Priče iz Usnulog grada (4)
Već duže vreme gospodin Milan, penzionisani profesor, primećivao je da se oko njega dešavaju neke čudne promene. «Tako nikada nije bilo», ponavljao je u sebi i tragao za uzrocima tih promena, ali bezuspešno. Na primer: dan je postao kratak, a noć mnogo duža. Gledao je na sat, pogotovu noću. Sve je bilo u redu, ali, noći nikada kraja.
Svaki dan je odlazio u centar grada. Oblačio je odelo za šetnju ili odelo za izlazak u pozorište i isčuđavao se. Pantalone su postajale sve duže, a sakoi širi. Što je najgore – ulice su postale mnogo duže. Proveravao je sve. Zgrade su tu, raskrsnice na broju, ali kraj ulice je postajao sve dalji. Nikad stići.
Gospodin Milan je živeo u istoj kući gde su ceo svoj život proživeli i njegovi roditelji. U njoj se rodio, oženio, podizao sina. Supruga mu je umrla mlada, kada je sin imao tri godine. Posvetio se profesiji i svom sinu. Posle završenih studija arhitekture, sin je otišao u Ameriku. A godine su prolazile... Odlazak u penziju i - u samoću. Trudio se da živi urednim i zdravim životom ne bi li doživeo povratak sina i unučadi.
Kada bi se posle redovne šetnje vraćao kući, primećivao je neke neobične pojave. Kuća nije uvek bila u istoj ulici. Primetivši to, nosio je svoju adresu u džepu, pa bi kuću taksista pronašao. A i u kući se dešavalo nešto čudno. Sobe su postale tesne, tavanice niže, teško je disao. Imao je potrebu da beži iz tog prostora koji mu je budio strašnu slutnju.
Odlazio je sve ređe u pozorište, bioskop ili u restoran. Očekivao je da će nekog poznatog sresti, da će mu neko pružiti ruku i pozvati ga na kafu... Ničiji pogled, već davno, nije se zaustavio na njemu.
Nekada je odlazio kod prijatelja, sada upokojenih. Ipak, samoća mu je postala nekako prirodna. Navikao se. Sin se povremeno javljao telefonom i te trenutke radosti delio je, u mislima, sa svojom prijateljicom iz davnih dana, sa Nađom, koja mu je podarila trenutke najčistije ljubavi i nežnosti. Njena uramljena fotografija mu je bila jedino društvo, a pored nje je bila zatvorena kartonska kutija sa prorezom i ispisanom njenom adresom. Pisao joj je pisma i ubacivao u «poštu». Pisao joj je o svojoj patnji, pisao joj je i pesme, pisao joj je i o promenama koje uočava ...Otvarao je dušu i sve iz nje «zatvarao» u koverat, sa olakšanjem. «Saznaće jednom, i oprostiće mi», šaputao je dok je ubacivao pismo u «poštu», i osećao je neku blagost i sreću u srcu.
Sve bi bilo u redu, da oko njega nisu nastajale te čudne promene. Najčudnija stvar se desila jednog prolećnog dana. Taksista ga je dopratio do vrata kuće. Kuća otvorena. U fotelji sedi mlad gospodin koji mu se učini poznat.
«Sve sam sredio, samo da se spakuješ», umesto pozdrava, nervoznim glasom reče mladi gospodin.
«Ali, ko ste Vi, molim Vas?», uplašeno upita stari gospodin mladog nepoznatog muškarca.
«Zato i ideš tamo!», hladno, više za sebe, odgovori elegantan mladi gospodin.
Iz luksuznih kola gospodin Milan je detinjim pogledom radoznalo posmatrao odnekud poznate ulice koje su tako brzo izmicale. U krilu je stiskao zatvorenu kartonsku kutiju sa prorezom i uramljenu fotografiju. Pri pakovanju, mladi gospodin je ipak popustio:
«Drži ovo! Neću da grešim dušu.»
U dugim noćima, u domu za stare, gospodin Milan je budan sanjao prolećni dan kada ga je jedan lep, mlad gospodin, koji reče da je njegov sin, kolima prošetao kroz grad. Ničega se više nije sećao o čemu bi sanjao.
Nadica Janić
Već duže vreme gospodin Milan, penzionisani profesor, primećivao je da se oko njega dešavaju neke čudne promene. «Tako nikada nije bilo», ponavljao je u sebi i tragao za uzrocima tih promena, ali bezuspešno. Na primer: dan je postao kratak, a noć mnogo duža. Gledao je na sat, pogotovu noću. Sve je bilo u redu, ali, noći nikada kraja.
Svaki dan je odlazio u centar grada. Oblačio je odelo za šetnju ili odelo za izlazak u pozorište i isčuđavao se. Pantalone su postajale sve duže, a sakoi širi. Što je najgore – ulice su postale mnogo duže. Proveravao je sve. Zgrade su tu, raskrsnice na broju, ali kraj ulice je postajao sve dalji. Nikad stići.
Gospodin Milan je živeo u istoj kući gde su ceo svoj život proživeli i njegovi roditelji. U njoj se rodio, oženio, podizao sina. Supruga mu je umrla mlada, kada je sin imao tri godine. Posvetio se profesiji i svom sinu. Posle završenih studija arhitekture, sin je otišao u Ameriku. A godine su prolazile... Odlazak u penziju i - u samoću. Trudio se da živi urednim i zdravim životom ne bi li doživeo povratak sina i unučadi.
Kada bi se posle redovne šetnje vraćao kući, primećivao je neke neobične pojave. Kuća nije uvek bila u istoj ulici. Primetivši to, nosio je svoju adresu u džepu, pa bi kuću taksista pronašao. A i u kući se dešavalo nešto čudno. Sobe su postale tesne, tavanice niže, teško je disao. Imao je potrebu da beži iz tog prostora koji mu je budio strašnu slutnju.
Odlazio je sve ređe u pozorište, bioskop ili u restoran. Očekivao je da će nekog poznatog sresti, da će mu neko pružiti ruku i pozvati ga na kafu... Ničiji pogled, već davno, nije se zaustavio na njemu.
Nekada je odlazio kod prijatelja, sada upokojenih. Ipak, samoća mu je postala nekako prirodna. Navikao se. Sin se povremeno javljao telefonom i te trenutke radosti delio je, u mislima, sa svojom prijateljicom iz davnih dana, sa Nađom, koja mu je podarila trenutke najčistije ljubavi i nežnosti. Njena uramljena fotografija mu je bila jedino društvo, a pored nje je bila zatvorena kartonska kutija sa prorezom i ispisanom njenom adresom. Pisao joj je pisma i ubacivao u «poštu». Pisao joj je o svojoj patnji, pisao joj je i pesme, pisao joj je i o promenama koje uočava ...Otvarao je dušu i sve iz nje «zatvarao» u koverat, sa olakšanjem. «Saznaće jednom, i oprostiće mi», šaputao je dok je ubacivao pismo u «poštu», i osećao je neku blagost i sreću u srcu.
Sve bi bilo u redu, da oko njega nisu nastajale te čudne promene. Najčudnija stvar se desila jednog prolećnog dana. Taksista ga je dopratio do vrata kuće. Kuća otvorena. U fotelji sedi mlad gospodin koji mu se učini poznat.
«Sve sam sredio, samo da se spakuješ», umesto pozdrava, nervoznim glasom reče mladi gospodin.
«Ali, ko ste Vi, molim Vas?», uplašeno upita stari gospodin mladog nepoznatog muškarca.
«Zato i ideš tamo!», hladno, više za sebe, odgovori elegantan mladi gospodin.
Iz luksuznih kola gospodin Milan je detinjim pogledom radoznalo posmatrao odnekud poznate ulice koje su tako brzo izmicale. U krilu je stiskao zatvorenu kartonsku kutiju sa prorezom i uramljenu fotografiju. Pri pakovanju, mladi gospodin je ipak popustio:
«Drži ovo! Neću da grešim dušu.»
U dugim noćima, u domu za stare, gospodin Milan je budan sanjao prolećni dan kada ga je jedan lep, mlad gospodin, koji reče da je njegov sin, kolima prošetao kroz grad. Ničega se više nije sećao o čemu bi sanjao.
Nadica Janić
"Pazovačke novine", septembar 2006.
.JPG)
2 коментара:
Dirljiva priča...Usamljenost i starost su teški i većinu nas čeka sudbina, ista ili slična sudbini lika iz ove divne priče.
Kažu, od rođenja starimo. Samo, to primetimo tek pri kraju životnog puta.
Starost, ma koliko se trudili da je učinimo lepom, je uvek tužna.
Постави коментар