BELI ŠAL

Priče iz Usnulog grada (28)

Franjo Koren: " Klupa i starac"

Penzionisani profesor, gospodin Milan, odlazio je sve ređe u pozorište, bioskop ili u restoran. Očekivao je da će nekog poznatog sresti, da će mu neko pružiti ruku i pozvati ga na kafu. Ničiji pogled, već davno, nije se zaustavio na njemu. Sin se povremeno javljao telefonom i te trenutke radosti delio je, u mislima, sa svojom prijateljicom iz davnih dana, sa Nađom, koja mu je podarila trenutke najčistije ljubavi i nežnosti. Njena uramljena fotografija mu je bila jedino društvo, a pored nje je bila zatvorena kartonska kutija sa prorezom i ispisanom njenom adresom. Pisao joj je pisma i ubacivao u «poštu». Pisao joj je o svojoj patnji, pisao joj je i pesme, pisao joj je i o psihičkim promenama koje uočava. Otvarao je dušu i sve iz nje «zatvarao» u koverat, sa olakšanjem. «Saznaće jednom. I oprostiće mi», šaputao je dok je ubacivao pismo u «poštu» i osećao je neku blagost i sreću u srcu.

Sve bi bilo u redu da nisu u njemu i oko njega nastajale te čudne promene. Najčudnije se desila jednog prolećnog dana. Taksista ga je dopratio do vrata kuće. Kuća otvorena. U fotelji sedi mlad gospodin koji mu se učini poznat. «Sve sam sredio, samo da se spakuješ», umesto pozdrava, nervoznim glasom reče mladi gospodin… Iz luksuznih kola gospodin Milan je detinjim pogledom radoznalo posmatrao odnekud poznate ulice koje su brzo izmicale. U krilu je stiskao zatvorenu kartonsku kutiju sa prorezom i uramljenu fotografiju. 

U dugim noćima, u domu za stare, gospodin Milan je budan sanjao prolećni dan kada ga je jedan lep, mlad gospodin, koji reče da je njegov sin, kolima prošetao kroz grad. Ničega se više nije sećao o čemu bi sanjao. 

Savremeno britansko slikarstvo
(ulje na platnu)

Nađa je živela u naizgled srećnom braku. Bila je ćutljiva i uvek zamišljena, zagledana u nešto nestvarno. Imala je neobičan hobi. Uživala je u dodiru vune, u njenom mirisu posle pranja u «Nili», u toplini koju je osećala kada ispleteni šal prisloni na obraz. Njeni šalovi su uvek bili «klot», vazdušasti, meki. Poklanjala ih je ili parala, pa ponovo plela. Uplitala je u njih svoje misli koje su se sa svakom petljom vraćale iz davne zimske noći kada je nebo trepnulo i jedna zvezda zauvek nestala.

Imala je dvadeset godina. On – mnogo više. Posle izlaska u pozorište dopratio bi je do kuće. Uvek su se dugo rastajali, kao da je zauvek, zagledani duboko u oči, sa isprepletenim prstima na njegovim grudima. «Hladno mi je», šapnula je drhtavo i za tren se našla ušuškana ispod njegovog «grombi» kaputa. Lice joj je utonulo u meki, mirišljavi, beli šal. Pripijena, slušala je otkucaje njegovog srca i osetila neizrecivu sreću i toplinu u duši. Poželela je da taj trenutak večito traje. Od Nekog prizvana, podigla je glavu. Nebo je trepnulo i jedna zvezda je padala. On je imao zatvorene oči i čudan grč na licu. Dok je prislanjala beli šal na obraz, uvek se pitala: da je i on video zvezdu koja pada, da li bi sve drugačije bilo. 

Savremeno britansko slikarstvo
(ulje na platnu)

U istom gradu, u domu za stare, penzionisani profesor, gospodin Milan, uvek je nosio beli šal. Ovog proleća, Nađa je dobila poziv iz doma da preuzme njegove stvari, njoj upućene: kartonsku kutiju sa neposlatim pismima, njenu uramljenu fotografiju i beli vuneni šal... Zauvek je odložila pletaće igle i belo pletivo. Večeri je provodila pored prozora zagledana u krošnju breze. U ehu večernjih zvona, kada se zvuk i poslednji treptaji svetlosti pretvaraju u večnost, prepoznavala je otkucaje njegovog srca. 

Nadica Janić

Objavljeno:

- Zbornik "Topla reč 2", jun 2016.

- STV USA septembar 2020. 
- Srpska dijaspora septembar 2020. 

- Serbia-world septembar 2020.

Korice knjige "Topla reč 2", 2016. godine

Izdavač: Udruženje slobodnih umetnika Australije