SAN BOJE LJUBIČICE

Iz sveske na široke linije (17)

"San boje ljubičice"

(akvarel ; 40 x 40 cm)

Autor: Nadica Janić

Svežina avgustovskog sutona. Uzdigla se crvena kugla i boji vodu. Nijanse crvene i ljubičaste se razlivaju stvarajući čarobnu boju vode. Oblaci prave senke i Dunav je u treptaju, uzburkan, strastven, snažan.

Živi sam na splavu sa svojim snom, sa našom tajnom... Mala kuhinja, improvizovano kupatilo i soba za spavanje. Najlepša je terasa. Drvenu ogradu, sto, stolice i klupu je sam napravio. Fenjer ispred sobe. I nameštaj u sobi - široki krevet, orman i dva noćna ormančića je sam napravio i na njima uradio reljefne slike. U uglu je lampa sa izrezbarenim drvenim postoljem. Posteljina bela sa rasutim plavim ljubičicama.

U noći punog meseca oseti po dašku vetra, po mirisu vode, po treptaju u sebi da dolazim. A ja se spremam celo popodne za naš susret. Kupam se u mirišljavim solima, mažem telo eteričnim uljem.

Uplela sam kosu, obukla dugu svilenu haljinu. Obula sam lagane sandale i ponela ceger sa još toplim čokoladnim kolačićima i čajem od poljskih trava.

Sanja na klupi.
Zatvorio je oči. Poželeo je San za sanjanje... i ja sam već bila pored njega.

Sanjam na klupi.

Zatvorila sam oči. Kao lahor, dodirujem usnama njegov obraz. Ne otvara oči. Obujmio mi je struk. Privukao k sebi. 

- Mirišeš na ljubičice, šapnuo je i grlio me u snu.

Prvi znaci zore. Svežina noći ispunila je moju sobu. Miriše na ljubičice.

Nadica Janić 

Objavljeno u Međunarodnom zborniku PLAVI SAFIR, 2018.

SAN BOJE TIRKIZA

Iz sveske na široke linije (16)

 „San boje tirkiza“
(akril na papiru; 10 x 10 cm)
Autor: Nadica Janić

U našoj drvenoj kućici sve je skladno, uredno, toplo... Kupatilo je belo sa zelenom kadom. Spremila sam meke, bele peškire i mirišljavu so za kupanje. Dok se kada puni, podigla sam kosu, svukla odeću i stavila na ivicu kade čaše sa sokom od kupina.

Voda je prozirna, tirkizno-zelena. Kao na izvoru. Ugasila sam svetlo i upalila lampicu na ogledalu. Dve zagrljene senke na zidu iznad kade. Skida mi šnalu i spušta kosu niz leđa.

- Neka bude mokra. Neka me dodiruje u vodi.

Nežno mi mazi vrat. Ljubi ramena. Osećam golicljivi dodir lančića i kamenčića na vratu. Okrenuo me ka ogledalu.

- Pogledaj, šapnuo je.

U ogledalu je zatreperila tamno-zelena boja tirkiza.
Poljubio mi je kapke.

- Te oči tvoje zelene..., pevao je i grlio me u vodi.

Probudio me zvuk letnjeg pljuska. Ruka mi je bila na znojavom vratu, na tirkiznom privesku.

Nadica Janić

Objavljeno u Međunarodnom zborniku PLAVI SAFIR, 2018.

U PROSTORU TIŠINE

Iz sveske na široke linije (15)

"Prostor Tišine"

Foto: Nadica Janić

Budna sanjam.

Mesec me do Tebe vodi.
Usnule oči ti ljubim,
ime ti šapućem...
San mi čula gasi
i Tvoj lik nestaje
u prostoru Tišine.

Jutro mi je šapnulo
da si tužan i sam.
A tako si daleko...
Poljupcima bih ti
lice razvedrila,
ruke bih ti
u kosu splela,
telo bih ti
dahom osnažila...

A tako si daleko!

Veče mi je reklo
da si sam
i bez nade.
A tako si daleko
da ti svoju ruku dam,
da ti sa dve reči
u očima vratim sjaj.

Noć ćuti.
Htela bih da znam
da li si sam,
da li ti žudnja
telo lomi...

A tako si daleko!

Budna sanjam.
Mesec se skrio.
Tražim te
u prostoru Tišine.
Ime ti šapućem...


Nadica Janić

Objavljeno: 3. Evropski Fejsbuk pesnički festival 2012.
CD

LJUBAV U SEDAM SLIKA

Foto: Nadica Janić

NEMA DRUGIH RAJEVA OSIM IZGUBLJENIH

... a priča teče dalje

"Eho izgubljenog raja"
 Akril, diptih (10 x 5) x 2 cm
Autor: Nadica Janić

OBUZETOST PROŠLOŠĆU

Znam da sam izgubio toliko stvari da ih ne bih mogao izbrojati i da su ti gubici, sada, ono što je moje. Znam da sam izgubio žuto i crno i mislim u tim nemogućim bojama kako ne misle oni koji vide.

Moj otac je umro, a uvek je pored mene. Kada hoću da recitujem Svinbergove stihove, ja to činim, kažu mi, njegovim glasom. Samo je onaj koji je umro naš, naše je samo ono što smo izgubili. Ilion traje u heksametru koji ga oplakuje. Izrael je postojao kada je bio drevna čežnja.

Svaka pesma, vremenom, postaje elegija. Naše su žene koje su nas napustile, kada nas ne muči iščekivanje koje donosi strepnju, niti nemir i muke nadanja. Nema drugih rajeva osim izgubljenih.

Horhe Luis Borhes

Izvor: 

IZABRANE PESME I KRATKE PROZE

PAIDEIA, BEOGRAD, 2005.

Priredila: Nadica Janić

TRENUCI

... a priča teče dalje

Kad bih mogao da se vratim unazad,
težio bih samo dobrim trenucima.
Jer, ako niste znali,
život je od toga sačinjen,
od trenutaka samo;
nemojte  propuštati SADA...

Horhe Luis Borhes

"Trenutak u večnom trajanju"
Foto: Nadica Janić

Priredila: Nadica Janić

TO JE ŽIVOT!

... a priča teče dalje 

Čarli Čaplin

Kada sam zaista počeo da volim sebe,
shvatio sam da sam uvek i u svakoj prilici
na pravom mestu i u pravo vreme,
i da je sve što se događa ispravno –
od tada pa nadalje mogao sam da budem miran.
Danas znam da se to zove POVERENJE.

Kada sam zaista počeo da volim sebe,
mogao sam da spoznam da su emocionalna bol i patnja
za mene samo upozorenja da živim suprotno svojoj istini.
Danas znam da se to zove BITI AUTENTIČAN.

Kada sam zaista počeo da volim sebe,
prestao sam da žudim za nekim drugim životom
i mogao sam da vidim da je sve oko mene bilo poziv na rast.
Danas znam da se to zove ZRELOST.

Kada sam zaista počeo da volim sebe,
prestao sam sam sebi da kradem slobodno vreme,
i prestao sam da smišljam grandiozne projekte za budućnost.
Danas radim samo ono što me čini zadovoljnim i radosnim,
ono što volim i što čini da se moje srce smeje,
na moj jedinstven način i u mom ličnom ritmu.
Danas znam da se to zove ČESTITOST.

Kada sam zaista počeo da volim sebe,
oslobodio sam se svega što nije bilo zdravo za mene:
jela, ljudi, stvari, situacija;
i od svega što me je uvek iznova odvlačilo unazad,
dalje od mene samog.
U početku sam to zvao „zdravi egoizam“,
ali danas znam da je to LJUBAV PREMA SAMOM SEBI.

Kada sam zaista počeo da volim sebe,
prestao sam da priželjkujem da sam uvek u pravu,
tako sam manje grešio.
Danas sam shvatio da se to zove SKRUŠENOST.

Kada sam zaista počeo da volim sebe,
odrekao sam se života u prošlosti
i preterane brige za svoju budućnost.
Sada živim samo u ovom trenutku u kojem SVE počinje.
Tako danas živim svaki dan i zovem to SVESNOST.

Kada sam zaista počeo da volim sebe,
spoznao sam činjenicu
da se od svojih misli mogu razboleti i postati jadan.
Kada sam pak zatražio natrag snagu svoga srca,
razum je dobio važnog partnera.
Ovu vezu zovem danas MUDROST SRCA.

Od danas pa na dalje;
ne plašim se rasprava, konflikata i problema
sa samim sobom i sa drugima,
jer čak se i zvezde ponekad sudare pa nastaju novi svetovi.
Danas znam: TO JE ŽIVOT!

Poemu napisao Čarli Čaplin 
povodom svog 70. rođendana
16. aprila 1959. godine


Priredila: Nadica Janić