NEBO U OČIMA

Sećanje (13)

Nadica Janić, 8 godina

Zemunska bolnica, januar 1956. godine. Imala sam osam godina. Žutica. Velika soba sa puno kreveta. Časna sestra me dovela do kreveta. Sela sam, uplakana, uplašena. Ruke u krilu, pogled spušten.

Malena ruka na mojoj ruci. Ugledah nebo u njegovim očima. 

„Ja sam Žarko“, reče sa osmehom dečak pored mog kreveta. "Ne boj se."

Budili smo se sa spojenim pogledom. Pričali smo, smejali se. Jedno drugo bodrili da pojedemo sve što nam daju. I kada ugase svetlo pred spavanje, gledali smo se. 

Žarko je izašao iz bolnice pre mene. On je bi treći razred. Kada su pakovali njegove stvari, poklonio mi je knjigu "Kroz pustinju i prašumu". Čitala sam je u tri životna doba. I uvek sve doživljavala drugačije. Ali dečak Staša i devojčica Nel smo uvek bili Žarko i ja.

Gde je sada dečak sa plavim očima?

Nadica Janić

DEVOJČICA SA TORBICOM

Sećanje (12)

Obdanište u Surčinu

Devojčica sa belom torbicom Nadica Janić, 6 godina

Često gledam fotografiju nastalu 10. juna 1954. godine. Zapis o jednom vremenu spokoja, porodične harmonije, sigurnosti.

Živeli smo u Surčinu. Starije sestre su išle u školu, a ja u obdanište. Pored njih sam naučila da pišem. Pošto su one imale torbe, sveske, olovke, poželela sam da i ja imam sve to. Majka nam je ispunjavala želje. Bila je krojačica i veoma kreativna osoba. Vezla je, plela, puno čitala, bila pretplatnik na jedini časopis koji je tada postojao „Roditelj“. Iz njega sam naučila mnogo za svoj mali uzrast. Imala je velike kataloge sa crtežima modela haljina, bluza, sukanja, koje bi mušterije prelistavale a meni je dozvolila da u praznom prostoru na stranicama crtam. 

Odlazila je često u Zemun u kupovinu materijala i pribora za šivenje, školskog pribora... I kada je donela malu, belu kožnu torbicu, mojoj sreći nije bilo kraja. Napravila je i malu svesku za tu torbicu. Dobila sam polovinu grafitne olovke, gumicu i maramicu sa izvezenim monogramom. Nisam se odvajala od torbice. 

Gledam lica dece na ovoj fotografiji. Nigde nisam videla tako jasno ispisan budući lik odraslog čoveka na licu deteta. Odrastala sam sa mnogima od njih. Znam neke i kako sada izgledaju. Zapis sa ove fotografije je ostao trajan na njihovim licima.

Nadica Janić

ZABELEŽENA VEČNOST

Sećanje (11)

Kada su pokušavali da fotografišu Indijance, oni bi bežali da im ne bi ukrali dušu. Poklanjali su im ogledalca, ali videvši svoj lik u ogledalu, plašili su se da ne izgube u njemu dušu.

Čovek ne vidi svoje lice, svoje oči, ne zna kakav mu je pogled i svetlost kojom zrači kroz pogled. Videvši sebe u ogledalu ili na fotografiji, upoznajemo svoje lice, oči, osmeh... Videvši sebe u mirnoj, bistroj vodi, Narcis je bio opčinjen svojom lepotom i ona je postala njegova kob, njegov nespokoj.

Selfi. O, čudnog li naziva! A može i ovako da se kaže: narcisoidni pogled u ogledalo i fotografisanje u potrazi lepote u sebi. Savremena tehnologija pruža mogućnost i foto-ulepšavanja. I ne trebaju nam novine i TV – postavimo selfi na FB i sličnu društvenu mrežu, postanemo "poznati" i nastaje divljenje našem liku. Ego nam postaje jači, sigurniji smo. A duša? Gde nam je duša? Indijanci su znali odgovor i pre izuma zvanog „selfi“.

Nadica Janić, 4 godine

Obdanište u Surčinu. Veliko dvorište. Ograđen pesak za igru. Velika stabla lipe. Poljski klozet u koji nisam smela da uđem... Davna 1952. godina. Na početku boravka u obdaništu, fotografišu svu decu. 

Volim ovu moju fotografiju gde je zabeležen Trenutak. Zapitanost i zbunjenost kada mi se otkriva pravo lice. Ali u njoj je i moja Večnost.
„Zašto?“ - pitala sam fotografa kada mi je dobacivao:
„Nasmej se. Gledaj u mene!“

Odugovlačio se taj posao fotografisanja dece zbog devojčice koju su zvali Alisa. A razlog nadimka je što je svima govorila da je iz drugog sveta, iz sveta čudesa kao što je i Alisa. Imala je vizije svoje prošlosti, svoje budućnosti. Imala je i slike Večnosti u očima. 

Skrenula sam pogled, stisnula usnice.
„Zašto da se smejem, kad ništa nije smešno?“
Škljoc!
I otrčala sam. 

Nadica Janić

Kažu, zalazak sunca je sudbonosan trenutak. Veza Sadašnjosti i Večnosti... Bilo je leto. Predveče. Trenutak kada sam posumnjala, zapitala se i poželela da odem u svet snova. Fotografisao me je suprug. Beležio je neke trenutke njemu bitne.

Alisa u meni postoji. Grlim to malo, toplo biće koje kao ptičica često zadrhti u mojim grudima i zapita:
"Zašto?".

Nadica Janić

VODENO OGLEDALO

Sećanje (10)

Blagica Prelević, "Bunar" (ulje na platnu)

U dvorištu dedine kuće u Surčinu, bio je bunar. Magično mesto za mene u detinjstvu. Videla sam kao u ogledalu svoje lice. Odraz koji me je opčinjavao. Uranjala sam u Alisin čarobni svet podzemlja. 

Leti, za vreme raspusta, moj ujak Vasilije spuštao je u bunar vedro sa voćem da se ohladi. Zajedno smo brali voće. Skupljala sam zrele kajsije i bele dudinje, prala voće, slagala u činijice i ređala u vedro. Ujak je lagano čekrkom spuštao voće. Branio mi je da se naginjem preko bunara i gledam u dubinu. A mene je tako privlačilo!

Mnogo godina kasnije, otkrila sam magiju okruglog vodenog ogledala u bunaru. Bilo je zeleno, a voda je treperila kao suza u zelenim očima. 

Tišina i belina bolesničke sobe u domu za stare.
„Zeleno, volim te, zeleno...“, šaputao mi je ujak Vasilije pesmu Garsija Lorke i ljubio mi oči.
Bila je zima. 

Nadica Janić

LUTKE

Sećanje (9)

Radost stvaranja je suština ljudske prirode. Po liku Stvoritelja smo i dato nam je, jedino od živih duša, da stvaramo svesno, da imamo maštu. Data nam je ličnost i vrednost koju samo čovek ima - sloboda. Imamo izbor: kreativnost ili destruktivnost.

U detinjoj duši je neodoljiva potreba da stvara, da istražuje, da kreira svoju stvarnost. Maštom nadoknađuje sve što mu nedostaje. Srećno je kada crtežom izrazi svoju potrebu, otvori dušu, da poruku. 

Rano detinjstvo je ostavilo duboki trag u mojoj ličnosti. Ostavljena kod dede i babe, bez dečjih radosti, igre. Ostavili su me radi oporavka od žutice, ali osmogodišnja devojčica je bila suviše mala da shvati razumnost nekih životnih situacija. Dete razmišlja srcem, vodi ga ljubav. 

Baba mi je davala makaze i krpice da se igram. Trudila se da mi pruži radost boravka u sobi u hladnim zimskim danima... Dva drvceta, krpice - i gotove lutkice. Ređala sam ih u prozor pored mog kreveta. Imale su iscrtana lica, imale su karakter. Neke sam odmah zavolela a neke sam ređala u sam kraj prozora. 

Sećanje je i rad sa decom u Dečjoj kreativnoj radionici. Prenela sam im moju ljubav i radost igre. Nastala je velika kolekcija lutaka. Izložbe. Prva nagrada na Dečjem oktobarskom salonu u Muzeju primenjene umetnosti u Beogradu.

Muzej primenjene umetnosti, Beograd

Dečji oktobarski salon

Nadica Janić i Dragana Joksimović

Veza: a l b u m LUTKE

Nadica Janić

ČARDAK

Sećanje (8)

“Bio jedan car, pa imao tri sina i jednu kćer, koju je u kavezu hranio i čuvao kao oči u glavi. Kad devojka odraste, jedno veče zamoli oca da joj dopusti da iziđe s braćom malo pred dvor u šetnju, i otac joj dopusti. Ali tek što iziđe pred dvor, u jedan mah doleti iz neba zmaj, ščepa devojku između braće i odnese je u oblake..."

Zima 1957. godine. Otkucaji sata i plavetnilo sumraka u prostranoj sobi. Baba Lela plete. Deda Pera čita. Čučim pored male korpe sa drvima za potpalu. Drvce po drvce - i gotov čardak. Uzdigao se pored zidanog, okrečenog u belo, šporeta.

Kada je kula bila gotova, pažnjivo sam unutra stavila dve napravljene lutke od krpica i šarene, svilene bombone. 

Ujutro je pucketala vatra. Lutke i bombone su bile u prozoru, a čardak - ni na nebu ni na zemlji.

Nadica Janić

Ilustracija: Džon Sel Kotman, “ Zamak Karnarvon” (detalj slike)

SVETLOST I SENKE

Sećanje (7)

Noć. Svetlost kandila i svetlost sveće u božićnom žitu stvaraju magiju na plafonu. Igra svetlosti i senke. Alisa (tako su me zvali), osmogodišnja devojčica putuje... Da bi brže stigla do pećine postaje zvezda. Nebo je sivo, ali velike vatre sa zemlje osvetljavaju joj put. 

„Ne smem da zaspim. Ako zaspim, pašću“, zabrinula se mala zvezda.

Vatra pucketa... 

Nadica Janić