RUŽA

Priče iz Usnulog grada (9)

Tetka Ruža i teča Raja su pola veka živeli u najlepšem braku za koji sam znala. Ljubav u njihovom domu je bila vidljiva u svemu. Živeli su za sklad, mir i lepotu koja jedino iz ljubavi proističe.

Tetka se razbolela. Teško. Obilazila sam ih, a oni su imali snage i ljubavi prema meni da me dočekaju s posluženjem, uredni, dostojanstveni. Tetka bi ustala iz postelje i u fotelji, u dugoj haljini od svile, čekala posetu. Teča - u odelu, dremljiv, na kauču. Prigušena svetlost. Prostor ispunjen slikama, knjigama i njima dragim predmetima.

Tetka je umrla tiho, dostojanstveno, kako je i živela. Ali za teču, ona je bila tu, pored njega. Jedino umor u pogledu i glasu je odavao duboku tugu koja se pritajila.

Često ga nisam nalazila kod kuće. «Imam veliku obavezu, sređujem nešto!», skoro ljutito bi objašnjavao svoje duge izlaske u grad. «Vidimo se na četrdeset dana mojoj Ruži, dotle nemoj dolaziti.»

Došla sam u zakazano vreme i malobrojna rodbina se okupila u starinskoj kući. To više nije bila ista kuća. Okupana svetlošću sveća, puna cveća. Gostinjska soba ispražnjena, sveže okrečena. Samo nekoliko slika i postavljen sto.

Sela sam pored teče i nisam mogla ni u koga da pogledam. Shvatila sam zašto je odlazio u grad.

Svileni stolnjak, zlatni escajg i tanjiri od prozirnog porcelana sa oslikanom ružom. Elegantan kelner počeo je da služi. Pogledala sam teču. To više nije bio on.

Kelner sipa zlatnu supu na crvenu ružu.

«Hvala, meni nemojte sipati», tiho reče teča kelneru.

Pogledao me je.
«Ona više nije ovde», šapnuo mi je i sagnuo glavu, a suze su, kao rosa, niz zemljano lice padale na crvenu ružu u porcelanskom tanjiru.

Posle nekoliko dana umro je i teča Raja.


Nadica Janić

Objavljeno u časopisu "Pazovačko ogledalo", jul 2006.