ČETIRI LIKA MAJKE ZEMLJE

Duša slovenska (64)

Slovenska mitologija i pravoslavni običaji

Zemlja, mesto odakle potičemo, rodna gruda, otadžbina, je svetinja. U zemlju se zaklinje, za zemlju se bori. Grumen svoje zemlje se nosi kada se odlaza u tuđinu. Sa zavičajem se ponosi. Miris livada i racvetalih voćnjaka se nosi u srcu… Mesto večnog počinka predaka se ne zaboravlja. U plamenu sveća, na Zadušnice, zaiskri sećanje na radost i tugu koje život nosi.

Mnogi pravoslavni običaji su vezani za prirodu, za zemlju - izvor života, i potiču iz staroslovenskih verovanja. Prelaskom na hrišćanstvo obredi i običaji višebožačkih Starih Slovena zadržani su i nisu zabranjivani od strane crkve. I danas se primenjuju prilagođeni savremenim uslovima života. U pravoslavne praznike koji padaju u proleće i leto utkani su staroslovenski običaji vezani za vodu, cveće i radost buđenja života u prirodi. U zimske praznike prenet je kult sećanja i davanja pomena dušama predaka.

Četiri lika Majke Zemlje

Živeći u surovim uslovima i stalnoj borbi sa prirodom naši daleki preci, Stari Sloveni, su joj pridavali božansku snagu i obličja. Majka Zemlja je vrhovno božanstvo, izvor života, hraniteljka i sveto mesto boravka i opstanka čoveka. Smenu godišnjih doba, doba obnove života i doba smiraja u prirodi, tumačili su vladavinom boginja Vesne, Lade, Žive i Morane, promenljivih likova Majke Zemlje.

Četiri lika majke Zemlje

(akril; 10 x 10 cm) Autor: Nadica Janić

Vesna je prikazivana kao nežna, vesela devojčica koja širi miris rascvetalog drveća i daruje prvo voće.

Lada njiše polja zrelog žita obasjanih suncem. Crvene bulke u žitu i cvetne livade. Beli oblaci kao leptiri nagoveštavaju letnji pljusak. Romantične noći ispunjene ljubavlju.

Živa je punoća života. Rađanje dece, sazrevanje plodova. Raskoš i blagodat Majke Zemlje. Daruje ljude srećom i sigurnošću. Boje zlata nagoveštavaju bogatstvo i sigurnost u danima sivila koji neminovno dolaze.

Morana svojim plaštom magle polako zatvara čarobni krug kretanja Života. Nije omražena kod Slovena. Prihvataju i njene dane ali sa zebnjom. Morana upozorava i poštovali su je kao i druge boginje obnove Života.

Boginja proleća - Vesna

Vesna je boginja pobednica. Ona pobeđuje smrt i zimu. Sloveni su na grani nosili lutku Vesne, dok je lutka Morane bila utapana u reku ili spaljivana. Ovaj običaj je simbolično obeležavao pobedu Vesne nad Moranom. U molitvama i mnogim magijskim radnjama je bilo teranje zime i smrti iz domova, gde bi Morana nameravala uzimati duše i nanositi patnje. Verovalo se da Vesna pomaže ljudima i da oporavlja zimom narušeno zdravlje.

Boginja proleća - Vesna

(akril; 10 x 10 cm)

Autor: Nadica Janić

Vesna je donosila slogu i ljubav. Jedan od praznika posvećenih Vesni slavio se sa supružnicima koji su sklopili brak predhodne godine. Bio je to jedan od najradosnijih praznika Slovena. Za tu priliku su spremani kolači sa medom, nazvani medenčići. Međutim, ovaj praznik je kasnije crkva vezala za dan Četrdeset mučenika, 23. mart, i danas slavljen kao Mladenci.

Vesnin cvetni praznik takođe se održao i danas se naziva Cveti. U Vesninim obredima davalo se vernicima da progutaju leskov pupoljak ili glogov list. Deca su u vreme cvetanja vrba kićena vrbinim resama a oko vrata su im se stavljali zvončići. Ovaj obred je i u hrićanstvu održao svoje ime Vrbica.

Jaja su se farbala u proleće, obično u crvenu boju, koja je simbolizovala sunce, vatru i toplinu, koju je Vesna donosila svojim dolaskom. Jaja su se zajedno sa hlebom i vinom poklanjala domaćinu kuće.

Roditelji su svojim kćerima rado davali njeno ime. Ovaj običaj se zadržao i do danas, pa je Vesna jedno od najčešćih ženskih imena kod pravoslavnih Srba.

Bogina leta - Lada

Lada je slovenska boginja ljubavi i lepote. Duga zlatna kosa u koju je upleten venac od klasja žita simbolizuje njenu božansku plodnost. Lada u podzemlju, zajedno sa bogom Velesom, boravi sve do prolećne ravnodnevnice, kada izlazi napolje nakon što je Gerovit pušta da blagoslovi Zemlju. Iako njena vladavina počinje 21. marta, ipak je leto godišnje doba koje se vezuje za Ladu. Ona sledi za Vesnom, slovenskom boginjom proleća i obe ove boginje su vezane za plodnost.

 Boginja leta - Lada

(akril; 10 x 10 cm)
Autor: Nadica Janić

Rituali koji su se obavljali u Ladinu čast najčešće su povezani sa sklapanjem brakova, odnosno, biranjem supružnika. Poznat je i obred ladarice koji se u Srbiji obavlja pod imenom kraljice. Osnovne odlike ovog rituala opisao je Vuk Karadžić: „Na dan Svete Trojice okupi se grupa od desetak mladih devojaka od kojih je jedna obučena kao kraljica, druga kao kralj, a treća kao barjaktar. Kraljica sedne na stolicu dok oko nje igra kolo preostalih devojaka, a kralj i barjaktar igraju sami za sebe. Na ovaj način kraljice idu od kuće do kuće tražeći devojke za udaju. Takođe, odlika ovog rituala je preskakanje vatre, a njegova svrha je bila omogućavanje plodnosti kao i zaštita ljudi i stoke od sila zla.“

Boginja jeseni - Živa

Živa je boginja koja daruje život. Ona je jedna od najpoznatijih boginja staroslovenskog panteona. Jedno od njenih imena, Zizileja predstavlja Živu kao zaštitnicu dece, odnosno boginju koja se brine o deci i bdi nad njihovom sudbinom. Živa je veoma često prikazana kao trudna mlada devojka zbog čega je bilo zabranjeno zabijati sečiva u zemlju da se ova boginja ne bi povredila.

 Boginja jeseni - Živa

(akril; 10 x 10 cm)
Autor: Nadica Janić

Postojao je ritual gde su muškarci u polja postavljali izrezbarene kipove sa likom Žive, kako bi odobrovoljili njenu plodnost. U istu svrhu njoj je prinošen danak, obično u cveću i plodovima. Takođe je zabeleženo da je Živi bio žrtvovan petao, poznat kao simbol plodnosti i sunca. Za ovu boginju se vezivalo jesenje godišnje doba.

Prema starim slovenskim verovanjima, na Bogojavljenje boginja Živa pušta na Zemlju svoju živu vodu, i sve zemaljske vode za trenutak postaju svete. Ta živa voda će učiniti da duh vegetacije ponovo oživi i vrati se u svet ljudi, da priroda ponovo buja.

Boginja zime - Morana

Svet starih Slovena sastojao se od tri dela: Java - sveta živih; Nava - sveta mrtvih i Neba - sveta bogova. Nav je podeljen na dva dela: raj i pakao. Morana odnosi duše umrlih barkom od orahovog drveta na večni počinak u Nav, svet mrtvih, čiji se ulaz nalazi negde u delti Dunava. Tako nastaje i kult posvećen dušama, u narodu kao dani posete grobova preminulih – Zadušnice.

Boginja zime - Morana

(akril; 10 x 10 cm)
Autor Nadica Janić

Vuk Karadžić je zapisao narodno verovanje da je Morana noćni leptir koji sedi na grudima onog koji spava donoseći mu strašne snove o smrti. Otuda izraz “noćna mora“. Gavran je u našem narodu povezan sa smrću. Ptica zloslutnica, Moranin glasnik, koja najavljuje smrt.

Kult ove boginje poštovali su zemljoradnici i stočari. Narod je znao da sa Moranom nema nikakvog dogovora i da se njena odluka mora poštovati jer smrt je neumoljiva. Morana je oduvek volela ratnike koje je vrebala. Ratnici su se samo pretvarali da se ne boje Morane (smrti), a da bi zaboravili na nju, pili su medovinu, smatrajući to pića darom slovenskog boga Surija.

Reka Morava nosi ime Morane te se Morana može smatrati vodenim božanstvom jer je po verovanju Slovena voda skrivala u sebi mračne sile i bila povezana sa podzemnim svetom Navom.

Orah je Moranino drvo. Oduvek je u Srbiji postojao običaj da orah sade isključivo stari ljudi, jer će onaj ko posadi orah umreti kad stablo posađenog oraha dostigne debljinu njegovog vrata. Tada je orah spreman da se u njega skloni nečija duša. Orah je senovito drvo jer u njemu borave senke naših predaka. Zato ga ne treba seći da se senke ne bi uznemirile. Plod oraha je posvećen mrtvima. Na Badnje veče, koje je praznik mrtvih, orasi se stavljaju u uglove soba kao pokloni mrtvim precima. Orasi su i obavezan sastojak slavskog žita ili koljiva koje se sprema za mrtve. Sama pšenica je tu simbol plodnosti, dok su orasi plod drveta mrtvih. U žrtvi su oni zajedno.

Mrtvi, sem oraha, vole i slamu. Na prostirci od slame se servira večera na Badnje veče. Slama se ostavlja na raskrsnici gde prođe pogrebna povorka da bi se tu zadržao pokojnik, ako bi pokušao da se vrati kući. Slama treba da ga odvuče dalje od kuće u prvih 40 dana posle smrti, dok njegova duša obitava u svetu živih, po mestima koja je voleo za života. Slama se stavlja i u grob, ispod pokojnikove glave. Slama treba da umrlog zabavi, da ga odvoji od porodice da ne bi još nekoga poveo sa sobom.

Narod je verovao da Morana ima pomoćnike, demonska bića koja skupljaju duše umrlih. Neki od tih pomoćnika su prisutni u životu čoveka još od trenuka rođenja. To su babice, demoni bolesti, koje čekaju priliku da porodilju i dete daju Morani. Porodica se od njih štiti raznim ritualnima. Zato se vezuje crveni konac oko bebine ručice, protiv uroka i bolesti.

Morana je i slovenska boginja zime. Pratili su je hladnoća, bolest i pomor stoke. Morana se u davna vremena uvek dočekivala sa velikim strahom. Ispraćala se radosno kada se istovremeno dočekivala boginja proleća Vesna. Mnogi običaji vezani su za ispraćaj Morane. Čak i danas se pravi lutka od slame i pruća koja predstavlja Moranu. Nju je narod spaljivao ili udarao kad dođe proleće. Ritual vezan za Moranu su današnje maškare kada maskirana povorka ljudi “tera” Moranu.

Literatura:

1. V. Čajkanović - Rečnik srpskih narodnih verovanja
2. Š. Kulišić, P.Ž. Petrović, N. Pantelić - Srpski mitološki rečnik
3. M. Tolstoj, Lj. Radenković - Slovenska mitologija 


Za Srpsku Televiziju USA priredila: Nadica Janić

Veza: STV USA 2025.

Objavljeno:

Veštičja revija br. 77, 2025 god. str. 6 - 11 

ALFONS MUHA – "SLOVENSKA EPOPEJA"

Alfons Muha

Svedočenje i poruka slika o slovenskom narodu

UVOD

Kroz istoriju ideologije su se menjale i svaka je ostavila trag nepravde. Životni put umetnika vizionara Alfonsa Muhe (1860-1939) praćen je uspehom vrhunskih dela ali i nerazumevanjem i nipodištavanjem. Ostavio je umetničko blago čovečanstvu a otišao sa ovog sveta razočaran, obeshrabren, nesrećan…

Alfons Muha je imao svoj životni san koji je ostvario ali i zbog koga je stradao. Dao je Slovenskom narodu svedočanstvo njihove istorije i nadu u ujedinjenje. Punih 18 godina (1910-1928) stvarao je monumentalne slike dimenzija i do 6 puta 8 metara. Ciklus nosi naziv „Slovenska epopeja“ i obuhvata 20 slika od kojih deset predstavljaju češke istorijske događaje i mitove, a ostale značajne datume iz istorije i mitologije drugih slovenskih naroda.

Alfons Muha - Sloveni u svojoj pradomovini

Prva slika je posvećena stradanju Slovena u pradomovini. Pun naziv ove slike je „Sloveni u svojoj pradomovini: između turanskog biča i gotskog mača” i predstavlja slovenskog Adama i Evu u zbegu. Bela boja odeće predstavlja čistotu i uzvišenost u kontrastu sa bojama sela koje su zapalili osvajači. Desno se vidi lebdeća figura slovenskog sveštenika koji se moli. Ispod njegove leve ruke je devojka koja nosi zeleni venčić kao simbol mira, a ispod desne mladi ratnik kao simbol spremnosti na odbranu. Poruka slike je da se Sloveni moraju izboriti za svoju slobodu.

Poslednjom slikom iz ciklusa pod nazivom „Apoteoza Slovena“ Muha je izrazio veru i nadu u božju pravdu i oboženje Slovenskog naroda. Koristio je četiri boje kako bi označio različite aspekte istorije Slovena: plavom je predstavio drevnu istoriju, crvenom Husitske ratove, crnom su naslikani neprijatelji Slovena, a žutom oni koji su se borili za slobodu, mir i jedinstvo.

Alfons Muha - Apoteoza Slovena

Ovo je najsimboličnija slika ciklusa. Omladina nosi grane lipovog drveta i odaje počast herojima, a među njima je i grupa ratnika iz Prvog svetskog rata. Glavnu figuru predstavlja čovek raširenih ruku koji se uzdiže nad slovenskom patnjom, koja je trajala vekovima, sa nadom u ujedinjenje Slovena. Krug je simbol ujedinjenja Slovena, golubica - mir, a američka zastava kao svojevrsna zahvalnost Americi za njen doprinos u osnivanju Čehoslovačke. Hrist, na samom vrhu, blagosilja čitavu scenu.

Alfons Muha u toku rada na Slovenskoj epopeji, 1920.

Pre i u toku stvaranja „Slovenske epopeje” umetnik je detaljno i sistematski proučavao slovensku istoriju, mitologiju, folklor, detalje nošnji, nameštaja, narodnu i crkvenu arhitekturu. Mnoge mesece proveo je u tadašnjoj carskoj Rusiji, po teritorijama slovenskih zemalja na Balkanskom poluostrvu, u Poljskoj, a posetio je i pravoslavne manastire na Svetoj Gori. Od posebne važnosti mu je bilo da slike budu istorijski utemeljene. Sve slike poklonio je gradu Pragu, pod uslovom da budu izložene na jednom mestu. Međutim, pitanje njihovog daljeg izlaganja ostalo je nerešeno i nakon izlaganja celokupnog opusa 1928. godine smeštene su u magacin gde su dočekale nacističku okupaciju Čeholsovačke i Muhinu smrt 1939. godine. Tokom Drugog svetskog rata slike iz ciklusa „Slovenska epopeja” bile su urolane i sakrivene, kako bi se sprečilo da ih nacisti odnesu. Posle državnog udara u Čehoslovačkoj 1948. i preuzimanja vlasti u zemlji od strane komunista, Muha je smatran dekadentnim i buržoaskim umetnikom, udaljenim od ideala socijalističkog realizma, pa je izgradnja posebnog paviljona za izlaganje ciklusa slika „Slovenska epopeja” postalo nebitno pitanje za novi komunistički režim. Muhini naslednici živeli su teško, pokušavajući da sačuvaju vredna dela i predmete koje je sakupljao i stvorio njihov slavni predak. Sin Alfonsa Muhe poslat je na prinudni rad u Sibir. Srećom, slike koje su činile „Slovensku epopeju” porodica je skinula sa ramova, uvila u ogromne rolne, zaštitila i sakrila. Spor oko vlasništva između grada Praga i Muhinih naslednika i dalje traje.

Danas u Pragu postoji Muzej Alfons Muha koji je otvorila Fondacija Alfons Muha, koju vodi njegov unuk Jerži i koji je postao jedan od najposećenijih privatnih muzeja u Pragu i beleži preko milion posetilaca iz celog sveta.

BIOGRAFIJA ALFONSA MUHE

Alfons Muha rođen je 24. jula 1860. godine u mestu Ivančice u Moravskoj, sada Češkoj. Crtanje i pevanje su mu bili hobiji od detinjstva. Sa 11 godina je postao član crkvenog hora u Katedrali Sv. Petra u Brnu što mu je omogućilo i da pohađa gimnaziju u tom gradu. Kada mu se glas izmenio zamoljen je da napusti hor i tako se vratio u svoj rodni grad. Zaposlio se u opštinskoj upravi ali je nastavio sa časovima crtanja. Ne uspevši da se upiše na Akademuju umetnosti u Pragu, Muha prihvata poslove vezane za pozorišni dekor, a 1879. godine prelazi u Beč gde radi kao asistent u firmi koja se bavila pozorišnom scenografijom. I dalje uzima časove slikanja i crtanja. Kada je požar u Burg teatru u Beču uništio i Muhinog poslodavca, on se na kratko vratio u Češku, gde radi kao slobodni umetnik, dekorater i portretista. Grof Emahof postaje prvi Muhin zaštitnik koji mu omogućava da se školuje na minhenskoj Akademiji umetnosti. U isto vreme radi ilustracije za reklame. Prvi reklamni poster pravi 1892. godine, ali pravi proboj i slavu doživljava dve godine kasnije kada radi prvi u nizu postera za Saru Bernar, tada najpoznatiju parisku glumicu i njeno “Pozorište renesanse”. Ovi posteri i danas predstavljaju moderni koncept a u Muhino vreme to je bio iznenađujući korak prema neponovljivom stvaralačkom stilu.

Sara Bernar, zadovoljna senzacijom koju je izazvao plakat, potpusuje sa Muhom ekskluzivni ugovor za idućih šest godina. Plakati Sare Bernar raširili su njenu slavu van granica Francuske. Do 1901. godine Muha je osim plakata radio i scenografiju i kostime za njeno “Pozorište renesanse”. Ovaj uspeh, koji mu je doneo i prestiž u društvu, odredio je prirodu i njegovog budućeg rada. “Muhin stil” je posle svetske izložbe u Parizu 1900. godine postao poznat širom sveta, a Muha je dobio srebrnu medalju za dekor paviljona Bosne i Hercegovine.

Muha je doživeo veliki uspeh u Americi gde su njegove slike i minijature počele masovno da se štampaju, što je bilo protiv njegovih uverenja. Smatrao je da masovna produkcija ne donosi dobro samoj umetnosti pa čak ni kod plakata koji se onda nađu i tamo gde im jeste i tamo gde im nije mesto.

Između 1902. i 1904. godine Muha putuje, dolazi u Prag zajedno sa Rodenom, zatim dve godine kasnije odlazi u Ameriku, gde pokušava da dobije što više narudžbina portreta, kako bi mu to omogućilo na kasnije nesmetano radi na svom velikom patriotskom ciklusu. Drži predavanja u Njujorku, a kasnije i u Filadelfiji i Čikagu.

Po povratku u Prag 1906. godine, ženi se Maruškom Čitilovom, koju je upoznao u Parizu. Od 1906. do 1910. Muha i Maruška provode najviše vremena u Americi gde dobijaju i svoje prvo dete, ćerku Jaroslavu. Kasnije, u Pragu, rađa im se i sin Jerži, koji će kasnije postati poznati novinar, scenarista i tumač očevih dela.

Posle koncerta Bostonske filharmonije na kome je izvedena i “Vltava” Bedžiha Smetane, Alfons Muha odlučuje da se potpuno posveti slovenskoj istoriji i kulturi. Po povratku u Češku 1910. godine, Muha počinje da radi na realizaciji onoga što je kasnije postalo poznato kao “Slovenska epopeja”. Na 20 monumentalnih platana Muha je oslikao slovensku mitologiju, istoriju, narodna verovanja i kulturu.

Alfons Muha - krunisanje cara Dušana

Želeo je da svakoj slovenskoj zajednici posveti po jednu temu i sliku u čast zajedničkog porekla, i kako se nadao, zajedničke slovenske budućnosti. Posle izložbe prvih jedanaest slika u Pragu 1911. godine, Muha je neke od ovih dela sa velikim uspehom prikazao i 1921, godine u Čikagu i Njujorku. Svih dvadeset slika ciklusa “Slovenska epopeja” Muha je 1928. godine poklonio gradu Pragu i češkom narodu. Iste godine preselio se u svoju kuću u Pragu. Nastavio je sa radom, dekorisao je prozore katedrale u Pragu, a dizajnirao je i češke banknote. Svoje memoare objavio je 1936. godine.

Buđenje fašizma u Evropi tridesetih godina uticalo je i na Muhine radove, kao i na njegov slovenski nacionalizam i panslavizam. To je rezultiralo time da je kada su nemačke trupe 1939. godine ušle u Čehoslovačku, Muha bio među prvim osobama koje je Gestapo uhapsio. Uhapšena je i ispitivana i njegova porodica. Tokom istrage, Muha se razboleo od zapaljenja pluća. Iako je pušten, ovaj događaj veoma ga je oslabio i Alfons Muha je umro u svojoj kući u Pragu 14. jula 1939. godine i sahranjen je na groblju u Pragu.

O CIKLUSU MONUMENTALNIH SLIKA „SLOVENSKA EPOPEJA“

Pečetkom 20. veka Alfons Muha živi u Parizu. Ima 40 godina i smatra se jednim od najznačajnijih umetnika u celoj Evropi. Njegovi posteri, reklame, ilustracije knjiga i dizajn nakita su veoma popularni, njegove slike se pojavljuju na kovertima, markama i svim vrstama predmeta. Ljudi ga vole. Ipak, slikaru sve više dosađuje ono što se toliko dopada javnosti. Slava ga ne zadovoljava. U sebi razmišlja kako bi mogao da podrži svoj narod u potrazi za nezavisnošću, objašnjava istoričar umetnosti i veliki poznavalac Muhinog dela Mari Mžikova:

„Ako neko postane toliko poznat u inostranstvu da se po njemu nazove čitav umetnički stil, logično je da misli da uradi nešto veliko za svoj narod. Muha je bio veliki rodoljub i sećajući se rodne zemlje, smatrao je da može pomoći slovenskim narodima koji u modernoj istoriji nisu igrali značajnu ulogu. Želeo je da podigne samopoštovanje češke nacije.“

Kao slikar, Muha traži načine da pomoću umetnosti ostvari svoju nameru. Inspiraciju za ciklus monumentalnih slika dobio je u Parizu, mnogo godina pre nego što je uspeo da je ostvari, kaže istoričar.

„Ideja o stvaranju ovako spektakularnog dela pala je Muhi kao mladiću kada je video izložbu gigantskih slika ruskog slikara Vasilija Vereščagina koja je održana u Parizu 1900. godine. Vereščagin je slikao platna na temu potčinjenosti naroda i privukao veliku pažnju kako u Francuskoj tako i u Češkoj. Zahvaljujući njemu, Alfons Muha je shvatio značaj slovenskih naroda u prošlosti i potencijal koji mogu da razviju u budućnosti.”

Priprema projekta traje mnogo godina. Godine 1906. Muha odlazi iz Pariza u Ameriku gde je proglašen za najvećeg dekorativnog umetnika u istoriji. On zna da će mu za stvaranje slovenske epike biti potrebno mnogo novca. U Čikagu pronalazi sponzora, objašnjava Mari Mžikova.

„U Americi je imao sreću da upozna Čarlsa R. Krejna, bogatog biznismena i rusofila, koji mu je obezbedio neophodna finansijska sredstva da izvrši ono što Muha naziva u svojoj prepisci delo njegovih snova.“

Slikara sve više privlači rodna zemlja. Godine 1910. oprostio se od Amerike i vratio se u Prag gde se posvetio uređenju gradonačelnikove sobe Opštinskog doma, zgrade u stilu secesije koja odražava nacionalni ponos Čeha. Slike nastale u Domu opštine su preteča slovenske epike. Tu se pojavljuju neki od istorijskih likova i razlog jedinstva slovenskih naroda. Međutim, Muhi je potrebno još dve godine da krene u realizaciju najvećeg dela svog života, objašnjava istoričar:

„Pre nego što je počeo da slika, pohađao je veoma specijalizovane časove istorije i etnografije. Putovao je u Poljsku, Balkan i Rusiju. Da bi istorijske događaje pretvorio u umetničko stvaralaštvo, veoma je rigorozno proučavao sve narodne običaje i predmete.“

Godine 1912. Muha je iznajmio veliku sobu u palati Zbiroh u Zapadnoj Češkoj i počeo da slika prva platna. Zbog ogromne veličine Muha slika na jedrima uvezenim iz Belgije. Da bi dobio blistave boje i veoma finu teksturu, koristi tempere od jaja i visokokvalitetne supstance koje ne potamne vremenom.

Da bi stvorio tajanstvenu atmosferu slika posvećenih zori slovenskih naroda i naglasio mitološku dimenziju, Muha koristi posebne motive, poput lebdećih likova, kaže Mari Mžikova.

„To je stil koji je rođen u Francuskoj. Koristili su ga prirodnjaci, umetnici poznati po svojim veoma finim slikama koje su izgledale kao fotografije. U oblacima iznad likova uzdizali su svoje ideje i snove. Bio je to način borbe protiv konkurencije fotografije koja je polako osvajala svet umetnosti. Na Muhinim slikama lebdeći likovi predstavljaju vizije budućnosti.“

Alfons Muha - Proslava Svetovida

Jedno od platna na kome možemo videti ovaj motiv je „Proslava Svetovida“. To je mitološka scena. Stotine Slovena okupljaju se na baltičkom ostrvu Rujan u čast Svetovida, najvažnijeg slovenskog boga koji ima četiri glave. Harmonična atmosfera zabave narušena je onim što se dešava na nebu. Tamo Svetovidu sa svoja četiri psa preti Tor, bog groma u nemačkoj mitologiji. Na ovaj način Muha najavljuje buduću nemačku kolonizaciju srednje i istočne Evrope.

U Slovenskom epu postoje i stvarni likovi poput srednjovekovnog teologa i reformatora Jovana Husa, Jovana Amosa Komenskog, ili čeških vladara. Neke od slika prikazuju scene iz istorije drugih slovenskih naroda poput Rusa ili Bugara. Međutim, to su uvek događaji koji na neki način pokazuju jedinstvo, snagu i iskupiteljsku ulogu Slovena, koji su pomogli odbrani Evrope od turske najezde.

Slovenski ep je prvi put bio izložen u Palati Veletržni u Pragu 1928. godine. Veliki broj posetilaca divio se platnima Alfonsa Muhe. Međutim, recenzije u novinama i umetničkim časopisima bile su pune primedbi, a mnogi su delo potpuno odbacili.

Kritičari su Slovensku epiku smatrali nečim sentimentalnim i dekadentnim čemu nema mesta u modernoj umetnosti. Prema njima, to je bio anahronizam koji pripada prošlosti. Mari Mžikova se ne slaže:

„Alfons Muha je želeo da naslika ciklus još 1904. U njegovoj prepisci možemo pročitati da je pretpostavio da će mu trebati između četiri ili pet godina da ga izvede. Na kraju je bilo 18 godina. Dakle, nije se moglo govoriti o anahronizmu. Muha je živeo u doba neoromantizma i koristio se njegovim jezikom, ljudi tog vremena su ga razumeli. Duge godine koje su mu bile potrebne da završi posao izazvale su zastoj sa stanovišta ostvarenja u oblasti primenjene umetnosti.”

Godine 1939. Alfons Muha je umro od upale pluća nakon što ga je ispitivao Gestapo u 79. godini. Veliki deo njegove porodice odveden je u koncentracione logore. Posle Drugog svetskog rata, Slovenski ep je premešten u Palatu Moravski Krumlov u Južnoj Moravskoj gde je restauriran i od 1960-ih izložen javnosti. Godine 2012. vratio se u Prag, grad kome je Muha poklonio svoje delo pod uslovom da se izgradi paviljon dostojan da u njemu bude smešten. Zgrada nije sagrađena i Slovenski ep je i dalje u Palati Veletržni gde je postavljen davne1928. godine.

Slovenski ep nastavlja da izaziva kontroverzu. Danas se ponovo govori o anahronizmu i razni novinari često izražavaju sumnju u umetničku vrednost ciklusa. Mari Mžikova smatra da mnogi od njih nemaju dovoljno znanja iz istorije umetnosti da bi pisali o Slovenskom epu. Duboka sposobnost razumevanja Muhinih monumentalnih platna je možda nešto što nam svima nedostaje, objašnjava ona:

"Umetnost sazreva. Na primer, Rembrant je u 18. veku bio zaboravljeni umetnik. Sve do 19. veka nije otkriven i cenjen. Danas nismo u stanju da cenimo Muhin rad. Ali moramo shvatiti da nam naše neznanje ne dozvoljava da razumemo Slovensku epiku i da bi to moglo da ugrozi njeno očuvanje za buduće generacije."

Njeno gledište deli i akademski slikar i restaurator Tomaš Berger:

„U češkom društvu postoji veoma čudan stav da je Slovenski ep nešto što je Muha radio kada je već bio star, da je to istorijsko delo koje nikoga nije zanimalo u svoje vreme, a nema šta da kaže ni danas. Međutim, sa tehničke tačke gledišta, optika, boje i sama boja je briljantan posao. To je najbolje što smo ikada imali u Češkoj.

Poseta izložbe Slovenski ep u Veletržnoj palati u Pragu svakako je poseban doživljaj. Nije neophodno savršeno poznavati istoriju slovenskih naroda i njihovih velikih likova da biste uživali u ovom bezvremenskom delu i zanosili se lepim prizorima kao da je film. Alfons Muha je želeo da fascinira posetioce, pobudi jake emocije u njima i pokaže da umetnost, i slikarstvo posebno, imaju izuzetnu moć. I to je nešto što je savršeno postigao svojom Slovenskom epikom.“

Izvor:

Istorija umetnosti

Avant Art Časopis

Sajt Fondacija Alfons Muha

Izvodi iz intervjua sa istoričarom umetnosti Mari Mžikova i restauratorom Muhinih dela Tomašom Berger

Fotografije iz ciklusa slika „Slovenska epopeja“ preuzete sa sajta SVEVLAD

Za SRPSKU TELEVIZIJU USA priredila: Nadica Janić

Veza: STV USA 2022.

Objavljeno:

VEŠTIČJA REVIJA br. 78  2025. str 20 -23 (prvi deo)

VEŠTIČJA REVIJA br. 79  2025.  (drugi deo)

KARL FABERŽE

Ljudi i vreme - Karl Faberže (15)

Karl Faberže
(Sankt Peterburg, 30. maj 1846. - Lozana, 24. septembar 1920.)

USKRŠNJI SIMBOLI KARLA FABERŽEA

Karl Faberže, veliki umetnik i najbogatiji čovek 19. veka, ruski patriota,  umro je u siromaštvu, u tuđini. Oni koji su ga tada poznavali kažu da je umro od “slomljenog srca”. Ali, kroz njegovu umetnost živeće večno. Obeležio je jedan period uspona i pada čovečanstva. Lepota i sjaj Faberžeovih uskršnjih jaja zauvek će pleniti pogled a neprocenjiva vrednost biti želja posedovanja kolekcionara.

Faberžeova carska jaja su vrhunska primenjena umetnost i najvrednija umetnička kolekcija svih vremena. Svedočanstvo su jednog burnog, prohujalog vremena i klasne podvojenosti. U njima je eho istorije i potvrda večite želje za blagom. Faberžeova jaja su imperijalni prestiž, ogledalo raskoši elite a za građane - turistička atrakcija. Muzeji čuvaju njihovu jedinstvenu lepotu, a njen sjaj ostaje zauvek u očima posmatrača.

Pretpostavlja se da je Faberžeje uradio ukupno 71 jaje u periodu od 1885. do 1917. godine. Za carsku porodicu napravljeno je ukupno 56 (od kojih su 2 nedovršena). Jaja nisu rađena samo 1904. i 1905. u vreme rusko-japanskog rata a 43 preživela su revoluciju. Za 10 se ni danas ne zna kako su izgledala i gde su i smatraju se najvećim izgubljenim blagom (u kategoriji sa umetninama koje su zaplenili nacisti tokom drugog svetskog rata).

Po specijalnim zahtevima u naručivanju uradio je uskršnja jaja za znamenite ličnosti: vojvotkinju od Malboroua i porodice Nobel, Rotšild i Jusupov; 7 velikih jaja za Aleksandra Keljha, sibirskog vlasnika rudnika zlata i kolekciju od 12 jaja sa satom.

Posle ruske revolucije 1917. godine, Faberžeova kolekcija je rasuta i mnoga jaja su kasnije prodata na Zapadu. Pojedina su danas deo privatnih zbirki vlasnika u Švajcarskoj, Americi, Japanu, Rusiji, Monaku... Ruski oligarh Viktor Vekselberg ih ima 9 u privatnom Muzeju Faberže u Sankt Peterburgu a državni Muzej dijamanata u Kremlju ima najveću kolekciju od 10 Faberžeovih jaja. Pet se nalazi u Muzeju likovne umetnosti u Virdžiniji a 3 su u Bakingemskoj palati, dok se o sudbina 8 jaja ne zna ništa.

Ako se pitate koliko mogu da koštaju ova jaja, jedno od njih je na aukciji kod Kristija 2007. godine postiglo cenu od 18,5 miliona dolara a kupio ga je Aleksandar Ivanov, direktor Ruskog nacionalnog muzeja. Procenjuje se da je najskuplje prodato jaje "Đurđevak", a cifrom, koja je ostala tajna, se spekuliše i ona ide i do 100 miliona dolara. I danas kolekcionari ne pitaju za cenu, samo da dođu do nekog Faberžeovog jajeta.

KUĆA FABERŽE

Porodica Faberže je poreklom iz Francuske, čiji je jedan deo zbog protestantskih shvatanja prebegao u Rusiju krajem XVII veka.

Petar Karl Faberže, poznat i kao Karl Gustavovič Faberže, rođen je 30. maja 1846. godine u Sankt Peterburgu u porodici juvelira Gustava Faberžea i njegove supruge, Dankinje, Šarlote Jungštet. Umro je u Lozani 24. septembra 1920. godine. Sahranjen je u Kanu.

Završio je nemačku školu St. Anne u Sankt Peterburgu. Po završetku škole se preselio u Frankfurt gde je izučavao juvelirski zanat u čuvenoj juvelirskoj kući Fridman. Vratio se u Sankt Peterburg 1864. godine i pridružio očevoj juvelirnici. Godine 1872. nasledio je očevu Kuću Faberže osnovanu nekoliko godina pre njegovog rođenja i potpuno preuzeo njeno poslovanje. Istovremeno je dobrovoljno radio na restauraciji relikvija u Ermitažu.

Rad u Ermitažu Karlu je donelo neprocenjivu korist. Upoznao je najbolje primerke nakita iz prošlih vekova koji su bili inspiracja za budući rad. Njegova četiri sina su takođe bili majstori juvelirskog zanata i nastavili tradiciju svojih predaka.

Pored nakita i uskršnjih jaja Faberže je svrstao svoje radove u takozvane “objekte fantazije” i “korisne predmete”. Objekti fantazije su figure ljudi, životinja i ptica, cveće i voće izrađeni od stakla, dijamanata, zlata i kombinacije više materijala.

U korisne predmete spadali su proizvodi za domaćinstvo, okviri za slike, satovi, zvona, ručke štapova i suncobrana, kutije za slatkiše, poklon kutije, tabakere, pudrijere… Ove stvari napravljene od zlata i srebra, poludragog kamena i drveta čak i sa skromnom dekoracijom zauzimaju isto mesto sa drugim radovima.

Svaki Faberžeov rad je imao grb Kuće Faberže. Jedino kameno cveće i voće nije imalo grb zbog svoje krhkosti. Ali u određivanju autorstva nikada nije bilo sumnje jer je Faberže imao jedinstveni stil. Svaki njegov proizvod je prošao kroz prizmu njegove ličnosti.

Uskršnja jaja, nakit i ostali proizvodi od Faberžea bili su dostupni različitim slojevima - bilo je lako kupiti broš po ceni rublje ili sto hiljada rubalja. Cena Karlu Faberžeu nije bila važna. Ideju je vrednovao. Inspiraciju je često nalazio u kineskoj umetnosti ali je smatrao da čisto kopiranje nije dobro i da radovi svakog umetnika treba da budu jedinstveni.

Osim što je proizvodila sve - od srebrnih tacni do najfinijih orglica, Kuća Faberže bavila se i katalogizacijom i održavanjem predmeta iz zbirke obližnjeg Ermitaža. U to vreme prošlo je više od jednog veka od kako je Katarina Velika sakupila prvu kolekciju umetničkih dela za Ermitaž, pa u Karlovo doba ovaj muzej predstavlja najznačajniju riznicu umetnina u Rusiji. Karl tako dolazi u dodir sa visokom umetnošću iz čitavog sveta, što će uticati na formiranje njegovog kompleksnog stila u dizajniranju nakita i drugih predmeta. I danas, Faberžeovi veličanstveni radovi svojom lepotom plene poglede i inspiracija su mnogim umetnicima.

Vlasnik juvelirske manufakture u Sankt Peterburgu bio je tri i po decenije, do 1917. i jedan od glavnih dobavljača predmeta od najskupocenijih materijala za rusku carsku porodicu. Iako je u asortimanu imao različit nakit, kameno cveće i voće, figure i mnoge luksuzne upotrebne stvari, danas se u prvom redu pamti po izuzetnim uskršnjim jajima za ruske carice.

U tekstu "15 stvari koje je potrebno znati o Faberžeu" 

specijalista ruske umetnosti Helen Culver Smith (aukcijska kuća Christie's) opisuje legendarnu Kuću Faberže, govoreći o svemu - od iskonskih imperijalnih jaja do cveća, figurica i različitih stilova majstora.

JEDINSTVENI FABERŽE

Karl Faberže je bio veoma cenjeni umetnik i čovek. Skroman i uzdržljiv poštovao je svoje saradnike i davao slobodu ispoljavanja njihove kreativnosti. Majstori su imali slobodu da biraju pomoćnike i šegrte. Cenio je kreativnost mladih i podsticao je njihov rad.

U kompaniji su radile čitave porodice, poštovane i nagrađivane od Faberžea. U radionicama se radilo svaki dan od 7 do 23 sata a nedeljom od 8 do 13 sati. Vladalo je uzajamno poverenje bez provere radnika. Sam je bio uzor i uživao poštovanje a njegova dela su plenila kupce iz celog sveta. Savremenci su o njemu govorili da je inteligentan i kreativan sa velikim smislom za humor a uvrede i zlonamernike je izbegavao. Bio je nepoverljiv u papire i poslove je ugovarao usmeno i veoma lično.

Široko obrazovanje, upoznat sa istorijatom nakitske umetnosti Zapada i Istoka, Faberže je stvorio svoj jedinstveni stil. Uspeo je da ujedini i asimiliše sve oblasti koje su ikad poznavale posao izrade nakita, klasicizam i barok, savremeni i gotski, renesansni i rokoko stil. U delima njegovih majstora kulturni motivi Evrope i drevne Rusije, Indije, Kine, Japana i Persije, a posebno antike su jasno vidljivi. 

Faberže je takođe inovator u proizvodnji nakita. Radio je samo sa plemenitim metalima (platina, zlato, srebro) i dragim kamenjem. Za njega, nakit je bio prvenstveno umetnost. Stvorio je neponovljiva remek dela. Imao je uvek čekić kod sebe i ukoliko je bio nezadovoljan radom, razbijao ga je, uz poštovanje truda radnika da delo dovedu do savršenstva. 

U njegovim radovima su kombinovani materijali koji nikada ranije nisu korišćeni. Kombinovao je zlato i srebro sa kalajem i belim čelikom, gravirao emajlom za plemenite metale čija paleta je imala oko 500 boja. Niko nije mogao da reši zagonetku Fabržea: kako je postigao jedinstveni efekat igranja svetlosti na sjajnoj površini emajla, što je karakteristično za sve njegove proizvode.

Po rođenju Francuz, bio je veliki patriota i dušom vezan za zemlju Rusiju u kojoj je živeo ali je uvek isticao svoje nemačko poreklo. Za vreme prvog svetskog rata prekinuo je izradu nakita i proizvodio razne predmete od bakra za rusku vojsku, posuđe, lampe, tabakere i ostale upotrebne sitnice koje je car poklanjao vojnicima i oficirima. Sav novac iz inostranih banaka uložio je u Rusiju.

Napuštanje Rusije 1917. godine i odlazak u Rigu, kasnije u Nemačku, zatim u Lozanu, nije mogao da preboli. U Rusiji je ostavio sve jer ga nada u povratak nije napuštala. Posle oktobarske revolucije ostao je bez imovine. Nacionalizacijom kompanije ugasila se poslednja nada. U tuđini, u 71. godini života, bilo je kasno za novi početak. Skrhan i razočaran ostavio je ovaj svet, a svetu ostavio lepotu i sjaj vrhunske umetnosti zlatarstva.

Prolaznost života i krhkost ljudske prirode izrazio je kroz kamene cvetove. Čuveni kameni cvet "Maslačak" je prirodan i savremena tehnologija ne može da otkrije Faberžeovu tajnu okamenjenog nežnog, paperjastog maslačka.

Na poslednjem Faberžeovom snimku u Rigi, Faberže vezuje belu maramicu u čvor i stavlja u džep kaputa. Simbol. Poruka. Zavet na sećanje... Jedna mala planeta koju su otkrili ruski astronauti nosi njegovo ime a njegov grob u Kanu samo je tužna senka postojanja na zemlji.

KULT FABERŽE

Od podrumske radionice do svetske slave prošlo je mnogo vremena, ali ove dve uzastopne godine bile su ključne prekretnice u nastajanju kulta Faberže:

1881. vođenje porodičnog biznisa preuzima Karl, a u rukovođenju i dizajniranju predmeta pridružuje mu se i šesnaest godina mlađi brat Agaton;

1882. na Sve-ruskoj izložbi u Moskvi, Karl je predstavio originalne komade nakita, koje je napravio zajedeno sa svojim bratom Agatonom i za njih su ga car Aleksandar III Aleksandrovič Romanov i carica Marija nagradili zlatnom medaljom, uz obrazloženje da je započeo novu eru u umetnosti izrade nakita. Car Aleksandar zapoveda da se radovi Kuće Faberže izlože u Ermitažu, kako bi svako mogao da vidi blistavost ruskog zanatstva savršenosti.

Ermitaž je najveći muzej na svetu i jedan od najstarijih aktivnih muzeja sa preko tri miliona eksponata izloženih u šest zgrada na obali Neve. Glavna zgrada je Zimski dvorac, nekada zvanična rezidencija ruskih careva i mesto mnogih istorijskih događanja. Kolekcija muzeja datira iz 1764. iz zbirke umetničkih predmeta carice Katarine II. Najznačajnije zbirke u muzeju su sa delima Mikelanđela, Da Vinčija, Rembranta, Rubensa, Van Goga, Pikasa, Matisa, arheološka zbirka i zbirka evropske srednjevekovne umetnosti. Čuvena je „Galerija s blagom“ i „Rafaelov hodnik“ - kopija galerije u Vatikanu.

Godine 1885. na izložbi likovne umetnosti u Ninbergu, Faberže je izložio kopije starinskog zlatnog nakita napravljenih od uzoraka iz Ermitaža. Evropa govori o njemu, stižu narudžbine da pravi nakit za poznate zlatarske kuće ali bez oznake Faberžea. Takve predloge je uvek odbijao a uskoro je prestao da izrađuje kopije i prešao da radi isključivo svoje autorske proizvode.

Dela Faberžea su privukla pažnju rukog cara Aleksandra koji je bio veliki ljubitelj i poštovalac zlatarskog zanata. Želeo je da završi svoju kolekciju blaga Ermitaža. Smatrao je da izradu nakita treba da rade domaći proizvođači i već afirmisanog Faberžea angažovao je da pravi replike carskog nakita i elegantnih sitnica, poput kutija za burmut, koje su preci cara dobijali kao poklon od francuskih kraljeva. Faberže je prihvatio ovu neočekivanu ponudu i prevazišao sva očekivanja cara Aleksandra. Od 1883. radi po narudžbini carkog dvora. To je bio početak jednog divnog prijateljstva Faberžea i ruske kraljevske porodice koje je trajalo 30 godina, sve do smrti poslednjeg ruskog cara.

PRVO FABERŽEOVO CARSKO JAJE "KOKOŠKA"

Daleke 1885. godine car Aleksandar III i carica Marija Fjodorovna slavili su dvadesetu godišnjicu braka. U želji da je obraduje angažovao je dvorskog draguljara Karla Faberžea da za nju napravi najdragocenije do tada ukrašeno jaje. Prema instrukcijama koje je dobijao od cara lično, Faberže je napravio jaje od zlata "Kokoška" , sa jednostavnom opnom od porcelana koja se otvara poput ruskih babuški. Unutrašnjost krije iznenađenje - zlatno žumance koje se takođe otvara. U njemu se nalazi zlatna koka unutar koje je još jedno iznenađenje - minijaturna dijamantska kruna sa rubinom. 

Carica je bila očarana jajetom jer je u njegovu izradu utkano jedno sećanje iz njenog detinjstva za koje je car znao. Kao devojčica, obožavala je jaje koje se otvaralo i skrivalo mnoga iznenađenja, a koje je posedovala njena tetka, princeza Vilhemina Marija od Danske.

Lepota u jednostavnosti i savršenoj izradi ovog poklona carici otvorila je put tradiciji i svetskoj slavi Faberžeovih uskršnjih jaja. Car je Faberžea imenovao zlatarem imperijalističke krune i naložio mu da za svaki naredni Uskrs osmisli posebno jaje, a jedini uslov je bio da je jaje originalno, da u sebi krije iznenađenje i da je rađeno u tajnosti.

TRADICIJA CARSKOG DARIVANJA

Car Aleksandar III Romanov nije dozvolio ni da jedan Uskrs prođe, a da carica ne bude obradovana, i tako sve do svoje smrti, 1894. godine, kada ga na prestolu nasleđuje sin Nikolaj II Aleksandrovič Romanov, poslednji ruski car. Sa dvadeset i šest godina, koliko je imao kada je postao car, Nikolaj je odlučio da za Uskrs poklanja po dva Faberžeova jaja: jedno za majku, Mariju Fjodorovnu, a drugo za svoju suprugu, caricu Aleksandru Fjodorovnu.

Od Uskrsa 1895. godine pa do kraja carske Rusije (sa izuzetkom 1904. i 1905. kada se vodio japansko-ruski rat), Kuća Faberže je carskoj porodici isporučivala po dva jajeta.

Jedno od poslednjih Faberžeovih  jaja  je "Suton" (1917). Pretpostavlja se da je namenjeno carskoj porodici. Od 1923. godine bilo je vlasništo porodice u Kini. Tek 1976. godine je viđeno na aukciji u Ženevi  i prodato anonimnom kupcu.

Zlatno jaje „Suton“, mozaikom od dijamanata tamno plave boje, dočarava večernje nebo. Sa strane jajeta je zlatna kapija koja se otvara i vidi se vrt. Na pozadini jajeta je grb porodice Romanov a datum izrade je iznad. Iznenađenje jajeta je  izgubljeno. 

TRADICIJA KUĆE FABERŽE

Kuća Faberže poštovala je tradiciju tokom pravljenja uskršnjih jaja: svako jaje je čuvano u tajnosti. Ni sam car, kao naručilac izrade, nije znao kako će jaje izgledati, a ovo se nije promenilo ni sa promenom naručioca iz Aleksandra u Nikolaja. Takođe, izrada je morala ispunjavati tri uslova: oblik jaja, iznenađenje u vezi sa nekim događajem iz života carske porodice i treći uslov je da se delo ne ponovi. Kao i spoljašnjost jaja, i iznenađenja su bivala sve komplikovanija, čak toliko komplikovana da je ptičica, veličine oko 2 cm, u krošnji lovorovog drveta (jaje "Lovorovo drvo" ) mahala krilima, vrtela glavom, otvarala kljun i pevala.

U godinama koje slede dizajn se komplikovao, trajanje izrade produžavalo, očekivanja su rasla, ali jaja su se nizala. Po nekoliko juvelira bivalo je zaposleno na jednom jedinom jajetu, dok je Karl postavljao zahteve dizajnerima, usvajao ili odbijao njihove predloge i dorađivao ih. Izrada carskih uskrnjih jaja počinjala je u Svetu nedelju pred Uskrs, trajala godinu dana i završavala se na Svetu nedelju pred Uskrs. Na pitanja naručioca o toku izrade i ideji, Faberže je jednostavno odgovarao: “Bićete zadovoljni”. 

Dizajn jaja je bio inspirisan umetničkim delima koja je Faberže preslikavao tokom svojih poseta Ermitažu a neke od tema su bile vezane za istoriju carske porodice. Zanimljivo je da sam Faberže nije zapravo napravio ni jedno jaje, već je posao bio podeljen specijalizovanim radionicama, a glavni majstori za njihovu izradu su bili Rus Mihajlo Perčin i Jevrejin Henrik Vingštrem. 

Za osnovu jaja je korišćen poludragi kamen, a Faberže je eksperimentisao sa tehnikom delimično providnog emajla. Uspeo je da dođe do 140 nijansi dok se u to vreme koristilo samo nekoliko boja u toj tehnici. Najčuveniji je bio emajl u boji ostrige koji je menjao boju u zavisnosti od ugla pod kojim pada svetlost. U izradi su još korišćeni srebro i paladijum, a prilikom završnog ukrašavanja nije se štedelo na rubinima, smaragdima i dijamantima.

Najvrednije Faberžeovo jaje je "Krunidbeno jaje" (1897). Visoko je 12,7 centimetara, u crvenkastozlatnoj ljusci, a naručio ga je car Nikolaj II za caricu Aleksandru. Prekriva ga pregršt svetlucavih dijamanata sa ugraviranim caričinim monogramom. U njemu je i minijaturna kočija sa kojom se buduća carica Aleksandra prevezla do Kremlja gde je obavljeno krunisanje. 

Jaje je bilo miljenik carice Aleksandre. Osim što slavi dan kada je Aleksandra postala carica cele Rusije, 14. maj 1896, ono sadrži identičnu minijaturu kočije iz doba Katarine Velike, u kojoj je Aleksandra vožena na krunisanje. Iako je replika dugačka svega 5 cm, vrata kočije se otvaraju, točkovi okreću i skreću, a unutrašnjost kočije je obložena skarletnim jastučićima. 

Karl Faberže, koji je davao početne ideje za dizajn jaja, i koji je veoma dobro poznavao život Romanovih, procenjivao je šta bi bilo adekvatno da se napravi koje godine. Određena jaja su u vezi sa nekim detaljem iz života carske porodice, druga prate tadašnja aktuelna dešavanja u Rusiji, ali bilo je i onih koja se vode parolom da je za umetnost dovoljno samo lepota. Svako jaje je bilo remek delo za sebe.

Godine 1891. Faberže je uradio jaje "Sećanje na Azovu", izvajano od zelenog jaspisa (smaragda) sa šarama izvezenim od zlata i dijamanata u stilu Luja XV. Jaje je inspirisano burnim periodom u carskoj porodici. Kao iznenađenje sadrži minijaturnu repliku istoimenog ratnog broda na koji se mladi Nikolaj, tada carević i prestolonaslednik, ukrcava na nagovor roditelja i polazi na dužu plovidbu u cilju, kako kažu car i carica, „širenja vidika“. Tračevi, međutim, govore suprotno. U to vreme Nikolaj je bio u vezi sa Matildom, balerinom Kraljevskog pozorišta u Sankt Peterburgu. Car i carica nisu odobravali vezu i odlučili su da ga udalje od Matilde. Posle putovanja, veza je nastavljena a roditelji su ga oženili drugom, odgovarajućom devojkom, u skladu sa carskom tradicijom. Nedugo posle ženidbe, na carevića je tokom boravka u Japanu, pokušan atentat u kome je Nikolaj zadobio teže povrede glave. Iako je carici Mariji ovo jaje uručeno pre pokušaja atentata, izvesno je da ono nije bilo jaje-miljenik.

Faberže je inspiraciju za svoja umetnička dela tražio ne samo u aktuelnim prilikama iz života carske porodice već i u značajnim društvenim događajima koji su pratili njihovu vladavinu pa je jaje "Transsibirska železnica" napravio 1900. godine u čast završetka Transsibirske železnice, najduže železničke trase na svetu. Vajao ga je iz nekoliko slojeva prozirnog emajla, a svaki deo pekao u malim pećima posebno pravljenim za to. U završnoj obradi dodao mu je zlato, a po vrhu ga ukrasio dijamantima. Na jajetu je karta Evrope i Rusije, sa rutom železnice, a u jajetu lokomotiva i pet vagona od zlata i platine. Sastavljena, kompozicija može da se navije zlatnim ključićem - i da vozi.

Poslednje jaje koje je Faberže uradio za carsku porodicu je "Čelično vojno jaje" (1916) na podlozi od žada. Jaje je napravljeno u čast dodele Ordena Svetog Đorđa u prvom svetskom ratu. Ono je i najmanje ekstravagantno - pritiskom na dugme podiže se grb ruskog carstva koji otkriva minijaturnu sliku cara Nikolaja II i sina Alekseja na položaju ruske armije. Slika je urađena vodenim bojama na slonovači. Nosač slike je štafelaj sa monogramom carice Aleksandre.

FABERŽEOV ČAROBNI VRT

Cvetni motivi su zastupljeni u većini Faberžeovih radova. Koristio je simboliku boja i poruku cveća. Od ukupno 54 carskih jaja 10 jaja su sa cvetnim motivom. Takođe, na mnogim upotrebnim predmetima je motiv cveća.

Najpoznatija dela Karla Faberžea su uskršnja jaja. Međutim, poznavaoci zlatarske umetnosti smatraju Faberžeovo kameno cveće  kao autentična remek dela.

Ovi izuzetni cvetovi imaju orijentalne korene. Jedan od glavnih Faberžeovih majstora ostavio je pismeni iskaz o nastanku ideje pravljena kamenih cvetova : "Po prvi put smo obratili pažnju na ovu granu kineske umetnosti, kada su nam doneli buket hrizantema na popravku. Zahvaljujući veštim izborom boja i transparentnosti nekih od kamenja, ovaj rad je proizveo odličan utisak."

Restauracija kineskog buketa stvorila je Faberžeu jedinstvenu ideju. Počeo je da pravi herbarijum, da istražuje osobine cveća, njihovu simboliku. U ostvarenju ideje pravljenja kamenih cvetova pomogao mu je i staklenik u kome je gajio “modele” kamenog cveća. Fotografisao je cveće, pravio niz skica i uputstva za rad, odabirao materijal i pronalazio rešenja da prirodan cvet sačuva posebnom tehnologijom izrade. U oko 80 studija iz oblasti cveća učestvovali su mnogi umetnici i draguljari.

U albumu sa detaljnim fotografijama cveća dominirao je đurđevak. Kao carski zlatar planirao je da uradi korpu sa đurđevkom za caricu inspirisan drevnim kineskim korpama cveća sa ukrasima. Dizajn je uradio Faberže a rad majstora se odvijao u složenim fazama: postavljanje dragocenog kamenja, emajliranje cveća, dodavanje zlatnih stabljika biljaka i konačno formiranje buketa. Kvalitet izrade, posebnost detalja i maštovitost su uvek bili važni indikatori Faberžeovog rada. Iako je retko radio kopije, nastala je čuvena "Korpa sa đurđevkom", kopija korpe iz palate kineskog cara. Trgovci iz Nižnji Novgoroda su je poklonili Aleksandri Fjodorovnoj u čast krunisanja. Carica je bila oduševljena biserima dijamantskog đurđevka sa žadovim listovima u zlatnoj korpi. Od tada, ovaj buket je uvek bio na njenom stolu.

Posle sto godina od izrade čuveni "Maslačak" Karla Faberžea smešten je 1995. godine u Oružanoj palati Kremlja i uvek iznenađuje posetioce u prozoru broj 20. Otkupljen je devedestih godina od privatnog lica iz Moskve. Najupečatljivije na ovom čudesnom radu je paperjasti srebrni cvet koji je prirodan. Draguljari ne mogu da shvate kako je Faberže uspeo da očvrsne najmekšu lepršavost koja se rasprši od bilo kog dodira. Ali to Faberžeu nije bilo dovoljno. Na vrhu cveta, razbacani mali dijamanati prave sjaj kao jutarnja rosa. 

Naučnici su dugo vremena sumnjali u prirodnost maslačka. Muzej je pozvao eksperta iz Botaničkog vrta Moskovskog državnog univerziteta, koji je analizom utvrdio da je maslačak prirodan s naznakom datuma sakupljanja koji se poklapao sa godinom izrade kamenog cveta. Faberže je na čaroban način uspeo da sačuva jedinstvenu trenutnu prirodu mističnog maslačka, simbola slabosti bića. 

"Daninoć" je jedini kameni cvet u čarobnom vrtu Faberžea opremljen mehanizmom za pokretanje sa portretnim minijaturama. Cvet je napravljen 1904. godine i poklonio ga je Nikolaj II carici Aleksandri za deceniju njihovog braka. Kada se pritisne dugme, latice cveta se otvaraju i postaju vidljivi minijaturni portreti kćeri i sina imperijalnog para.

Faberžeovo kameno cveće i voće u mnogim su privatnim kolekcijama.Vrednost im raste i dostiže basnoslovne cifre. Najveća kolekcija kamenih cvetova, 26 od 80 proizvedenih, je u vlasništvu britanske kraljice Elizabete.

EHO BURNE ISTORIJE

Uticaj prvog svetskog rata nije zaobišao ni Kuću Faberže, a ni Romanove. Prva dva jajeta iz ratnog perioda, uručena su Mariji i Aleksandri na Uskrs 1915. godine. Iako je tradicija ispoštovana, jaja su se bitno razlikovala od pređašnjih, raskošnih. Oba bela, znatno skromnija, slavila su požrtvovanost dve carice i njihovo učešće u radu Crvenog krsta.

Marija Fjodorovna bila je doživotna predsednica ruske grane međunarodnog Crvenog krsta i Marijino jaje je za iznenađenje imalo pet minijaturnih portreta žena iz dinastije Romanov u uniformama Crvenog krsta, uključujući i Aleksandru Fjodorovnu.

Aleksandra je sa svojim starijim ćerkama Olgom i Tatjanom pristupila službi Crvenog krsta za vreme rata, kada su čak i neka krila carske palate pretvorena u bolnička. Aleksandrino jaje je jedno od retkih koje se otvara vertikalno i unutra otkriva triptih na kome srednju scenu zauzima slika Isusovog vaskrsenja, dok se levo i desno nalaze Sveta Olga i Sveta Tatjana.

Godine 1916. poslednji put su uskršnja Feberžeova jaja uručena Mariji i Aleksandri. I naredne godine, izrada dva jajeta su poručena, ali je završeno samo jedno - "Karelijska breza". Simbolizuje svetost i dobrotu. To je jedino jaje čija je osnova napravljena od drveta, od breze koja raste samo u Rusiji, u Kareliji. Unutrašnjost jajeta krije iznenađenje - minijaturnog slona od zlata i srebra. Ono nije stiglo u Marijine ruke, a Aleksandrino jaje nije završeno.

Poslednje Faberžeovo carsko jaje "Sazvežđe carevića" trebalo je da bude isporučeno 1918. godine. Praveći skicu za izradu jajeta Faberže je govorio: "Napravićemo veliko uskršnje jaje od belog kvarca i žada, izuzetan umetnički rad".

Jaje je započeto i nagoveštava Faberžeovu zamisao. Na belom kristalnom oblaku su dve hemisfere od plavog stakla obložene dijamantima. Na nekim mestima, dijamanti su postavljeni i sačuvani. Intuicijom umetnika određena je simbolika i ovog jajeta.

U revoluciji 1917, car je skinut sa trona, a 1918. je cela carska porodica Romanov pobijena od strane komunističkih revolucionara. Po odobrenju Lenjina, Boljševici su u noći između 17. i 18. jula 1918. godine pogubili cara i caricu, njihove četiri ćerke i sina.

Od momenta kada je carska porodica odvedena iz Sankt Peterburga (izuzev Marije Fjodorovne koja je uspela da izbegne u rodnu Dansku), sudbinu jaja kroje razne ruke. Neka od njih odnesena su u Kremlj, neka su ukradena, neka preprodavana među preostalom buržoazijom, neka među boljševicima, a neka, kako se čini, zauvek izgubljena. Ali, u svima je sačuvan eho jednog burnog vremena, procvata umetnosti i sveopšteg siromaštva, blagodeti manjine i revolta većine... Ostaje vreme koje umetnost Faberžea uzdiže u večnost. 

BREND "FABERŽE"

Karl Faberže i njegov mlađi brat Agaton, takođe veoma talentovan juvelir, od kad su briljirali na Sve-ruskoj izložbi u Moskvi 1882. godine, juvelirnica Faberže je postala najveća kompanija tog tipa u Rusiji sa preko 500 zaposlenih i podružnicama u Sankt Peterburgu, Moskvi, Odesi, Kijevu i Londonu. Zahvaljujući radionici u prestonici Velike Britanije, Faberžeovi proizvodi se prodaju u Indiji, Tajlandu, Kini i Japanu od 1908 do 1917. godine.

Proizveli su preko 150 000 artikala i bili glavni juveliri za ruski i švedski dvor. Carska jaja su u to vreme uživala veliku popularnost pa je Faberže napravio nekoliko kolekcija i za privatne, eminentne klijente. Kompanija Faberže prestaje da postoji 1917. godine kada su je nacionalizovali Boljševici a familija Karla Faberžea se preselila u Evropu, gde je Karl i preminuo.

U cilju sticanja više inostranih sredstava Staljin je prodao veliki broj carskih jaja. Smatra se da je u periodu 1930-1933. godine 14 jaja napustilo Rusiju. Većina je prodata bliskom Lenjinovom prijatelju Armandu Hameru i Emanuelu Snoumanu. Pored carskih jaja, Armandu Hameru su prodata i sva prava kompanije Faberže. Time je počelo rušenje ugleda tog brenda. Pod imenom Faberže su se pojavili jeftini parfemi i nakit.

Tek 1990. godine je ponovo preduzet korak za oživljavanje ovog brenda. Licencu je dobilo nemačko preduzeće Viktor Majer. Slavna Faberžeova jaja su proizvođena u manufakturi u jednom nemačkom gradiću, međutim licenca se 2008. godine nije produžila.

Od 2009. godine, Mark Danhil, praunuk Alfreda Danhila, osnivača istoimene duvanske kompanije, ulaže napore da Faberže opet postane ono što je nekada bio - luksuzna marka ekstra klase. U tom cilju u Ženevi je iste godine otvoren prvi i jedini Faberže butik i osmišljena nova Faberže kolekcija od 100 komada unikatnog nakita čije cene dostižu i do 7 miliona evra.

Praunuka Karla Faberžea, Tatjana Faberže, izučena juvelirka koja živi u Ženevi je takođe uključena u proces vraćanja starog sjaja kompanije. Sa ocem Fjodorom Agafonovič (1904-1971), koji je bio profesionalni zlatar i radio od 1946. do 1971. godine u Parizu i Ženevi, Tatjana je od 1956. radila kao dizajner i zajedno su stvorili više od 600 dela u stilu Karla Faberžea.

SEĆANJE NA FABERŽEA

Tatjana Faberže (1930), državljanin Švajcarske, praunuka Karla Faberžea, dizajner i majstor u izradi nakita, uložila je veliki trud u pripremi zakonske dokumentacije i privlačenju partnera za osnivanje fondacije "Memorijalni fond Karla Faberže" .

Glavni cilj Fondacije je održati sećanje na Karla Faberžea i promocija njegovog rada. Veliku podršku Tatjani pružio je koosnivač Fondacije, poznati kalifornijski zlatar jermenskog porekla, vlasnik magazina “Karl Faberže”, osnovanog 1994. godine u Moskvi. Rezolucijom Vlade u Moskvi, odobren je rad Fondacije a svečano otvaranje je bilo 24. maja 1996. godine. Za počasnog predsednika Fondacije jednoglasno je izabrana Tatjana Faberže.

Takođe, 1996. godine, na 150-godišnjicu rođenja Karla Faberžea, na inicijativu AD ruskih zlatara, ispred zgrade kompanije Faberže u Sankt Peterburgu, postavljen je spomenik Karlu Faberžeu a dve godine kasnije, prostor na kome je spomenik dobio je ime “Trg Karla Faberžea”. 

Od 2000. godine Fondacija je postala međunarodna i sprovodi niz zadataka od kojih su četiri glavna: 

- objavljivanje literature o radu umetnika i majstora firme Faberže, biografske i referentne literature na temu Faberže;

- očuvanje i razvijanje tradicije Karla Faberžea pronalaženjem umetnika i majstora za izradu nakita;

- nagrađivanje najboljih umetnika draguljara sa porudžbinama i oznakom Faberže fondacije;

- stvaranje elektronske baze podataka o radovima Faberžea.

U svojim aktivnostima Fondacija je u kontaktu sa sličnim organizacijama uključujući američki “Art fond Faberže”, osnovan 1992. godine (od 2007. menja aktivnost i postaje internet magazin na temu Faberžea) i švajcarski “Fond Igor Faberže”, osnovan 1974. godine.

Fondacija je doprinela objavljivanju 15 knjiga od kojih je Tatjana Faberže napisala devet. Od obrazovnih aktivnosti Fondacija je organizovala brojna predavanja o istoriji firme Faberže i drugim aspektima rada firme. Samo u poslednjoj deceniji, takvih predavanja u muzejima, visokoškolskim ustanovama i na izložbama umetničkog nakita, bilo je više od 300 organizovanih u 40 gradova iz 14 zemalja.

FABERŽE - VEČITA INSPIRACIJA

Moderan čovek je naivno ponosan na razvoj tehnologije. Ali za vrhunska ostvarenja nije bitna tehnologija već pristup. Karl Faberže je svojim pristupom materijalu stvorio remek dela. A remek dela nisu masovna stvar. Kopirati Faberžea je nemoguće. Biti njime inspirisan za nova dela  - moguće je. Umetnost zadivljuje ali utoliko je snažnija koliko razvija maštu za nova ostvarenja.

Faberžeovi radovi su inspiracija mnogim umetnicima. Modni kreator Balmain je priredio 2012. godine čuvenu modnu reviju inspirisanu Faberžeovim jajetom “Ruže”.

Dizajner kompanije Faberže Natalia Shugaeva uradila je izvanredne skice nakita, nabavila drago kamenje iz celog sveta koje je zatim isečeno kako bi se uklopilo u cvetni dizajn nakita a potom se u pariskom ateljeu, veštim rukama tima stručnjaka, transformisalo u živopisnu kolekciju “Tajni vrt”.

U okviru Faberge Big Egg Hunt humanitarog projekta preko 200 gigantskih jaja je ukrašeno od strane vodećih svetskih umetnika, arhitekata, draguljara i dizajnera.

MUZEJ FABERŽE

Aukcijska kuća "Sotbi" je februara 2004. godine objavila prodaju privatne kolekcije Faberžeovih jaja i oko 180 drugih predmeta koje je izradio Feberže u posedu naslednika američkog magnata Malkolma Forbsa. Kolekcija od devet uskršnjih jaja je bila procenjena na 90 miliona dolara, a konačna suma transakcije nije objavljena. Pre nego što je aukcija i počela, celu kolekciju je kupio Fond "Veze vremena", koji pripada ruskom biznismenu Viktoru Vekselbergu za sumu između 90 i 120 miliona dolara. Od kada je otkupljena kolekcija, Fond "Veze vremena" je organizovao nekoliko izložbi u Rusiji i inostranstvu.

Ispunivši obećanje, Viktor Vekselberg je kolekciju vratio u Rusiju i 19. novembra 2013. godine otvorio prvi privatni muzej u Rusiji, Muzej Faberže, u restauriranoj palati Šuvalov na obali Fontanke, bivšem Domu prijateljstva, u Sankt Peterburgu. Za Muzej Faberže je restaurirano ukupno 11 izložbenih dvorana od kojih su 2 na prvom, a 9 na drugom spratu, a tu su i prostrana garderoba, svetlosni park, toaleti, prostorije za depoe...

U Plavom salonu okrenutom prozorima prema Fontanki su remek dela primenjene umetnosti - Faberžeova uskršnja jaja.

U muzeju, pored dragocene kolekcije Faberžeovih jaja je i stotinak drugih predmeta iz velike i vredne kolekcije šezdesetogodišnjeg biznismena. Čitavu umetničku kolekciju Vekselberga čini više od 4000 predmeta, vrednosti oko 850 miliona dolara.

Dragulji Farbežea okruženi su sjajnim delima dekorativno-primenjene umetnosti kao što je srebrno posuđe Hljebnjikova, delima Ovčinikova, Boljina i Rikerta, platnima Makovskog, ikonama (među kojima i sa Faberžeovim rizama), porcelanom, časovnicima, legendarnim stonim figurama, među kojima je glavna "Mužik koji igra" iz 1910... Eho prohujalog vremena, sjaj bogatstva i večna lepota iznedrena iz duše mnogih, poznatih i nepoznatih umetnika. 

MUZEJ DIJAMANATA

Palata oružja (Oružarnica) - prvi javni muzej Rusije, osnovan je 10. marta 1806. godine u Kremlju ukazom Aleksandra I. Istoričari tvrde da je skoro sto godina ranije Petar I počeo da pretvara carske riznice u muzej. Oružarnica je bila radionica pri carskom dvoru gde su radili najveštiji majstori koji su pravili umetnička dela od metala i drveta.

Kada je pretvorena u prvi javni muzej, Oružarnica je postala mesto gde se nalazi zbirka carskih kočija ukrašenih zlatom, jedinstvena zbirka carskih vagona, tron Ivana Groznog, neprocenjiva kolekcija zlatnih i srebrnih predmeta, carska odeća, haljine za krunisanje, Monomahova kapa - krznena kapa ukrašena smaragdima i rubinima. U ovom muzeju nalazi se i oko 4.000 eksponata dekorativne i primenjene umetnosti Rusije, Evrope i Istoka od 4. do 20. veka, koji su doneli Oružarnici svetsku slavu.

U okviru Palate oružja postoji zaseban deo nazvan Muzej dijamanata u kome su izložene krune ruskih careva, neprocenjiva zbirka nakita ruskih carica među kojima je i dijamant od 180 karata. Ali, sve to je u senci čuvenih deset Faberžeovih jaja.

Ova jedinstvena palata muzej delila je sudbinu Kremlja i kad je Napoleon u svom ratnom pohodu bio pred vratima Moskve (1812). Radnici su danonoćno pakovali eksponate kako bi se blago sklonilo na sigurno mesto. Sve je spakovano u 150 zaprežnih vozila koja su maskirana kao vojni konvoj i u podmoskovskom gradu Kolomne blago je utovareno na brod i prevezeno u Nižnji Novgorod. Napoleon je ušao u ispražnjenu, spaljenu Moskvu i revoltiran naredio da se crkve u Kremlju pretvore u konjušnice. Želeo je da spali Kremlj do temelja posle povlačenja, ali na sreću nije uspeo u svom naumu.

Ukazom cara Petra I koji je 1917. godine propisao da "te stvari pripadaju državi", nakit je čuvan u velikim sanducima sa tri zamke. Sanduci su se smeli dopremiti do carskog dvora i otvoriti samo zbog važne proslave, a kada svečanost bude završena dame su nakit predavale carskom oficiru dobijajući revers natrag.

Posle oktobarske revolucije, 10. aprila 1922. godine, nakit sa jajima je predat u državno hranilište "Gohran", koje je 1924. godine preimenovano u Almazni fond SSSR, a od 1991. godine u Almazni fond Rusije. Stalna izložba otvorena je u Kremlju od 1967. godine i od tada ovo jedinstveno bogatstvo dostupno je očima naroda.

Nepregledni su redovi onih koji iz svih krajeva sveta hrle da vide najveću kolekciju carskih Faberžeovih jaja kao i carski nakit neprocenjive vrednosti. U specijalnim staklenim komodama, u kojima se svetlost ne prelama da bi nakit jednako sijao sa svih strana, aranžirana je jedinstvena, najskuplja kolekcija juvelirskih ukrasa. Nakit je sistematizovan po boji i kvalitetu dragog kamenja.

Još od 1839, od vremena cara Nikolaja I, kada je otvorena "Brilijantska soba" koju je čuvalo specijalno obezbeđenje, drago kamenje, nakit i skupocena Faberžeova jaja postali su više od vlasništva carskih i visokih porodica. Oni su znak državnog preimućstva.


Za SRPSKU TELEVIZIJU USA priredila: Nadica Janić

Veza: STV USA 2019.

  

SADRŽAJ:  

1.       USKRŠNJI SIMBOLI KARLA FABERŽEA

2.       KUĆA FABERŽE

3.       JEDINSTVENI FABERŽE

4.       KULT FABERŽE

5.       PRVO FABERŽEOVO CARSKO JAJE "KOKOŠKA"

6.      TRADICIJA CARSKOG DARIVANJA

7.      TRADICIJA KUĆE FABERŽE

8.      FABERŽEOV ČAROBNI VRT

9.      EHO BURNE ISTORIJE

10.   BREND "FABERŽE"

11.    SEĆANJE NA FABERŽEA

12.    FABERŽE - VEČITA INSPIRACIJA

13.    MUZEJ FABERŽE

14.    MUZEJ DIJAMANATA

Deo teksta objavljen u Veštičja revija br. 27/2019. srt. 11-15