Susret (9)
Sa starošću su sve više ispoljavali uzajamnu netrpeljivost.
Govorila mi je: „ Želela bih da budem sama. Slobodna. Ne mogu da podnesem da mi je neprestano nad glavom. Pisala bih. Toliko toga je u meni. Mora negde da izađe... Ali, gde da sakrijem svesku!“
Umro je. Nije dugo bolovao. Sve vreme bolesti obraćao joj se imenom njegove pokojne prve žene.
„Nije se on obeznanio. Namerno mi to radi!“, pričala je.
I, ostala je sama.
„Pišeš li sada?“, pitam je.
„Ne mogu! Kada otvorim svesku, osećam da mi je nad glavom.“
Pokazuje mi praznu debelu svesku sa krupno ispisanim imenom njenog pokojnog prvog muža. Pažljivo je vratila na vidno mesto u vitrini.
Nadica Janić