ROKOVNIK

 Sećanje (20)

Božidar Vitas i Nadica Janić

Informacija na medijima:

Preminuo umetnički fotograf Božidar Vitas. Ispraćaj za kremaciju Božidara Vitasa je u petak, 3.7.2026. u 11 sati na Novom groblju u Beogradu.

Istog dana, 3.7.2026. u 17.30 sati je svečano zatvaranje njegove izložbe fotografija "Književni susreti" u prostoru biblioteke "Branko Miljković" u Beogradu. Na otvaranju izložbe Božidar je pozvao sve prisutne i na zatvaranje izložbe.

Upravo je u ovo vreme, dok pišem na blogu, zatvaranje njegove izložbe. Oprostiću se od prijatelja na ovaj način. Ostaće zapis. I u rokovnik, koji mi je poklonio kada sam bila devojčica, upisaću ovaj datum.

.....

Očna klinika u Beogradu. Čekaonica. Povređeno mi je oko. Do mene seda mlad čovek sa flasterom na oku. Pita me kako sam, šta mi je to sa okom, u koju školu idem... Pita me i šta najviše volim od predmeta. "Srpski i likovno", odgovaram mu. Nasmejan, teši me da će sve biti u redu i da će on sutra doći kada bude saznao kada će biti moja kontrola... I bilo je tako. Sutradan, prilazi mi sa osmehom. U ruci kožni rokovnik. Pruži mi i kaže:

"Za tebe, curice. Piši dnevnik. Kada porasteš, čitaćeš i upoznaćeš sebe."

Zbunjena, zahvalila sam se.

Na prvoj strani je bila posveta: 

"Piši bojama, slikaj rečima".

Godine su prolazile. Rokovnik se pohabao. A u njemu sve boje mog života.

.....

Galerija "Leonardo" u Domu kulture u Novim Banovcima. Sastanak za prijem novih članova. Ulazak visokog, lepog, starijeg gospodina. Seda preko puta mene. I pogled.

"Ti!".

"Da, ja sam ona devojčica koja piše bojama a slika rečima."

Bilo je mnogo susreta, izložbi. Ostajali smo u galeriji posle otvaranja izložbi i razgovarali. 

Na otvaranju njegove izložbe "Hilandar, da se ne zaboravi", Božidar Vitas nam je podelio lovorov list sa Hilandara. 

List je u rokovniku. 

Da se ne zaboravi.

Nadica Janić 
 

MLADOST

Sećanje (19)

Nadica Janić, 20 godina

Nadica Janić (letovanje 1968.)

Sećanja su poezija. Sećamo se čudnih i lepih trenutaka više nego ružnih. Duša odbacuje iz sećanja bol da bi bila lepršava, da bi sa lakoćom uzletala, da bi mi uzrastali.

Mladost je uvek u našem sećanju. Svetlost života, snaga i polet. Mladost je svojstvo duše koja ne stari.

Nadica Janić 

RINGIŠPIL ŽIVOTA

Sećanje (18)

Sestre Ljiljana Radivojević, Nadica Janić i Gordana Kalić 

(rođene Ušljebrka), zabavište, Surčin, 1954.

Kada nas obuzmu sećanja, kada nam je detinjstvo bliže od juče, kada su jasnije slike prošlosti od sadašnjeg trenutka, ringišpil života se zaustavlja...

Silazimo, a prazna sedišta još se njišu.

Novogodišnja priredba zabavišta u Surčinu (1954.)

Nadica Janić

STRAH

Sećanje (17)

Osećam lepljive niti na telu. Borim se da izađem iz mreže. Zadovoljan izgled na njegovom licu. Ne mogu da pomerim noge, a htela bih da bežim. Njegove maljave ruke mi dodiruju grudi.

Probudila sam se u groznici. Drhtala sam i u strahu upalila lampu. Temperatura je bila visoka. Da li da ga budim? Trebao mi je čaj i da me neko drži za ruku.

...

Sećam se dečaka sa kojim sam se igrala svih dečjih igara. Uvek je želeo da bude jači i pametniji. Uživao je u mom strahu.

Jednom mi je pokazao kutiju šibica:

„Pogodi šta u njoj ima?“

Stavio mi je na uvo da čujem šum iz nje. A onda je otvarao, polako, tek toliko da bi dlakavi krak pauka provirio iz kutije.

Vrištala sam i bežala... A on se smejao.

Nadica Janić

SUZA

Sećanje (16)

Ana Aras, "More suza" (ulje na platnu) 

Opomiljali su nas da se ne smejemo glasno. Deda Pera je bolestan.
Kako da se smejem tiho, pitala sam se.

Nas šestoro unučadi, uvodili su u dedinu sobu jedno po jedno.
Zašto sam ja bila poslednja, pitala sam se.

Gledala sam dedino lice na vezenom jastuku.
Samo iz jednog oka je potekla suza.

Zašto ne plače na oba oka, pitala sam se...
i otišla da se tiho smejem sa decom.

Sutradan mama je rekla da je deda umro.
Sakrila sam se i plakala da niko ne vidi.

Imala sam 10 godina i prvi put spoznala bol u duši.
Ali zašto se deda oprostio sa mnom posle svih unuka, pitam se i danas.

Samo jedna suza iz jednog oka klizila je niz dedin obraz. Uzdržavao se. Nije hteo da me rastuži. Poznavao je moju detinju dušu. Poznavao je svoju Alisu iz sveta čuda. Nije dao da spoznam stvarnost života. Verujem mu. I srešću ga. U Svetlosti. 

Nadica Janić

SREĆA

Sećanje (15)

Minijatura "Energija" (Sreća)

(akril na papiru; 10 x 7,5 cm)

Autor: Nadica Janić

Senka velike trešnje stvarala je hladovinu u gonku (tremu) prostrane sremačke kuće u Surčinu.  Ispred kuće, u senci trešnje je bunar.

- Ne naginji se, opomenuo me je blago ujak Vasilije dok je izvlačio iz bunara vedro sa rashlađenim voćem. 

Ređala sam voće u poslužavnik i stavila na sto zastrt vezenim stolnjakom. Jeli smo ćutke, polako, sa osmehom.

Dok sam raspremala sto, uzeo je boje i seo za štafelaj. Kao i uvek, sela sam kraj njega na šamlicu i posmatrala. Dešavalo se da on slika ono što sam ja u mašti već imala pred očima.

- Ostani tu, lepa moja. (Uvek me je tako zvao.) Trebaš mi.

- Tu sam, ujkice, gledam. Biću mirna!

- Treba mi tvoja energija.

- Šta je to energija?

- To je snaga koja pokreće. Ti imaš posebnu energiju.

Nisam sasvim razumela, ali sam bila ponosna što ja to imam i sedela sam nepomično sve dok slika nije bila gotova. Kroz mene je strujalo to što je ujak rekao da je energija. Danas to zovem Sreća.

Bio je raspust. Imala sam 9 godina. Moj ujak, učitelj, 24 godine. Slikao je tog raspusta moje omiljene bajke. Sve dok se živelo u toj kući, slike su bile preko leta u gonku.

Nadica Janić

RAZBIJEN OSMEH

Sećanje (14)

"Razbijen osmeh"

(akvarel, 40 x 40 cm)
Autor: Nadica Janić

Moj ujak Vasilije Popov (učitelj) došao je sa čudnim koferom po mene na Bežanijsku kosu, gde smo se u novu kuću preselili iz Surčina, da me vodi u staru porodičnu kuću u Surčinu, da zajedno  provedemo zimski raspust.

- Šta je to, ujko?

- Gramofon, lepa moja. Slušaćemo ploče.

Silno uzbuđenje me je obuzelo. Sve vreme vožnje autobusom mislila sam kako će ploča da se vrti,  kako ćemo slušati muziku. Držao me je za ruku, pričao. Gledala sam ga srećna. Moj ujak je najbolji. Zna sve. Ume sve. Daje mi sve... "Jedva čekam!" Samo se nasmejao i zagrlio me.

Došao je taj trenutak. Topla soba. Gramofon na stolu. Miris čaja i kolača. "Budi mirna. Samo slušaj. Ovo je Net King Kol, pesma Mona Lisa“. A posle mi je pričao o najlepšoj slici, o čarobnom osmehu koji nas prati iz svih uglova posmatranja lica Mona Lise. 

Poželela sam da imam takav osmeh. Hladan gonak. Vrtim se oko sebe. U oba ogledala, i na zidu i u  ruci, stvori se čarobni osmeh Mona Lise na mom licu. 

"Pazi! Razbićeš ogledalo!" - oštar glas baba Lele koja se stvorila pored mene.

Uplašena, ispustila sam ogledalo. Sagla sam se da pokupim krhotine. U svakom delu razbijenog ogledala bio je moj osmeh. Iskrivljen, nestvaran... razbijen.

Bilo mi je deset godina, a možda kao i sada. Broj nije bitan. Svejedno. Bitno je da se pravi osmeh vidi iz svih uglova života. 

Nadica Janić

NEBO U OČIMA

Sećanje (13)

Nadica Janić, 8 godina

Zemunska bolnica, januar 1956. godine. Imala sam osam godina. Žutica. Velika soba sa puno kreveta. Časna sestra me dovela do kreveta. Sela sam, uplakana, uplašena. Ruke u krilu, pogled spušten.

Malena ruka na mojoj ruci. Ugledah nebo u njegovim očima. 

„Ja sam Žarko“, reče sa osmehom dečak pored mog kreveta. "Ne boj se."

Budili smo se sa spojenim pogledom. Pričali smo, smejali se. Jedno drugo bodrili da pojedemo sve što nam daju. I kada ugase svetlo pred spavanje, gledali smo se. 

Žarko je izašao iz bolnice pre mene. On je bi treći razred. Kada su pakovali njegove stvari, poklonio mi je knjigu "Kroz pustinju i prašumu". Čitala sam je u tri životna doba. I uvek sve doživljavala drugačije. Ali dečak Staša i devojčica Nel smo uvek bili Žarko i ja.

Gde je sada dečak sa plavim očima?

Nadica Janić

DEVOJČICA SA TORBICOM

Sećanje (12)

Obdanište u Surčinu

Devojčica sa belom torbicom Nadica Janić, 6 godina

Često gledam fotografiju nastalu 10. juna 1954. godine. Zapis o jednom vremenu spokoja, porodične harmonije, sigurnosti.

Živeli smo u Surčinu. Starije sestre su išle u školu, a ja u obdanište. Pored njih sam naučila da pišem. Pošto su one imale torbe, sveske, olovke, poželela sam da i ja imam sve to. Majka nam je ispunjavala želje. Bila je krojačica i veoma kreativna osoba. Vezla je, plela, puno čitala, bila pretplatnik na jedini časopis koji je tada postojao „Roditelj“. Iz njega sam naučila mnogo za svoj mali uzrast. Imala je velike kataloge sa crtežima modela haljina, bluza, sukanja, koje bi mušterije prelistavale a meni je dozvolila da u praznom prostoru na stranicama crtam. 

Odlazila je često u Zemun u kupovinu materijala i pribora za šivenje, školskog pribora... I kada je donela malu, belu kožnu torbicu, mojoj sreći nije bilo kraja. Napravila je i malu svesku za tu torbicu. Dobila sam polovinu grafitne olovke, gumicu i maramicu sa izvezenim monogramom. Nisam se odvajala od torbice. 

Gledam lica dece na ovoj fotografiji. Nigde nisam videla tako jasno ispisan budući lik odraslog čoveka na licu deteta. Odrastala sam sa mnogima od njih. Znam neke i kako sada izgledaju. Zapis sa ove fotografije je ostao trajan na njihovim licima.

Nadica Janić

ZABELEŽENA VEČNOST

Sećanje (11)

Kada su pokušavali da fotografišu Indijance, oni bi bežali da im ne bi ukrali dušu. Poklanjali su im ogledalca, ali videvši svoj lik u ogledalu, plašili su se da ne izgube u njemu dušu.

Čovek ne vidi svoje lice, svoje oči, ne zna kakav mu je pogled i svetlost kojom zrači kroz pogled. Videvši sebe u ogledalu ili na fotografiji, upoznajemo svoje lice, oči, osmeh... Videvši sebe u mirnoj, bistroj vodi, Narcis je bio opčinjen svojom lepotom i ona je postala njegova kob, njegov nespokoj.

Selfi. O, čudnog li naziva! A može i ovako da se kaže: narcisoidni pogled u ogledalo i fotografisanje u potrazi lepote u sebi. Savremena tehnologija pruža mogućnost i foto-ulepšavanja. I ne trebaju nam novine i TV – postavimo selfi na FB i sličnu društvenu mrežu, postanemo "poznati" i nastaje divljenje našem liku. Ego nam postaje jači, sigurniji smo. A duša? Gde nam je duša? Indijanci su znali odgovor i pre izuma zvanog „selfi“.

Nadica Janić, 4 godine

Obdanište u Surčinu. Veliko dvorište. Ograđen pesak za igru. Velika stabla lipe. Poljski klozet u koji nisam smela da uđem... Davna 1952. godina. Na početku boravka u obdaništu, fotografišu svu decu. 

Volim ovu moju fotografiju gde je zabeležen Trenutak. Zapitanost i zbunjenost kada mi se otkriva pravo lice. Ali u njoj je i moja Večnost.
„Zašto?“ - pitala sam fotografa kada mi je dobacivao:
„Nasmej se. Gledaj u mene!“

Odugovlačio se taj posao fotografisanja dece zbog devojčice koju su zvali Alisa. A razlog nadimka je što je svima govorila da je iz drugog sveta, iz sveta čudesa kao što je i Alisa. Imala je vizije svoje prošlosti, svoje budućnosti. Imala je i slike Večnosti u očima. 

Skrenula sam pogled, stisnula usnice.
„Zašto da se smejem, kad ništa nije smešno?“
Škljoc!
I otrčala sam. 

Nadica Janić

Kažu, zalazak sunca je sudbonosan trenutak. Veza Sadašnjosti i Večnosti... Bilo je leto. Predveče. Trenutak kada sam posumnjala, zapitala se i poželela da odem u svet snova. Fotografisao me je suprug. Beležio je neke trenutke njemu bitne.

Alisa u meni postoji. Grlim to malo, toplo biće koje kao ptičica često zadrhti u mojim grudima i zapita:
"Zašto?".

Nadica Janić

VODENO OGLEDALO

Sećanje (10)

Blagica Prelević, "Bunar" (ulje na platnu)

U dvorištu dedine kuće u Surčinu, bio je bunar. Magično mesto za mene u detinjstvu. Videla sam kao u ogledalu svoje lice. Odraz koji me je opčinjavao. Uranjala sam u Alisin čarobni svet podzemlja. 

Leti, za vreme raspusta, moj ujak Vasilije spuštao je u bunar vedro sa voćem da se ohladi. Zajedno smo brali voće. Skupljala sam zrele kajsije i bele dudinje, prala voće, slagala u činijice i ređala u vedro. Ujak je lagano čekrkom spuštao voće. Branio mi je da se naginjem preko bunara i gledam u dubinu. A mene je tako privlačilo!

Mnogo godina kasnije, otkrila sam magiju okruglog vodenog ogledala u bunaru. Bilo je zeleno, a voda je treperila kao suza u zelenim očima. 

Tišina i belina bolesničke sobe u domu za stare.
„Zeleno, volim te, zeleno...“, šaputao mi je ujak Vasilije pesmu Garsija Lorke i ljubio mi oči.
Bila je zima. 

Nadica Janić

LUTKE

Sećanje (9)

Radost stvaranja je suština ljudske prirode. Po liku Stvoritelja smo i dato nam je, jedino od živih duša, da stvaramo svesno, da imamo maštu. Data nam je ličnost i vrednost koju samo čovek ima - sloboda. Imamo izbor: kreativnost ili destruktivnost.

U detinjoj duši je neodoljiva potreba da stvara, da istražuje, da kreira svoju stvarnost. Maštom nadoknađuje sve što mu nedostaje. Srećno je kada crtežom izrazi svoju potrebu, otvori dušu, da poruku. 

Rano detinjstvo je ostavilo duboki trag u mojoj ličnosti. Ostavljena kod dede i babe, bez dečjih radosti, igre. Ostavili su me radi oporavka od žutice, ali osmogodišnja devojčica je bila suviše mala da shvati razumnost nekih životnih situacija. Dete razmišlja srcem, vodi ga ljubav. 

Baba mi je davala makaze i krpice da se igram. Trudila se da mi pruži radost boravka u sobi u hladnim zimskim danima... Dva drvceta, krpice - i gotove lutkice. Ređala sam ih u prozor pored mog kreveta. Imale su iscrtana lica, imale su karakter. Neke sam odmah zavolela a neke sam ređala u sam kraj prozora. 

Sećanje je i rad sa decom u Dečjoj kreativnoj radionici. Prenela sam im moju ljubav i radost igre. Nastala je velika kolekcija lutaka. Izložbe. Prva nagrada na Dečjem oktobarskom salonu u Muzeju primenjene umetnosti u Beogradu.

Muzej primenjene umetnosti, Beograd

Dečji oktobarski salon

Nadica Janić i Dragana Joksimović

Veza: a l b u m LUTKE

Nadica Janić

ČARDAK

Sećanje (8)

“Bio jedan car, pa imao tri sina i jednu kćer, koju je u kavezu hranio i čuvao kao oči u glavi. Kad devojka odraste, jedno veče zamoli oca da joj dopusti da iziđe s braćom malo pred dvor u šetnju, i otac joj dopusti. Ali tek što iziđe pred dvor, u jedan mah doleti iz neba zmaj, ščepa devojku između braće i odnese je u oblake..."

Zima 1957. godine. Otkucaji sata i plavetnilo sumraka u prostranoj sobi. Baba Lela plete. Deda Pera čita. Čučim pored male korpe sa drvima za potpalu. Drvce po drvce - i gotov čardak. Uzdigao se pored zidanog, okrečenog u belo, šporeta.

Kada je kula bila gotova, pažnjivo sam unutra stavila dve napravljene lutke od krpica i šarene, svilene bombone. 

Ujutro je pucketala vatra. Lutke i bombone su bile u prozoru, a čardak - ni na nebu ni na zemlji.

Nadica Janić

Ilustracija: Džon Sel Kotman, “ Zamak Karnarvon” (detalj slike)

SVETLOST I SENKE

Sećanje (7)

Noć. Svetlost kandila i svetlost sveće u božićnom žitu stvaraju magiju na plafonu. Igra svetlosti i senke. Alisa (tako su me zvali), osmogodišnja devojčica putuje... Da bi brže stigla do pećine postaje zvezda. Nebo je sivo, ali velike vatre sa zemlje osvetljavaju joj put. 

„Ne smem da zaspim. Ako zaspim, pašću“, zabrinula se mala zvezda.

Vatra pucketa... 

Nadica Janić

KLICE ŽIVOTA

Sećanje (6)

Detinjstvo je ključ za razumevanje naše ličnosti. Zaroniti u sebe, otvoriti vrata duše i pronaći tu klicu sopstvenosti, nije lako. 

Zima 1957. godine. Kod babe i dede u Surčinu završavam drugi razred. Porodica je u Novom Beogradu, u tek izgrađenoj kući. Ta godina je odlučujuća za moje odrastanje. Baba Nevena - Lela i deda Petar živeli su Ljubav. Izrodili su sedmoro dece. Vredni, uredni, požrtvovani. Iako sam imala samo 8 godina uočavala sam razliku među ljudima. Ostali su moj najveći autoritet. 

U velikoj centralnoj prostoriji zimi se kuvalo i spavalo. Moj krevet - otoman, bio je pored prozora koji je gledao na zastakljen gonak (hodnik). U prozor sam složila knjige, mali blok i bojice. Na Svetog Nikolu baba je u tacni posadila božićnu pšenicu, stavila u prozor i objasnila mi kako da je prskam vodom i čuvam da do Božića poraste. Toga dana kupila je novi crkveni kalendar. Dugo sam ga listala, čitala... „Neka ostane tu pored žita“, reče baba, zagledana u mene. 

Kada sam prskala žito, sklanjala sam kalendar da ga ne pokvasim. Sedala bih na otoman i čitala Oče naš i Zapovesti. Čarolija rasta žita bez zemlje, molitva koja me je prožimala i pouke koje sam detinje razumela su osnova moje duhovnosti. 

Badnje veče. Sa babom postavljam sto. Deda prostire slamu po podu. Takav osećaj radosti nikada više nisam doživela i to je Svetlost svih mojih Božića. 

„Sada polako stavi žito na sredinu stola“, blago mi reče baba. Donela je crvenu mašnicu, čašicu sa uljem i malu sveću. Sve je prepustila meni da uradim. Uzela je šibicu i upalila sveću. Svetlost sveće je gledalo moje maleno srce. 

„Sada sedi da polako večeraš“, opet tiho reče baba. "Kasnije će doći gosti." 

Stojim pored stola. Sa rukama na grudima počela sam da recitujem Zapovesti. Sve vreme sam gledala treperavom svetlošću sveće obasjano žito. Govorim Oče naš i ne odvajam pogled od žita. 

Deda i baba su ustali od stola. Zagrlili me, poljubili. Osetila sam njihove suze na licu. Znala sam da nisu tužni, kao što sam znala i da se ne plače samo kada te nešto boli. 

Nadica Janić

MAMA

Sećanje (5)

Drenka Ušljebrka, rođ. Popov

Drenka Ušljebrka (rođ. Popov) i njena unuka (moja ćerka) Drenka Janić

Pripreme za Božić su velika radost za decu. Nas tri sestre učestvovale smo u svim poslovima. Ljiljana, najstarija sestra, šest godina starija od mene, spremala je kuću. Gordana, četiri godine starija od mene, nabavljala je namirnice. Ja sam se vrzmala uz mamu i jedva čekala da dobijem zaduženje da modlicama pravim božićne kolačiće. Pažljivo sam ih slagala u tepsiju a potom čučala pored rerne da obavestim kada su počeli da rumene. 

Sestre Ljiljana Radivojević,  Nadica Janić i Gordana Kalić (rođene Ušljebrka), Surčin, 1954.

Opojan miris ispunjavao je kuću. Mama je tiho pevušila dok je radila. Zapitkivala sam je o Božiću. Govorila joj kako mi to u istoriji ne učimo... Da, sluđena je moja generacija! Verovala sam u Tita a verovala sam i u Boga. O caru Dušanu, o Nemanjićima, o Svetom Savi, slušala sam od mame. 

Od kada je mama umrla, 5. januara 1984. godine, Božić za mene ima posebno značenje. Sahranjena je na Badnje veče, na Novom bežanijskom groblju.

Sećanje i bol u duši je jedina spona sa voljenima. 

Nadica Janić

 

BLAGO DEDINE FIOKE

Sećanje (4)

Sređujem fioke pred Božić. Računi se pakuju, čuvaju par godina. Ponešto zalutalo, nebitno, bacam u kesu. I ostaje skoro prazna fioka, nezanimljivog sadržaja... Sećanje navire. 

Veliki kuhinjski sto kod dede i babe. Fioka u stolu puna nekog sitneža. Nismo morali da pitamo za dozvolu da razgledamo šta ima u fioci. Sklonili bi stolnjak i iz fioke vadili jednu po jednu sitnicu. Ma, otkriće! Uvek i iznova. Gde je deda nalazio obnovu tog "muzeja" ne znam, verovatno od svojih prijatelja, da nas za raspust obraduje, ćutke. 

Slagali bi po stolu. Pričali. Izmišljali istoriju požutelih fotografija, razglednica, zarđalih znački i posivelih srebrnih novčića. 

Nadica Janić

PONOS

Sećanje (3)

Detinjstvo gradi čoveka. Mnogi događaji u ranom detinjstvu temelj su naših  strahova, iluzija i stavova prema ljudima.  

U želji da meni, nežnoj devojčici, bude dobro, ostavljali su me leti po Beogradu, babi, tetki, ujaku, ostavljali u Surčinu. Ja sam želela da sam sa sestrama, da se svađamo, da sam nemirna. Gde su me ostavljali bila sam setna, mirna... Strah od ostavljanja prati me ceo život.

Imala sam žuticu u prvom razredu. Tada je i kuća napravljena na Bežanijskoj kosi, a do tada smo živeli u Surčinu, u iznajmljenoj kući. Posle bolnice su me ostavili kod babe da u Surčini završim II razred. Pred Božić, roditelji i sestre su došli da me obiđu. Doneli su mi poklone, novu kapu i šal, slatkiše. 

Mama iz torbe vadi sivi zamotuljak. 

"Probaj, prevrnula sam moj kaput i sašila ti novi". 

Oblačim. Iz rukava vire samo vrhovi prstiju. Jeza niz telo. "Mislila je da sam porasla", prostruji mi kroz glavu. Jedva zadržavam suze od samosažaljenja. 

"Zašto plačeš?", pita mama u neverici, sa osmehom koji me je još više rastužio. 

Gordana, četiri godine starija sestra, uvek me je zadirkivala i ismejavala. Kroz smeh mi se unela u lice: ”Progutao te kaput. Gde si? " 

Drhtala mi je vilica. Zašto sam plakala, znam sada. Dečja patnja je neiskaziva.

Nadica Janić

MIRIS ŠERBETA

Sećanje (2)

Dani prošlosti imaju boje i mirise. Najduže se pamte mirisi. Glasovi izblede iz sećanja. Ostaju emocije kao pečati izgovorenih reči.

Zimsko jutro kod baba Lele u Surčinu. Sićušna devojčica utonula u postelju od šuške i perine. 

Poljubac u čelo. Prsti nežno klize po kosi. 

„Šššš... spavaj još!“ šapuće mi baba Lela i nežno me ušuškava. 

Ne spavam. Osluškujem i mirišem. Kroz otvorena vrata dopire miris zimskog jutra i zvuk čekrka na bunaru. Od svežine, vatra je zapucketala. Čujem brze korake, zatvaranje vrata... Voda i upržen šećer - kao žubor na izvoru, kao pljusak, i čarobni miris šerbeta ispuni sobu. Udisala sam duboko, omamljena, radosna. 

Namešta mi jastuk, opet ušuškava i u ruke stavlja veliku šolju sa šerbetom. 

Nadica Janić

MIRIS VANILE

Sećanje (1)

Volela sam da pravim torte i kolače, da ih oblikujem i ukrašavam. Probam samo. Uživala sam u njihovom izgledu. Volim da jedem starinske kolače, možda zbog sećanja na detinjstvo. 

Kod babe i dede uvek je bilo kolača. Vrsta kolača je bila u skladu sa godišnjim dobom. Leti je baba pravila štrudle i pite sa voćem, a zimi lenju pitu, kiflice, šapice i vanilice.

Kada nas tri sestre zimi dođemo kod babe u Surčin, prvo nas posluži nečim slanim. Krug švargle preko kruga domaćeg hleba, zagrejani cvarci sa kiselim kupusom ili kobasice. Bela kafa napravljena sa divkom. Kolači su stajali na stolu i dok se igramo. Uzimamo koliko želimo. 

Prvi dan nove godine. Šapice i vanilice na stolu. Miris vanile. Ispijam čaj. Sladak ukus bola prolaznosti i radosti sećanja. Zamagljen vid zalutalom suzom. 

Nadica Janić