BALADA O ISKRI I NEVIDLJIVOM

Priče iz Usnulog grada (1)

"Uzlet"
(frotaž - otisak plavog irisa; 30 x 25 cm)
 Autor: Nadica Janić

U jednom gradu, gde je vreme stalo, živi čovek sa praznim srcem. Oblači se u tugu i hoda kao vetar. Nekada postaje nevidljiv i tako lakše, među ljudima, traži svoju izgubljenu dušu. Već je na pragu starosti i prazninu u srcu sve teže podnosi. Odelo od tuge mu je postalo tesno i ružno. Sve češće je nevidljiv jer se stidi praznine u sebi i pohabanosti svojih osećanja.

Bila je najmanja zvezda na nebu. Zbog svoje sićušnosti lako se spuštala na Zemlju i ponovo uzdizala. Volela je ljude, i kome bi se zagledala u oči poklanjala je nebeski sjaj. A ljudi bi postajali srećni, ne znajući zašto. Na jednom svom putu između Neba i Zemlje, u pustoj ulici predgrađa, videla je čudnog čoveka obasjanog mesečinom.

«Ko si ti? Zašto plačeš?», tiho ga je oslovila i pružila mu toplu, nežnu ruku. Čovek je zadrhtao i pogledao je očima prestrašene, ranjene srne. «Lep si najtužniji čoveče», šapnula mu je u srce i dotakla usnama, kao lahor, njegove naborane obraze...

Zvala se Iskra. Oblačila je haljine satkane od mesečevog sjaja. U očima je imala iskrice sa svake zvezde i mirisala je na jutro i bele ljiljane.

Čovek sa praznim srcem, osetivši noćni lahor na licu, zagledan u neobičnu zvezdu, poželeo je da se raduje, da voli, da se smeje. I dok ga je Iskra zaneseno gledala, čovek u odelu od tuge, pohlepno joj je ukrao sve iskrice iz očiju, pustio joj ruku i nestao. Čula je samo šum vetra...

Nikada se više nije spuštala na Zemlju. Iz njenih praznih očiju svake letnje noći pada rosa. Jutra mirišu na nju i bele ljiljane. Nevidljivi čovek je iskrice zamenio za dukate – i postao još nesrećniji. Za vreme letnjih noći, luta praznog srca i ne zna da li on to plače ili rosa pada na njegovo lice.

Nadica Janić

Objavljeno:

"Pazovačke novine", decembar 2006.
STIHOR REČI, 2015.