LJUDSKA BILJKA

Foto: Internet

Priče iz Usnulog grada (2)

Volela ga je kao što se voli muzika. Posvećeno. Celim bićem. Prožimao je njena čula čudesnom energijom kojom je zračila. Nije ga viđala, ali je njegov lik uvek bio pred njenim očima.

Bio je svetlost njenih noći. Čekala je san i njihov susret. Vodila ga je sa sobom u svoje tajne odaje duše – i tu je bio samo njen. Treperavi trenuci ljubavi u onostranoj stvarnosti...

Pokušavala je da ponovo preživi san, prepričavala je sebi svaki trenutak, tumačila značenje i čekala noć za koju se spremala kao za njihov prvi susret.

Usledio je san u kome je nemo gleda. Prilazi mu nežno i pruža mu ruke, ali njegov lik nestaje u izmaglici. Susret na mostu. Nebo i reka sivi, spojeni. On - starac asketskog izgleda, je gleda. Prilazi mu i ljubi mu lice. Iz njegovih očiju potekoše suze.

Ujutro je bila umorna i tužna. «To nije dobro», govorila je sebi, «To nije on. Ne sme...»
Zazvonio je telefon. Njegov drhtav glas i surova istina sledili su joj telo... Nije plakala.

Nastavila je da živi kao biljka, ljudska biljka željna svetlosti. Dugo nije smela da zaspi. Plašila se snova i susreta sa njim u mračnim odajama svoje duše.


Nadica Janić 

Objavljeno u časopisu "Pazovačke novine", februar 2006.