BOŽINA PRIČA O PSU KOJI JE PLAKAO

Feljton

STRADALNICI (2)


Boža već dugi niz godina dolazi u Novu Pazovu kod svog prijatelja, zemljaka, Dušana na slavu Sveti Jovan. Donese domaću rakiju, banijski kulen i novosti iz zavičaja. Ove godine je došao sa "mladom", drugom suprugom, Hrvaticom. Spontan, topao čovek, sa crtama na licu koje zbunjuju. Rado se odazvao pozivu lokalnih novina da za feljton “Stradanje izbeglog srpskog naroda” ispriča svoju priču o stradanju u "Oluji" i izbeglištvu. Bio je tačan i na važnost ovog sastanka ukazivao je uredan izgled, miris kolonske vode i neka patetika u ophođenju.

“Piši samo ovako: čika Boža, Banijac, iz sela kod Dvora na Uni, stolar, penzioner... Pričaću ti o mom Viktoru, psu koga sam devedeset i pete godine ostavio i koji je sedam godina patio na kućnom pragu u Baniji, dok sam ja bio u tuđoj kući u Vojvodini.

Dok nisam počeo da živim sa Evicom, ja sam bio uništen čovek, usamljen i nesrećan sa osećajem krivice koji me je razdirao...Posle tragične smrti našeg sina jedinca, supruga i ja smo se sve više udaljavali jedno od drugog. Ja sam po čitav dan bio u radionici a ona je radila kućne poslove. Prestali smo i da razgovaramo - sem najnužnije. U radionici je sa mnom bio vučjak Viktor. S njim sam pričao. Zajedno smo tu i doručkovali. Obožavao je kulen. Dok sečem komade, oči su mu sijale od radosti i širio je vilice u osmeh. Uvek me je gledao u oči dok pričam i siguran sam da je znao šta tada osećam. Kada sam neraspoložen započinjao je igru: zadirkivao me, skrivao alat pa mi ga ponovo vraćao, ili me "izvodio" za rukav u dvorište da se protrčimo.

Za vreme rata osećao je opasnost. Bio je uznemiren i nije se odmicao od ulaznih vrata. On je predosećao "Oluju"... I, došao je taj dan.

”Pakujte stvari na traktor i u kolonu!", vikali su vojnici. "Preko Une, u Bosnu. Brže, brže..!"

I kao uznemireno stado ovaca, celo selo se sludilo.

"Ja nikud ne idem", kažem ženi.

"Bežimo, pobiće nas!", viče uspaničeno i širi plahtu po podu i na nju trpa sve što dohvati.

"Nosi belu tehniku na traktor", viče i zamotava televizor u ćebe. "Ištekaj belu tehniku, beno, i nosi. Što stojiš?!"

Viktor ulazi u kuću i pripija se uz mene.

"Isteraj ćenu da ne smeta. Pakuj najvrednije!", viče razbarušena.

Gledam je u čudu, paralisan. Viktor je tužno zacvileo i još jače se privio uz mene.

"Marš!", dreknula je. "Marš oboje!"

Sve se srušilo tog trena... Poveo sam Viktora u dvorište. Drhtao je i cvileo. "Ti si moje najvrednije", šaputao sam mu i grlio ga.

Belu tehniku sam uz zajedničko natezanje smestio na traktor. Onda sam otvorio obor i pustio svinje, odvezao kravu i konja, pustio živinu. Iz ostave sam poskidao kulen. Pola sam strpao u torbu, pola poslagao na ulaz za Viktora… U grudima sam osećao užaren kamen. "Čuvaj mi kuću, lepi moj”, milovao sam ga po glavi i plakao.

Viktor me je gledao u zenice. Za taj pogled nemam reči. On je žig na mojoj duši. Supruga je vikala sa prikolice:

"Jebo te ćeno! Bežimo!"

Seo sam na traktor i - to više nisam bio ja.

Stigli smo u Novu Pazovu kod Dušana. Nisam hteo da prijateljstvo pretvorim u obavezu. Posle nedelju dana otišli smo u Bač. Smestili smo se u napuštenu, vlažnu, staru kuću. Stvari su bile na podu, bela tehnika pod ćebetom, a nas dvoje - dve senke... Mrzeli smo se. Prestali smo i da jedemo zajedno. Ona je svaki dan nekud odlazila. Mislio sam da me vara. Osećao sam se bedno. Rano sam legao i još budan bi počeo da sanjam. U snovima sam bio kod kuće. Uvek sam nešto lepo sanjao i uvek je u snu bio moj sin i Viktor... Tako smo živeli šest godina. Jednog dana je u plahtu umotala svoje stvari i otišla. Laknulo mi je.

Saznao sam da je u selu ostao Ilija i još dvoje starih. Nekoliko porodica se vratilo. U srcu mi se rodila nada da ću ponovo živeti u svojoj kući. Radio sam sve moguće poslove. Kada sam uštedeo nešto malo para i sredio papire, odlazim u Hrvatsku.

Od uzbuđenja pri ulasku u selo mislio sam da ću umreti. Kuće kao avetinje. Dolazim do moje kuće. Bez prozora i vrata... kao lobanja. Ograda srušena. Dvorište zaraslo u korov. Jedva pomeram noge. Srce mi u grlu tuče. Prilazim ulazu. Na gomili prljavih krpa leži mršav, bolestan pas… bez oka... Zajedno smo zaurlali. Grlio sam ga i tepao: "Lepi moj, lepi moj..." Viktor je drhtao i cvileo isto kao kad sam ga ostavio. Iz oka su mu tekle suze... Posle nekoliko dana je uginuo.Ilija mi je pomogao da ostanem normalan. Sredili smo jednu sobu. Kuvali smo zajedno i jeli. Znao je trenutak kada će mi, nekako u dozama, ispričati šta se dogodilo u selu posle bežanja. Neki ljudi su sa kamionima dolazili u selo i skidali stolariju. Odnosili su i sve što je ostalo u kućama. Moj Viktor je branio kuću. Udarali su ga, ali on se nije pomerao od praga... Izbili su mu oko.

"Mislio sam da će uginuti posle vašeg odlaska", priča mi Ilija i uvek odmerava kako će da mi kaže.

"Dovukao je na ulaz tvoje stvari i na njima je ležao... Onaj kulen, što si mu ostavio, nije ni okusio."

Na Božinom licu se poigrava popodnevno januarsko sunce. Zagledan u dubinu svog zdenca, nastavlja drugim glasom:

”Prošle godine, kada sam sređivao papire za penziju, u Dvoru sretnem moju školsku drugaricu Evicu. Obradovala se što me vidi i pozvala me na kafu. Posle sam sve češće pronalazio razlog da idem u Dvor ne bi li je video. Živela je sama. Muž, Srbin, poginuo je na "međi", deca otišla u Nemačku… Kada se preseljavala kod mene, iz kola je iznela kuče:

"Božo, poklanjam ti Viktora, da nas čuva."


Nadica Janić

“Pazovačke novine”, februar 2007.

Sajt "Banija Online", 4. 8. 2020.

STV USA, 2022.

Časopis "Srpski krajevi" br 19/2020.

Sajt "Serbiaworld" 2020.

Sajt "Srpska dijaspora", 2020.

MOZAIK ZVAN ISTINA

Feljton

STRADALNICI (1)


Marko Tutuk, rođen u Pakracu 1934. godine, profesor fizike u penziji i bivši savetnik u Ministarstvu prosvete, kulture i sporta Republike Hrvatske, službujući u Zagrebu, Rijeci, Pakracu i Virovitici, kao hobi, sakupljao je istorijsku građu o zapadnoj Slavoniji. Uporedo je pisao dnevnik i beležio sećanja ljudi. Nije ni slutio u kom kontekstu će se taj materijal naći i da će biti oblikovan u knjigu «Moja zapadna Slavonija», koja nalazi mesto u bibliotekama mnogih naših iseljenika i izbeglica.

«Dok neka unutrašnja snaga ne pokrene čoveka, ni jedno delo ne nastaje. Da li je to neko preživljeno iskustvo koje nam je ostavilo pečat na duši, neostvarena želja, ili ljubav i sreća – čovek mora ono što nosi u duši, kao svoj usud, da podeli sa nekim», kaže Marko Tutuk.

Nekoliko puta u toku razgovora, Marko je napomenuo da ne propustim da napišem da mu se jave čitaoci na telefon ako imaju dokumentarnu građu o stradanju srpskog naroda u Hrvatskoj.
«Zločin je prikrivati zločin», kaže Marko. «Treba oprostiti, ali ne treba zaboraviti. U našem klubu radimo na tome da od mnoštva prikupljenog dokumentarnog materijala: priča, svedočenja, fotografija...napravimo mozaik, istiniti prikaz šta se dešavalo srpskom narodu u Hrvatskoj. Ako ne želite da eksponirate svoju životnu priču, svoje stradanje, svoj bol, a muči vas – zapišite to», poručuje Marko. «Pišite kako umete i kako osećate. Kada vas obuzme seta, a sećanje kao kamen leži na duši, prenesite ga na papir, zapakujte u koverat i sakrijte negde u ormaru. Naći će unuci – jednog dana. I znaće.»

Sagoreo sam kao Feniks i oživeo iz pepela

«Kada smo se nekako sredili i kada sam imao vremena da priberem misli i sistematizujem prikupljenu građu, knjiga je jednostavno «izletela» iz mene. Skoro u jednom dahu sam je napisao. Za to vreme, kao Feniks sagoreo sam na vlastitoj lomači i ponovo oživeo iz pepela svoje prošlosti», priča sa sigurnošću u glasu Marko Tutuk.

Knjigu nije pisao u prvom licu iako je autobiografska. «Sudbina glavnog junaka, sa simboličnim imenom Stojan, je sudbina svih Stojana koji su svoje živote poneli u koferima, na traktorima ili u najlon kesama po svetu», kaže Marko.

Marko sada živi novim životom. Ponosi se svojim ćerkama koje su specijalisti medicine u Londonu. Sa suprugom povremeno odlazi u London, a ovog leta, posle porodičnog odmora, u gostima - «na čuvanju» - su im male unuke. Na licu mu se očitava sreća.

Aktivno se bavi uređivačkim poslom u Književnom klubu «Branko Radičević» iz Beogada. Tehnički urednik je izdanja «Biblioteka istoriografija i sećanja». Član je istorijske sekcije Zavičajnog udruženja Slavonaca, potomaka i prijatelja Slavonaca. Svakodnevno je u kontaktu sa Maticom iseljenika i sakuplja istorijsku građu za 11. knjigu sa istorijskom tematikom o stradanju srpskog naroda u Hrvatskoj. Odaziva se na predavanja i skupove posvećene rešavanju problema izbeglica.

Hrabrost je priznati slabost

«Kroz ceo život nosio sam strah u sebi. Moja prevelika briga o porodici, o mojoj deci, o deci koju sam učio, bila je u stvari strah da im se nešto loše ne desi. To je slabost mnogih ljudi koji su preživeli teško detinjstvo, ratne strahote. Strah je i velika pokretačka snaga. Iz straha su nastala mnoga hrabra dela u odbrani onog što je najvrednije u životu – sloboda i dostojanstvo, da nam neko ne otme, ne zgazi...

Za vreme bombardovanja moja supruga je spavala na spratu u spavaćoj sobi, ja – u podrumu. Prestrašeni osmogodišnji dečak iz jasenovačkog logora oživo je u meni. Ne stidim se da kažem da sam tako sam, u nekoj drhtavici, misleći na svoje kćerke, koje su tada bile u Londonu, plakao.»

Detinjstvo gradi ličnost čoveka

«Za vreme drugog svetskog rata moja dva brata, sestra i ja bili smo u ustaškom logoru a roditelji deportovani na rad u Nemačku. To cepanje detinjih duša i vrisak, poslednji zagrljaj majke i očajni plač ne mogu rečima da opišem. To je osećaj koji se pritaji u vama, traje ceo život, i u nekim tenucima, kada se stvori «okidač», on se pokrene i izbije iz vas. To mi se dešava kada se rastajem sa ćerkama prilikom poseta. Pozdravljam se po nekoliko puta i plačem... Moje ćerke me razumeju.

U logoru sam se trudio da budem dobar, poslušan, ne bi li mojoj braći i sestri bilo dobro. Da bih spasao šestogodišnjeg brata i četvorogodišnju sestru od gladi, čistio sam izmet i tako dobijao krišku hleba više. Čuvali smo se međusobno – ali se nismo sačuvali.

U jednoj sobi pokrivenoj slamom, u izmetu su ležala bolesna deca, kosturi, na kojima su samo oči bile žive. U toj sobi, zvanoj «obor za bolesne», umrli su moj brat i sestra. U istim kolicima u kojima je ujutro dovežen hleb, odvožena su mrtva deca.

Kada smo izbegli iz Slavonije, radio sam sve moguće poslove po tuđim kućama, jedino što nisam krao, da bih izdržavao porodicu. Opet sam postao «poslušnik», utučen, prestrašen od svačega... Imam izuzetnu suprugu, diplomiranog defektologa. Da nije dominantna i da me ne razume, ne bih imao snage da prevazilazim psihička stanja u koja zapadam kad god imam neki veći problem.»


Nadica Janić

«Pazovačke novine», septembar 2006.

OPOMENA

Priče iz Usnulog grada (10)


Sahranjena je jedna devojčica. Imala je sedamnaest godina. Umrla je na pragu proleća.

U očima devojčica koje su mi saopštile smrt svoje drugarice, videla sam užas, strah i tugu - istovremeno: najsuroviji osećaj koji prati saznanje o Smrti. Videla sam opomenu Života.

U malom mestu sve se brzo sazna, glasine se šire - oduzima se, dodaje se... Istina dobija novo lice, a pamti se onoliko dugo koliko nas tema priče dotakne.

"Bila je divna devojčica", govore. "Bila je nekako odsutna. Bila je..."

Da li je važno šta je bila? Sve devojčice su divne. Sve devojčice su srećne. I treba da su srećne u spoznaji lepote prve ljubavi, punoće ženstvenosti i putenosti.

Opsednuta demonom ovog vremena, podlegla iskušenju bekstva u lažni raj, jedna devojčica se jednog martovskog jutra, u tuđoj kući, u tuđoj postelji, nije probudila.

Želela je više od sreće.

Nadica Janić

"Pazovačke novine", mart - april 2006.

RUŽA

Priče iz Usnulog grada (9)

Tetka Ruža i teča Raja su pola veka živeli u najlepšem braku za koji sam znala. Ljubav u njihovom domu je bila vidljiva u svemu. Živeli su za sklad, mir i lepotu koja jedino iz ljubavi proističe.

Tetka se razbolela. Teško. Obilazila sam ih, a oni su imali snage i ljubavi prema meni da me dočekaju s posluženjem, uredni, dostojanstveni. Tetka bi ustala iz postelje i u fotelji, u dugoj haljini od svile, čekala posetu. Teča - u odelu, dremljiv, na kauču. Prigušena svetlost. Prostor ispunjen slikama, knjigama i njima dragim predmetima.

Tetka je umrla tiho, dostojanstveno, kako je i živela. Ali za teču, ona je bila tu, pored njega. Jedino umor u pogledu i glasu je odavao duboku tugu koja se pritajila.

Često ga nisam nalazila kod kuće. «Imam veliku obavezu, sređujem nešto!», skoro ljutito bi objašnjavao svoje duge izlaske u grad. «Vidimo se na četrdeset dana mojoj Ruži, dotle nemoj dolaziti.»

Došla sam u zakazano vreme i malobrojna rodbina se okupila u starinskoj kući. To više nije bila ista kuća. Okupana svetlošću sveća, puna cveća. Gostinjska soba ispražnjena, sveže okrečena. Samo nekoliko slika i postavljen sto.

Sela sam pored teče i nisam mogla ni u koga da pogledam. Shvatila sam zašto je odlazio u grad.

Svileni stolnjak, zlatni escajg i tanjiri od prozirnog porcelana sa oslikanom ružom. Elegantan kelner počeo je da služi. Pogledala sam teču. To više nije bio on.

Kelner sipa zlatnu supu na crvenu ružu.

«Hvala, meni nemojte sipati», tiho reče teča kelneru.

Pogledao me je.
«Ona više nije ovde», šapnuo mi je i sagnuo glavu, a suze su, kao rosa, niz zemljano lice padale na crvenu ružu u porcelanskom tanjiru.

Posle nekoliko dana umro je i teča Raja.


Nadica Janić

Objavljeno u časopisu "Pazovačko ogledalo", jul 2006.

OČI BOJE NADE

Priče iz Usnulog grada (8)


Na velikom imanju, u vili pored Dunava, živi mladić sa najlepšim osmehom. Ima oči boje neba ili mora, oči boje slobode...ili nade.

Ime mu je Dejan, ali on ne može da ga izgovori.

Mladić plavih očiju u invalidskim kolicima provodi svoj život. On ne može svoje misli i tajne želje da iskaže u dnevniku, on ne može... mnogo toga ne može.

Mladić plavih očiju uspeo je da upozna lepotu čitanja. Reč – iz koje je sve postalo – za njega je postala – sve. Ali reči su u njemu. Ono što bi nam on rekao rasteralo bi našu bezrazložnu patnju. Njegove reči, da imaju snagu zvuka, prodrle bi u naša čula kao muzika sfera i probudile osećaj blaženstva postojanja.

Mladić plavih očiju ima večiti osmeh na licu. Uvek drugačiji. Ima nekada i tužan osmeh – ali je osmeh...

U zenicama njegovih očiju videla sam dubinu života, tačku koja nas privlači i koja nas odbija, tačku smisla i besmisla postojanja, tačku ka kojoj svi idemo – dok u nju ne utonemo.

Nadica Janić

"Pazovačke novine", avgust 2005.

LARA

Priče iz Usnulog grada (7)


Već dugi niz godina, na Badnje veče je nalazila izgovor da vrlo rano ode u postelju. Ritual nije menjala. Čitala je isto poglavlje romana «Doktor Živago» i slušala istu melodiju «Večernji zvon».

Na Badnje veče verovala je u ljubav više nego drugih večeri, mnogo više, onoliko koliko joj je sa godinama nedostajala. Iz sećanja nije mogla ništa da izbriše – a želela je; iz sećanja nije mogla ništa da oživi – a želela je. Prihvatila je to, i – počela da živi tuđe živote.

Na Badnje veče mogla je da bude samo Lara. Zamišljala je snegom zavejan dvorac. Ispod krznenog pokrivača On je drži u krilu, ušuškanu. Tiho joj peva «Večernji zvon»... U iščekivanju sreće, za koju je verovala da postoji, ušuškala bi se u jastučiće sa nekim posebnim blaženstvom u duši. Utonula bi u san, uvek isti san, a «Večernji zvon» bi kao eho još čula.

Prostrana soba, skromna. Odsjaji vatre po zidu. Uvek je u istoj haljini, dugoj, od somota. Sedi pored njega. Ne vidi ga, samo ga čuje. Miriše na lavandu i priča tiho. Glas mu je kao muzika. Ime joj izgovara nežno i razvučeno, mazno. Želi da mu vidi oči...

Prasak petardi. Sanjivo protresa jastučiće koji mirišu na lavandu, ponovo pušta «Večernji zvon», a u mislima pravi plan za božićni ručak .»Mora biti gotov vrlo rano, šapuće, da me sreća prati cele godine. A oči... videću mu oči...za Božić.»

Kada ne bi u to verovala – prestala bi da sanja.


Nadica Janić

Objavljeno : "Pazovačke novine", decembar - januar 2005/2006.

STV USA, januar 2020.

BADNJE VEČE

Priče iz Usnulog grada (6)

"Čežnja"
(kolaž - koža na lesonitu; 50 x 50 cm)
Autor: Nadica Janić

DNEVNIK SNOVA I SEĆANJA

Na Badnje veče osećao je potrebu za osamljivanjem i nalazio je izgovor da ode u vikend kuću na obali Dunava. Vreva u gradu, euforičnost i ceremonijalnost božićnih praznika ga je zamarala i želeo je da se prepusti svojim mislima.

Već godinama je imao isti ritual. Prvo bi naložio peć, protresao jastučiće koji su mirisali na lavandu, pustio muziku, a potom, udobno ušuškan, uzimao je već požutelu svesku na kojoj je pisalo «Dnevnik snova i sećanja». Nije ga često pisao zato što nije želeo mnogo toga da se seća; a nije često ni sanjao. Sadašnjost mu je bila nezanimljiva, a i tu dimenziju vremena nije priznavao. Budućnost je izjednačavao sa snovima koje je beležio samo iz jednog razloga: da pronikne u tajnu uvek istog sna, u stvari detalja tog sna.

Slušao je melodiju «Večernji zvon» i posmatrao odsjaj vatre po zidu. Sećanja su navirala. Obuzimalo ga je neko blaženstvo i neosetno je utonuo u san. Pored njega sedi Ona, u istoj haljini, dugoj, od somota. Govori tiho. Glas joj zvuči kao muzika. Ime mu izgovara meko, mazno. Približio joj se. Miriše na lavandu...

Rasanilo ga je pucketanje vatre u peći. «Zašto joj nikada ne vidim oči?», šaputao je. San je pretvorio u sećanje i počeo da piše:
«Posle filma «Doktor Živago», koga smo gledali u kinoteci, pozvala me je u svoju kuću na Badnje veče. To veče, u dugoj haljini od somota, u odsjaju vatre, bila je najlepša... Pustila je melodiju «Večernji zvon». Dolivala mi je crno vino i male mirišljave božićne kolačiće stavljala u usta. Nežnim prstima je brilasa šećer sa mojih usana. Ćutala je, a ja sam pričao, pričao... Samo me je gledala duboko u oči i ponekad bih primetio čudne iskrice u njenim zenicama...»

Ujutro je već bio u njenoj kući. Obasjana svetlošću, mirisala je na supu i česnicu.

«Rano ćemo ručati, a onda zajedno idemo u vikendicu», tiho i mazno joj je predložio, zagledan duboko u njene oči.

LARA

Već dugi niz godina, na Badnje veče je nalazila izgovor da vrlo rano ode u postelju. Ritual nije menjala. Čitala je isto poglavlje romana «Doktor Živago» i slušala istu melodiju «Večernji zvon».

Na Badnje veče verovala je u ljubav više nego drugih večeri, mnogo više, onoliko koliko joj je sa godinama nedostajala. Iz sećanja nije mogla ništa da izbriše – a želela je; iz sećanja nije mogla ništa da oživi – a želela je. Prihvatila je to, i – počela da živi tuđe živote.

Na Badnje veče mogla je da bude samo Lara. Zamišljala je snegom zavejan dvorac. Ispod krznenog pokrivača On je drži u krilu, ušuškanu. Tiho joj peva «Večernji zvon»... U iščekivanju sreće, za koju je verovala da postoji, ušuškala bi se u jastučiće sa nekim posebnim blaženstvom u duši. Utonula bi u san, uvek isti san, a «Večernji zvon» bi kao eho još čula.

Prostrana soba, skromna. Odsjaji vatre po zidu. Uvek je u istoj haljini, dugoj, od somota. Sedi pored njega. Ne vidi ga, samo ga čuje. Miriše na lavandu i priča tiho. Glas mu je kao muzika. Ime joj izgovara nežno i razvučeno, mazno. Želi da mu vidi oči...

Prasak petardi. Sanjivo protresa jastučiće koji mirišu na lavandu, ponovo pušta «Večernji zvon», a u mislima pravi plan za božićni ručak .»Mora biti gotov vrlo rano, šapuće, da me sreća prati cele godine. A oči... videću mu oči...za Božić.»

Kada ne bi u to verovala – prestala bi da sanja.


Nadica Janić

Objavljeno: "Pazovačke novine", decembar - januar 2005/2006.
STV USA, januar 2020.

BELI ŠAL

Priče iz Usnulog grada (5)


Nađa je živela u naizgled srećnom braku. Bila je ćutljiva i uvek zamišljena, zagledana u nešto nestvarno.

Imala je neobičan hobi. Uživala je u dodiru vune, u njenom mirisu posle pranja u «Nili», u toplini koju je osećala kada ispleteni šal prisloni na obraz.

Njeni šalovi su uvek bili «klot», vazdušasti, meki. Poklanjala ih je ili parala, pa ponovo plela. Uplitala je u njih svoje misli koje su se sa svakom petljom vraćale iz davne zimske noći kada je nebo trepnulo i jedna zvezda zauvek nestala.

Imala je dvadeset godina. On – mnogo više. Posle izlaska u pozorište dopratio bi je do kuće. Uvek su se dugo rastajali, kao da je zauvek, zagledani duboko u oči, sa isprepletenim prstima na njegovim grudima.

«Hladno mi je», šapnula je drhtavo i za tren se našla ušuškana ispod njegovog «grombi» kaputa. Lice joj je utonulo u meki, mirišljavi, beli šal. Pripijena, slušala je otkucaje njegovog srca i osetila neizrecivu sreću i toplinu u duši. Poželela je da taj trenutak večito traje.

Od Nekog prizvana, podigla je glavu. Nebo je trepnulo i jedna zvezda je padala. On je imao zatvorene oči i čudan grč na licu...

Dok je prislanjala beli šal na obraz, uvek se pitala: Da je i on video zvezdu koja pada, možda bi sve drugačije bilo.

U istom gradu, u domu za stare, penzionisani profesor, gospodin Milan, uvek je nosio beli šal. Ceo život proživeo je sam, sa svojim snom. Ovog proleća, Nađa je dobila poziv iz doma da preuzme njegove stvari, njoj upućene: kartonsku kutiju sa neposlatim pismima, njenu uramljenu fotografiju i beli vuneni šal...

Zauvek je odložila pletaće igle i belo pletivo. Večeri je provodila pored prozora zagledana u krošnju breze. U ehu večernjih zvona, kada se zvuk i poslednji treptaji svetlosti pretvaraju u večnost, prepoznavala je otkucaje njegovog srca.


Nadica Janić

"Pazovačke novine", jul - avgust 2006.

POSLEDNJA ŠETNJA

Priče iz Usnulog grada (4)


Već duže vreme gospodin Milan, penzionisani profesor, primećivao je da se oko njega dešavaju neke čudne promene. «Tako nikada nije bilo», ponavljao je u sebi i tragao za uzrocima tih promena, ali bezuspešno. Na primer: dan je postao kratak, a noć mnogo duža. Gledao je na sat, pogotovu noću. Sve je bilo u redu, ali, noći nikada kraja.

Svaki dan je odlazio u centar grada. Oblačio je odelo za šetnju ili odelo za izlazak u pozorište i isčuđavao se. Pantalone su postajale sve duže, a sakoi širi. Što je najgore – ulice su postale mnogo duže. Proveravao je sve. Zgrade su tu, raskrsnice na broju, ali kraj ulice je postajao sve dalji. Nikad stići.

Gospodin Milan je živeo u istoj kući gde su ceo svoj život proživeli i njegovi roditelji. U njoj se rodio, oženio, podizao sina. Supruga mu je umrla mlada, kada je sin imao tri godine. Posvetio se profesiji i svom sinu. Posle završenih studija arhitekture, sin je otišao u Ameriku. A godine su prolazile... Odlazak u penziju i - u samoću. Trudio se da živi urednim i zdravim životom ne bi li doživeo povratak sina i unučadi.

Kada bi se posle redovne šetnje vraćao kući, primećivao je neke neobične pojave. Kuća nije uvek bila u istoj ulici. Primetivši to, nosio je svoju adresu u džepu, pa bi kuću taksista pronašao. A i u kući se dešavalo nešto čudno. Sobe su postale tesne, tavanice niže, teško je disao. Imao je potrebu da beži iz tog prostora koji mu je budio strašnu slutnju.

Odlazio je sve ređe u pozorište, bioskop ili u restoran. Očekivao je da će nekog poznatog sresti, da će mu neko pružiti ruku i pozvati ga na kafu... Ničiji pogled, već davno, nije se zaustavio na njemu.

Nekada je odlazio kod prijatelja, sada upokojenih. Ipak, samoća mu je postala nekako prirodna. Navikao se. Sin se povremeno javljao telefonom i te trenutke radosti delio je, u mislima, sa svojom prijateljicom iz davnih dana, sa Nađom, koja mu je podarila trenutke najčistije ljubavi i nežnosti. Njena uramljena fotografija mu je bila jedino društvo, a pored nje je bila zatvorena kartonska kutija sa prorezom i ispisanom njenom adresom. Pisao joj je pisma i ubacivao u «poštu». Pisao joj je o svojoj patnji, pisao joj je i pesme, pisao joj je i o promenama koje uočava ...Otvarao je dušu i sve iz nje «zatvarao» u koverat, sa olakšanjem. «Saznaće jednom, i oprostiće mi», šaputao je dok je ubacivao pismo u «poštu», i osećao je neku blagost i sreću u srcu.
Sve bi bilo u redu, da oko njega nisu nastajale te čudne promene. Najčudnija stvar se desila jednog prolećnog dana. Taksista ga je dopratio do vrata kuće. Kuća otvorena. U fotelji sedi mlad gospodin koji mu se učini poznat.

«Sve sam sredio, samo da se spakuješ», umesto pozdrava, nervoznim glasom reče mladi gospodin.

«Ali, ko ste Vi, molim Vas?», uplašeno upita stari gospodin mladog nepoznatog muškarca.

«Zato i ideš tamo!», hladno, više za sebe, odgovori elegantan mladi gospodin.

Iz luksuznih kola gospodin Milan je detinjim pogledom radoznalo posmatrao odnekud poznate ulice koje su tako brzo izmicale. U krilu je stiskao zatvorenu kartonsku kutiju sa prorezom i uramljenu fotografiju. Pri pakovanju, mladi gospodin je ipak popustio:

«Drži ovo! Neću da grešim dušu.»

U dugim noćima, u domu za stare, gospodin Milan je budan sanjao prolećni dan kada ga je jedan lep, mlad gospodin, koji reče da je njegov sin, kolima prošetao kroz grad. Ničega se više nije sećao o čemu bi sanjao.


Nadica Janić

"Pazovačke novine", septembar 2006.

IZA DUGE

Priče iz Usnulog grada (3)

Imao je oči srne i pogled poput dodira somota, setan glas i tajnu u osmehu. Imala je svetlost u očima i pogled ranjene ptice. Mirisala je na vetar i skrivala vatru u kosi. Živeli su na istoj obali reke, ali u dva vremena i na različitoj strani duge.

Verovao je da će stići do nje, mada se duga sve ređe pojavljivala i sve brže nestajala. A ona ga je čekala i u drugom svom životu, i bila sve tužnija i umornija. Zajedno su bili samo u mislima. On je znao kada je ona tužna. Ona je osećala njegove misli.

Avgustovsko veče. Spremala se oluja. Sedela je pored otvorenog prozora. Topao vetar doneo je miris slutnje... Prve kapi kiše ličile su na suze.

Ulicom užurbano nestaju koraci. Topao vetar kao čežnja. Osetio je njen miris i iznenadnu sreću. Usporio je korak. Kiša je kao eliksir klizila niz njegovo lice. Ispunjavala ga je beskrajna nada.

Nije zatvorila prozor. Kiša je padala na njeno lice i stapale se sa suzama. Znala je da to on hoda na kiši – a duga se neće pojaviti.

Bljesak munje i daleka grmljavina... Svetlost u njenim očima se ugalila.

Nadica Janić

"Pazovačke novine", avgust 2005.

LJUDSKA BILJKA

Foto: Internet

Priče iz Usnulog grada (2)

Volela ga je kao što se voli muzika. Posvećeno. Celim bićem. Prožimao je njena čula čudesnom energijom kojom je zračila. Nije ga viđala, ali je njegov lik uvek bio pred njenim očima.

Bio je svetlost njenih noći. Čekala je san i njihov susret. Vodila ga je sa sobom u svoje tajne odaje duše – i tu je bio samo njen. Treperavi trenuci ljubavi u onostranoj stvarnosti...

Pokušavala je da ponovo preživi san, prepričavala je sebi svaki trenutak, tumačila značenje i čekala noć za koju se spremala kao za njihov prvi susret.

Usledio je san u kome je nemo gleda. Prilazi mu nežno i pruža mu ruke, ali njegov lik nestaje u izmaglici. Susret na mostu. Nebo i reka sivi, spojeni. On - starac asketskog izgleda, je gleda. Prilazi mu i ljubi mu lice. Iz njegovih očiju potekoše suze.

Ujutro je bila umorna i tužna. «To nije dobro», govorila je sebi, «To nije on. Ne sme...»
Zazvonio je telefon. Njegov drhtav glas i surova istina sledili su joj telo... Nije plakala.

Nastavila je da živi kao biljka, ljudska biljka željna svetlosti. Dugo nije smela da zaspi. Plašila se snova i susreta sa njim u mračnim odajama svoje duše.


Nadica Janić 

Objavljeno u časopisu "Pazovačke novine", februar 2006.

BALADA O ISKRI I NEVIDLJIVOM

Priče iz Usnulog grada (1)

"Uzlet"
(frotaž - otisak plavog irisa; 30 x 25 cm)
 Autor: Nadica Janić

U jednom gradu, gde je vreme stalo, živi čovek sa praznim srcem. Oblači se u tugu i hoda kao vetar. Nekada postaje nevidljiv i tako lakše, među ljudima, traži svoju izgubljenu dušu. Već je na pragu starosti i prazninu u srcu sve teže podnosi. Odelo od tuge mu je postalo tesno i ružno. Sve češće je nevidljiv jer se stidi praznine u sebi i pohabanosti svojih osećanja.

Bila je najmanja zvezda na nebu. Zbog svoje sićušnosti lako se spuštala na Zemlju i ponovo uzdizala. Volela je ljude, i kome bi se zagledala u oči poklanjala je nebeski sjaj. A ljudi bi postajali srećni, ne znajući zašto. Na jednom svom putu između Neba i Zemlje, u pustoj ulici predgrađa, videla je čudnog čoveka obasjanog mesečinom.

«Ko si ti? Zašto plačeš?», tiho ga je oslovila i pružila mu toplu, nežnu ruku. Čovek je zadrhtao i pogledao je očima prestrašene, ranjene srne. «Lep si najtužniji čoveče», šapnula mu je u srce i dotakla usnama, kao lahor, njegove naborane obraze...

Zvala se Iskra. Oblačila je haljine satkane od mesečevog sjaja. U očima je imala iskrice sa svake zvezde i mirisala je na jutro i bele ljiljane.

Čovek sa praznim srcem, osetivši noćni lahor na licu, zagledan u neobičnu zvezdu, poželeo je da se raduje, da voli, da se smeje. I dok ga je Iskra zaneseno gledala, čovek u odelu od tuge, pohlepno joj je ukrao sve iskrice iz očiju, pustio joj ruku i nestao. Čula je samo šum vetra...

Nikada se više nije spuštala na Zemlju. Iz njenih praznih očiju svake letnje noći pada rosa. Jutra mirišu na nju i bele ljiljane. Nevidljivi čovek je iskrice zamenio za dukate – i postao još nesrećniji. Za vreme letnjih noći, luta praznog srca i ne zna da li on to plače ili rosa pada na njegovo lice.

Nadica Janić

Objavljeno:

"Pazovačke novine", decembar 2006.
STIHOR REČI, 2015.