GOVOR DUŠE: MAJKA ZEMLJA

Duša slovenska (4)

Zemlja je jedan od osnovnih elemenata univerzuma (pored vode, vatre i vazduha), centralni deo trodelne vasione (nebo, zemlja, pakao), nastanjen ljudima i životinjama, simbol ženskog polodonosnog načela i materinstva.

U mitskom tumačenju stvaranja i postanka sveta, zemaljska kora je nastala kao rezultat prvog čina stvaranja sveta: od pregršti zemlje izvađene sa dna mora. Bog je prvo stvorio malu parcelu kopna a zatim (uz saradnju svog antagoniste) je rastegao i stvorio zemljišni prostor. Po popularnim slovenskim verovanjima, zemlja je ravna kora, okružena vodom i natkrivena nebeskom kupolom. Predstave o zoomorfnim bićima (ogromnoj ribi ili nekoliko mitskih riba, zmiji, kornjači, itd.), koja na sebi drže zemlju, karakteristične su za mitologiju Istočnih, a naročito Južnih Slovena U bugarskim i srpskim verovanjima, zemlju drži bik ili bivo na svojim rogovima; ona počiva na telu zmije, koja leži na leđima vola, koji, opet, stoji na ogromnoj ribi, a ta piramida počiva na ogromnoj kornjači.

Obeležja personifikacije zemlje zebeležena su u narodnim verovanjima, po kojima se ona ponaša kao živo biće: spava, boluje, zatrudni, rađa, jauče, plače, ljuti se na ljude zbog njihovih grehova. Ženska simbolika zemlje, univerzalna za sve slovenske tradicije, otkriva se kroz metaforu materinstva i plodnosti (sposobnosti da donese letinu). Belorusi su smatrali da zemlja, primajući u sebe seme, „zatrudni“ i daje novi rod, da je ona sveopšta Majka i hraniteljka: hrani žive, a uzima sebi mrtve. U ruskim folklornim tekstovima i frazeologiji poznat je izraz Majka - Vlažna zemlja koji označava plodnu zemlju koju je oplodila nebeska vlaga. U skladu s tim, ispošćena i jalova zemlja u ruskim pesmama-legendama se javlja kao „udovica“. Arhaične predstave o nebu i zemlji kao bračnom paru sačuvane su u magičnim formulama kao što je: „Ti si Nebo – otac, ti si Zemlja – majka!“ Po bugarskim verovanjima, iz braka neba i zemlje rođen je mesec. Motiv materinstva u verovanjima o zemlji ima veze ne samo s kosmičkim likom univerzalnog plodonosnog načela nego s realnom majkom konkretnog čoveka. To se ispoljava u zabranama udaranja zemlje, koje su motivisane mogućnošću uvrede sopstvene mrtve majke. Poštovanje zemlje kao „majke“ doprinelo je zbližavanju tog kruga predstava s likom Bogorodice, kojoj su se Srbi obraćali „zemljo-Bogomajko“. Smatralo se da psovanje majke vređa istovremeno sve tri čovekove „majke“ – njegovu rođenu majku, Majku vlažnu zemlju i Bogorodicu.

U slovenskim verovanjima, zemlja ima obeležja svetosti i ritualne čistote; u molitvama i basmama obraćali su joj se istim molbama kao božanskim silama: „Pomiluj, sačuvaj i spasi, sveta zemljo i majko Božja!“ Za grešnog čoveka su govorili da nije dostojan da ga „sveta zemlja na sebi drži“. Po masovno poznatim predstavama, zemlja ne prima u sebe tela „nečistih“ pokojnika; njihovim sahranjivanjem u zemlju narušavaju se vremenska ravnoteža i opšti poredak; tela takvih mrtvaca u zemlji se ne raspadaju ili ih sama zemlja „izbacuje“.

Kao najviši moralni autoritet i simbol pravednosti, zemlja je često korišćena u narodnim pravnim običajima, zakletvama i kletvama. Rusi su , u slučaju spora oko međa, dokazivali da su u pravu stavljajući na glavu busen ili grumen zemlje. Zaklinjanja sa zemljom na glavi poznato je iz slovenskih istorijskih izvora XI veka.

Običaj ispovedanja zemlji zadržao se kod staroveraca sve do XIX veka. U srpskoj tradiciji, seljaci su ženu, koju bi zatekli da se bavi vračanjem, terali da se pokaje zemlji za svoje grehove. Kod Slovena je veliku popularnost uživao običaj celivanja zemlje u raznim ritualnim situacijama: na primer, pri prvom oranju ili prvoj setvi; u običajima mirenja ili moljenja za oproštaj; prilikom izgovaranja kletve, zakletve ili molitve.

Predstave o zemlji kao mestu na kome čovek boravi tesno su vezane za pojam svog roda i otadžbine. Iseljenici bi pred odlazak u tuđu zemlju uzimali pregršt rodne zemlje da bi se ustalili na novom mestu. Isto tako su postupali hodočasnici koji su napuštali rodni kraj na duže vreme: nosili su sa sobom šaku „rodne zemlje“ koja bi, u slučaju smrti, bila sipana u oči pokojnika ili na njegov grob. Svetost rodne zemlje određivalo je i to što je ona „svoja“ i što su u njoj sahranjeni rodovski preci, roditelji. „Roditeljska“ zemlja uzeta iz svog dvorišta ili s groba rođaka, smatrana je svetom i verovalo se da ona može da zaštiti od nevolja. U skladu s tim, u basnama su sve bolesti, zla i nesreće slani „u tuđu zemlju“ (tj. u „pustu“, „daleku“, „crnu“, „devetu“ zemlju).

Za zemlju kao granicu između ljudskog i podzemnog sveta vezane su i narodne izreke koje označavaju približavanje smrti: „On već miriše na zemlju“ – govorili su za beznadežnog bolesnika, ili „zemljano dete“ – za dete koje neće dugo poživeti (Istočni Sloveni). Bugari su, takođe, za smrtno bolesnog čeveka govorili da „miriše na zemlju“. U poljskim sanovnicima, uzorana njiva ili isušena, ispucala zemlja tumačene su kao predznaci smrti.

Najritualizovaniji predmeti za domaću upotrebu - zemljani sud, vrč, krčag, vezani su za simboliku zemlje i peći. Osmišljeni su kao boravište duše i duhova. Najviše su korišćeni u obredima vezanim za kult predaka, pogotovu u obredima sahrane. Najarhaičnije crte imala je upotreba zemljanog suda kao urne u obredima sahranjivanja, za koje su bili karakteristični prevrtanje i razbijanje posude.

Literatura:

SLOVENSKA MITOLOGIJA

Enciklopedijski rečnik

ZEPTER BOOK WORLD

Beograd, 2001.

Foto: Internet