USKRS - PRAZNIK NAD PRAZNICIMA

Duša slovenska (19)

Praznikom Uskrsom se završava sedmonedeljni Veliki post. U narodu Uskrs se pored Božića smatra najvećim hrišćanskim praznikom i praznuje se tri dana. Međutim, hrišćanska crkva ga smatra najvećim praznikom u godini i stoga Uskrs i naziva ’’praznikom nad praznicima’’. Ne samo što se smatra najvećim praznikom, već je, možda, Uskrs i najstariji praznik, pominje se još od II veka.

Uskrs – ’’praznik nad praznicima’’ uvek pada u nedelju, i to u prvu nedelju posle punog meseca – prolećne ravnodnevnice. Pošto je Uskrs pokretan praznik, datum njegovog praznovanja može se pomerati u razdoblju od pet sedmica ili trideset pet dana. Najranije može pasti 22. marta po starom, odnosno 4. aprila po novom kalendaru. Najkasnije pada 25. aprila po starom, odnosno 8. maja po novom kalendaru. U slučaju prvom Uskrs biva pre Blagovesti, a u drugom, posle Đurđevdana.

U samom proslavljanju Uskrsa preovlađuju crkveni elementi, jer se Uskrs proslavlja kao uspomena na Hristovo stradanje – smrt, ali i njegovo uskrsnuće iz mrtvih, a za koje su tesno vezani i dani koji mu neposredno prethode u Strasnoj nedelji. U samoj narodnoj tradiciji proslavljanja Uskrsa sadržani su pored crkvenih i drugi elementi, koji su u kontinuitetu sačuvani iz znatno starijih religijskih epoha a vezani su za kult pripode i njeno ponovno prolećno obnavljanje iz dugotrajnog zimskog sna, to jest ponovnog rađanja života u prirodi, što se manifestuje različitim postupcima praznovernih žitelja, koji su kao i u svim do tada obrednim radnjama želeli obezbediti dobro zdravlje, berićetnu letinu, kao i zaštititi se od svih nevolja i zlih sila koje su čoveka vrebale u toku prolećnog i letnjeg perioda. Zato su glavni elementi i u samom prazniku Uskrsa bilje, zelenilo, voda, vatra, bojena ili nebojena jaja kao simbol života, a neizostavan je i kult predaka, koji naročito prati kako praznike koje mu prethode, tako i praznike koji se proslavljaju posle Uskrsa.

Sam praznik Uskrs je dan radosti i veselja, dan opšteg praštanja i druženja. Toga dana se svi u susretanju pozdravljaju sa ’’Hristos voskrese’’, a otpozdravljaju ’’Vaistinu voskrese’’. U prošlosti su se tako pozdravljali sve do Spasovdana.

Na sam dan Uskrsa, rano, već posle pola noći, u crkvi se proslavlja vaskrsenje Hristovo, koja crkva obeležava posebnom svečanošću, zvonjavom zvona, pucanjem prangijama, kao i idenjem oko crkve ili sela sa litijom, što je crkva održavala sve do Drugog svetskog rata, a nakon toga vremena sve crkvene manifestacije održavane su samo u krugu crkve i crkvene porte.

U nekim selima južnog Banata, Bačke i Srema bilo je u običaju da pale vatre po ulicama kojima je prolazila litija ili su pak palili sveće u prozorima kuća. U nekim selima sveštenik je na kraju bogosluženja vernicima delio cveće kojim je bio okićen Hristov grob u crkvi. Tom cveću narod je pripisivao magijska svojstva i čuvali su ga u kući preko godine, te kad neko oboli od ukućana, to cveće su potapali u vodu i njome umivali bolesnog da bi ozdravio. U nekim porodicama pripisivali su mu apotropejsku snagu, te kad je nevreme, iznosili su ga na dvorište da bi rasterali njime gradobitne oblake ili ako je padao grad, da bi grad što pre pestao da pada (Klenak).

Većina obrednih radnji na dan Uskrsa bila je vezana za bojena jaja koja su pripremana za Uskrs, kao i za uskršnje kolače i prvo mršenje ukućana nakon dugortajnog posta.

U nekim selima ujutru na Uskrs umivali se se u vodi u kojoj je bilo potopljeno cveno uskršnje jaje, da bi bili zdravi i rumeni. U nekim porodicama na Uskrs crvenim jajetom ’’čuvarom’’ i bojom od jaja mazali su po obrazu i čelu decu iz kuće da bi bili zdravi i rumeni kao što je i uskršnje jaje (Zagajica, Vatin, Banatska Subotica).

Po dolasku s jutrenja iz crkve o Uskrsu u običaju je da se okupi cela porodica i da se ukućani tucaju bojenim jajima između sebe. U Đurđevu, ljuske od prvog razbijenog jajeta bacaju u kuhinju za vrata, gde stoje preko uskršnjih praznika. Svako od ukućana mora da pojede po jedno jaje i deo od barene šunke. U nekim selima Srema prvo svi ukućani probaju pihtije i bojeno jaje, kao i kolač ’’jajčenik’’(Laćarak, Grabovci). U severnoj Bačkoj (Stapar, Žarkovac) prvo se jajetom omrsi starešina kuće, pa tek onda ostali članovi porodice. Uz jaje obavezno jedu i kolač zvani ’’batinica’’. U Mošorinu prva jaja koja jedu za doručak o Uskrsu ne ljušte već ih polove nožem, da bi se lako legla živina.

U Banatskoj Subotici omrse se jajetom i jagnjećom kaurmom. Međutim, u mnogim selima Banata o Uskrsu stari nisu dali da se jedu bojena jaja na Uskrs, da stoka ne bi dobila ’’supurkat’’ (da stoci ne bi izrastale guke po telu i vimenu). Tako u Cvenoj Crkvi ni gazda, ni ovčar ne samo da nisu jeli bojena jaja, već ih čak ni u ruku nisu uzimali čitavo vreme Uskrsa, da im stoka ne bi dobila ’’supurkat’’. Neki pak vele da gazda ne uzima bojeno jaje u ruku da žito ne bi obolelo od glavnice.

U Sremskoj Rači i Šimanovcima bojena jaja nisu davali o Uskrsu svinjaru, da im muške svinje ne bi bile kilave. U Elemiru bojena jaja nisu davali pastirima da marva ne bi dobila guke po telu, a takođe ih nisu smeli nositi ni na njivu. Slične paralele ovim običajima nalazimo i kod Srba u istočnom delu Srbije (Homolje, Lužnica, Nišava), gde takođe seljaci strogo paze da o Uskrsu ne jedu jaja, da im stoka ne bi dobila ’’jajčenice’’ po glavi.

U Klenku u Sremu od Uskrsa do Spasovdana nisu jeli nebojena jaja, da useve ne bi tukao ’’led’’ (grad).

Još i danas je opšti običaj o Uskrsu da se svi ukućani tucaju bojenim jajima. Obično se prvo tucaju vrhovima jajeta, pa ukoliko se vrhovi jajeta razbiju, tucaju jaja i drugom stranom. Onaj kome se jaje ne razbije dobija razbijeno jaje onoga drugog. Taj se smatrao da će biti veoma uspešan u svim započetim poslovima tokom godine. Ako se jaje razbije i jednom i drugom, smatrali su se ravnopravnim (Deč). Naročito je kucanje jajima predstavljalo radost za malu decu. Deca su naročito bila ponosna ako je njihovo jaje odnelo pobedu i mnoga jaja svojih drugova razbilo. Jaja su deca razbijala i ciljanjem metalnog novca iz daljine u jaje. Takođe se praktikovalo i kotrljanje jajeta sa neke uzvišice i da se tako pogodi tuđe jaje. Od novijeg vremena u severnobanatskom selu Mokrinu održava se organizovano takmičenje u tucanju jajima na dan Uskrsa, gde se okupljaju ne samo seljani, već i mnogi učesnici iz drugih sela.

U nekim selima Srema ranije je bilo uobičajeno da deca već ujutru na Uskrs obilaze kuće pevajući Hristos voskrese. U kućama koje su pohodili i čestitali Uskrs, domaćini su im darivali bojena jaja, kolače, novac (Belegiš, Krčedin, Subotište, Bešenovo).

U nekim selima južnog Banata u običaju je da se bojena jaja dele susedima, deci i rodbini za dušu umrlih (Jarkovac). Kod banatskih Hera jaja odnose o Uskrsu i u crkvu i darivaju popu, crkvenjaku i rodbini.

Pošto je Uskrs predstavljao i završetak Velikog uskršnjeg posta, Su porodicama se gledalo da o Uskrsu bude bogata trpeza. Za Uskrs se, pored bojenih jaja, u mnogim porodicama klalo jagnje, a kod mnogih obavezno se barila šunka, koja se služila sa jajima i renom. U nekim selima jagnjeće meso se nije smelo jesti do Uskrsa (Banatka Subotica). Za Uskršnji ručak se priprema i supa od živine. U nekim selima Srema (Ilinci, Berkasovo) za Uskrs ne kolju petla, jer je Isus Hristos rekao svetom Petru da će se on njega tri puta odreći dok petao ne kukurikne. Umesto petla kolju kokošku. Takođe ni u Staparu za Uskrs ne kolju petla, jer veruju da bi u tom slučaju umro gazda, te stoga kolju kokošku. Obilna uskršnja trpeza simbolizovala je i bogatu letinu.

U nekim porodicama za vreme ručka seku uskršnji kolač na četiri dela, a jaje na kolaču simbolisalo je plodnost.

Bilo je i drugih običaja vezanih za Uskrs. Tako kod banatskih Hera na dan Uskrsa davali su stoci varzilo u kome su bojena jaja, i u kome je bila pomešana zob.

U nekim selima severnog Banata momci uveče na Uskrs okite prozore devojačkih kuća strukovima zelenog žita, što je devojkama bio znak da će im drugi dan Uskrsa doći ’’polivači’’. Takođe i pred crkvu momci su donosili posudu s vodom i prskali one koji izlaze iz crkve, dajući im po struk žita (Novi Kneževac).

Neki od običaja primenjivali su sve do Spasovdana, pa čak i Duhova. Tako od Uskrsa do Spasovdana u mnogim selima svih sedam četvrtaka između Uskrsa i Spasovdana nije se oralo, jer se verovalo u narodu, ako se pak ore, da će im uginuti vo u jarmu. Takođe se u tom periodu nije smelo prati ni širiti rublje, naročito belo rublje, jer ako se te zabrane ne bi pridržavali, letinu će u tom slučaju potući ’’led’’ (grad).

U Mošorinu od Uskrsa do Duhova (sedam nedelja) u svaki petak u nedelji nisu radili veće poslove, a takođe su i postili toga dana.

Izvor:
Dr Mila Bosić:  Godišnji običaji kod Srba u Vojvodini

Priredila: Nadica Janić

Veza: Arhiva STV USA Stari sajt

Veza: STV USA April, 2017.