MAJKA ZEMLJA

Duša slovenska (4)

Zemlja je jedan od osnovnih elemenata univerzuma (pored vode, vatre i vazduha), centralni deo trodelne vasione (nebo, zemlja, pakao), nastanjen ljudima i životinjama, simbol ženskog polodonosnog načela i materinstva.

U mitskom tumačenju stvaranja i postanka sveta, zemaljska kora je nastala kao rezultat prvog čina stvaranja sveta: od pregršti zemlje izvađene sa dna mora. Bog je prvo stvorio malu parcelu kopna a zatim (uz saradnju svog antagoniste) je rastegao i stvorio zemljišni prostor. Po popularnim slovenskim verovanjima, zemlja je ravna kora, okružena vodom i natkrivena nebeskom kupolom. Predstave o zoomorfnim bićima (ogromnoj ribi ili nekoliko mitskih riba, zmiji, kornjači, itd.), koja na sebi drže zemlju, karakteristične su za mitologiju Istočnih, a naročito Južnih Slovena U bugarskim i srpskim verovanjima, zemlju drži bik ili bivo na svojim rogovima; ona počiva na telu zmije, koja leži na leđima vola, koji, opet, stoji na ogromnoj ribi, a ta piramida počiva na ogromnoj kornjači.

Obeležja personifikacije zemlje zebeležena su u narodnim verovanjima, po kojima se ona ponaša kao živo biće: spava, boluje, zatrudni, rađa, jauče, plače, ljuti se na ljude zbog njihovih grehova. Ženska simbolika zemlje, univerzalna za sve slovenske tradicije, otkriva se kroz metaforu materinstva i plodnosti (sposobnosti da donese letinu). Belorusi su smatrali da zemlja, primajući u sebe seme, „zatrudni“ i daje novi rod, da je ona sveopšta Majka i hraniteljka: hrani žive, a uzima sebi mrtve. U ruskim folklornim tekstovima i frazeologiji poznat je izraz Majka - Vlažna zemlja koji označava plodnu zemlju koju je oplodila nebeska vlaga. U skladu s tim, ispošćena i jalova zemlja u ruskim pesmama-legendama se javlja kao „udovica“. Arhaične predstave o nebu i zemlji kao bračnom paru sačuvane su u magičnim formulama kao što je: „Ti si Nebo – otac, ti si Zemlja – majka!“ Po bugarskim verovanjima, iz braka neba i zemlje rođen je mesec. Motiv materinstva u verovanjima o zemlji ima veze ne samo s kosmičkim likom univerzalnog plodonosnog načela nego s realnom majkom konkretnog čoveka. To se ispoljava u zabranama udaranja zemlje, koje su motivisane mogućnošću uvrede sopstvene mrtve majke. Poštovanje zemlje kao „majke“ doprinelo je zbližavanju tog kruga predstava s likom Bogorodice, kojoj su se Srbi obraćali „zemljo-Bogomajko“. Smatralo se da psovanje majke vređa istovremeno sve tri čovekove „majke“ – njegovu rođenu majku, Majku vlažnu zemlju i Bogorodicu.

U slovenskim verovanjima, zemlja ima obeležja svetosti i ritualne čistote; u molitvama i basmama obraćali su joj se istim molbama kao božanskim silama: „Pomiluj, sačuvaj i spasi, sveta zemljo i majko Božja!“ Za grešnog čoveka su govorili da nije dostojan da ga „sveta zemlja na sebi drži“. Po masovno poznatim predstavama, zemlja ne prima u sebe tela „nečistih“ pokojnika; njihovim sahranjivanjem u zemlju narušavaju se vremenska ravnoteža i opšti poredak; tela takvih mrtvaca u zemlji se ne raspadaju ili ih sama zemlja „izbacuje“.

Kao najviši moralni autoritet i simbol pravednosti, zemlja je često korišćena u narodnim pravnim običajima, zakletvama i kletvama. Rusi su , u slučaju spora oko međa, dokazivali da su u pravu stavljajući na glavu busen ili grumen zemlje. Zaklinjanja sa zemljom na glavi poznato je iz slovenskih istorijskih izvora XI veka.

Običaj ispovedanja zemlji zadržao se kod staroveraca sve do XIX veka. U srpskoj tradiciji, seljaci su ženu, koju bi zatekli da se bavi vračanjem, terali da se pokaje zemlji za svoje grehove. Kod Slovena je veliku popularnost uživao običaj celivanja zemlje u raznim ritualnim situacijama: na primer, pri prvom oranju ili prvoj setvi; u običajima mirenja ili moljenja za oproštaj; prilikom izgovaranja kletve, zakletve ili molitve.

Predstave o zemlji kao mestu na kome čovek boravi tesno su vezane za pojam svog roda i otadžbine. Iseljenici bi pred odlazak u tuđu zemlju uzimali pregršt rodne zemlje da bi se ustalili na novom mestu. Isto tako su postupali hodočasnici koji su napuštali rodni kraj na duže vreme: nosili su sa sobom šaku „rodne zemlje“ koja bi, u slučaju smrti, bila sipana u oči pokojnika ili na njegov grob. Svetost rodne zemlje određivalo je i to što je ona „svoja“ i što su u njoj sahranjeni rodovski preci, roditelji. „Roditeljska“ zemlja uzeta iz svog dvorišta ili s groba rođaka, smatrana je svetom i verovalo se da ona može da zaštiti od nevolja. U skladu s tim, u basnama su sve bolesti, zla i nesreće slani „u tuđu zemlju“ (tj. u „pustu“, „daleku“, „crnu“, „devetu“ zemlju).

Za zemlju kao granicu između ljudskog i podzemnog sveta vezane su i narodne izreke koje označavaju približavanje smrti: „On već miriše na zemlju“ – govorili su za beznadežnog bolesnika, ili „zemljano dete“ – za dete koje neće dugo poživeti (Istočni Sloveni). Bugari su, takođe, za smrtno bolesnog čeveka govorili da „miriše na zemlju“. U poljskim sanovnicima, uzorana njiva ili isušena, ispucala zemlja tumačene su kao predznaci smrti.

Najritualizovaniji predmeti za domaću upotrebu - zemljani sud, vrč, krčag, vezani su za simboliku zemlje i peći. Osmišljeni su kao boravište duše i duhova. Najviše su korišćeni u obredima vezanim za kult predaka, pogotovu u obredima sahrane. Najarhaičnije crte imala je upotreba zemljanog suda kao urne u obredima sahranjivanja, za koje su bili karakteristični prevrtanje i razbijanje posude.       

Literatura:

SLOVENSKA MITOLOGIJA

Enciklopedijski rečnik

ZEPTER BOOK WORLD

Beograd, 2001.

Foto: Internet

Sava Sekulić - “Klica života” 
(1974. ulje na kartonu; 72 x 102 cm)
Muzej naivne umetnosti, Jagodina

Za  SRPSKU TELEVIZIJU USA priredila: Nadica Janić

Veza: Forum POREKLO  

Veza: STV USA 2017.

CVETONOSNICE – LAZARICE

Duša slovenska (3)

Po srpskom mitološkom rečniku Lazarke su mlade devojke koje na praznik Lazarevog vaskrsenja, odnosno na Lazarevu subotu, idu po seoskim kućama i uz igru i pesmu proriču domaćinu plodnost, sreću, bogatstvo. Nastupanje sasvim mladih devojaka ima obeležje inicijacije. 

Pretposlednja, šesta po redu sedmica uskršnjeg posta, po velikom prazniku Cveti, koji pada u njen nedeljni dan, naziva se cvetna nedelja. U istočnoj Srbiji se ova sedmica naziva cvetonosna nedelja, a u Leskovačkoj Moravi lazarička nedelja. 

U svim srpskim krajevima je u prošlosti bio običaj da se u šestoj sedmici uskršnjeg posta naseljem kreću povorke devojaka, izvodeći svoju igru i pevajući pred svakom kućom. Ove povorke se najčešće javljaju na sam dan i uoči Lazareve subote, nazivaju se cvetonosnice ili lazarice, a njihove predvodnice lazari ili, takođe, lazarice. Zato se ova sedmica po njima naziva i lazarička nedelja. Običaj lazarica je po svom sadržaju i nameni obznanjivao da nastupa novi naraštaj, ili, kako bi sociolozi rekli, ovim običajem su devojčice prelazile u viši društveni i generacijski red - red devojaka. Time je stavljano do znanja da stupa novo pokoljenje devojaka za udaju. 

Koje su devojke za udaju?

U davnini je sva ženska mlađarija, kad tome dođe red, učestvovala u lazaricama. U Gornjoj Pčinji se do danas održalo verovanje da će devojka koja za vreme svog devojaštva ne uzme učešća u lazaricama - na onom svetu nositi žabama vodu. Po pravilu, treba tri godine zaredom ići u lazarice jer, u protivnom, može se očekivati neka nesreća. Na ovaj način su devojke štićene i od prerane udaje.

Cvetonosnice su devojke koje su se okupljale da bi brale, sušile i sadile cveće. Tako su nazivane jer su, odlazeći zorom na proplanke i u šume i vraćavši se u naselje, nosile svakovrsno ubrano cveće, kojim su se i kitile. Njihov odlazak i branje cveća su propraćani pesmom, te je pojava cvetonosnica bila i živopisna, ljupka i mladalački razdragana prolećna svetkovina.

Cvetonosnice su, usput, iz šume donosile i otkinute grančice leske, drena, gloga i trna, kiteći potom njima kuće i zgrade za stoku, što je značilo želju za podmlađivanjem a istovremeno, jer se verovalo u zaštitnu moć ovog drveća i grmlja, grančice su bile i obezbeđenje od groma, grada (leda) i svake druge nepogode i razornih sila. Devojke su istoga dana zasađivale ubrano cveće, a verovalo se da će ono najbolje cvetati i mirisati ako je zasađeno na sam dan Cveti.

U danima cvetne nedelje je bilo uobičajeno da se narod kiti vrbom i koprivom. O ovim biljkama je mnoštvo verovanja, u čijoj je osnovi ubeđenje o njihovoj magičnoj, zaštitnoj i isceliteljskoj moći. Osobito se vrba uzima kao simbol rađanja, a kopriva ima svojstvo da štiti seme u koje se stavi. Zato su se devojke u cvetnoj nedelji opasivale vitkom vrbovom šibljikom - da bi bile napredne kao vrba. Verovalo se da kopriva može da brani od senke, kako je nazivan ženski demon koji napada porodilje, pa je zato ova biljka stavljana porodiljama pod jastuk. 

Ranije se sredom izbegavalo da se deca kupaju, o cvetnoj sredi pogotovu, a izbegavalo se i da se cvetne nedelje izmiva kosa - da ne bi cvetala.

Božidar Bošković: “Lazarka” 

(1979. drvo; visina 61 cm)

Muzej naivne umetnosti, Jagodina

  

"Bošković je izvajao izvornu figuru lazarke i, što je izuzetak u srpskom narodnom vajarstvu, obojio je živim bojama. Frontalna, oblikovana u sećanje na folklornu masku, ova neobična figura istovremeno deluje arhaično i ekspresivno."

Izvor:

PASTIR TRAŽI DNO NEBA

Antologija poezije, slikarstva i vajarstva naivaca Srbije, Crne Gore i Republike Srpske

Draganić, 2001. (Beograd)

Za SRPSKU TELEVIZIJU USA priredila: Nadica Janić

Veza: STV USA 2019.

ZOVEM SE SEĆANJE

Iz sveske na široke linije (20) 

"Anemona" (1996.)

(fito-kolaž kaširan na staklu; 40 x 30 cm)
Autor: Nadica Janić

Rastanak ili susret?
I jedna Reč – menja priču, život...
Poništiti ili oživeti?
Zaboraviti ili sećatise.

Sliku sam okrenula ka zidu.

---------

„Ljubav zahteva da damo sve od sebe, 

a moja ljubav ti postavlja samo jedan zahtev: 

ma šta da se desi i ma koliko dugo da traje, 

veruj u mene, sećaj se ko si 

i nikada nemoj pasti u očajanje.“

„Zovem se sećanje“,  En Brešers 

Priredila: Nadica Janić

DODIR VETRA

Iz sveske na široke linije (19) 

"Igra svetlosti"
(mixed media; 10 x 10 cm)
Autor: Nadica Janić

Prolećni vetar je donosio nemir i žudnju. Zatvorila sam oči. Vetar je uplitao san u kosu. Prilazim mu u dugoj, lepršavoj letnjoj haljini. Provlačim prste kroz njegovu kosu. Grli mi struk i privlači k sebi. Dodir usana i želja...

Vetar je stao. Otvorila sam oči. Senka je nestala. Ostao je miris njegove kose i toplina u šakama. Grčevito sam nastavila da slikam. Poslednji potez četkicom je poništio (možda - oživio) njegov lik.

----------

Aprilsko jutro. Na stolu u vrtu ohlađena kafa i otvorena „Plava sveska“. Njegov lik ispred zatvorenih očiju. Vetar se igra mojom kosom... Prišla sam mu. Osećam njegove ruke oko struka. Provlači prste kroz moju kosu. Grč u grlu... 

Vetar je stao. Otvorila sam oči. Zatvorila „Plavu svesku“. 
Jednom sam već u jednoj pesmi, davno, napisala:

„Vetar je samo hteo da jače pomeri lišće“.

Nadica Janić

SUNČANI HRISTOS

Mlado Sunce se nenadno iskrade od nas.

Kuda je otišlo, kako to i zašto
to sam dobri Bog sada može da zna.

I možda bismo ga zaboravili kao lepu slučajnost
(kako je bilo došlo tako bi bilo i prošlo)
da se vascelim svojim bićem ne grejemo još

od onih davnih Njegovih zlatnih i topli dlanova.

(M. M. Dizdar)

"Sunčani Hristos"
(kolaž; 40 x 35 cm)
Autor: Nadica Janić

KUPALIN KULT

Duša slovenska (2)

"Kupalina noć" - Julia Kostsova

Mnogi paganski običaji Starih Slovena zadržani su pod okriljem pravoslavne religije. Prilagođeni sadašnjim uslovima, zadržali su snagu verovanja i radost obnove života. Kupalin kult i slavljenje buđenja prirode preteča je obredu svetkovine Đurđevdana.

Jedan od osnovnih elemenata Kupalinog kulta predstavljalo je obožavanje drveća, trave i cveća. Tokom svetkovine, njegov se idol postavljao pod neko posečeno drvo, ukopano u zemlju. Kod baltičkih Slovena to sveto drvo bila je breza. Žene su sedale u kola i u povorci odlazile u šumu gde su birale brezu i potom je svečano dovozile na mesto slavlja. Drvetu su ostavljale samo gornje grane, kao neku vrstu venca na vrhu. Onda su ga, isto tako svečano, ukopavale u zemlju i na njega kačile cvetne vence. Čitav ovaj ritual uvek su izvodile isključivo žene jer muškarci nisu smeli dodirivati sveto drvo. Potom se pred tom brezom obavljalo žrtvovanje klanjem petla.

"Kupalina noć " - Vladimir Golub

Najživopisniji i najtajanstveniji deo Kupalinog kulta predstavljalo je traganje za svetim magijskim travama i cvećem. U rano proleće, u zoru, na dan svetkovine Kupale - boga radosti, odlazilo se u potragu za takozvanom „Plakoune travom“ to jest „travom suzavicom“ (botanički: Salicaire). Njen koren imao je moć da ukroti nečiste sile. Čovek koji bi je pronašao trebalo je da izgovori magijske reči:

Travo suzavice! Travo suzavice!
Dugo si i mnogo plakala,
ali ništa nisi postigla. 
Neka tvoje suze ne teku širokim poljem.
Nek se tvoji jecaji ne šire plavim morem
već uteraj strah zlim dušama.
Ako ti se ne pokore, podavi ih suzama.

„Trava koja razara“ ili „razviv-trava“ (botanički: Saxifrage) brala se za dana. Bila je to biljka koja je samim svojim dodirom drobila gvožđe, srebro, bakar i sve ostalo. Ako bi pri kosidbi kosa na nju naišla, lomila se. Trebalo je naći svaku „razviv-travu“ i baciti u vodu. Pošto bi isplivala bili su sigurni da je zaista „trava koja razara“.

Postojala je i jedna bezimena trava koja je posedovala još čudesniju moć. Onaj koji bi je ubrao, mogao je da pogodi misli drugog čoveka.

Istinska Kupalina sveta trava bila je paprat jer je ona, prema slovenskim legendama, cvetala samo jednom godišnje i to baš na Kupalinu noć. Taj cvet raspolagao je neograničenom moći. Pred onim koga bi poslužila sreća da ga ubere, klanjali su se kraljevi i najveći moćnici. On je pobeđivao demone i mogao je otkriti gde se krije blago pa su mu tako bile dostupne najveće riznice sveta kao i najlepše žene.

"Tri devojke" - Jelena Kolarski

(1983. ulje na platnu; 46 x 37 cm)

Prema slovenskim legendama, u proleće, u Kupalinoj noći cveta paprat, Kupalina sveta trava. „Vatreni cvet“ paprati ljubomorno su čuvali demoni. Ko bi poželeo da ga ubere morao je otići u šumu pre ponoći i uhvatiti trenutak kad se magični cvet rascvetava. Njegov pupoljak peo se uz biljku kao živo biće, stizao do vrha tačno u ponoć i rascvetavao se uz prasak, a cvet je bio toliko blistav i sjajan da je mogao zaseniti sve oko sebe. Junak koji je želeo da ga se domogne, morao je iskopati rov oko biljke i u njemu strpljivo sačekati. Pritom nije smeo gledati čudovišta u koja su se pretvarali demoni ne bi li ga zastrašili, niti odgovarati glasovima koji su mu se obraćali. Ako bi to učinio, bio bi izgubljen.

U Kupalinoj noći drveće je dobijalo moć da se oslobađa iz zemlje, da se kreće i da između sebe razgovara na svom tajanstvenom jeziku. Jedino onaj koji bi ubrao Kupalin cvet, „vatreni cvet“, mogao je da razume taj govor.

Literatura:

Feliks Giran, Žoel Šmit - MITOVI I MITOLOGIJA

Za SRPSKU TELEVIZIJU USA priredila: Nadica Janić

 Veza: STV USA 2022.

Objavljeno:

Veštičja revija br. 21/2018.

SLOVENSKI BOGOVI PROLEĆA

Duša slovenska (1) 

Slovenska svetkovina obnove života

Pošto nije raspolagao snagom da tajanstvene sile prirode ukroti, stari Sloven je nastojao da ih bar ublaži. Njihovo misteriozno i kobno delovanje potčinjavao je drugim silama oličenim u brojnim božanstvima, kojima je naselio oblake, zemlju, šume, vode, njivu, štalu i kuću u kojoj je boravio sa svojom porodicom. U takvim uslovima postepeno je nastala jedna izrazito rustična mitologija zajednička svim slovenskim narodima i saobrazna primitivnim uslovima u kojima su živeli.

I pre no što se u potpunosti razvila, hrišćanstvo je počelo proganjati slovensku pagansku mitologiju i ugušilo je gotovo u zametku. Njegovom pobedom nestala su velika božanstva, ali su dii minoris, mala božanstva, uspela da prežive pogrom te su tako slovenski narodi, pod okriljem hrišćanstva, sačuvali veliki broj paganskih verovanja. Njihov duhovni i materijalni svet i danas naseljava mnoštvo malih bogova i boginja – „dobrih“ i „zlih“ duhova.

"Jarilo" - Maksim Suharev

U slovenskoj mitologiji posebno su zanimljivi i živopisni bogovi proleća i radosti – Jarilo i Kupala. Poreklo imena Jarilo neki su pokušavali da objasne transkripcijom grčke reči Eros i Erilo. Ako bi se ovakvo tumačenje prihvatilo, ono bi znatno pojednostavilo mitološka istraživanja o ovom božanstvu, jer je ono doista predstavljalo i boga telesne ljubavi. Jarilo, međutim, pre potiče od prideva jari, koji znači vatren, strasni, neobuzdani, a pored toga, postoji i reč jarovoj, koja označava pšenicu posejanu u proleće, za razliku od one koja se seje u jesen i naziva ozimoj. To pokazuje da se za ime Jarila vezivao pojam telesne ljubavi i prolećnog obnavljanja. 

Ritual posvećen slovenskim bogovima Jarilu i Kupali

Kult Jarila je mnogo vekova nakon paganske ere ostao u toj meri raširen i uvrežen da su se krajem XVIII veka preduzimale veoma oštre mere protiv upražnjavanja „satanske zabave“ koja je trajala i po nekoliko dana.

Beloruske narodne legende sačuvale su veoma živopisnu sliku o tom bogu. Mlad i lep, u belom ogrtaču, Jarilo jezdi na svom belcu. Na glavi mu je venac od poljskog cveća, u levoj ruci drži snop žita i bosonog je.

Tokom hrišćanske epohe, paganski obred posvećen Jarilu i narodne svetkovine priređivane u njegovu čast obeležavala su dva događaja. Budući da je istovremeno bio bog proleća i plodnosti, Jarilo je u nekim slovenskim krajevima bio slavljen u vreme prve prolećne setve. U XIX veku, još uvek, u Belorusiji mlade seljanke bi se okupile, izabrale najlepšu, obukle je u bele Jarilove haljine, okitile cvećem i postavile na belog konja. Oko nje bi onda, i same ovenčane svežim cvećem, raširile kolo – „horovode“ (čudan slovenski izdanak antičkog hora) i zaigrale. Praznik se slavio na tek zasejanim poljima, u prisustvu staraca i starica iz sela. Na kraju bi „horovode“ devojaka gromko zapevao pesmu koja je slavila dobra dela ovoga boga:

Tamo gde on stupi nogom

Žito raste kao gora;

Tamo gde on baci pogled svoj,
Klasje zri...

Tokom leta, obavljao se obred Jarilove „sahrane“. Taj svečani čin, veoma rasprostranjen među Istočnim i Zapadnim Slovenima, a naročito među Rusima, odolevao je vekovima i uspeo da se suprostavi svim hrišćanskim zabranama. Na taj praznik, muškarci, žene i devojke okupili bi se da zajedno jedu, piju i igraju. Kada bi zašlo sunce, na mesto slavlja donosio se Jarilov idol od slame, koji je predstavljao mrtvog boga. Žene, omamljene vinom i igrom, prilazile su mu i naricale. „Umro je! Umro je!“ Onda bi mu prišli muškarci, uzeli ga u ruke, prodrmali i uzvikivali: „Jeste, žene ne lažu! Poznaju ga one dobro, znaju da je slađi i od samog meda!“ Naricanja i molitve potrajali bi još neko vreme, nakon čega bi se idol, u pratnji žena, odnosio do mesta gde se sahranjivao, a učesnici svetkovine bi se ponovo vratili jelu, piću i igri.

"Kupalina noć " - E. Kurbala

Isto kao i Jarilo i Kupala je bio bog prolećne radosti i kult obnove života. Njegovo ime istog je korena kao i glagol kupati se, što objašnjava zašto su se ljudi za vreme Kupalinih praznika, koji su padali u junu, kupali u rekama i prali Kupalinom rosom sakupljenom tokom praznične noći. Obožavanje vode i verovanje u njenu tajanstvenu moć predstavlja jedan od elemenata Kupalinog kulta. 

To verovanje bilo je opšterasprostranjeno kod paganskih Slovena. U njihovim narodnim legendama često se govori o „mrtvoj“ i „živoj vodi“, koje poseduju čudotvorne moći. Kada junak, u legendi, nastrada od neprijateljskog mača i njegovo raskomadano mrtvo telo ostane da leži na zemlji, dolazi vila i poškropi ga „mrtvom vodom“ pa tako rasute delove sastavi, a potom poprskavši ga „živom vodom“ vraća u život.

Isto tako, stari Sloveni su veoma poštovali i svete izvore i pored njih često podizali molitvena i žrtvena mesta. U nekim krajevima, sve do kraja XIX veka, sačuvao se čudan običaj traženja „milosti od vode“. Osoba koja bi, želeći da se izleči od kakve bolesti, došla da zatraži njenu milost, trebalo je da u vodu baci komad hleba, da joj se duboko pokloni i tri puta izgovori:

„Prilazim ti, majčice vodice, pognute glave i ponizan. Smiluj mi se; smilujte mi se i vi, njeni preci i praoci!“

S Kupalinim kultom tesno je bilo povezano obožavanje vode, kupanje, kvašenje, bacanje buketa cveća u vodu... ali ništa manje nije bilo ni obožavanje vatre. Svete vatre, koje su se palile u noći kada se slavio Kupala, imale su pročišćavajuću moć: poklonici kulta obrazovali bi oko vatri „horovode“ i preskakali ih.

O praznicima Kupale, čak i nakon zvaničnog kraja paganske epohe, srećemo njegove idole načinjene od slame, odevene u ženske haljine i ukrašene trakama, ogrlicama i sličnim predmetima. U nekim krajevima slamnati idol je dobijao i drvene ruke, o koje su se kačili cvetni venci i razni ženski ukrasi. Po zalasku sunca, povorka bi odnosila idol do neke reke, gde bi ga bacali u vodu, ili do svetog plamena, u kome je spaljivan. Paganski Srbi, nisu idol bacali u reku, već su ga samo potapali u nju. 

Literatura: 

Feliks Giran, Žoel Šmit: MITOVI I MITOLOGIJA

Za SRPSKU TELEVIZIJU USA priredila: Nadica Janić

Veza: STV USA  2018.