ZVONA GRAČANICE

Feljton

STRADALNICI (7)

Dragan Arsić
Foto: Nadica Janić

„Ja nisam pričljiv i načitan čovek, kaže Dragan Arsić, poštar iz Novih Banovaca. "Ne znam šta bih mogao zanimljivo da ti ispričam... Napamet znam reči patrijarha Pavla koje je rekao o Božiću 1999. godine u Gračanici da treba podsetiti i sebe i druge na istinu da nas niko nije pitao hoćemo li se roditi u ovome vremenu, u ovome ili onome narodu, na ovome ili onome tlu... za to nemamo ni zasluge, ni krivice.

Koja je moja krivica da u Gračanici ostavim sve i ovde počinjem sve ispočetka? Hoćeš da ti ispričam o mom stradanju! Reč stradanje mi je teška i da izgovorim. I ovo što sada preživljavam za mene je stradanje. Moju muku ne pokazujem niti nekome o tome govorim. Ženu neću da opterećujem, deca su mala da razumeju. Koga drugog bi to zanimalo? I sada se pojavljuješ ti i ovo za novine. Pa, dobro!

Popodne umoran dođem kući. Kada je lepo vreme radim oko kuće. Sam je pravim. Uveče slušam vesti... mada mi od njih nije dobro. Lekar mi je rekao da se to što ja osećam zove anksioznost.

Otac i majka su ostali da žive u Gračanici. Otac neće da napusti kuću u kojoj su i njegov otac i deda živeli. Bolesni su, iscrpljeni... Zimus sam majku doveo ovamo radi lečenja. Gledam je kako kopni. Povuče se rano uveče u sobu i dok je sama plače.

Kada sam zimus bio u Gračanici, malo sam svojih poznanika sreo. I ovog puta nešto me je vuklo da posetim mog školskog druga Albanca. Za vreme nereda na Kosovu i za vreme rata brinuo je o mojoj porodici. Zvao je telefonom i upozoravao nas kada ne bi smeli da izlazimo iz kuće. Kupio sam kafu i piće i bio sam lepo dočekan. Pričali smo o svemu i rastali se uveravajući jedan drugog da se zlo neće ponoviti.

Kada sam se vraćao kući već je padao mrak. Pet sati popodne. U gradu nigde nikoga. Ulice neosvetljene. Tišina. Sve izgleda sablazno... Začula su se zvona. Pretrnuo sam. Stao sam i slušao... I, odjednom, nešto posebno lepo, blaženo, prošlo je kroz mene. To ne mogu da objasnim rečima. To se samo oseti. Čuo sam da postoji Božja Blagost, Sveti Duh, koji nas u posebnim trenucima ispuni.

Od zimus, kada mi je teško, uveče pred spavanje zamislim taj trenutak. Osetim kao da lebdim, a onda, pred sam san, čujem zvona Gračanice.“


Nadica Janić

"Pazovačke novosti", april 2007.

DARINKIN DAR

Feljton

STRADALNICI (6)


Darinka, „raseljeno lice“, žena pedesetih godina koja je 1999. godine pobegla iz Prištine, živi u Novim Banovcima u pomoćnoj zgradi vlasnika vile, „izbeglog lica“ iz Hrvatske. Ispričala mi je deo svoje životne priče.

„Zaborav je spasenje za mene. Uspomene nosim kao krst na leđima... Bila sam četvrti razred medicinske škole kada sam upoznala Dušana. On je iz Čačka i u Prištinu je došao da radi kao građevinski tehničar. Čim sam završila razred uzeli smo se. Mislila sam da je naša ljubav najveća na svetu... Dušan je bio veoma lep čovek. U stvari, bila sam zaljubljena u njegov izgled, i sada, u ovim godinama, shvatila sam da je to bila samo telesna ljubav, strast. Posle nekoliko meseci braka počeo je da pokazuje pravo lice. Kada bi kasno noću dolazio pijan, nisam smela ništa da mu kažem. Čak ni sutradan, kada je trezan. Šamare koje sam dobijala zaboravljala sam posle izlivanja strasti.

Dece nismo imali. Nije mi prebacivao ali postajao je sve grublji. Naš brak se sastojao samo od onog „fizičkog“ - rad, obroci i seks bez ikakve nežnosti... Imala sam prijateljicu Albanku, u komšiluku. Zajedno smo išle u školu od prvog razreda. Ima petoro dece. Dušan je nije podnosio. Nekoliko godina pred rat zabranio mi je da odlazim kod nje. Krišom sam je posećivala i deci odnosila poklone za rođendan.

Dušan se uključio u neku partiju. Dovlačio je u kuću oružje i pretio da ne smem nikom ništa da govorim. Po celu noć bi negde bio. Ako ga nešto u strahu pitam, postao bi još grublji, osorniji. Jednom mi je rekao: „Ista si kao oni, jebem vam majku šiptarsku. Nisi ti Srpkinja, ti si Kosovarka.“ To mu nikada neću oprostiti!

Za vreme rata dovlačio je u kuću svašta. Ništa nam od toga nije trebalo... A onda su njega, noću, doneli mrtvog. Posle sahrane, neki nepoznati ljudi zapretili su mi da „držim jezik za zubima.“ Strašno je ovo što ću ti reći. Nisam ga žalila! Želela sam samo da se oslobodim stvari koje je dovukao u kuću. Za nekoliko dana, drugi nepoznati ljudi upali su noću u kuću, prevrtali stvari, lomili, uzeli oružje... a onda sam ja bila na redu... Vrištala sam, otimala se... U kuću je uleteo Ibrahim, muž moje prijateljice koju sam ti pomenula. Unezvereno je vikao: „Pustite je, nije jadna ništa kriva! Ja garantujem za nju!“

Posle dva dana, sa dva kofera, pobegla sam za Beograd.

Preko agencije za pomoć i negu starih lica našla sam posao i smeštaj u Surčinu. Negovala sam gospodina Branislava, asmatičara. Živeo je sam. Kuća je bila velika, dvorište sa baštom i pomoćnom zgradom. Sve sam stizala da uradim. Branislav je bio prezadovoljan. Uveče bi skuvao čaj i pozvao me: „Dođi, Darinka. Odmori se, pričaj mi nešto. Mnogo si zatvorena...“
Očekivao je da mu nešto ispričam o sebi. Ali, ako bi mu nešto ispričala, šta bi pomislio o meni?

Bilo je Badnje veče, 2002. godine. Sve sam spremila. Očekivali smo da iz Beča dođe njegova ćerka, lekarka, sa decom. Radovao se kao dete. Zazvonio je telefon. Posle kraćeg razgovora Branislav je seo u fotelju i zaplakao kao dete...Prišla sam mu. Tog trena između nas je nestala prepreka. Celu noć smo pričali držeći se za ruke. I plakali smo – i smejali se... Osvanuo je najlepši Božić u mom životu.

Njegova ćerka sa decom došla je za Uskrs. Mene skoro nije ni pogledala. Za nju sam ja bila posluga. Na drugi dan Uskrsa Branislav me je pozvao u dnevnu sobu da u društvu njegove ćerke porazgovaramo. Rekao je da će da me venča i prepiše mi pomoćnu zgradu. Zgranula se. To nije bila intelektualka i dama kakvu sam zamišljala. Ocu je rekla svašta, da ne pominjem, a meni: „Došla si ovde da otimaš! Nije ni čudo što su vas odande oterali.“

Posle dva dana, sa dva kofera, našla sam se na ulici.“

Danas Darinka neguje stare osobe u Beogradu i održava imanje u Novim Banovcima gde kao podstanar živi. U slobodno vreme, većinom noću, slika ikone, minijature na tisinom drvetu. Na kraju razgovora, poklonila mi je ikonu raspetog Isusa rekavši tihim, prigušenim glasom:
„Svi mi nosimo svoj krst, a zašto, to samo Bog zna.“


Nadica Janić

„Pazovačke novosti“, maj 2007.

BLJESAK U SVETLANINIM OČIMA

Feljton

STRADALNICI (5)


Svetlana je izbeglica iz zapadne Slavonije. Sa porodicom živi u adaptiranim ostavama stare švapske kuće u Novoj Pazovi. Radi u pekari kao pomoćni radnik. Njena krhka građa, tople crte lica i dečji, uplašen pogled su kontrast rukama koje liče na hrapavu hrastovu koru sa čvorovima. Priča tiho, rastrzano, sa povremenim podrhtavanjem u glasu. Krupne, nebo plave oči govore više od reči.

„Od kada je Mile bio mobilisan, spavala sam sa decom u bračnom krevetu. Zagrlim ih i bude mi lakše. Ujutro ih gledam kako mirno spavaju... Mile mi je mnogo nedostajao. Svi poslovi su se svalili na mene, a noću nisam mogla da spavam od straha... Odveli ga naši u teritorijalnu. Morao je... Da nije bilo pijančenja u rovu, ne bi izgubio nogu!

Jutro prvog maja devedeset pete ličilo je na jesen. Svu noć nisam oka sklopila. Imala sam predosećaj da će se nešto strašno desiti. U zoru sam čula zvuke automobila, lupnjavu. Kerovi su lajali. Od straha sam bila oduzeta. Lupanje u prozor. „Svetlana, spremaj se! Beži na cestu! Hrvati provalili u crkvu!“ Od straha sam dobila proliv. Drhtala sam. Kud’ ću, šta poneti... Budim decu. Ušuškavaju se i neće da ustanu. Kada sam vrisnula plačući: „Bežimo deco, ubiće nas!“, gledala su me u čudu i poskakala iz kreveta. Od panike sluđeni jedva smo nešto stvari potrpali u torbu... Marko je tada imao10 a Milica 8 godina.

Na cesti je bilo puno ljudi. Većina na traktorima ili u kolima. Kiša je padala, a mi nismo poneli kišobran. Bili smo mokri , stiskali se jedno uz drugo. Milicu je opet zaboleo stomak. Pobegla je u žbun pored ceste i vratila se plačući: „Mama, nisam stigla! Ukakila sam se.“ Dok sam je presvlačila komšije su prošle na traktoru....

Uz put nas uze na traktor neki čovek. Nikad mu ime nisam saznala.Traktor kao da je bio u mestu. Kiša je lila. Stiskala sam decu uz sebe. Granate su padale na nas. Na cesti su ležali mrtvi i ranjeni. Videla sam i decu. U tom užasu jedina misao mi je bila da mi deca ne poginu. Strah se pritajio i od tada me podmuklo proganja... Često u snu vrištim.

Oko podne se napad stišao. Prešli smo most na Savi. Smestili su nas u školu. Svo troje smo bili bolesni. Nije bilo tople vode, smrdeli smo, proliv nije prestajao... Ne mogu dalje da ti pričam! Nismo bili jedini i nisam ni htela o tome da ti pričam.

Dovezli su nas u Novu Pazovu. Ništa nismo imali... Pomagali su ljudi. Dobila sam ostavu i šupu na korišćenje. Uzalud sam krečila – vlaga je probijala i sve je smrdelo na memlu...
Najzad sam pronašla mog Mileta preko Crvenog krsta. Lečio se na VMA. Obilazila sam ga koliko sam mogla. I to su mi bili najteži trenuci. Izgubio je nogu i to nije mogao psihički da preboli. Prema meni je postao drugi čovek. Jedva da me i pogleda. Za decu procedi po koje pitanje. Bitno mu je bilo da mu donesem cigarete, a da li imam pare za put ne pita. U povratku kući bi plakala, ali pred decom sam bila drugačija.

Gazda mi je našao posao u pekari a od komšija sam dobila robice za decu i mene. Česma je u dvorištu i tu perem veš. U bolnicu sam odlazila uredna da ga ne brukam, a on meni: „Mora da se kurvaš kad se tako oblačiš“. Moj Mile to da mi kaže! Uz njega sam odrasla, zna me. Poštovali smo se i decu smo lepo vaspitavali. Da znaš samo kako smo lepo živeli! Na selu sve može da se ima ako se radi. Ja sam stizala i da heklam. Kuća mi je bila sva u šustiklama. Kad smo kupili dnevnu sobu s regalom, ja sam bila najsrećnija žena na svetu. Glancala sam ga a šustikle su samo nicale po njemu.

Došlo je vreme da Mile izađe iz bolnice. Ponovo sam, po ko zna koji put okrečila sobu. Od gazdarice sam dobila zavese, tepih i heklanu šustiklu... poderanu. Nisam stigla da zašijem rupu pa sam je pokrila pepeljarom. Mile ulazi u sobu. Ostavlja štake i seda za sto. Pali cigaretu, uzima pepeljaru. Zuri u rupu na šustikli i odjednom je zgrabi, izgnječi u rukama i baci je na mene. „Gora si od Ciganke!“, prodera se. Užasnim pogledom gleda kauče i vitrinu. „Šta je , kurvo! Na onu stvar si ovo dobila!“ Deca ga uplašeno gledaju...

Zimi me je iz čista mira izbacivao napolje, a ja sam, da ne bi čuo komšiluk, ćutala i drhtala pred vratima. Kao pas sam čekala da se smiluje da mi otvori. Kada me pusti unutra, zavučem se u krevet a on legne pored mene. Zagrli me, duva u hladne ruke, ušuškava... „Sunce moje, biće kao nekad, kaži mi to!“ Ja sam ćutala i plakala... Tako bi i zaspala. A onda, sanjam moj regal. Brišem ga i slažem šustikle. Mile ih gleda i pita me kad sam stigla već da ih isheklam. Ili, sanjam moju baštu. Sva pod konac. Svega u njoj. Ja kopam, kopam, a ujutro me sve boli kao da sam stvarno svu noć kopala... Ruke me najviše bole.

Kada se vratim s posla Mile već pola gajbe piva savladao. Smeje se bez veze, a deca se sklanjaju od njega. Uveče promeni raspoloženje. Iste scene se ponavljaju. Jedne noći sam najzad rekla: „Biće kao nekad, ako oboje odemo kod lekara.“... Lečili smo se zajedno. Kod psihijatra! Doktor je rekao da sve od mene zavisi. I stvarno, vidiš, dobro je... dobro je sad.“

Gledam je. Lepa mlada žena sa rukama starice. Uhvatila mi je pogled na njenim rukama. Uzvratila mi je bljeskom u očima.


Nadica Janić

„Pazovačke novosti“, jun 2007.

VOJNIK SA PESMARICOM

Feljton

STRADALNICI (4)


Kada te upotrebe poput krpe
na nekom raskršću istorije,
samo si delić smeća iz hrpe
za koju nikoga briga nije.

Stihovi pukovnika u penziji Slobodana Perića, izbeglice iz Korduna, pesnika i humaniste, govore umesto njega. Kada govori uz širok osmeh, srdačno i toplo, to je Slobodan oslobođen svoje ranjene duše; kada govori Slobodanova duša – to je stih.

Ja sam vojnik pogođen u dušu

„Ja sam podvojen čovek. To je moj usud. Branim se smehom a beležnicu nosim kao sedativ. Moja najintimnija razmišljanja, emocije, sećanja, moram da „iznesem“ iz duše jer ... boli me. Ja sam vojnik pogođen u dušu“, priča Slobodan Perić povlačeći nežno šaku preko korica svoje nove zbirke pesama „Ranjene duše“.

Dolaskom u Staru Pazovu Slobodan se opredelio za život – pun i nesebičan. Ne zanemarujući porodične obaveza, višestruko je društveno angažovan. Kao član Udruženja za pomoć izbeglicama iz Hrvatske pomogao je preko 670 porodica iz Hrvatske da ostvare prava na osnovu pogibije svojih članova.
„Na srcu nosim svaku žrtvu. Moralno su me zadužili i doživljavam kao da su moja porodica“, kaže Slobodan.

Moja Srna je personifikacija sve dece

„Pročitajte pesmu „Smrt na cesti“. To je moje stradanje. Moja Srna je personifikacija sve dece... Kada sam prihvatio maleno beživotno telo, u očaju sam pomislio da je to moja unuka Srna. Krvavo mrtvo dete... Ne, to nije Srna...i Srnina kosa je plava ali nije prava. Vetar kosom pokriva lice devojčice... Zašto sam video moju Srnu? Kako li se zvala devojčica, nečija Srna?

Uveče, u polumraku, moja beležnica je primila još jedan zapis Apokalipse:

Zajedno s majkom,
na cesti smrti,
zatekla ih ova
patnja i jad.
Na postelji
drhtavo crvenoj
samo se prepoznaje
plavi šal.

I sa ove vremenske distance pitanja me guše, a odgovora se plašim. Dobrovoljno sam iz JNA angažovan kao pukovnik Vojske Republike Srpske Krajine. Porodica je ostala u Slavoniji. Svaki kontakt je bio nemoguć. Strahovao sam za njih. U hrvatskim novinama je izašao članak da je pukovnik Slobodan Perić poginuo, a u stvari bio sam ranjen. Tako je moja porodica saznala da sam mrtav. Mene obavštavaju da mi je porodica stradala u vojnoj akciji „Bljesak“. Bio sam očajan. U trenucima zatišja ili predaha, ili jednostavno na vojničkoj torbi ili u „Kompanjoli“ morao sam da pišem stihove. Kao dete koje posle plača nastavlja da se igra i prstićima ostavlja trag u prašini, moja duša je ostavljala trag u stihovima o nečoveštvu, o besmislu rata, o mom besmisli i postojanju u besmisli.

Ulazimo u selo... Smrad paljevine, smrti. Dečak drži granatu u ruci. Pored njega veselo kuče i njegov mrtvi brat. Prekinuo sam ih u igri. Dečak me gleda bez straha. Taj pogled neću nikada zaboraviti. S takvim prezirom niko me nikada nija pogledao... Eto, to je moje stradanje! Da li samo moje?... Prilazim mu. On u odbranu uzima kuče. U očima mržnja.

Tog maglovitog jutra, 25. januara 1991. u Glini, nastaju stihovi:

Priđoh mu malo bliže
sebi ga htedoh uzeti,
on samo prigrli kucu
i pogledom mi zapreti.

Prezreno gleda u mene,
pogledom kao da se čudi:
Zar u nečoveštvu ovom
još ima ljudi?

Tog maglovitog jutra shvatio sam da sam zalutao u životu. Zašto sam ovde – pitao sam se. Zašto sam ovde – ako sve ima razlog?"

Zalutao sam u vojsku – zbog sirotinje

Slobodan nervozno lista knjigu, kao da nešto traži, u stvari pribira misli... smiruje dušu, a onda me šeretski pogleda:
„Znate, ja sam zalutao u vojsku – zbog sirotinje. U ono vreme, kada siromašan mladić ode na vojnu akademiju stiče mnoge privilegije, dobar životni standard, kulturu. Roditelji su me poslali. A ja sam želeo da se bavim književnošću, da ne izlazim iz biblioteke, da pišem romane...“

Zabranio bih rat

„Vojni zanat je najsurovija delatnost. Da li je ponos biti vojnik? Naš srpski etnos slavi Smrt a ne Život. Rađaju se deca – Srbi kažu: „Jedno za plug, drugo za pušku.“ Ili: „Časno je poginuti“, „Bolje grob nego rob“. Ti recidivi prošlosti nas prate i danas. „Svi ćemo do zadnjeg izginuti za Srbiju“. Pa, kome onda Srbija! „Hrabra majka suzu nije pustila“. Ne! Hrabra majka sada plače... Ukinuo bih vojsku, zabranio rat. Posle svega što sam preživeo, verujem samo u hrabro srce da iznedri toplu ljudsku reč i oštrinu uma koja će da saseče nepravdu i zlo.

Pitam se i danas da li sam nekom ubio sina. Pucao sam. Video sam cev i vatru. Lica nisam video. Ni oni moje lice... Gde su nam bila srca?

U Banjaluci, 2. maja 1995. na cesti, u koloni izbeglica ugledah moju suprugu Miru, kćerku Slobodanku i Srnu. Prilazim im kao u snu. Grlim ih i plačem... A vojnik Slobodan Perić nikada nije plakao! I još jednom Vam kažem: zabranio bih rat.“

Stradanje je ranjena duša

Slobodan odlaže knjigu pesama „Ranjene duše“. Gleda u prazne ruke. Na licu grč.
„Imam orah na Kordunu. Kada se sestra odande nedavno vratila, kaže mi: „Orah se suši“. A ja njoj: „On za mnom tuguje“.

Ne žalim za izgubljenom imovinom. I ne treba mi. Nemam ni kola. Sve je ostalo u Slavoniji. Baš sve... i albumi sa dečjim fotografijama. U Pazovu sam došao sa krvavom uniformom i mojom pesmaricom...Stradanje nije gubitak imovine. Stradanje je ranjena duša. Kada se čitavom narodu rani duša – to je masovna patnja.“


Nadica Janić

„Pazovačke novine“, januar 2007.

Petrovačka cesta 1995.
Izvor www.zlocininadsrbima.com

Objavljeno: banija.rs 

Veza: Sećanje na "Oluju"

Avgust 2024.

JELA

Feljton

STRADALNICI (3)


„Nomen est omen“ („Ime je znamenje“), stara je latinska izreka. Ime je sudbina, naslov životnog scenarija koji nam neko piše. Što je scenario lošiji po nas – postajemo bolji, čvršći, postojaniji.

I visoka je kao jela, i „evergrin“, i veoma lepa i u šestoj deceniji, graciozna, dostojanstvena.
Ne voli da priča o tome da je izbeglica, da je ovde ne prihvataju, ne podnose njen naglasak, da joj zavide.

Živi u blizini moje kuće, na visokoj obali Dunava zvanoj Đervin. Često uveče na obali, zagledane u daleke svetiljke Beograda, dugo pričamo. Za vreme bombardovanja, kada je cela Srbija bila u mraku, mi smo sa komšijama na mesečini pričali viceve. Jela nas je bodrila:
„More, sve treba okrenuti na šalu. U Sarajevu smo za vreme rata iz svake situacije izlazili sa nekim vicem. Sve može da se gleda sa dve strane. Da sam u životu bila okrenuta ka crnoj strani, ne bi ni ja ni moja deca opstali.“

Uskrs za vreme bombardovanja bio je tužan. Hladan, oblačan aprilski dan ličio je na jesen. Uz grejalicu, u kotlarnici u podrumu kuće čitala sam. Evo Jele. Donela mi je jaje i „da se pitamo“, kako ona kaže.
„Lepo si se smestila“, kaže razgledajuću po kotlarnici. Unesi tu televizor i frižider. Možeš i radio. Videćeš, biće ti lepo... Tako smo mi u Sarajevu. Baš te briga – nek’ gruvaju! Ti gledaj šta se dešava na televiziji.“
Na to sam mogla samo da se smejem. „Smej se ti, smej! Ne znaš ti šta je život... Kada pre neki dan nije bilo vode – toga sam se uplašila. Kakve bombe! Ne gađaju oni nas. Znaju oni šta će da pogode. U Sarajevu smo oguglali na granatiranje. Strah te uhvati kada je kanister za vodu prazan ...

Nas četiri smo rešile da ostanemo gde smo – pa šta bude. Ali, kada vidiš da je život „o koncu“ bežiš kao i svi drugi. Zgrabile smo u najlon kese ono što smo u tom paničnom trenutku mislile da je najvažnije. A šta bi žensko strpalo! Ćerkama su bile važne kasete i albumi sa slikama; majci, koja je bila najpribranija, nešto hrane - sigurno zbog dece, a ja sam strpala čistih gaća i majica.

Bio je avgust, vrućina. Znojiš se. Putujemo danima – ne znaš ni kuda, ni gde. Neoprana, smrdela sam. Gaće sam "potrošila", a nemam ništa čisto ni na sebe da obučem. Imaš samo go život i najlon kesu sa prljavim vešom.

Stigli smo u Srbiju, pa najzad u Beograd. Bilo je jutro. Čekamo autobus za naselje gde imamo rođake... Znaš, zavist je jedan od smrtnih grehova, kao i gordost, ljubomora. To me je moja baba naučila. Šta imaš, govorila je, budi zadovoljna. Ne meri se sa drugima. A ja sam to jutro bila velika grešnica. Očaj me je razdirao, a zavist stvarala mržnju. Gledam u prozore zgrada. Zamišljam kako ljudi ustaju, piju kafu, tuširaju se... Gledam žene koje prolaze. Lepe, čiste. Gledam im letnju odeću, modernu, lepu. Idu na posao. Zavidim im i mrzim sve. Mrzim „one tamo“, mrzim njega koji je kada je bilo najteže otišao od nas. Mrzim samu sebe, prljavu, smrdljivu, i što idemo u kuću gde će nas iz sažaljenja ili neke moralne obaveze primiti. Pogledam majku i ćerke. Stisle svoje najlon kese i žmirkaju sanjivo, odsutnog pogleda. Sunce je obasjavalo njihovu čistotu. Pošle su mi suze a srce mi je zatreperilo od iznenadne radosti. Pa, mi smo žive, šapnula mi je ona prava Jela u meni.“

Jela danas ima novu, prelepu kuću. Kada prijateljima pokazuje ukusno opremljen prostor oplemenjen slikama svoje ćerke, sa ponosom otvara kupatilo: „Ovo je moj hram.“


Nadica Janić

"Pazovačke novine", decembar 2006.

BOŽINA PRIČA O PSU KOJI JE PLAKAO

Feljton

STRADALNICI (2)

Boža već dugi niz godina dolazi u Novu Pazovu kod svog prijatelja, zemljaka, Dušana na slavu Sveti Jovan. Donese domaću rakiju, banijski kulen i novosti iz zavičaja. Ove godine je došao sa "mladom", drugom suprugom, Hrvaticom. Spontan, topao čovek, sa crtama na licu koje zbunjuju. Rado se odazvao pozivu lokalnih novina da za feljton “Stradanje izbeglog srpskog naroda” ispriča svoju priču o stradanju u "Oluji" i izbeglištvu. Bio je tačan i na važnost ovog sastanka ukazivao je uredan izgled, miris kolonske vode i neka patetika u ophođenju.

“Piši samo ovako: čika Boža, Banijac, iz sela kod Dvora na Uni, stolar, penzioner... Pričaću ti o mom Viktoru, psu koga sam devedeset i pete godine ostavio i koji je sedam godina patio na kućnom pragu u Baniji, dok sam ja bio u tuđoj kući u Vojvodini.

Dok nisam počeo da živim sa Evicom, ja sam bio uništen čovek, usamljen i nesrećan sa osećajem krivice koji me je razdirao...Posle tragične smrti našeg sina jedinca, supruga i ja smo se sve više udaljavali jedno od drugog. Ja sam po čitav dan bio u radionici a ona je radila kućne poslove. Prestali smo i da razgovaramo - sem najnužnije. U radionici je sa mnom bio vučjak Viktor. S njim sam pričao. Zajedno smo tu i doručkovali. Obožavao je kulen. Dok sečem komade, oči su mu sijale od radosti i širio je vilice u osmeh. Uvek me je gledao u oči dok pričam i siguran sam da je znao šta tada osećam. Kada sam neraspoložen započinjao je igru: zadirkivao me, skrivao alat pa mi ga ponovo vraćao, ili me "izvodio" za rukav u dvorište da se protrčimo.

Za vreme rata osećao je opasnost. Bio je uznemiren i nije se odmicao od ulaznih vrata. On je predosećao "Oluju"... I, došao je taj dan.

”Pakujte stvari na traktor i u kolonu!", vikali su vojnici. "Preko Une, u Bosnu. Brže, brže..!"

I kao uznemireno stado ovaca, celo selo se sludilo.

"Ja nikud ne idem", kažem ženi.

"Bežimo, pobiće nas!", viče uspaničeno i širi plahtu po podu i na nju trpa sve što dohvati.

"Nosi belu tehniku na traktor", viče i zamotava televizor u ćebe. "Ištekaj belu tehniku, beno, i nosi. Što stojiš?!"

Viktor ulazi u kuću i pripija se uz mene.

"Isteraj ćenu da ne smeta. Pakuj najvrednije!", viče razbarušena.

Gledam je u čudu, paralisan. Viktor je tužno zacvileo i još jače se privio uz mene.

"Marš!", dreknula je. "Marš oboje!"

Sve se srušilo tog trena... Poveo sam Viktora u dvorište. Drhtao je i cvileo. "Ti si moje najvrednije", šaputao sam mu i grlio ga.

Belu tehniku sam uz zajedničko natezanje smestio na traktor. Onda sam otvorio obor i pustio svinje, odvezao kravu i konja, pustio živinu. Iz ostave sam poskidao kulen. Pola sam strpao u torbu, pola poslagao na ulaz za Viktora… U grudima sam osećao užaren kamen. "Čuvaj mi kuću, lepi moj”, milovao sam ga po glavi i plakao.

Viktor me je gledao u zenice. Za taj pogled nemam reči. On je žig na mojoj duši. Supruga je vikala sa prikolice:

"Jebo te ćeno! Bežimo!"

Seo sam na traktor i - to više nisam bio ja.

Stigli smo u Novu Pazovu kod Dušana. Nisam hteo da prijateljstvo pretvorim u obavezu. Posle nedelju dana otišli smo u Bač. Smestili smo se u napuštenu, vlažnu, staru kuću. Stvari su bile na podu, bela tehnika pod ćebetom, a nas dvoje - dve senke... Mrzeli smo se. Prestali smo i da jedemo zajedno. Ona je svaki dan nekud odlazila. Mislio sam da me vara. Osećao sam se bedno. Rano sam legao i još budan bi počeo da sanjam. U snovima sam bio kod kuće. Uvek sam nešto lepo sanjao i uvek je u snu bio moj sin i Viktor... Tako smo živeli šest godina. Jednog dana je u plahtu umotala svoje stvari i otišla. Laknulo mi je.

Saznao sam da je u selu ostao Ilija i još dvoje starih. Nekoliko porodica se vratilo. U srcu mi se rodila nada da ću ponovo živeti u svojoj kući. Radio sam sve moguće poslove. Kada sam uštedeo nešto malo para i sredio papire, odlazim u Hrvatsku.

Od uzbuđenja pri ulasku u selo mislio sam da ću umreti. Kuće kao avetinje. Dolazim do moje kuće. Bez prozora i vrata... kao lobanja. Ograda srušena. Dvorište zaraslo u korov. Jedva pomeram noge. Srce mi u grlu tuče. Prilazim ulazu. Na gomili prljavih krpa leži mršav, bolestan pas… bez oka... Zajedno smo zaurlali. Grlio sam ga i tepao: "Lepi moj, lepi moj..." Viktor je drhtao i cvileo isto kao kad sam ga ostavio. Iz oka su mu tekle suze... Posle nekoliko dana je uginuo.Ilija mi je pomogao da ostanem normalan. Sredili smo jednu sobu. Kuvali smo zajedno i jeli. Znao je trenutak kada će mi, nekako u dozama, ispričati šta se dogodilo u selu posle bežanja. Neki ljudi su sa kamionima dolazili u selo i skidali stolariju. Odnosili su i sve što je ostalo u kućama. Moj Viktor je branio kuću. Udarali su ga, ali on se nije pomerao od praga... Izbili su mu oko.

"Mislio sam da će uginuti posle vašeg odlaska", priča mi Ilija i uvek odmerava kako će da mi kaže.

"Dovukao je na ulaz tvoje stvari i na njima je ležao... Onaj kulen, što si mu ostavio, nije ni okusio."

Na Božinom licu se poigrava popodnevno januarsko sunce. Zagledan u dubinu svog zdenca, nastavlja drugim glasom:

”Prošle godine, kada sam sređivao papire za penziju, u Dvoru sretnem moju školsku drugaricu Evicu. Obradovala se što me vidi i pozvala me na kafu. Posle sam sve češće pronalazio razlog da idem u Dvor ne bi li je video. Živela je sama. Muž, Srbin, poginuo je na "međi", deca otišla u Nemačku… Kada se preseljavala kod mene, iz kola je iznela kuče:

"Božo, poklanjam ti Viktora, da nas čuva."


Nadica Janić


Objavljeno:

“Pazovačke novine”, februar 2007.

Sajt "Banija Online", 4. 8. 2020.

 STV USA 2022.

Časopis "Srpski krajevi" br 19/2020.

Sajt "Serbiaworld" 2020.

Sajt "Srpska dijaspora", 2020.

MOZAIK ZVAN ISTINA

Feljton

STRADALNICI (1)


Marko Tutuk, rođen u Pakracu 1934. godine, profesor fizike u penziji i bivši savetnik u Ministarstvu prosvete, kulture i sporta Republike Hrvatske, službujući u Zagrebu, Rijeci, Pakracu i Virovitici, kao hobi, sakupljao je istorijsku građu o zapadnoj Slavoniji. Uporedo je pisao dnevnik i beležio sećanja ljudi. Nije ni slutio u kom kontekstu će se taj materijal naći i da će biti oblikovan u knjigu «Moja zapadna Slavonija», koja nalazi mesto u bibliotekama mnogih naših iseljenika i izbeglica.

«Dok neka unutrašnja snaga ne pokrene čoveka, ni jedno delo ne nastaje. Da li je to neko preživljeno iskustvo koje nam je ostavilo pečat na duši, neostvarena želja, ili ljubav i sreća – čovek mora ono što nosi u duši, kao svoj usud, da podeli sa nekim», kaže Marko Tutuk.

Nekoliko puta u toku razgovora, Marko je napomenuo da ne propustim da napišem da mu se jave čitaoci na telefon ako imaju dokumentarnu građu o stradanju srpskog naroda u Hrvatskoj.
«Zločin je prikrivati zločin», kaže Marko. «Treba oprostiti, ali ne treba zaboraviti. U našem klubu radimo na tome da od mnoštva prikupljenog dokumentarnog materijala: priča, svedočenja, fotografija...napravimo mozaik, istiniti prikaz šta se dešavalo srpskom narodu u Hrvatskoj. Ako ne želite da eksponirate svoju životnu priču, svoje stradanje, svoj bol, a muči vas – zapišite to», poručuje Marko. «Pišite kako umete i kako osećate. Kada vas obuzme seta, a sećanje kao kamen leži na duši, prenesite ga na papir, zapakujte u koverat i sakrijte negde u ormaru. Naći će unuci – jednog dana. I znaće.»

Sagoreo sam kao Feniks i oživeo iz pepela

«Kada smo se nekako sredili i kada sam imao vremena da priberem misli i sistematizujem prikupljenu građu, knjiga je jednostavno «izletela» iz mene. Skoro u jednom dahu sam je napisao. Za to vreme, kao Feniks sagoreo sam na vlastitoj lomači i ponovo oživeo iz pepela svoje prošlosti», priča sa sigurnošću u glasu Marko Tutuk.

Knjigu nije pisao u prvom licu iako je autobiografska. «Sudbina glavnog junaka, sa simboličnim imenom Stojan, je sudbina svih Stojana koji su svoje živote poneli u koferima, na traktorima ili u najlon kesama po svetu», kaže Marko.

Marko sada živi novim životom. Ponosi se svojim ćerkama koje su specijalisti medicine u Londonu. Sa suprugom povremeno odlazi u London, a ovog leta, posle porodičnog odmora, u gostima - «na čuvanju» - su im male unuke. Na licu mu se očitava sreća.

Aktivno se bavi uređivačkim poslom u Književnom klubu «Branko Radičević» iz Beogada. Tehnički urednik je izdanja «Biblioteka istoriografija i sećanja». Član je istorijske sekcije Zavičajnog udruženja Slavonaca, potomaka i prijatelja Slavonaca. Svakodnevno je u kontaktu sa Maticom iseljenika i sakuplja istorijsku građu za 11. knjigu sa istorijskom tematikom o stradanju srpskog naroda u Hrvatskoj. Odaziva se na predavanja i skupove posvećene rešavanju problema izbeglica.

Hrabrost je priznati slabost

«Kroz ceo život nosio sam strah u sebi. Moja prevelika briga o porodici, o mojoj deci, o deci koju sam učio, bila je u stvari strah da im se nešto loše ne desi. To je slabost mnogih ljudi koji su preživeli teško detinjstvo, ratne strahote. Strah je i velika pokretačka snaga. Iz straha su nastala mnoga hrabra dela u odbrani onog što je najvrednije u životu – sloboda i dostojanstvo, da nam neko ne otme, ne zgazi...

Za vreme bombardovanja moja supruga je spavala na spratu u spavaćoj sobi, ja – u podrumu. Prestrašeni osmogodišnji dečak iz jasenovačkog logora oživo je u meni. Ne stidim se da kažem da sam tako sam, u nekoj drhtavici, misleći na svoje kćerke, koje su tada bile u Londonu, plakao.»

Detinjstvo gradi ličnost čoveka

«Za vreme drugog svetskog rata moja dva brata, sestra i ja bili smo u ustaškom logoru a roditelji deportovani na rad u Nemačku. To cepanje detinjih duša i vrisak, poslednji zagrljaj majke i očajni plač ne mogu rečima da opišem. To je osećaj koji se pritaji u vama, traje ceo život, i u nekim tenucima, kada se stvori «okidač», on se pokrene i izbije iz vas. To mi se dešava kada se rastajem sa ćerkama prilikom poseta. Pozdravljam se po nekoliko puta i plačem... Moje ćerke me razumeju.

U logoru sam se trudio da budem dobar, poslušan, ne bi li mojoj braći i sestri bilo dobro. Da bih spasao šestogodišnjeg brata i četvorogodišnju sestru od gladi, čistio sam izmet i tako dobijao krišku hleba više. Čuvali smo se međusobno – ali se nismo sačuvali.

U jednoj sobi pokrivenoj slamom, u izmetu su ležala bolesna deca, kosturi, na kojima su samo oči bile žive. U toj sobi, zvanoj «obor za bolesne», umrli su moj brat i sestra. U istim kolicima u kojima je ujutro dovežen hleb, odvožena su mrtva deca.

Kada smo izbegli iz Slavonije, radio sam sve moguće poslove po tuđim kućama, jedino što nisam krao, da bih izdržavao porodicu. Opet sam postao «poslušnik», utučen, prestrašen od svačega... Imam izuzetnu suprugu, diplomiranog defektologa. Da nije dominantna i da me ne razume, ne bih imao snage da prevazilazim psihička stanja u koja zapadam kad god imam neki veći problem.»


Nadica Janić

«Pazovačke novine», septembar 2006.