Duša slovenska (20)
Vatra - simbol očišćenja i preporoda
Vatra i voda su dve prirodne sile koje prate čoveka, kojih se čovek plaši, mistifikuje i sa kojima se bori od praiskona. Usmerava ih, premošćuje, ali njihove namere su nepredvidljive. Kada je čovek otkrio varnicu, razdvojio se od životinjskog sveta i spojio sa božanskim. Vatru je stavio u svoju službu, postao joj gospodar ali i pokoran i nemoćan sluga. Čovekove moći su male i pored tehnološkog progresa. U borbi sa njima ove dve uništavajuće sile su za čoveka pročišćenje i prosvetljenje. Njihov spoj, koji je treća materija, essentia mundus - para, simbol je oslobođenog i uzdignutog duha.
Vatra simbolizuje strasti (ljubav i mržnju), duh (plamen duha) i dah –
intuitivna spoznaja.Natprirodno značenje vatre obuhvata i lutajuće duše i
božanski duh.
"Duša vatre" - Olja Ivanjicki
Vatra je bitan božanski simbol. Čuvanje svete vatre počelo je još od starog
Rima. Simbol vatre koja očišćuje i preporađa zastupljena je u svim religijama
sveta i poklapa se sa obnavljanjem godine. Prema legendama Hrist oživljuje tela
provlačeći ih kroz oganj kovačke peći. Sveti Ilija se uspeo na nebo u ognjenim
kočijama. Sveti teolozi često u usijanom obliku opisuju nebeska bića. Oko njih
su goruće žeravice i plamene reke koje se valjaju uz zaglušujuću buku.
Prestolja su usijana. Nebom krstare vatrene kočije. Hinduizam joj pridaje
temeljni značaj: „Podstičem u sebi plamen. Moje srce je ognjište. Plamen je
ukroćeno Ja.“
Kako sunce zracima tako vatra plamenom simbolizuje oplođenje, očišćenje i rasvetljenje. Svojim dimom ona zamračuje i guši, pali, guta, uništava: vatra strasti, kazne i rata. Vatra što dimi i guši je sasvim suprotna plamenu koji osvetljuje i predstavlja sve snage psihičke regresije. Plamen koji se uspinje ka nebu predstavlja polet prema produhovljenju. Um u evolutivnom obliku u službi je duha. Ali plamen je i treperav, simbolizuje egzaltiranu maštu, podsvest, pobunjen um.
"Između dve vatre" - Borko Petrović
I kad spaljuje i uništava vatra je simbol očišćenja i preporod. Voda takođe očišćuje i prosvetljuje ali za razliku od nje vatra simbolizuje očišćenje poimanjem, sve do njegova dajduhovnijeg oblika, svetlošću i istinom. Voda simbolizuje očišćenje želje do njenog najuzvišenijeg oblika, do dobrote. Spoj vode i vatre stvara paru – dah materije, suptilnost.
Vatra pripada nebu jer uspinje, voda pripada zemlji jer s kišom silazi. Voda je
nebeskog porekla i zemaljske sudbine, vatra je zemaljskog porekla i nebeske
sudbine. Razurnni aspekt vatre podrazumeva gospodarenje tom silom. Lucifer,
nosilac svetlosti nebeske survao se u plamen pakla. To je vatra koja gori ne
uništavajući ali koja zauvek isključuje preporod.
Seksualno značenje vatre vezano je uz prvobitnu tehniku dobijanja vatre
trljanjem što je slika seksualnog čina („kresanje“). Seksualizacija vatre je u
mnogim legendama. Po drevnom verovanju vatra je demonskog porekla i magijski se
začinje u polnom organu veštica.
S obzirom da vatra nastaje udaranjem ili trljanjem u njenoj simbolici postoji
podvojenost. U prvom slučaju, srodna je munji i streli, poseduje moć očišćenja
i prosvetljenja: ognjeni produžnik svetlosti. Seksualna vatra, koja nastaje
trljanjem, u ratarskim obredima suprotstavljena je plamenu očišćenja i
predstavlja plamen materičine utrobe. Slavljenje nebeske svetlosti i ratarske
plodnosti obeležava najvažniju etapu intelektualizacije i čoveka sve više udaljuje od životinjskog
stanja. Produžavajući simbol u tom pravcu, vatra bi bila onaj Bog koji živi i
misli, koji se u arijevskim verama naziva Agni a u hrišćanskoj Hrist.
"Vatra" - Isidora Dunđerski
Različite moći vatre prate razna verovanja i običaji. Svrha običaja je
uspostavljanje sklada između ljudske zajednice i njenog okruženja. Veruje se da
obredne vatre imaju moć da donose ljudima, stoci i usevima plodnost i napedak.
Obredi sa vatrom prate tok vremena, koje se poklapa sa kretanjem sunca (zimski
i letnji solsticij), kao i prelaze iz oskudice u obilje (zimske, pokladne,
prolećne vatre). Običaji vezani za kalendarske praznike, posvećeni istaknutim
ličnostima iz hrušćanskog kulta, sadrže brojne elemente iz predhrišćanskog
vremena. Predhriščansko poreklo obreda
sa vatrom dokazano je na primeru brojnih ritualnih aktivnosti koje su
istovremeno usmerene ka umilostivljavanju i uništavanju bića iz prirode, duhova
i duša aktivnih u određeno doba godine.
Brojni obredi očišćenja vatrom karakteristični su za ratarske kultove
simbolizujući požare na poljima koja se potom ogrću zelenim plaštom žive
prirode. U inicijacijskim obredima smrti i preporoda vatra se dovodi u vezu sa
antagonističkim poreklom vode (pepeo se baca u vodu). Očišćenje vatrom se
dopunjuje očišćenjem vodom na mikrokosmičkom planu (inicijacijski obredi) i na
makrokosmičkom planu (neizmenični obredi potopa i velikih suša - požara).
Neka obredna spaljivanja proističu iz uvažavanja vatre kao prenosnika ili
glasnika iz sveta živih svetu mrtvih. Paljenjem sveća na grobu i stavljanje
hrane vatra će pokojniku taj prinos
preneti.
Igranje oko vatre je tipičan deo kulta mrtvih. Igra se u krugu. Igrom se
uspostavlja veza između živih i mrtvih, pomažući duši pokojnika da se pridruži
precima. Ove igre imaju duboke korene u najstarijim slojevima kulture i
predstavljaju kult predaka. U našim narodnim verovanjima igranje u kolu posebno
je privlačno za pokojnike. Jedna od osnovnih briga živih je da pokojnicima
preko paljenja vatri doture svetlost. Zajednički obred, koji ima htonski
karakter, predstavlja žrtvu precima, a htonska bića obezbeđuju plodnost. Vatri
u čast mrtvih, u našim krajevima, ima o mnogim praznicima: Mladenci,
Blagovesti, Cveti, za Uskrs. Veliki Četvrtak se npr. smatra opštim praznikom
mrtvih. Tada se pred kućama pale vatre za duše pokojnika (pali se onoliko vatri
koliko ima pokojnika iz te kuće). Vatre se lože slamom od burjana („smrdljiva
zova“) a kad vatra izgori odlazi se na groblje i deli hrana „za dušu“.
Zbog svojih apotropejskih i lustrativnih svojstava, vatra se koristi kao odbrana i kao čistilačko sredstvo; ona ima i treću moć, a to je preobraženje. U svim obredima prelaza vatra ima magijsku ulogu. Da bi pojedinac prešao iz jednog statusa u drugi, vatra kao sredstvo preporoda uvek pomaže: kada od nezrelog, nedoraslog člana čovek postane zreo, punopravan član zajednice, ili kada iz statusa živog člana zajednice pređe u status predaka.
Bilo da se radi o zajednici ili o pojedincu, kada se zlu ne može suprostaviti iskustvom ili razumom, pripadnik tradicijske kulture koristi magične radnje u kojima vatra ima ključnu ulogu. „Živa vatra“ ima značajno mesto za lečenje ljudi i stoke.. Dobija se trenjem: drvo se tare o drvo, ili se drveni štapić vrti u udubljenju drugog komada drveta, kresanjem ognjila o kamen, udaranjem čekićem po komadu gvožđa (tzv. gvozdeni oganj), propuštanjem sunčevih zraka kroz zakrivljeno staklo... Živa vatra se koristi na graničnim mestima (međa, raskrsnica, direk, vrata) u vreme mladog meseca, u ponoć, povoljnim danima (nedelja, ponedeljak, četvrtak). Osobe koje „vade živu vatru“ su „čiste“ (časne, poštene, zdrave); obično su to starije, poštovane muške osobe.
Bajalice (basme) predstavljaju stare magijske verbalne formule koje imaju za cilj otklanjanje uzročnika zla (demoni, zle sile, bolest). One u sebi sadrže vatru kao važan i moćan sastavni elemenat. „Idi u pustu zemlju gde petao ne peva, gde pas ne laje, gde mačka ne mjauče, gde vodenica ne melje, gde vatra ne gori.“.
Zabrane u vezi vatre imaju za cilj da se ne umanje njena blagotvorna svojstva. Vatru ne pale neumivene osobe, u vatru se ne pljuje, vatra se ne sme proklinjati niti udarati nogom. Kraj vatre se ne smeju izgovatati imena demona, trudnica ne treba da gleda u vatru da joj dete ne bude crveno ili da ima „žaravo lice“, deca ne valja da se igraju vatrom da noću ne bi mokrila u krevet. Vatra se ne pozajmljuje iz kuće noću, ni petkom, niti ako je u kući trudna žena (da je ne zadesi nesreća na porođaju), kao ni ljidima za koje se sumnja da su demoni (zduhaći, veštice).
U našem narodu se veruje da postoje ljudi koji imaju posebne moći u odnosu na vatru - zduhaći, i koji su umeli da je prave i kontrolišu. Ovo verovanje ima duboke korene u svim tradicijama gde „ljudi vatre“ imaju svetu dušnost - da je pale i čuvaju na ognjištu. Gospodari vatre bili su u vezi sa božanskim i demonskim svetom, znali su kako da postupaju sa moćima vatre. Stvaralačku i isceliteljku moć vatre koristili su šamani, alhemičari, vračevi. U našem narodu postoji izreka: Ko lako upali vatru, majka mu se obradovala na rođenju.
U kletvama, vatra se poziva kao moćni izvor nesreće koja se rečima usmerava na omrznutog sa uverenjem da će se određenom slikovitom formom i uz određene magijske radnje, želja i ostvariti: „Kuća ti se zapalila“, „Živa ga munja spalila“, „Ognjište mu se ugasilo“, „Vatra te izgorela“, „Oganj te izeo“.
Ljudi su se zaklinjali onim što im je najdragocenije i najsvetije (bog, deca, zdravlje, sreća, obraz, duša). Vatra i oganj u zaklinjanju imaju istaknuto mesto: „Vatre mi“, „Živoga mi ognja“, „Tako mi sunca i žive vatre“,“ „Izgoreo ako lažem“ itd.
Zbog svojih apotropejskih i lustrativnih svojstava, vatra se koristi kao odbrana i kao čistilačko sredstvo; ona ima i treću moć, a to je preobraženje. U svim obredima prelaza vatra ima magijsku ulogu. Da bi pojedinac prešao iz jednog statusa u drugi, vatra kao sredstvo preporoda uvek pomaže: kada od nezrelog, nedoraslog člana čovek postane zreo, punopravan član zajednice, ili kada iz statusa živog člana zajednice pređe u status predaka.
Bilo da se radi o zajednici ili o pojedincu, kada se zlu ne može suprostaviti iskustvom ili razumom, pripadnik tradicijske kulture koristi magične radnje u kojima vatra ima ključnu ulogu. „Živa vatra“ ima značajno mesto za lečenje ljudi i stoke.. Dobija se trenjem: drvo se tare o drvo, ili se drveni štapić vrti u udubljenju drugog komada drveta, kresanjem ognjila o kamen, udaranjem čekićem po komadu gvožđa (tzv. gvozdeni oganj), propuštanjem sunčevih zraka kroz zakrivljeno staklo... Živa vatra se koristi na graničnim mestima (međa, raskrsnica, direk, vrata) u vreme mladog meseca, u ponoć, povoljnim danima (nedelja, ponedeljak, četvrtak). Osobe koje „vade živu vatru“ su „čiste“ (časne, poštene, zdrave); obično su to starije, poštovane muške osobe.
Bajalice (basme) predstavljaju stare magijske verbalne formule koje imaju za cilj otklanjanje uzročnika zla (demoni, zle sile, bolest). One u sebi sadrže vatru kao važan i moćan sastavni elemenat. „Idi u pustu zemlju gde petao ne peva, gde pas ne laje, gde mačka ne mjauče, gde vodenica ne melje, gde vatra ne gori.“.
Zabrane u vezi vatre imaju za cilj da se ne umanje njena blagotvorna svojstva. Vatru ne pale neumivene osobe, u vatru se ne pljuje, vatra se ne sme proklinjati niti udarati nogom. Kraj vatre se ne smeju izgovatati imena demona, trudnica ne treba da gleda u vatru da joj dete ne bude crveno ili da ima „žaravo lice“, deca ne valja da se igraju vatrom da noću ne bi mokrila u krevet. Vatra se ne pozajmljuje iz kuće noću, ni petkom, niti ako je u kući trudna žena (da je ne zadesi nesreća na porođaju), kao ni ljidima za koje se sumnja da su demoni (zduhaći, veštice).
U našem narodu se veruje da postoje ljudi koji imaju posebne moći u odnosu na vatru - zduhaći, i koji su umeli da je prave i kontrolišu. Ovo verovanje ima duboke korene u svim tradicijama gde „ljudi vatre“ imaju svetu dušnost - da je pale i čuvaju na ognjištu. Gospodari vatre bili su u vezi sa božanskim i demonskim svetom, znali su kako da postupaju sa moćima vatre. Stvaralačku i isceliteljku moć vatre koristili su šamani, alhemičari, vračevi. U našem narodu postoji izreka: Ko lako upali vatru, majka mu se obradovala na rođenju.
U kletvama, vatra se poziva kao moćni izvor nesreće koja se rečima usmerava na omrznutog sa uverenjem da će se određenom slikovitom formom i uz određene magijske radnje, želja i ostvariti: „Kuća ti se zapalila“, „Živa ga munja spalila“, „Ognjište mu se ugasilo“, „Vatra te izgorela“, „Oganj te izeo“.
Ljudi su se zaklinjali onim što im je najdragocenije i najsvetije (bog, deca, zdravlje, sreća, obraz, duša). Vatra i oganj u zaklinjanju imaju istaknuto mesto: „Vatre mi“, „Živoga mi ognja“, „Tako mi sunca i žive vatre“,“ „Izgoreo ako lažem“ itd.
etvama
Literatura:F. Guirand - J. Schmidt, MITOVI I MITOLOGIJA
J.Chevalier - A.Gheerbrant, REČNIK SIMBOLA
Enciklopedijski rečnik SLOVENSKA MITOLOGIJA
Emila Petrović: Kult vatre, Časopis BUKTINJA br. 37
Sima Trojanović: VATRA U OBIČAJIMA I ŽIVOTU SRPSKOG NARODA
NEMA U ZLATU
VATRE
Iz srebrne šuma stigao nam rumeni dan
i slušaćemo u crkvi jutra njegove zvuke.
Ljubiće naša tela da izmami daleki san.
Ustajale se noge u travi. Rasplakale se ruke.
Ostani u mojim nedrima – ljubiće te breg.
Videćeš moje nebo: obesi đerdan o moj vrat.
Ima u mojim stopama nemira i za tebe. Vreo sneg.
Ćilim lepote skrivaće nas. Mi gorimo, a gluvi je sat.
Bora Simić
Antologija poezije, slikarstva i vajarstva
naivaca Srbije, Crne Gore i Republike Srpske
PASTIR TRAŽI DNO NEBA
Beograd, „Draganić“, 2001.
Za SRPSKU TELEVIZIJU USA priredila: Nadica Janić
.JPG)
Нема коментара:
Постави коментар