Duša slovenska (13)
MOLITVA ZA EMILIJU
Neka nađe sreću Emilija,
crven končič,
nek se smeje,
neka mirno spava.
nek se smeje,
neka mirno spava.
...
Nek postane majka,
nek joj šikne mleko,
nek joj dete živi.
...
Slobodan Marković
Crveno je vrhunac boja. Označava najsnažniju prirodnu pojavu – erupcija vulkana, duštvenu – revolicija i rat, i najjaču ljudsku emociju – ljubav. U celom svetu crvena boja predstavlja stanja i emocije ljudi: opasnost i hrabrost, nasilje i greh, požudu i strast.
Ikona "Sveti Đorđe ubija aždahu": Uroš Predić
U religijskoj simbolici crveno ima i pozitivno i negativno značenje: vera, crkva, srce, ali i apokaliptičke boje konja rata, crvene zveri ili velike aždaje crvene kao vatra. U hrišćanskoj tradiciji crveno simbolizuje Hristovo stradanje, mičeništvo, svirepost; ali i versku revnost, ljubav, moć, dostojanstvenost.
U mnogim zemljama sveta, crvena boja je privlačila pažnju i u pradavna vremena. Neandertalci su svoje mrtve posipali crvenim okerom, kao i Kromanjonci, koji su istom bojom, bogatom gvožđem, bojili zidove pećina.
U staroj Kini crvena se smatrala srećnom bojom, simbolom blagostanja i zdravlja. Arabljani su smatrali da onoga ko nosi crveno štiti Bog. Ponekad su je smatrali i znakom prokletstva - ali, pre svega muškom bojom, simbolom zdravlja i vitalnosti.
Južno od Sahare, crvenu odeću je nosio samo viši stalež, dok je u starom Egiptu ona bila znak opasnosti, sveta boja prevrtljivog boga Seta (u egipatskoj mitologiji bog tame i zla). Kod starih Rimljana, crveno svetlo se izjednačavalo sa svetom vatrom.
Kod Slovena, crvena boja je štitila od zlih sila. Uvek je kombinovana sa belom i crnom bojom. U svadbenim obredima simbolizovala je radost i ljubav. Novorođenčetu se stavljao crveni konac na ruku radi zaštite od uroka a poklanjanje crvene marame devojci je izraz ljubavi i odanosti.
U primitivnim društvima često su joj pripisivana magična svojstva, uključujući i moć da isteruje demone, leči bolesti, i štiti od urokljivih pogleda. U srednjovekovnoj Evropi oboleli od šarlaha umotavani su u crvene plahte, a na prozore su stavljane crvene zavese.
Za isceljujuća svojstva boja znali su još pećinski ljudi. Bolesne i ranjene iznosili su napolje kako bi im sunce vratilo snagu i zdravlje. U starom Egiptu, Mesopotamiji, Indiji i Kini hramovi su bili projektovani tako da su se sunčevi zraci prelamali u sedam boja sunčevog spektra. Kasnije su crkve širom sveta ukrašavane vitražima, pretežno crvene boje, da bi svetlost uticala na raspoloženje vernika.
Jedno je, pripisati izvesna značenja crvenoj boji, a nesto sasvim drugo stvoriti je. Hiljadama godina umetnici su pokušavali da proizvedu vatreno crvenu ili duboko crvenu koje su viđali u prirodi. Najbolje što su mogli da dobiju je bila oker crvena, kakvu su pravili Kromanjonci, mešajući je sa narandžastom i braon bojom.
Krajem IV veka n.e. slikari u Aziji su otkrili da mnogo bolja boja može da se dobije iz minerala cinabarita (prirodni sulfid žive, svetlo crven ili tamno crven). Cinabarit se u Kini koristio za isticanje teksta na svicima; i kasnije u Pompeji u fresko slikarstvu, ali je imao nekoliko nedostataka: bio je skup, otrovan, i imao je neželjenu osobinu da crni na svetlosti. Kako je to bila najbolja crvena boja koja je mogla da se nađe, cinabarit se upotrebljavao i veličao više od hiljadu godina.
"Alkonost - Žar ptica"
Umetnici su imali problem da nađu postojanu i jaku crvenu a bojadžije su bile suočene sa još većim problemom: njihova crvena boja je morala da izdrži sunce, znoj i brojna pranja. Kako ni oker ni cinabarit nisu davali zadovoljavajuću crvenu, bojadžije su morale da je potraže negde drugde. Njihova potraga je nalikovala alhemičarevoj: poklonici tajnovite umetnosti su pokušavali da osnovnu materiju - lisće, koru drveta, krv, zemlju, čak i kravlju balegu - pretvore u zlatni rudnik prelepe crvene boje.
Za razliku od alhemičara, bojadžije su imale uspeha - ali delimičnog. Iako su naučili kako da iz biljaka na jeftin način dobiju crvenkastosmeđu i narandžastocrvenu, dobijanje prave crvene boje je bio mnogo veći izazov. Pre pronalaska veštačkih boja u devetnaestom veku, mogla je da se dobije jedino iz egzotičnih supstanci i tajnim tehnikama kojima je samo nekoliko bojadžija ovladalo.
Nedostižna, skupa i moćan simbol, crvena odeća je bila dostupna samo bogatašima. Nosili su je kraljevi, kardinali, plemići. U Persiji je samo šah nosio crveno, dok je u starom Rimu postala simbol moći: najuticajniji ljudi u gradu su sebe nazivali coccinati: oni koji nose crveno.
Velika vest je bila da su španski konkvistadori 1519. godine otkrili kako Asteci prodaju izvanrednu bojenu materiju na velikoj pijaci u Meksiku. Nazvavši je grana cochinilla, ili kosenila, konkvistadori su je dopremili u Evropu, gde je proizvedena najsvetlija, najjača crvena boja koju je Stari svet ikada video.
Kosenila je postala najvažnija bojena materija u Evropi, a Španija se obogatila prodajući je bojadžijama širom sveta i kontrolisala njenu nabavku. Španci su tako ljubomorno čuvali monopol nad kosenilom, da je čak i njena sama priroda ostala nepoznanica. Da li je kosenila bila životinja, biljka ili mineral?
Odlučne da stanu na put Španiji i njenom monopolu, druge zemlje su se okrenule špijunaži i gusarenju. U Engleskoj, Nizozemskoj i Francuskoj potraga za kosenilom je dobila državni značaj. Kraljevi, trgovci, učenjaci, gusari i špijuni - svi su krenuli u lov na najpoželjniju boju u Evropi.
Priča o ovoj ludoj trci za kosenilom je prozor u drugi svet - svet u kojem je crvena boja bila retka i skupa, izvor bogatstva i moći za one koji su znali njenu tajnu. Da bi je se domogli, ljudi su potapali brodove, postajali špijuni, prkosili smrti.
Kao vrsta, cenimo boje i pridajemo im veliki značaj. Ipak, malo boja nam toliko znači koliko crvena. Gazimo po crvenom tepihu, kriminalce hvatamo okrvavljenih ruku, crveni konac nosimo radi odbrane od uroka. Stajemo na crveno svetlo, izbegavamo crvene haringe, i proslavljamo crveno slovo u kalendaru. U zavisnosti od političkih ubeđenja, bojimo se crvene ili nosimo crvenu zastavu. Kada nas obuzme bes, kažemo da nam je crveno pred očima.
Mnogi od ovih izraza su novijeg datuma a možda su neki tri stotine godina stari. Radikalna politika, na primer, se zove crvenom nakon krvavog evropskog ustanka 1848. godine, dok je crvena traka izraz iz osamnaestog veka koji se odnosi na crvene trake kojima su u Velikoj Britaniji vezivani dokumenti.
Ipak, crvena boja ima mnogo dublje korene u ljudskoj psihi. Iako veliki broj sisara ne vidi crvenu boju, ljudsko oko je vrlo osetljivo na nju. Sklonost ka crvenoj boji nam je urođena. Možda ovo objašnjava zašto je u gotovo svim jezicima izraz za crvenu boju stariji od bilo kog drugog. Pre plave, žute ili zelene, bila je crvena, boja krvi i vatre.
Literatura:
Enciklopedijski rečnik SLOVENSKA MITOLOGIJA
F. Guirand - J. Schmidt, MITOVI I MITOLOGIJA
J.Chevalier - A.Gheerbrant, REČNIK SIMBOLA
Za SRPSKU TELEVIZIJU USA priredila: Nadica Janić
.JPG)
