Gladila sam ga u ruci, prislanjala na obraz... i ostalo je očuvano kao i ovo blagosloveno sećanje. 

Nadica Janić



уторак, 5. април 2022.

PUT KA SVETLOSTI

 

Foto: Internet

Umesto da pred san pravim planove za sutrašnji dan ili razmišljam o proteklom danu, vratila sam se molitvi „Oče naš“ koju me je mama naučila i koju sam zajedno sa njom izgovarala pred san. Detinja duša je verovala i osećala sreću i ljubav.

Novo vreme, spoznaja u školi koja se nije uklapala u mamine priče o Bogu i veri, kasnije talas životnih obaveza, ponelo me je u druge vode svakodnevice. Sreća je u povratku smirenosti, čistoti i nevinosti. Duša ne stari i njena vrata su uvek otvorena za toplinu Svetlosti.

Nadica Janić




„Molitva "Oče naš" - to nisu samo najvažnije reči za svakog hrišćanina. U tim redovima sadržan je skriveni smisao života, poimanje Boga i svega što nas okružuje. S tekstom te molitve povezano je mnogo zanimljivih činjenica, čak i tajni, koje može da postigne samo istinski vernik.

"Oče naš" je jedina molitva koju nam je Gospod dao. Smatra se da je nju čovečanstvu dao Isus Hrist. Upravo u tome je i njena velika snaga. Tekst molitve glasi:

 Oče naš,
 koji si na nebesima,
 da se sveti ime Tvoje;
 da dođe Carstvo Tvoje,
 da bude volja Tvoja,
 i na zemlji kao na nebu.
 Hleb naš nasušni daj nam danas;
 i oprosti nam dugove naše,
 kao što i mi opraštamo dužnicima svojim;
 i ne uvedi nas u iskušenje,
 no izbavi nas od zloga.

Ove reči odražavaju sve ljudske potrebe, težnju i stremljenje za spasenje duše. Smisao i tajna ove molitve je u tome što je ona univerzalna Božja riječ, koja se može koristiti za blagoslov i za zaštitu od zla, bolesti i od bilo koje nesreće.

Mnogi hrišćanski predstavnici kažu da čitanje molitve "Oče naš" u najštrašnijim trenucima života može pomoći da se izbegne užasna sudbina. Glavna tajna ove molitve je u njenoj snazi. Bezizlazne situacije su najbolji trenutak za izgovaranje ovih moćnih reči. Ali glavna tajna ove molitve ne spoznaje se samo u patnji. Čitanje "Oče naš" svaki dan, ispunjava život svetlošću i dobrotom.“

Izvorni tekst: Тайны молитвы «Отче наш»

Prevela: Beba Muratović - bebamur.com

недеља, 3. април 2022.

ČUVAR SEĆANJA

 

Suvi bagrem na obali Dunava.
Grane se lome, otpadaju ali ukorenjen je - opstaje... 
(Foto: Nadica Janić)

 



Tmurno, hladno aprilsko nedeljno popodne. Slušam muziku. Omiljena stanica Radio Karolina. Leonard Koen. Nije više na ovom svetu.

Setih se dragih osoba. Želim da im čujem glas ali samo su u mom sećanju.

Muzika ispunjava prostor tople sobe. Miriše čaj i biskvit… Rej Čarls: „Ne mogu prestati da te volim“.

Nisam sama, nisam tužna, sve dok sam čuvar sećanja.

Nadica Janić




петак, 25. март 2022.

NOVI POČETAK

 


Davno nisam pisala u mojoj  "Plavoj svesci" . Osećanja su bila zaključana u srcu. 

Sunčano jutro... Probudila sam se radosna. Božja blagodat je to. Duša se otvara i reči se oslobađaju. Pišem. Ništa nije od nas. Božja promisao je u svemu što stvaramo. 

Ispijam čaj... Gledam kroz prozor crnu pticu na krovu. I setih se reči iz biblijske priče o Jovu:
"Dani moji prođoše, misli moje pokidaše se što imah u srcu.
Od noći načiniše dan i svetlost je blizu mraka."
I pored muka od iskušavanja Zlog, verovao je Jov u Dobrog i sve izdržao.

Muzika... Pokreće mi se telo. Proleće je u meni - novi početak.
Hvala! Hvala Tebi, čuvaru moje duše.

Nadica Janić



четвртак, 3. март 2022.

AKO DOĐE DO NUKLEARNOG RATA...


"Ako nuklearni rat bude objavljen onako kako Bog zapoveda nikakav jod neće pomoći" - kaže nuklearni fizičar Tonči Tadić i dodaje:

"Da na neku zemlju, padne neka bomba, to je razaranje. Dva kilometra od mesta pada bombe imate spaljenu zemlju i ljude, na četiri kilometra ljudi više ne postoje - isparili su, zgrade su spaljene na 20 do 200 kilometra, zavisno o visini eksplozije ne rade auti, inkubatori, pejsmejkeri, dakle niko vam ne može pomoći jer ne mogu nikako doći do vas, a niti im vi možete ikako javiti, jer telefoni ne rade" - upozorava Tadić.


"Apokalipsa"
(kolaž; 29,5 x 21 cm)
Autor: Nadica Janić

Veza: BLIC

среда, 2. март 2022.

STRAHOTE RATA


U medijima svi postaju vojni analitičati, poznavaoci ratovanja. Iz udobne fotelje prati se na televiziji situacija na frontu... I podele među ljudima! Večite podele o Dobru i Zlu u kojima otkrivaju sebe a ne Istinu.   

„A napolju su psi i vračari i kurvari i krvnici i idolopoklonici i svaki koji ljubi i čini laž. I evo ću doći skoro, i plata moja sa mnom da dam svakome po delima njegovim.

Blago onima koji tvore zapovesti Njegove, da im bude vlast na Drvo Života…“

(Otkrivenje Jovanovo)



"Apokalipsa"
(kolaž, 29,5 x 21 cm)
Autor: Nadica Janić


уторак, 1. март 2022.

HOROSKOP


Ribe su astrološki znak koji simboliše nesvesni deo naše ličnosti, tajne namere, izolaciju, obaveze i kazne. Pripadaju grupi spiritualnih znakova i pod njihovim uticajem je bilo mnogo pesnika, umetnika i naučnika. Međutim, budući da je ovo dvojni znak koji predstavlja dualnost, među osobama koje imaju prenaglašenu ovu energiju brojni su oni koji su potonuli u svet iluzija i bolesti.

Ribe su prijemčljivi i osetljivi ljudi koji intuitivno reaguju na okruženje. Ovaj njihov dar može biti veoma koristan ukoliko je usmeren na pravi način. Međutim, ako senzibilnost nije pod njihovom kontrolom, psihički doživljaji ih vode u energetsku neravnotežu koja ih potom uvodi u bolest zbog zadržanih emocija. Bez obzira što ovi ljudi, na prvi pogled, izgledaju opušteno, oni u sebi preživljavaju brojne fobije i strahove.

Ako bismo slikovito opisali kako izgleda sadašnja pozornica koja je predstavljena scenografijom Riba, to bi bila - magla i tamna noć.
A svet je upravo pred velikom nepoznanicom.

(Astrolog Suzana Ban)



"Tišina noći"
(akril na papiru; 10 x 7,5 cm)
Autor: Nadica Janić


Ponekad, snovi su protiv mene.
Zarobljena u tišini noći,
nemoćna, bez otpora, predajem se.

Nadica Janić

понедељак, 28. фебруар 2022.

BILANS


Zaokruže se tako neke godine… Sedam decenija je prošlo u mom životu. Kažu da se svake sedme godine regenerišu ćelije. Tako obnavljamo i sećanja, svakog dana. Blede pa ponovo ožive, promenjenih boja, nekako svežija i lepša. Kao da hoćemo da ulepšamo prošli život. Ali, da li su sećanja realna? Čega se ja sećam ličnost u toj temi sećanja ima sasvim druge slike. Baš kao što je i istina. Dva lica ima sve na ovom svetu.

Juče, na rođendan, pravim neki bilans. Mnogo toga nisam ostvarila, završila, ispunila vlastita očekivanja. Valjda zato i živim već osmu deceniju što još nisam doživela sanjano, što još nisam naslikala željeno, što još nisam videla neviđeno…

Još uvek u srcu osećam ljubav, još uvek duboko verujem u dobrotu… i nadam se, tako se silno nadam! A ljubav, vera i nada su suština postojanja.



"Fluid"
 (akril na kartonu; 50 x 50 cm)
 Autor: Nadica Janić

недеља, 27. фебруар 2022.

ROĐENDAN


Na svaki moj rođendan je drugačije vreme. Sećam se još od detinjstva. Danas je hladno, tmurno… Nikada nisam pravila slavlje od tog dana. Kome značim u životu seti me se, čestita mi. Najrođenijih, roditelja i sestara više nema, ali se ja njih i njihove pažnje setim. Tako smo na ovaj dan zajedno. Gledam u nebo i šapnem njihova imena. Verujem u postojanje njihove energije. Samim tim što mogu da ih vidim i čujem dušom u onom prošlom vremenu oni su za trenutak i u ovom vremenu. Tačno je što kažu da čovek nije mrtav (i onaj upokojen i onaj koji opstaje među živima) sve dok ima neko ko ga se seti.
 



Na štafelaju je moja slika "Ženska duša". Smirenost i spokoj. Daje mi samopouzdanje i volju da nastavim da slikam. To je i moja želja upućena Nadici, večitoj devojčici koja voli da se igra.

VITA

Otvori oči, Vita!
Neka Božanska Svetlost
otvori vrata tvoje duše.
Neka iz njenih tajnih odaja
duh slobode izroni
i osvetli ti put.

Širom otvori oči, Vita!
Pruži ruke i prihvati vetar.
Digni glavu i pogledaj u sunce.
Grli mesec i šapući zvezdama.

Vita, ne stari duhom.
Ne poklekni pred bolom.
Opraštaj, pomiluj pogledom…
Rane u duši Svetlost leči.

Nadica Janić

субота, 26. фебруар 2022.

ZADUŠNICE

Danas su zimske zadušnice. Posvećujemo pažnju dragim osobama koje nisu više sa nama u ovoj realnosti. Negde, Tamo, van naše spoznaje su ali žive u sećanju. Svetlost sveće zatreperi kao i srce u nama.

Od prijatelja sam dobila link ka tekstu: 

ŽIVOT I SMRT U DIJASPORI

"Najusamljeniji čovek u Švedskoj živeo je i umro u Stokholmu i zvao se Branislav Tešanović.
Ovo je priča o njemu"

Piše: PREDRAG DRAGOSAVAC

Objavljeno 23. februara 2022. godine na sajtu RTS


Grob Branislava Tešanovića, Šumsko groblje, Stokholm

"Na drvenoj ploči kojom je grob obeležen nema Branislavljevog imena. Samo broj: 143."

Priredila: Nadica Janić

субота, 5. фебруар 2022.

PITANJE KOJE JE IZGUBILO SMISAO

 "KAKO SI?"

Momo Kapor


Dragi naši u tuđini, napisao bih vam da smo, hvala Bogu, dobro i zdravo, kao što i vama od sveg srca želimo, ali kod nas su takva vremena da je nepristojno kazati da ste dobro, kad nikome nije.

Kako si?

- Dobro.

- Hajde, neka je bar nekom danas dobro! - kažu vam uterujući vas u krivicu. Ako kažete da niste dobro, proneće u varoši glas da ste na samrti.

Znajući to, Beograđani su izmislili najmanje stotinu varijanti odgovora na to pitanje: Kako si? "Gura se…", "Ide, ide, pa stane!", "Kako drugi hoće!", "Živi se…", "Životinjari se", "Provlačim se nekako!", "Langzam, langzam, aber ziher!" (nikada nisam saznao šta to znači), da ne nabrajam dalje…

Ali najlepši odgovor svakako je "Pomalo…" U njemu ima neke stare lukavosti i mudrosti: on je kao bajalica, magična reč koja čuva od nesreće. "Pomalo" kao da govori neprilikama da zaobiđu njegovog vlasnika, jer je beznačajan i nikome ne zauzima mesto.

"Pomalo" je filozofija skromnosti i neprimetljivosti u životu. Ta reč je proizvod vekovne mudrosti i opreza: slična je onoj tabli koju je na grudima nosio neki ludak, a na kojoj je pisalo: MOLIM DA ME SE NE PRIMEĆUJE.

Ali, najbrojniji su oni Beograđani koji vas pitaju kako ste, a uopšte i ne sačekaju odgovor. Viče vam tako čovek s druge strane ulice: "Kako si?", a vi mu odviknete da vam je umrla majka i da se baš vraćate sa sahrane, ili da morate na operaciju u bolnicu, a on maše i dovikuje: "Onda, da ne kvarimo!" ili diže palac uvis: "Bravo! Samo napred!" Kod nas, naime, "kako si?" ne znači baš ništa.

Da bih prekinuo tu laž, odlučim jednog dana da stvarno, ali stvarno, ispričam kako sam onome ko me bude pitao. I evo ga, vidim ide mi u susret brzim korakom, očigledno se nekuda žuri. Dovikuje mi: "Zdravo, kako si?" i hoće da prođe, ali ja ga hvatam za rever jakne i počinjem da pričam.

Obaveštavam ga da mi je donji pritisak sto dvadeset a gornji dvesta, da me je uhvatio išijas, i to u desnu nogu… (otima se, ali ga ne ispuštam), što se tiče materijalnog stanja prezadužen sam, a niko ništa ne plaća; noćas me uhvatila gorušica, a i pas mi nije dao oka da sklopim jer je u blizini neka kučka u teranju, pa se uznemirio, prokišnjava mi krov i hoće da mi popišu stvari zbog neplaćenog poreza…

Najzad, on se otme i otrči kao bez glave. Kladim se da skoro neće nikoga pitati kako je.

Čovek se ipak pokatkad zaželi da ga neko pita kako je i da ga to zaista zanima, ali to je u Beogradu danas nemoguće. Još jedino u najzabitijim selima ljude zanima kako su drugi. Susretneš seljaka na putu, nazove ti Boga i zastane, pa pita: Kako si? Kako familija, imaš li đece, jesu li ti živi roditelji, možeš li da živiš od svog posla i kuda si se uputio? I sve ga to zaista zanima!

U Beogradu se godinama susrećemo sa komšijama, a ne znamo ni ko su, niti kako se zovu! Zujimo u liftovima licem u lice, a ne progovaramo ni reči. Na ulici se ne pozdravljamo. U kakvom to svetu živimo?

U moje susedstvo došla je baba iz nekog dalekog sela, da prezimi kod sina, majstora. Kako izađe iz kuće, pozdravlja sve koji naiđu:

- Dobar dan, kako ste?

Svi misle da je luda i zagledaju je sa čuđenjem. A ona je trenutno jedina lepo vaspitana žena u Beogradu. "Šta je ovo, sine, niko ne otpozdravlja?", pita me i ne može da dođe sebi od čuda.

"Kakav je ovo narod?" Ne umem da joj odgovorim…

- Zdravo, baba! Kako si?

- A, eto, pomalo…

Mislim da bi svet, kojim smo nezadovoljni, trebalo početi popravljati najpre od tog naizgled tako nevažnog pitanja "Kako si?", koje je sasvim izgubilo smisao. Počnimo, dakle, da se zaista zanimamo kako su naši bližnji, saslušajmo ih pažljivo i potrudimo se da ih shvatimo. Možda je u tome izlaz.

Autor priče: Momo Kapor


O životu Mome Kapora

"Momina priča je pomalo biblijska. Detinjstvo je proveo u Sarajevu, gde je išao u školu. U Beogradu je upisao gimnaziju, ali je izbačen i poslednja dva razreda je završio u rodnom gradu. Bio je loš đak. Njegova majka Bojana je poginula 13. aprila 1941. tokom bombardovanja Sarajeva, prekrivši njegovo telo svojim i tako mu spasla život. To je najtužnija i najfantastičnija priča. Prava antička tragedija.

U kući u kojoj su se krili poginulo je 40 ljudi, a on je jedini preživeo. Poginula je i njegova baka. Tragedija je ostavila žig na njegovoj duši. Momo dugo nije hteo da mi ispriča tu priču. Držao je to u sebi, a prvi put o svojoj majci napisao je knjigu "Hronika izgubljenog grada". Roman je nastao tokom njegovog boravka na Hilandaru. Boravio je tamo jednu noć, a kao da je proveo ceo život.


Momo Kapor sa majkom

Na njegovim slikama su motivi anđela, devojke i Beograd, a krajem pedesetih dela nisu ličila na ona poznata javnosti. Bio je veoma avangardan. Majku nikad nije slikao. Nije želeo svetsku karijeru. Njujork je najviše voleo nakon Beograda“, kaže Ljiljana Kapor na otvaranju izložbe "Momo, par lui-meme" (Momo, o sebi samom) u Domu vojske koju je priredila posle smrti svog supruga. Prvi put u javnosti prikazane su fotografije članova njegove porodice i otkrivena je tajna o kojoj je pisac i slikar nerado govorio.


Za SRPSKU TELEVIZIJU USA priredila: Nadica Janić

Veza: STV USA