SVETLOST SRBIJE

... a priča teče dalje 

Milija Dikić, umetnički fotograf iz Sevojna,

ispisivao je svetlošću priču o ljubavi, o samoći, o siromaštvu i ponosu. 

Milija Dikić,

umetnički fotograf iz Sevojna

Priča o deda Vlaji i ovnu Bekanu, o prijateljstvu i ljubavi čoveka i životinje, o humanosti i dobroti proširila se u svetu. Pozitivan značaj društvenih mreža potvrdio se u poznanstvu i susretima dobrih i plemenitih ljudi.

Kao najlepšu čestitku, želju da ne gubim osmeh i veru, kao blagoslov, dobila sam pozdrav od deda Vlaje na Fejsbuku, preko Milije Dikić, čoveka sa dušom dečaka i pogledom srne, sa vidikom orla i srcem satkanim od nežnosti:

„Svi vi drugi koji ste na bilo koji način u ovoj akciji, moji prijatelji Branislav Mladjenović, Miso Boskovic, Milija Nikolić Batica, Nadica Janić i svi vi prijatelji članovi grupe Svetla Srbije koji pratite ovu priču o Vlaji i Bekanu imate topao pozdrav i zahvalnost od Vlaje ...-----Vlaja se obradovao, ali ono što me rastužilo , to je da me nije poznao ni sa metar rastojanja. poznao me po govoru tek... On se kreće po dvorištu i radi nešto ali izgleda da vidi samo kao senke.... kad sam mu rekao da sam mu doneo deo donacije, umalo me nije poljubio u ruku..., Pošto me bilo sramota i povukoh ruku , a on sedeo uz mene, poljubio me u rame..........Tuga me uhvatila i , evo dok sad ovo pišem .... kao da sam devojčica, suze mi same idu... I zaista od srca hvala svima vama koji učestvujete u ovoj akciji i bilo kojoj ovakvoj akciji bilo gde. Znam da ima svuda po Srbiji i mnogo težih situacija nego je ova Vlajina i bilo gde da se pomogne i pokaže ljudso srce i pažnja, taj trud nije uzalud. Meni je ovo i sreća i zadovoljstvo...”

(Fejsbuk, objava na grupi "Svetla Srbije" koja je organizovala humanitarnu akciju za pomoć deda Vlaji iz Jogoštice.)

Milija Dikić,

dečak sa planine

Fotografija deda Vlaje u pocepanom vunenom džemperu kako grli svog ovna Bekana dotakla je mnoga srca na Fejsbuku. Milija Dikić, umetnički fotograf iz Sevojna, ispisivao je svetlošću priču o ljubavi, o samoći, o siromaštvu i ponosu. 

Podsetiću na foto priču o deda Vlaji objavljenu u martu 2013. godine na (starom) sajtu SRPSKE TELEVIZIJE USA.

Veza: Album  SVETLOPIS

Deda Vlaja i Bekan,

... a priča teče dalje...

"Hvala draga Nadice Janić na ovom prilogu. Potseti me na lepo vreme kad je Deda Vlaja još bio među nama... Otputovao je nedavno u budućnost i na kratko ostavio Bekana, da ga očekuje i da se seća njegovog glasa i ruku, da osluškuje da li se čuje Vlajin korak, dok vetar kao violina svira ispod strehe i snegom zavejava stazu kojom mu je dolazio..."

Milija Dikić

3. januar 2016.

Facebook

... a priča teče dalje...

Deda Vlaja, Bekan i Jovan Memedović

"JAGOŠTICA - selo na ivici, nedelja 7. februar na RTS1 u 18:25h

U ovonedeljnoj epizodi Sasvim Prirodno, pogledajte priču o selu na ivici Srbije, o njegovim malobrojnim, ali dugovečnim stanovnicima, o blagodetima prirode, o onima koji u Jagoštici uprkos svemu vide budućnost. U surovim uslovima i izolovanosti rađaju se naizgled neobična, ali sasvim prirodna prijateljstva. Posebno će vas očarati priča o dedi i ovnu, o zajedničkoj borbi protiv samoće, o druženju koje je trajalo do poslednjeg daha. Ovo je priča o opstanku.

Emisija je snimana u periodu od nekoliko meseci i obuhvata tri godišnja doba."

https://www.facebook.com/Sasvim-Prirodno-Jovan-Memedovi.../

6. februar 2016.

Facebook

"Ova slika mi je puna simbolike, navodi me na razmišljanje... Njih dvojica su sami na svetu, na ovoj tvrdoj, suvoj stazi, bez obzira na ovolike ljude i bez obzira na ovolike ovce - tj. demokratski izabrane vođe srpskog naroda... koje uopšte ne primećuju kako žive stari i usamljeni i bolesni, čak i u gradovima, a tek u našim opustelim selima..."

(Fejsbuk, Milija Dikić)

"Savršeno rečeno, dragi Milija Dikic.

Prvi deo emisije Jovana Memedovića o Jagoštici takođe navodi na razmišljanje, daje nam snagu misli da je povratak prirodi, rad, porodica i uzajamna pažnja i podrška suština života, njegovo iskonsko ispunjenje i ostvarenje."

(Fejsbuk, Nadica Janić)

8. februar 2016. 

...a priča teče dalje...

Jovan Memedović i ovan Bekan

Jagoštica - selo na ivici, II deo,

nedelja, 14. februar 2016. u 18:25 h na RTS 1 

Vladimir Matić - deda Vlaja (1932 - 2015) je u snu umro na svom krevetu kako je i želeo moleći se Bogu. Potresna je scene u kojoj ovan Bekan trči na deda Vlajin grob i njuškom dodiruje krst. Prostori duša su nesagledivi, nama nepoznati i veličanstveni.

O ovnu se brine deda Vlajin sinovac koji sada živi u deda Vlajinoj kući sam...

14. februar 2016.

 ...a priča teče dalje...

Priredila: Nadica Janić

O SNOVIMA

... a priča teče dalje

"San o Svetlosti"

(akril; 15 x 15 cm)

Autor: Nadica Janić

Čovek zna da je Sunce sušta Svetlost, ali sanja noću i sanjari u tmini koja rađa čudovišta. Sanja u zvezdanoj polutami, na svetlosti meseca koji i sam izgleda kao san - san o Suncu.

NE VOLIM BUĐENJE

Jedino u tami duša mi je spokojna:
tuđa svetlost je ne zasenjuje,
svojom svetlošću nikog ne zaslepljuje.

Jedino u samoći srce mi je mirno:
sluša svoje otkucaje - samodovoljno,
ušuškano u nedodirljivosti.

Jedino u snovima spoznam istinu:
tu sam JA i JESAM - drugi su senke,
drugi su nagoveštaj, slutnja, opomena.

Nadica Janić

ZAGONETKA DUŠE

San je jedino autentično čudo, jedino naše iskustvo onostranog, iskustvo bajke, gde je svet onakav kakvim ga najiskrenije želimo, ili od koga se užasavamo - što je s psihološkog stanovišta u stvari isto.

Ljudi su oduvek verovali u njegovo nadzemaljsko poreklo i preli oko njega praznoverice. Kako ljudi nisu prestali da sanjaju, ostala su sujeverja ali nastaju i naučna objašnjenja mehanizma i funkcije sna. San je ostao stalna tema filozofa, dok psiholozi veruju da su u njemu našli ključ svih zagonetki duše.

"U snu imamo gole i prirodne misli svoje duše... Um je tada zatvoren u gradu Telo i ni jedna od pet Luka ostrva Čovek nije otvorena, tako da nikakav strani smutljivac ne može da uđe." (Felzem)

Mnogi veruju da je san - pesma, bar jednom izdiktirana. Kada bismo mogli da kažemo svoje snove mi bismo diktirali poeziju. Kada bi "snimili" san - bila bi to umetnička slika. Mnogi umetnici na javi tragaju za formom kojom bi se izrazio san ili stvarnosti dala iluzija nestvarnog. To je donekle pošlo za rukom Kafki i Daliju.

U svojoj nemoći, u ograničenosti JESAM i BITI čoveku ostaje mašta, sanjarenje, igra želja i osećanja. Neguje mit o snu kao prajeziku duše. Veruje u poruke upućene simbolima sna i pronalazi utehu i spas u svojoj ovozemaljskoj beznadežnosti.

Čovek zna da je Sunce sušta Svetlost, ali sanja noću i sanjari u tmini koja rađa čudovišta. Sanja u zvezdanoj polutami, na svetlosti meseca koji i sam izgleda kao san - san o Suncu. 

JA I JESAM

Prema najnovijim naučnim istraživanjima čovek od šezdeset godina sanjao je, spavajući, najmanje pet godina. Na spavanje otpada trećina života, a otprilike 25% spavanja sastoji se od snova: prema tome, noćni snovi zauzimaju dvanaestinu života u većine ljudi. A tome treba dodati i sanjarenje na javi!

San je najtajanstveniji i najbestidniji odraz nas samih. Najmanje dva sata svake noći živimo u svetu simbola. Kakav bi to izvor saznanja o nama samima i o čoveku bio kada bismo se svaki put mogli svega setiti i to protumačiti! Tumačenje snova, kaže Frojd, kraljevski je put do spoznaje duše. 

Snova ima najrazličitijih: 

- san-proročanstvo ili san pouka;
- inicijacijski san;
- telepatski san;
- vizionarski san;
- san-predosećaj i
- mitološki san. 

San je neophodan za biološku i mentalnu ravnotežu isto kao spavanje, zdrava ishrana i fizička aktivnost. U snu se smenjuje opuštenost i napetost psihe i u tome je njegova vitalna funkcija. San funkcioniše kao odušak za nagone potisnute u toku dana, iznosi na videlo probleme koje treba rešiti, sugeriše rešenje za njih. Njegova selektivna funkcija, poput selektivne funkcije pamćenja, olakšava svesno življenje. 

San je jedan od najboljih izvora iz kojih se pribavljaju informacije o psihičkom stanju sanjača. On mu u obliku simbola pruža sliku njegove aktuelne situacije: on je za sanjača često neslućena slika njega samoga. Čuveni psihoanalitičar snova C. G. Jung kaže da uvek sanjamo o sebi i kroz sebe. San je otkrivač JA I JESAM.

PLAVO

Senke na zidu
lagano nestaju.
Nestaju i boje.
Svetlucave iskre
ispred umornih očiju.

Isti san: Plavo.
Sanjam plavo
i beskrajne prostore,
dodir vetra
i večernji miris trave.

Nadica Janić

Priredila: Nadica Janić

Veza: STV USA 2022. "San - zagonetka duše"

SVETLOPIS

... a priča teče dalje 

Album SVETLOPIS 

Fotografija deda Vlaje u pocepanom vunenom džemperu kako grli svog ovna Bekana dotakla je mnoga srca na Fejsbuku. Milija Dikić, umetnički fotograf iz Sevojna, ispisivao je svetlošću priču o ljubavi između čoveka i životinje, o samoći i sreći, o siromaštvu i ponosu. 

Veza: STV USA (Stari sajt) - Foto reportaža SVETLOPIS  

Foto: Milija Dikić
Tekst: Nadica Janić
Urednik: Veroljub Milošević

ZAČARANI VAL POVRATKA

... a priča teče dalje

Snažan vetar podigao je pesak sa obale Reke.

Sa druge strane Stvarnosti,

ispod ugašene Duge, poteklo je Vreme.

Nosilo je Čistotu, Mir i purpurnu Svetlost.

Ljudi su bili svetlucave iskrice Peska
koje su rasle i pretvarale se u prozirne Senke.

Crveno i Plavo postalo je Nova Stvarnost.
Začarani val povratka širio se Zemljom.

Šest dana je plavio Zemlju Istinom.
Granica između Neba i Zemlje je nestala.
Muzika sfera... I ples Senki. 

I bi veče. I bi jutro. Dan Sedmi.

Nadica Janić

"Začarani val povratka"

(mixed media - akril i pesak na lesonitu; 60 x 80 cm)

Autor: Nadica Janić

EVOLUCIJA UMA I DUHA

... a priča teče dalje 

"Začarani val povratka"

(mixed media - akril i pesak na lesonitu; 60 x 80 cm)

Autor: Nadica Janić

„21. 12. 2012. započinje Zemljin veliki evolucijski kozmički skok. Posle 13 milijardi i 700. 000. 000 godina konačno će um i duh biti ti koji dominiraju procesom kozmičke evolucije.

Kako se možemo pripremiti? Tako što ćemo zaboraviti naše staro biće i povezati se s našim dubokim, istinskim bićem. Ako se ne možemo povezati s našim dubokim bićem i oprostiti se od našeg starog bića, našem starom egu neće biti lako kad dođe velika mutacija. Trebamo posaditi seme novog bića. 

Budimo svesni da se nalazimo između dva sveta, jednog koji umire i drugog koji se rađa; jedan još nije mrtav, a drugi se još nije rodio. Na žalost, stil života Sveta kojeg poznajemo je stil umiranja, ubijanja, uništavanja biosfere. 21. 12. 2012. je početak paljenja Svetlosti koja će stvoriti sledeći Začarani val od 13 milijardi i 700.000.000 godina, koji se zove Začarani val povratka.

Nalazimo se u trenutku potpune kozmičke tranzicije. Zašto? Jer mi jesmo kozmička bića. Ne možemo biti u evolutivnoj tranziciji, mutaciji, ako nije kozmička. Nalazimo se, dakle, u kozmičkoj tranziciji i svrha kalendara koji pratimo je da ovaj kalendar, ovaj sinkronar, stvori bazu da počnemo smeštati naše emocije i misli u drugu frekvenciju, jer ono što je utkano u program vremena, kalendar nekog društva ili civilizacije, predstavlja krajnji domet tog društva. Moramo prevazići svaki koncept koji imamo o sebi: ja sam ovaj ili onaj tip ličnosti, ili, ja imam više prava nego ova ovde osoba - sve te koncepte potrebno je baciti u smeće.

Moramo, što je jednako tako važno, očistiti naše umove. Svi hoće biti Čarobnjaci na Zemlji, hoće biti bio-solarni telepati, ali ne mogu vežbati telepatiju ako nemaju čist i jasan um. Ne možeš iskusiti telepatiju kada tvoj um govori sve vreme. Ne možeš napraviti razliku između telepatije i svih tih glasova koji stalno govore u tvom umu. Telepatska matrica nije stvorena kao neka apstraktna funkcija, nego je to potreba koja je nastala zbog prelaska biosfere u noosferu. 

Godine 2012. doživećemo jednu mutaciju planeta, našeg bića i našeg Sunca, jer već između 2012. i 2013. nastupa sledeći horizont evolucije materije. Nema druge opcije nego vratiti se svesti ovoga trena. Evolucija se događa u svim složenijim oblicima uma i duha, i baš što se događa, događa se da bismo se pripremili za taj trenutak. Zbog toga govorim o potrebi pročišćenja uma i tela, potrebi za početkom življenja vrlo jednostavnih života, veoma iskrenih i moralnih.“

Hose Argueljes - Valum Votan

Priredila: Nadica Janić

SAT

... a priča teče dalje

Šta je život čovjeka spram kucanja sata?

Krhko i lomno savitljiva vlat.

Odlaze ljudi, zatvaraju za sobom vrata,

u samoći sobe ostavljeno, mudro kuca sat.

Zamire poslednji uzdah na usni od voska.

Sklapaju se ruke, svijeća svjetluca.

A ura kuca, mirno kuca i kuca,

tišina je u sobi kao noć seoska.

Zvone čaše. Gozba. Stolnjaci i vino.

Viču ljudi. Radost. Ure idu.

A sat kuca, govori na zidu

staru pjesmu o protjecanju pijeska

što iz ruke smrti teče, iskri se i ljeska.

Miroslav Krleža

"Vreme"
(mix media; 15 x 10 cm)
Autor: Nadica Janić

Priredila: Nadica Janić

SADAŠNJI TRENUTAK

... a priča teče dalje 

"Ako shvatim da večnost silazi kao blagoslov od Boga, kao vrsta svetlosti koja ne stari, da vreme dolazi od Satane, koji je leva strana Hrama, zaključićemo da na određenom mestu može doći do "zlatnog preseka" večnosti i vremena.

Na tom mestu krsta, gde se vreme i večnost seku, vreme se za trenutak zaustavlja, da bi ga blagoslovila večnost. 

I to je sadašnji trenutak. 

Van tog sadašnjeg trenutka u bivšem i budućem vremenu nema života, niti ga je ikada bilo, niti će ga biti."

Milorad Pavić

"Trenutak"
(mix media; 15 x 10 cm)
Autor: Nadica Janić

Priredila: Nadica Janić

O PRIJATELJSTVU

... a priča teče dalje

„Ali, ako me ti pripitomiš, moj život će biti kao obasjan suncem. Upoznaću bat koraka koji će biti drukčiji od svih ostalih. Drugi koraci me teraju pod zemlju. Tvoj će me kao muzika pozivati da izađem iz rupe. A zatim pogledaj! Vidiš li tamo dole, polja puna žita? Ja ne jedem hleb. Za mene žito ne predstavlja ništa. Žitna polja ne podsećaju me ni na šta. A to je žalosno! Ali ti imaš kosu boje zlata. Biće divno kada me pripitomiš! Žito, koje je pozlaćeno, podsećaće me na tebe. I ja ću voleti šum vetra u žitu...

Lisica ućuta i dugo gledaše malog princa:

- Molim te... ,  pripitomi me, reče ona.

- Vrle rado, reče mali princ, ali nemam mnogo vremena. Treba da pronađem prijatelje i da se upoznam s mnogim stvarima.

- Čovek poznaje samo one stvari koje pripitomi, reče lisica. Ljudi nemaju više vremena da bilo šta upoznaju. Oni kupuju gotove stvari kod trgovaca. A kako nema trgovaca koji prodaju prijatelje, ljudi više nemaju prijatelja. Ako hoćes prijatelja, pripitomi me!

- Šta treba da radim?, upita mali princ.

- Treba da si veoma strpljiv, odgovori lisica. Najpre ćes sesti malo dalje od mene, eto tako, na travu. Gledaću te krajičkom oka, a ti nećes ništa govoriti. Govor je izvor nesporazuma. Ali, svakog dana, sešćeš malo bliže...

Sutradan mali princ ponovo dođe.

- Bilo bi bolje da si došao u isto vreme, reče lisica. Ako dolaziš, na primer, u četiri sata popodne, ja ću biti srećna već od tri sata.“

Saint Exupery

MALI PRINC

"Ako me ti pripitomiš..."

(akvarel na papiru; 40 x 40 cm)

Autor: Nadica Janić 

"I ja ću voleti šum vetra u žitu..." 
(akvarel na papiru; 40 x 40 cm)

Autor: Nadica Janić 

Priredila: Nadica Janić

NEMA DRUGIH RAJEVA OSIM IZGUBLJENIH

... a priča teče dalje

"Eho izgubljenog raja"
 Akril, diptih (10 x 5) x 2 cm
Autor: Nadica Janić

OBUZETOST PROŠLOŠĆU

Znam da sam izgubio toliko stvari da ih ne bih mogao izbrojati i da su ti gubici, sada, ono što je moje. Znam da sam izgubio žuto i crno i mislim u tim nemogućim bojama kako ne misle oni koji vide.

Moj otac je umro, a uvek je pored mene. Kada hoću da recitujem Svinbergove stihove, ja to činim, kažu mi, njegovim glasom. Samo je onaj koji je umro naš, naše je samo ono što smo izgubili. Ilion traje u heksametru koji ga oplakuje. Izrael je postojao kada je bio drevna čežnja.

Svaka pesma, vremenom, postaje elegija. Naše su žene koje su nas napustile, kada nas ne muči iščekivanje koje donosi strepnju, niti nemir i muke nadanja. Nema drugih rajeva osim izgubljenih.

Horhe Luis Borhes

Izvor: 

IZABRANE PESME I KRATKE PROZE

PAIDEIA, BEOGRAD, 2005.

Priredila: Nadica Janić

TRENUCI

... a priča teče dalje

Kad bih mogao da se vratim unazad,
težio bih samo dobrim trenucima.
Jer, ako niste znali,
život je od toga sačinjen,
od trenutaka samo;
nemojte  propuštati SADA...

Horhe Luis Borhes

"Trenutak u večnom trajanju"
Foto: Nadica Janić

Priredila: Nadica Janić

TO JE ŽIVOT!

... a priča teče dalje 

Čarli Čaplin

Kada sam zaista počeo da volim sebe,
shvatio sam da sam uvek i u svakoj prilici
na pravom mestu i u pravo vreme,
i da je sve što se događa ispravno –
od tada pa nadalje mogao sam da budem miran.
Danas znam da se to zove POVERENJE.

Kada sam zaista počeo da volim sebe,
mogao sam da spoznam da su emocionalna bol i patnja
za mene samo upozorenja da živim suprotno svojoj istini.
Danas znam da se to zove BITI AUTENTIČAN.

Kada sam zaista počeo da volim sebe,
prestao sam da žudim za nekim drugim životom
i mogao sam da vidim da je sve oko mene bilo poziv na rast.
Danas znam da se to zove ZRELOST.

Kada sam zaista počeo da volim sebe,
prestao sam sam sebi da kradem slobodno vreme,
i prestao sam da smišljam grandiozne projekte za budućnost.
Danas radim samo ono što me čini zadovoljnim i radosnim,
ono što volim i što čini da se moje srce smeje,
na moj jedinstven način i u mom ličnom ritmu.
Danas znam da se to zove ČESTITOST.

Kada sam zaista počeo da volim sebe,
oslobodio sam se svega što nije bilo zdravo za mene:
jela, ljudi, stvari, situacija;
i od svega što me je uvek iznova odvlačilo unazad,
dalje od mene samog.
U početku sam to zvao „zdravi egoizam“,
ali danas znam da je to LJUBAV PREMA SAMOM SEBI.

Kada sam zaista počeo da volim sebe,
prestao sam da priželjkujem da sam uvek u pravu,
tako sam manje grešio.
Danas sam shvatio da se to zove SKRUŠENOST.

Kada sam zaista počeo da volim sebe,
odrekao sam se života u prošlosti
i preterane brige za svoju budućnost.
Sada živim samo u ovom trenutku u kojem SVE počinje.
Tako danas živim svaki dan i zovem to SVESNOST.

Kada sam zaista počeo da volim sebe,
spoznao sam činjenicu
da se od svojih misli mogu razboleti i postati jadan.
Kada sam pak zatražio natrag snagu svoga srca,
razum je dobio važnog partnera.
Ovu vezu zovem danas MUDROST SRCA.

Od danas pa na dalje;
ne plašim se rasprava, konflikata i problema
sa samim sobom i sa drugima,
jer čak se i zvezde ponekad sudare pa nastaju novi svetovi.
Danas znam: TO JE ŽIVOT!

Poemu napisao Čarli Čaplin 
povodom svog 70. rođendana
16. aprila 1959. godine


Priredila: Nadica Janić

ZAŠTO PIŠEMO?

... a priča teče dalje

Prije pisanja, zastanite bar trenutak i dozvolite sebi da razmislite: zašto vi želite bilo što napisati i podijeliti sa drugima? Mnogi ljudi će vam reći kako oni uvijek pišu samo “iz duše“ (misleći na iskrenost i srce kao sjedište Duha) i da, tobože i ne znaju drugačije… – ali to je neistina u koju su sami sebe uvjerili jer nisu postigli tu dubinu senzibilnosti i introspektivnog zapažanja da bi mogli osjetiti i izdiferencirati: šta je “podvala“ treniranog razuma, a šta originalni, neponovljivi dio njihove duše. 

Pogledi: Pisanje... 

- danak Duha ili vapaj razuma?

Prilikom pisanja bilo čega (proza, poezija), duhovno afirmiran tekstopisac najprije samom sebi postavlja jedno vrlo jednostavno pitanje: Zašto ja želim napisati taj rad (poemu, priču) i objaviti je? I ovo je pitanje introizirano kao neraskidiva misaona nit u njegovom umu i ona daje poseban oslonac i konotaciju svim notama koje će poteći iz njegove duše. Ujedno, to je najjača nit. Ukoliko ona fali, onda pisanje i nema realnog smisla – osim onog koji autor sam izmisli i umisli nošen subjektivnošću i egocentrizmom.

Rad (pjesma, priča) dakle, treba sobom nositi univerzalnu poruku (odgojnog ili filozofskog karaktera), ili treba biti bar podsticaj za čitaoca – da ga ponuka na neka razmišljanja, zaključke, da mu prenese i donese to nadahnuće koje je i vas obuzelo kada ste pisali. Činjenica jeste da bilo koji tekst ne može promijeniti čovjeka koji to čita, ali može i treba biti podsticaj za bar malu pozitivnu promjenu.

Slijedeća stvar zbog koje se treba imati gore opisani misaoni obrazac je i taj što su niti duše jako krhe, nježne, tajanstvene… i one bježe ako svoju dušu pokušavate odmotavati “šapama“ neobuzdanog razuma. Ali, kada imate jednu već postojeću plemenitu misaonu nit koja ima u cilju dobrobit svih čitaoca i koja je samim tim nepovjerljivoj duši dala odgovore na pitanje: zašto treba pustiti sebe van, u svoj svojoj punini, ljepoti i mudrosti… – ona će vas uistinu i poslušati, i sve ostalo će biti lako.

Dakle, prije pisanja, zastanite bar trenutak i dozvolite sebi da razmislite: zašto vi želite bilo što napisati i podijeliti sa drugima? Mnogi ljudi će vam reći kako oni uvijek pišu samo “iz duše“ (misleći na iskrenost i srce kao sjedište Duha) i da, tobože i ne znaju drugačije… – ali to je neistina u koju su sami sebe uvjerili jer nisu postigli tu dubinu senzibilnosti i introspektivnog zapažanja da bi mogli osjetiti i izdiferencirati: šta je “podvala“ treniranog razuma, a šta originalni, neponovljivi dio njihove duše. Namjerno je naglašeno pa rečeno – “orginalni i neponovljivi dio duše“, jer duša, ako se shvati u širokom smislu, je nešto promjenljivo, varljivo… baš kao i razum. Ona, stoji kao nit ili spona između srca i razuma, i omatajući ih, zajedno sa njima čini naš unutarnji svijet. Kakva će biti naša duša, zavisi od toga da li smo umirili razum i dozvolili da se srce otvori, – tj. da li postoji ravnoteža između srca i razuma? Duša koja je stala na stranu brbljivog i treniranog razuma koji se stalno žali, dramatizira, patetiše, galami, ljuti se, prijeti, zavidi… – ne može, i ne smije biti shvaćena kao naš stvarni identitet.

Također je potrebno podsjetiti i napomenuti, da se razum i ne može baš potpuno “isključiti“, – on se samo može i treba dovesti u stanje potpunog mira i tišine koja je toliko lijepa i jaka da prožme svaki damar tijela. Ali, razum u stanju takve smirenosti, nikad nije u beznađu, nikad ne očajava niti osjeća neki žal, nije revoltiran, nije bučan, niti govori mnogo. On je tada u jakoj vezi sa srcem (i Duhom) kao izvorom života. Prema tome, u stanju mirnog razuma, vi silazite na tron svog srca i samo slušate šta će ono reći? A naše srce je nježno, plemenito, optimistično, pozitivno… i kaže nam malo – ali dovoljno! Ovdje je cijeli proces objašnjen kroz metafore jer i nije moguće drugačije objasniti taj doživljaj ili stanje kada vlada tišina uma, a vi osjetite “govor“ nečeg svjetlijeg, jasnijeg… iz samih sebe. Mogli bi reći, ustvari, da nam naše srce ili Duh (istinsko ja) govori kroz tišinu uma.

Sve navedeno vam može poslužiti da sami provjerite kada ste se dali većoj navali razuma, a kada pišete (ili bilo šta radite, govorite…) srcem. Za podsjetiti, – srce je sjedište Duha kao izvora života, i ono se nikad ne žali, nikad ne očajava, nikad se ne ljuti… Razum je taj koji pravi probleme čim se previše umiješa. Posmatrajte malu djecu, čije srce je još živo i nije podleglo navali razuma; i zaključite: da li mala djeca ikada padaju u depresiju i beznađe, da li su osvetna, ponosna, sujetna… ? Ne, nisu.

Nažalost, ustaljeno je a pogrešno mišljenje ljudi kako je srce odgovorno za sve emocije. Ne, emocija nastaje u limbičkom sistemu centralnog nervnog sistema, a srce može samo da osjeća informaciju koja je nastala u CNS-u kao sjedištu razuma; ali samo od sebe, kada je oslobođeno neobuzdanog razuma, ono stvara samo i samo pozitivnu energiju. Dakle – jedno je kad srce osjeća, a sasvim drugo kada ono samo od sebe – stvara.

Sada, postavlja se pitanje: Kako to da srce (kao obični vitalni organ) bilo šta stvara? Pod pojmom “srce“ u duhovnosti i transpersonalnoj psihologiji, misli se na “duhovno srce“, tj. misli se na srce kao jedan od ključnih bioelektromagnetnih centara našeg organizma koje bi sa svojim vibracijama trebalo biti usklađeno sa ostalim ključnim centrima jer samo tada postiže se cjelokupna ravnoteža organizma (čovjeka) koji može da se uskladi sa strujama Univerzuma te donose misao / ideju koja je nova i orginalna, a koja po samom načinu nastanka, mora biti i univerzalna i za dobrobit cijelog čovječanstva.

Mnogi ljudi, čak i ako uspiju postići sve opisano (tišina uma i otvaranje srca), upropaste sve tako što svoj rad, tekst ili poemu nastoje proširiti i reći mnogo toga, “uljepšati“ ili “nakititi“ svoj rad, i tu puca veza između razuma i srca, i vi se poput federa vraćate gore na polugu razuma koji tada počne da se okreće… poput stare i isparane gramofonske ploče. A šta slijedi kada vas u bilo čemu vodi veći udio razuma? Razum vas dalje vodi onako kako je istreniran, a treniran je da stalno kalkuliše, analizira, sintetizira, procjenjuje… trudi se da ostavi dojam na okolinu, i u tom pokušaju najčešće nesvjesno slijedi neki svoj uzor; ili se žali, plače, samosažaljeva, čezne… Da, i ta stalna “čežnja“ za ljudima, jeste “podvala razuma“. Zašto? Svaka naša čežnja, samo je pogrešno interpretiran derivat duboko ukorijenjene čežnje koja postoji u svakom čovjeku, – a to je čežnja za pronalaskom smisla u našim životima. Svaki drugi čovjek, ovu čežnju nastoji ugasiti tako što se pogrešno veže za okolinu; jer tako je naučio i vezanje ga prati još od kolijevke i prvog afektivnog vezivanja za majku. Mnogi će sada povikati: “Pa čovjek i jeste društveno biće…“. Da, jeste… ali jedno je biti društven, a sasvim drugo biti ovisan o društvu (žena, muškarac, grupa ljudi, mišljenje drugih i sl.). Zrela osoba je društvena, ali sasvim dobro funkcionira i kada je sama, a to i jeste bit igre, – biti sa ljudima, ali nikada ne ovisiti o bilo kome; to je i suština istinske ljubavi – voljeti a ne žuditi za posjedovanjem voljene osobe.

Dakle, prilikom pisanja bilo čega, očekivati je udio i Duha i razuma. Koliko je naš rad opterećen razumom i svim karakteristikama njegovog djelovanja, a koliko je u njemu Duha i univerzalne primjenljivosti, možemo i sami zaključiti ako odvojimo vremena za sebe i ispitamo sve navedeno: Zašto pišemo (šta poručujemo čitaocu i svijetu)?, a iz njega proizilazi i niz drugih pitanja: Da li je rad univerzalan i jednostavan za shvatiti? Šta je cilj: buđenje optimizma u ljudima ili dijeljenje vlastite misaono emocionalne zbunjenosti i tegobe? Da li vi očekujete ličnu satisfakciju (rasterećenje od misaono-emocionalne tenzije, ili neko priznanje vas kao tekstopisca) ili se nadate promjenama u ljudima i svijetu očekujući opće dobro?

Autorka: Senada Brčaninović

Izvor: http://knjige.pravac.com/

Priredila: Nadica Janić

O PREDANOSTI

... a priča teče dalje

"Poljubac" - Gustav Klimt (1907)

Toliko je lepo pripadati nekoj ženi, sav joj se predati! 

Nemoj mi se smejati ako ono što ću reći zazvuči budalasto. Ali pazi: voleti neku ženu, predati joj se, sasvim obujmiti sobom i osećati da si obujmljen njome, to nije istovetno sa onim što ti nazivaš zaljubljenošću i čemu se pomalo podruguješ. To nije za podrugivanje. To je za mene put ka životu i put ka smislu života.

Pred njenim pogledom, iz koga kao da me je gledala moja sopstvena duša, potonula je stvarnost, čak i stvarnost moje čulne požude za njom. Očarani, gledali smo jedno u drugo, očarano ju je posmatrala moja jadna sićušna duša.

Herman Hese  

Priredila: Nadica Janić

O USAMLJENOSTI

... a priča teče dalje 

U neprestanom maštanju i strahovanjima od svega oko nas, mi doživimo više nego što doživimo u stvarnosti, i to kroz ceo dugi čovečji život. Najveći deo naših nesreća bile su zato čisto imaginarne ili bezmalo preterivane, a čitave katastrofe kojih ste se bojali da ih ne doživite, nikada niste ni doživeli. Zbog tog imaginarnog sveta, naš život izgleda načinjen od hiljadu života, a naša sudbina od hiljadu sudbina.

Samo udubljivanjem u svoju ličnost, čovek uspe da bolje pozna i prirodu drugih ljudi, i odmeri svoje odnose prema stvarima i najzad, da bar donekle potisne iz sebe naš urođeni mračni strah od života. Što čovek duže vremena živi u društvu, on sve više živi u strahu; i osamiti se, to znači u mnogom pogledu, lečiti se od straha.

Usamljen čovek je jedini čovek oslobođen. I samoća je jedino mesto gde se ne strahuje. Usamljen čovek se najmanje boji gubitaka, pošto usamljeniku najmanje treba. Pećinski čovek se jedino bojao jače životinje nego što je on, dok današnji društveni čovek živi u strahu od hiljadu priviđenja. Uglavnom, izvor sve njegove bede na zemlji, jeste strah više od priviđenja nego strah od stvarnih mogućnosti.

Jovan Dučić

Foto: Elena Kalis
Izvor: Sebastian Art

Priredila: Nadica Janić

A ŠTA SAM JA

... a priča teče dalje

Ivo Andrić

"Evo jedno jutro kad život izgleda podnošljiv, jer događaji koji nas udaraju, pa dižu ili satiru, donose i mogućnost velikih, neočekivanih unutrašnjih promena i preobražaja.

Ja bih mogao kazati kakvi su ti događaji, jer sam ih godinama osećao na sebi; oni su i učinili od mene ono što sam. Uostalom, njih svi znaju koji znaju mene. To bi bilo lako. Ali teže je, nemoguće je kazati išta o promenama i preobražajima koji te događaje prate. A sve i kad bih mogao, ja to ne bih nikad rekao. Nisam lud. Ja bih se tako lišio upravo onog od čega i zbog čega živim.

I stoga – ja ćutim i živim." 

Ivo Andrić


Izvor:

Radoman Raco Stanišić:

TEMATIZACIJA „ZNAKOVA PORED PUTA“

Poglavlje: "A šta sam ja"

Izdanje: Fondacija Radoman Raco Stanišić

Podgorica, 2005.

Veza: 

ŠTA SANJAM I ŠTA MI SE DOGAĐA...

http://tamoiovde.wordpress.com/2012/03/13/sta-sanjam-i-sta-mi-se-dogada/


Priredila: Nadica Janić

TAJNA

... a priča teče dalje

"I ja se pitam: "Šta li se dogodilo na njegovoj planeti? 
Možda je ipak ovca pojela ružu..."

Ponekad kažem sebi: "Naravno da nije! Mali princ zatvara svake noći svoju ružu pod stakleno zvono, dobro pazi na svoju ovcu..." Tada sam srećan. I sve zvezde se smeju umiljato.

Ponekad opet kažem sebi: "Katkada je čovek rasejan i to je dovoljno! Jedno veče zaboravio je stakleno zvono, ili se možda jedne noći ovca iskrala nečujno..."
Tada se svi zvončići pretvaraju u suze!...

Velika je to tajna. Za vas koji isto tako volite malog princa, kao i za mene, nije ni malo svejedno da li je negde, bogzna gde, jedna ovca koju ne poznajemo, pojela ili nije, jednu ružu...

Pogledajte nebo. Zapitajte se: Da li je ovca pojela ružu ili nije?
I videćete kako se sve menja...

I nijedna odrasla osoba neće nikad razumeti da to ima toliko značaja!"

MALI PRINC, Saint-Exupery

Elektronska knjiga:

http://www.svastara.com/razno/maliprinc/

Priredila: Nadica Janić

ČOVEK KOJI JE SADIO DRVEĆE

... a priča teče dalje

"Ако гледате један клип годишње, нека ово буде тај.

Постоје разне књиге и семинари које говоре о циљевима, фокусу и трајању у послу, али овај кратак филм је објаснио све те ствари много боље.

„Човек који је садио дрвеће” је анимирани филм из 1987. који је исте године добио Оскара. Гледао сам га преко 20 пута и сваки пут се најежим. Сада сам га поставио онлине са преводом како би што више људи видело ово неоткривено благо. Траје 30 минута.

Моја препорука је да одвојите пола сата без Фејса, искључите телефоне, и одгледајте у миру овог филма. Биће вам то најбоље утрошених 30 минута у скорије време."

(Istok Pavlović)

Prevod: Istok Pavlović

Izvor:

http://www.istokpavlovic.com/blog/covek-koji-je-sadio-drvece/

Priredila: Nadica Janić