DUHOVI – PRAZNIK SVETE TROJICE

Duša slovenska (34)

Sveto Trojstvo

Trojice ili po crkvenom Duhovi su praznik Svetog Trojstva (Bog Otac, Bog Sin i Bog Duh). Uvek se proslavlja nedeljom. Po značaju to je treći praznik posle Uskrsa i Božića, i kao oni, takođe se slavi tri dana. Praznovanje se nastavlja cele sedmice, ne posti se, to je tzv. trapava nedelja.

Praznikom Duhovi se čuva pomen na silazak Svetog Duha na apostole. Po Svetom pismu, ovaj važan događaj se zbio u pedeseti dan po Hristovom uskrsnuću (Vaskrsu). Otuda i naziv praznika Pedesetnica koga najčešće upotrebljavaju Jevreji, Rusi i Grci. Prema Bibliji, Hristovi učenici kršteni su na dan Pedesetnice, kada se ostvarilo i proročanstvo o silasku Svetog Duha na apostole. Kada siđe, Sveti Duh prenosi na apostole blagodeti koje im dolaze od Svetog Oca, kroz Sina do Svetog Duha. Postoji verovanje da je Isus Hrist pred svoje Vaznesenje rekao svojim sledbenicima da im nema spasenja sve dok se ne ispune silom Svetog Duha.

Sveti Duh se u pravoslavlju smatra Duhom mudrosti i otkrivenja, koji čoveku otkriva tajnu Hristovu i ispunjava ga božanskom mudrošću. Svetom Duhu vernici upućuju svakodnevnu molitvu, priziva se pri krunisanju vladara, svim rukopolaganjima, na početku arhijerejskih sabora, na krštenju u crkvi.

Praznik Svete Trojice slave pravoslavci, katolici i Jevreji. U hrišćanske Crkve prešao je iz judejske, a nasleđen je i običaj ukrašavanja crkava i domova zelenim grančicama i posipanja travom. Za vreme bogosluženja na večernju vernici stoje sa cvećem u rukama, a kod Srba postoji i običaj da se za vreme bogosluženja pletu venčići od trave. U Istočnoj Srbiji se ovi venci odnose kućama, čuvaju, najčešće okačeni uz ikonu i koriste se prema potrebi za kađenje jer se veruje u njihovu lekovitost. Ritualno se kiti i drvo u bašti šarenim peškirima.

U srpskom narodu Trojice važe za jedan od najvećih praznika. Održavaju se mesne svečanoti, litije, molitve, seoske proslave. U mnogim mestima Šumadije i u drugim krajevima Srbije, kao i među Srbima u rasejanju, tog dana prolazi povorka krstonoša. U pojedinim mestima litija iz hrama ide i danas do polja i vinograda. Ophod je posvećen zaštiti roda polja, voćki i useva. Da narodna trojička svetkovina čuva ostatke iz slovenske drevnosti potvrđuje podatak da se ponegne i danas o ovom prazniku kreću „kraljice“ - devojačke povorke.

TROJIČNI CIKLUS

U narodnoj tradiciji Trojice se uključuju u kompleks nekoliko prazničnih dana. Istaknuti datum ovog ciklusa je subota uoči Trojica kada je obeležavan jedan od glavnih zadušnih dana u godini. Varijante naziva tog dana su zadušnice, roditeljska subota, zadušna ili duhovna subota. Iza nedeljnog dana praznika Trojice, počinjala je nedelja koja se kod Istočnih Slovena naziva trojičkom, rusalnom, ispraćajnom, a kod Slovena-katolika zelena nedelja. U njenom sastavu isticala su se dva glavna datuma: Trojičin dan (kod Rusa je ponedeljak) i Rusalkin uskrs (kod Južnih Slovena je četvrtak).

U narodnim verovanjima ovaj period kalendara - Štetna ili Kriva nedelja shvatan je kao opasan. Rođenima u to vreme predskazivali su nesrećnu sudbinu a umrlima da će postati „nečisti“ duhovi.

Za Trojice je vezan sveslovenski običaj (kako kod pravoslavaca tako i kod katolika) da se svežim zelenilom kite kuće, pomoćne zgrade, crkve, dvorišta i ulice sela. Uoči Trojica je radi toga pripremano „trojičko zelenilo“. Ljudi su dovozili puna kola isečenih grana i mladica, trave i cveća. Od toga su pleli vence. Zelenilo su prostirali po podovima kuća i crkava; grane su ubadali pored prozora i vrata kuća, pored kapija i na ogradama, zelenilo su stavljali iznad bunara; mladice su zakopavali u dvorištu pored kuće, ispod prozora, pored ćoškova kuće i duž seoskih ulica. Posle tri dana „trojičko zelenilo“ su iznosili van životnog prostora i uništavali ga na ritualan način - bacali u vodu, vatru, na drveće i krovove kuća. Ostatke osušene trave i grančica čuvali su kao lekovito sredstvo ili za zaštitu od nečiste sile, nepogode, glodara-štetočina i insekata.

Drugi važan elemenat trojičkog ciklusa bili su zadušni obredi. Posećivanje grobalja u tim danima praktikovalo se mnogo češće nego na Uskrs. Subota uoči Trojica bila je glavni zadušni dan kada su se posećivali grobovi svojih bliskih pokojnika, kitili ih cvećem, palili sveće, razmenjivali sa susedima zadušna jela „za duše pokojnika“. U crkvenim izvorima XVI i XVII veka oštro je osuđivan ovaj narodni običaj kada se „u Trojičku subotu po selima i po seoskim grobljima skupe muškarci i žene radi žaljenja i plaču, glasno ridajući na grobovima umrlih“.

Petak i subota uoči Trojica obeležavani su kao poseban period kada je bilo moguće davati pomen nečistim pokojnicima - utopljenicima i obešenjacima, svojim rođacima. S običajem davanja pomena onima koji su umrli neprirodnom ili prevremenom smrću bilo je vezano verovanje da se u to vreme na zemlji pojavljuju duše umrle dece ili devojaka koje nisu doživele da se udaju, tj. mavke i rusalke. Roditelji koji su nadživeli svoje neudate ćerke ili maloletnu decu brižljivo su obavljali zadušne rituale: noću su ostavljali jelo namenjeno dušama pokojnika; kačili su na ogradu odeću za rusalke; poštovali su zabrane da ne šiju, pletu, kreče kuće, da ne rade u polju, kako ne bi povredili nevidljivo prisutne rusalke. Da bi pomenule svoju umrlu nedoraslu decu, majke su odnosile na groblje i tamo svojim zemljacima delile bojena jaja i kolače.

Po široko rasprostranjenom verovanju kod Istočnih i Južnih Slovena, poslednjih dana trojičnog ciklusa duše umrlih se vraćaju u zagrobni svet. U obredima tog perioda mnogobrojni su motivi „ispraćaja“ i „opraštanja“ pokojnika sa zemaljskog prostora. U crkvi se prostiralo orahovo lišće, na njemu klečalo i opraštalo s dušama pokojnika. Verovalo se da ako niko iz porodice to ne bi učinio, umrli ne bi mogli preći u onaj svet i ostali bi na zemlji do sledeće godine.

Završnu etapu ovog trojičnog ciklusa karakterišu mnogobrojni oblici ritualnih „ispraćaja“: uništavanje trojičnog zelenila; „proganjanje rusalki“, „nošenje grma“, ispraćanje maskiranog para „Semika i Semičihe“; „sahranjivanje kukavice“ i sl. U katoličkoj tradiciji zelena nedelja završavala se konjičkim trkama, jahanjem oko sela, igrama „kraljice“.

U devojačkim „kraljičkim obredima“ centralnu figuru povorke predstavlja „kraljica“ koju uz pesmu i igru vode po kućama i za to dobijaju nagradu. Srbi su „kraljicu“ pokrivali belom maramom, šalom ili belim peškirom da bi je sakrili od tuđih očiju. Verovalo se da će odmah umreti onaj ko se usudi da joj pogleda u oči. Devojke koje su je pratile oblačile su mušku odeću i bile ukrašene zelenilom. U Banatu sve učesnice su bile okićene cvećem, na glavama su nosile vence a u rukama držale grančice vrbe. Raznim ukrasima, zvončićima i cvećem kitili su barjak - jedan od osnovnih atributa slovenskog obreda „kraljice“.

Alfons Muha: "Stari Sloveni, povorka devojaka - kraljice"

Za muške „kraljevske obilaske“ karakteristični su elementi inicijacije, oprobavanja momaka. Na takmičenjima birali su najbržeg, najveštijeg, najoštroumnijeg momka kome bi dodeljivali zvanje „kralja“. Nadmetanja su se organizovala u polju, na konjima, a bila su vezana za pastirske igre. Muški kraljevski obredi okončavani su simboličkim kažnjavanjem, kušanjem i polivanjem „kralja“ koje je imalo obredno značenje izazivanja kiše.

Literatura:

SLOVENSKA MITOLOGIJA
Enciklopedijski rečnik
ZEPTER BOOK WORLD
Beograd, 2001.

Alfons Muha: "Život starih Slovena"

Ciklus od dvadeset ogromnih slika pod zajedničkim imenom "Slovenska epopeja" naslikao je veliki češki umetnik Alfons Muha (1860-1939). Cilj njegovog životnog dela bio je umetnički jak i istorijski zasnovan prikaz istorije Slovena, od mitske prošlosti do blistave budućnosti.

Pre nego što je počeo da radi na epopeji, Muha je putovao slovenskim zemljama tražeći inspiraciju i znanje. Kako je izrada ciklusa bila veoma skupa, Muha je morao da obezbedi i sredstva. Srećom, američki filantrop i slovenofil Čarls Ričard Krejn bio je više nego voljan da bude pokrovitelj (mecena) češkom slikaru.

Godine 1910. Muha je iznajmio dvorac Zbiroh i bacio se na rad. Osamnaest godina kasnije 20 oslikanih platna prikazano je premijerno na izložbi u Pragu. Muhin rad ne samo da je impresionirao češku publiku i slovenski svet - njegova slava proširila se i Amerikom.

Tokom nacističke okupacije Češke "Slovenska epopeja" je sakrivena a ponovo je prikazana javnosti tek 2013. godine.

Alfons Muha: "Apoteoza slovenske istorije"

Dimenzije Muhinih slika iz "Slovenske epopeje" u proseku su visina 6, a širina 8 metara. Ciklus počinje sa Slovenima prikazanim u rodnoj zemlji, odnosno domovini, a završava "Apoteozom slovenkse istorije" (prim.aut. apoteoza - oboženje, deifikacija, pretvaranje u boga).

"Apoteoza" je ubedljivo najsimboličnija Muhina slika. Plava boja predstavlja mitsku prošlost, crvena Husitske ratove u Bohemiji (Češkoj), ljudske figure u tamnim bojama predstavljaju neprijatelje Slovena, dok osobe u žutoj aludiraju na blistavu budućnost slovenskih naroda i njihovo jedinstvo. 

Alfons Muha preminuo je od bolesti u julu 1939. godine, samo nekoliko nedelja nakon što ga je uhapsio i ispitivao ozloglašeni Gestapo.

Izvor: Newsweek Srbija

Foto: Wikipedia

Za SRPSKU TELEVIZIJU USA priredila: Nadica Janić

Veza: Arhiva STV USA Stari sajt

STV USA Novi sajt 2021.