SADAŠNJI TRENUTAK

... a priča teče dalje 

"Ako shvatim da večnost silazi kao blagoslov od Boga, kao vrsta svetlosti koja ne stari, da vreme dolazi od Satane, koji je leva strana Hrama, zaključićemo da na određenom mestu može doći do "zlatnog preseka" večnosti i vremena.

Na tom mestu krsta, gde se vreme i večnost seku, vreme se za trenutak zaustavlja, da bi ga blagoslovila večnost. 

I to je sadašnji trenutak. 

Van tog sadašnjeg trenutka u bivšem i budućem vremenu nema života, niti ga je ikada bilo, niti će ga biti."

Milorad Pavić

"Trenutak"
(mix media; 15 x 10 cm)
Autor: Nadica Janić

Priredila: Nadica Janić

O PRIJATELJSTVU

... a priča teče dalje

„Ali, ako me ti pripitomiš, moj život će biti kao obasjan suncem. Upoznaću bat koraka koji će biti drukčiji od svih ostalih. Drugi koraci me teraju pod zemlju. Tvoj će me kao muzika pozivati da izađem iz rupe. A zatim pogledaj! Vidiš li tamo dole, polja puna žita? Ja ne jedem hleb. Za mene žito ne predstavlja ništa. Žitna polja ne podsećaju me ni na šta. A to je žalosno! Ali ti imaš kosu boje zlata. Biće divno kada me pripitomiš! Žito, koje je pozlaćeno, podsećaće me na tebe. I ja ću voleti šum vetra u žitu...

Lisica ućuta i dugo gledaše malog princa:

- Molim te... ,  pripitomi me, reče ona.

- Vrle rado, reče mali princ, ali nemam mnogo vremena. Treba da pronađem prijatelje i da se upoznam s mnogim stvarima.

- Čovek poznaje samo one stvari koje pripitomi, reče lisica. Ljudi nemaju više vremena da bilo šta upoznaju. Oni kupuju gotove stvari kod trgovaca. A kako nema trgovaca koji prodaju prijatelje, ljudi više nemaju prijatelja. Ako hoćes prijatelja, pripitomi me!

- Šta treba da radim?, upita mali princ.

- Treba da si veoma strpljiv, odgovori lisica. Najpre ćes sesti malo dalje od mene, eto tako, na travu. Gledaću te krajičkom oka, a ti nećes ništa govoriti. Govor je izvor nesporazuma. Ali, svakog dana, sešćeš malo bliže...

Sutradan mali princ ponovo dođe.

- Bilo bi bolje da si došao u isto vreme, reče lisica. Ako dolaziš, na primer, u četiri sata popodne, ja ću biti srećna već od tri sata.“

Saint Exupery

MALI PRINC

"Ako me ti pripitomiš..."

(akvarel na papiru; 40 x 40 cm)

Autor: Nadica Janić 

"I ja ću voleti šum vetra u žitu..." 
(akvarel na papiru; 40 x 40 cm)

Autor: Nadica Janić 

Priredila: Nadica Janić

SAN BOJE LJUBIČICE

Iz sveske na široke linije (17)

"San boje ljubičice"

(akvarel ; 40 x 40 cm)

Autor: Nadica Janić

Svežina avgustovskog sutona. Uzdigla se crvena kugla i boji vodu. Nijanse crvene i ljubičaste se razlivaju stvarajući čarobnu boju vode. Oblaci prave senke i Dunav je u treptaju, uzburkan, strastven, snažan.

Živi sam na splavu sa svojim snom, sa našom tajnom... Mala kuhinja, improvizovano kupatilo i soba za spavanje. Najlepša je terasa. Drvenu ogradu, sto, stolice i klupu je sam napravio. Fenjer ispred sobe. I nameštaj u sobi - široki krevet, orman i dva noćna ormančića je sam napravio i na njima uradio reljefne slike. U uglu je lampa sa izrezbarenim drvenim postoljem. Posteljina bela sa rasutim plavim ljubičicama.

U noći punog meseca oseti po dašku vetra, po mirisu vode, po treptaju u sebi da dolazim. A ja se spremam celo popodne za naš susret. Kupam se u mirišljavim solima, mažem telo eteričnim uljem.

Uplela sam kosu, obukla dugu svilenu haljinu. Obula sam lagane sandale i ponela ceger sa još toplim čokoladnim kolačićima i čajem od poljskih trava.

Sanja na klupi.
Zatvorio je oči. Poželeo je San za sanjanje... i ja sam već bila pored njega.

Sanjam na klupi.

Zatvorila sam oči. Kao lahor, dodirujem usnama njegov obraz. Ne otvara oči. Obujmio mi je struk. Privukao k sebi. 

- Mirišeš na ljubičice, šapnuo je i grlio me u snu.

Prvi znaci zore. Svežina noći ispunila je moju sobu. Miriše na ljubičice.

Nadica Janić 

Objavljeno u Međunarodnom zborniku PLAVI SAFIR, 2018.

SAN BOJE TIRKIZA

Iz sveske na široke linije (16)

 „San boje tirkiza“
(akril na papiru; 10 x 10 cm)
Autor: Nadica Janić

U našoj drvenoj kućici sve je skladno, uredno, toplo... Kupatilo je belo sa zelenom kadom. Spremila sam meke, bele peškire i mirišljavu so za kupanje. Dok se kada puni, podigla sam kosu, svukla odeću i stavila na ivicu kade čaše sa sokom od kupina.

Voda je prozirna, tirkizno-zelena. Kao na izvoru. Ugasila sam svetlo i upalila lampicu na ogledalu. Dve zagrljene senke na zidu iznad kade. Skida mi šnalu i spušta kosu niz leđa.

- Neka bude mokra. Neka me dodiruje u vodi.

Nežno mi mazi vrat. Ljubi ramena. Osećam golicljivi dodir lančića i kamenčića na vratu. Okrenuo me ka ogledalu.

- Pogledaj, šapnuo je.

U ogledalu je zatreperila tamno-zelena boja tirkiza.
Poljubio mi je kapke.

- Te oči tvoje zelene..., pevao je i grlio me u vodi.

Probudio me zvuk letnjeg pljuska. Ruka mi je bila na znojavom vratu, na tirkiznom privesku.

Nadica Janić

Objavljeno u Međunarodnom zborniku PLAVI SAFIR, 2018.

U PROSTORU TIŠINE

Iz sveske na široke linije (15)

"Prostor Tišine"

Foto: Nadica Janić

Budna sanjam.

Mesec me do Tebe vodi.
Usnule oči ti ljubim,
ime ti šapućem...
San mi čula gasi
i Tvoj lik nestaje
u prostoru Tišine.

Jutro mi je šapnulo
da si tužan i sam.
A tako si daleko...
Poljupcima bih ti
lice razvedrila,
ruke bih ti
u kosu splela,
telo bih ti
dahom osnažila...

A tako si daleko!

Veče mi je reklo
da si sam
i bez nade.
A tako si daleko
da ti svoju ruku dam,
da ti sa dve reči
u očima vratim sjaj.

Noć ćuti.
Htela bih da znam
da li si sam,
da li ti žudnja
telo lomi...

A tako si daleko!

Budna sanjam.
Mesec se skrio.
Tražim te
u prostoru Tišine.
Ime ti šapućem...


Nadica Janić

Objavljeno: 3. Evropski Fejsbuk pesnički festival 2012.
CD

LJUBAV U SEDAM SLIKA

Foto: Nadica Janić

NEMA DRUGIH RAJEVA OSIM IZGUBLJENIH

... a priča teče dalje

"Eho izgubljenog raja"
 Akril, diptih (10 x 5) x 2 cm
Autor: Nadica Janić

OBUZETOST PROŠLOŠĆU

Znam da sam izgubio toliko stvari da ih ne bih mogao izbrojati i da su ti gubici, sada, ono što je moje. Znam da sam izgubio žuto i crno i mislim u tim nemogućim bojama kako ne misle oni koji vide.

Moj otac je umro, a uvek je pored mene. Kada hoću da recitujem Svinbergove stihove, ja to činim, kažu mi, njegovim glasom. Samo je onaj koji je umro naš, naše je samo ono što smo izgubili. Ilion traje u heksametru koji ga oplakuje. Izrael je postojao kada je bio drevna čežnja.

Svaka pesma, vremenom, postaje elegija. Naše su žene koje su nas napustile, kada nas ne muči iščekivanje koje donosi strepnju, niti nemir i muke nadanja. Nema drugih rajeva osim izgubljenih.

Horhe Luis Borhes

Izvor: 

IZABRANE PESME I KRATKE PROZE

PAIDEIA, BEOGRAD, 2005.

Priredila: Nadica Janić