KLICE ŽIVOTA

Sećanje (6)

Detinjstvo je ključ za razumevanje naše ličnosti. Zaroniti u sebe, otvoriti vrata duše i pronaći tu klicu sopstvenosti - nije lako. 

Zima 1957. godine. Kod babe i dede u Surčinu završavam drugi razred. Porodica je u Novom Beogradu, u tek izgrađenoj kući. Ta godina je odlučujuća za moje odrastanje. Baba Nevena - Lela i deda Petar živeli su Ljubav. Izrodili su sedmoro dece. Vredni, uredni, požrtvovani. Iako sam imala samo 8 godina uočavala sam razliku među ljudima. Ostali su moj najveći autoritet. 

U velikoj centralnoj prostoriji zimi se kuvalo i spavalo. Moj krevet - otoman, bio je pored prozora koji je gledao na zastakljen hodnik. U prozor sam složila knjige, mali blok i bojice. Na Svetog Nikolu baba je u tacni posadila božićnu pšenicu, stavila u prozor i objasnila mi kako da je prskam vodom i čuvam da do Božića poraste. Toga dana kupila je novi crkveni kalendar. Dugo sam ga listala, čitala... „Neka ostane tu pored žita“, reče baba, zagledana u mene. 

Kada sam prskala žito, sklanjala sam kalendar da ga ne pokvasim. Sedala bi na otoman i čitala Oče naš i Zapovesti. Čarolija rasta žita bez zemlje, molitva koja me je prožimala i pouke koje sam detinje razumela su osnova moje duhovnosti. 

Badnje veče. Sa babom postavljam sto. Deda prostire slamu po podu. Takav osećaj radosti nikada više nisam doživela i to je Svetlost svih mojih Božića. 

„Sada polako stavi žito na sredinu stola“, blago mi reče baba. Donela je crvenu mašnicu, čašicu sa uljem i malu sveću. Sve je prepustila meni da uradim. Uzela je šibicu i upalila sveću. Svetlost sveće je gledalo moje maleno srce. 

„Sada sedi da polako večeraš“, opet tiho reče baba. Kasnije će doći gosti. 

Sa rukama na grudima počela sam da recitujem Zapovesti. Sve vreme sam gledala Svetlošću obasjano žito. Govorim Oče naš i ne odvajam pogled od žita. 

Deda i baba su ustali od stola. Zagrlili me, poljubili. Osetila sam njihove suze na licu. Znala sam da nisu tužni, kao što sam znala i da se ne plače samo kada te nešto boli. 

Nadica Janić