GOVOR DUŠE: JAJE - UNIVERZALNI SIMBOL IZVORIŠTA ŽIVOTA

Duša slovenska (18)

Jaje je simbol uskršnjih praznika svuda u svetu. Tom prilikom jaja se boje u različite boje, iscrtavaju ili ukrašavaju na druge načine, a sve u čast proslavljanja njegove simbolike.

Pre nego što je jaje povezano sa Uskrsom, bilo je poštovano za vreme prolećnih festivala i svetkovina.

Jaje je klica svega stvorenog. Univerzalni simbol - vaseljensko jaje, predstavlja životni princip. To je nediferenciranost sveukupnosti i potencijalnost. Simbol je praiskonskog sveta haosa. To je velika okruglina u kojoj je svemir. U njemu je skriveno ishodište i misterija bića, vaseljensko vreme i prostor, početak, utroba, sve što postoji u zametku, praroditelji, savršeno stanje sjedinjenih suprotnosti. U hrišćanskoj tradiciji - simbol uskrsnuća, ponovnog stvaranja i nade.

Jaje sa zametkom iz koga će se razviti svet je univerzalan simbol. Mišljenje da je svet nastao iz jajeta je zajedničko Keltima, Grcima, Egipćanima, Feničanima, Kanaancima, Tibetancima, Indijcima, Vijetnamcima, Kinezima, Japancima, stanovnicima Sibira i Indonezije i mnogim drugim narodima. Proces stvaranja sveta poprimio je međutim različite oblike; keltsko zmijsko jaje, jaje koje je ispljunuo egipatski Knef, ili kineski zmaj – slike su sveta koji je stvorila Reč.

Ponegde iz jajeta nastaje prvi čovek, na primer Pan Gu. Neki drugi kineski junaci rođeni su posle iz jajeta koje je oplodilo sunce. Još češće se kosmičko jaje, na površini prvobitnih voda iz kojih je nastalo, deli na dve polovine od kojih nastaje nebo i zemlja: to je polarizacija Androgina. Indijski Bramânda deli se na dve polulopte, zlatnu i srebrnu; iz Ledinog jajeta rađaju se dva Dioskura s poluloptama na glavi; kineski jin-jang, polarizacija prvobitnog jedinstva, isto je takav simbol sa svoje dve polovine, crnom i belom.

Jaje je prvobitna stvarnost koja sadrži mnoštvo bića u zametku. Za Egipćane je personifikacija prvobitnog okeana, čista voda s klicama sveta u iščekivanju. Iz tog jajeta izašao je bog koji je sredio haos oblikujući različita bića. Bog Knum, koji je izašao iz tog okeana i iz prvobitnog jajeta, izradio je, kao grnčar, jaja ili embrione života. U starom Egiptu je bilo više kosmogonija. Prema onoj iz Hermopolisa, prvobitno jaje je Kerehet, zaštitnica životnih sila ljudske vrste. U drugim predanjima je takvu ulogu imao prvi veliki lotos, koji zablista kad se u zoru otvori na površini mulja u delti. I samo je sunce nastalo iz čudesne klice u majci-jajetu.

U Indiji, jaje je nastalo iz nebića i stvorilo elemente. U početku beše samo ne-biće. Iz njega nastade biće. Ono naraste i postade jaje. Ono mirovaše godinu dana i onda se raspuknu. Pojaviše se dva dela ljuske: jedan srebrni i jedan zlatni. Onaj srebrni, to je zemlja, onaj zlatni, to je nebo. Ono što beše spoljna opna, to su planine; ono što beše unutrašnja opna, to su oblaci i magla; ono što behu žile, to su reke; ono što beše voda u mehuru, to je okean.

U kineskim predanjima, pre podele na nebo i zemlju, haos je imao oblik kokošjeg jajeta. Kad je proteklo 18.000 godina, otvorilo se jaje haos: od teških elemenata nastala je zemlja (jin); od laganih i čistih nastalo je nebo (jang). Prostor koji ih je razdvajao povećavao se iz dana u dan. Kad je prošlo još 18.000 godina, Pan Gu je izmerio udaljenost neba od zemlje. Prema teoriji Huntian, svet je kao golemo jaje uspravljen na svom dužem promeru. Nebo i zvezde su u unutrašnjem i gornjem delu ljuske; zemlja je žumance što pliva usred prvobitnog okeana koji ipunjava dno jajeta. Periodičnim gibanjem tog okeana nastaju godišnja doba.

Glavni ukras velikog hrama Inka u Kusku, bila je zlatna pločica ovalnog oblika, sa slikom sunca s jedne strane, i slikom meseca s druge strane. Postoji više kosmoloških mitova koje su ih u Peruu zabeležili prvi španski letopisci, a među njima i ovaj: Junak stvoritelj moli svoga oca, Sunce, da stvori ljude kako bi nastanili svet. Onaj šalje na zemlju tri jajeta. Iz prvog jajeta – zlatnog – nastaće dostojanstvenici; iz drugog jajeta – srebrnog – nastaće njihove žene; iz trećeg jajeta – bakrenog – nastaće narod. Prema drugoj varijanti, ta tri jajeta padaju s neba nakon potopa.

Mit o kosmičkom Jajetu nalazimo na Maliju. Ono je prvobitni Duh nastao usred zvučne vibracije. Oblik je dobilo kovitlanjem, zgušnjavalo se, postepeno se odvajalo od vibracije, naduvavalo se, tutnjalo, lebdelo u prostoru, uzdiglo se i rasprsnulo ispuštajući dvadeset i dva osnovna elementa, nastala u njemu, koja prethode stvaranju raspoređenom u dvadeset i dve kategorije.

U Finskoj, Devica, boginja voda, izronila je, pre postanka vremena, svojim kolenom na površinu prvobitnih voda. Patka (gospodar vazduha) odložila je na njega sedam jaja, šest zlatnih i jedno gvozdeno. Devica je zaronila i jaja su se razbila u prvobitnim vodama: Svi delići se pretvoriše u loše i dobro: od donjeg dela ljuske nastade nebeski svod, od gornjeg dela žumanceta nastade blistavo sunce, od doneg dela belanceta nastade sjajni mesec, od delova ljuske s pegama nastadoše zvezde, od tamnih delova ljuske nastadoše oblaci vazduha i onda je počelo teći vreme...

U sklopu svih tih kosmogonija jaje ima ulogu slike-obrasca sveukupnosti. Ono se najčešće pojavljuje posle haosa, kao princip reda. Sve razlike potiču iz njega, a ne iz bezoblične magme na početku vremena. Mada jaje nikada nije prvo, ono je simbol prvih diferencijacija. Kosmičko i prvobitno jaje je jedno, ali obuhvata nebo i zemlju, donje i gornje vode; u svojoj jedinstvenoj sveukupnosti sadrži mnoštvo virtuelnog.

Jaje je i jedan od simbola periodične obnove prirode: uskršnja obojena jaja. Ono je ilustracija mita o periodičnom stvaranju. Jaje potvrđuje uskrsnuće koje nije rođenje nego povratak, ponavljanje. Očito je da jaje simbolizuje ponovno rođenje i obnavljanje; ali, prema najstarijim svedočanstvima, jaje je, u počecima, zametak ili prvobitna stvarnost.

Jaje pripada i simbolizmu sigurnosti, zajedno s kućom, gnezdom, školjkom, majčinskim krilom. Ali, unutar školjke, kao i u simboličkom krilu majke, počinje igru dijalektika slobodnog i sputanog bića. Život teži za tim da se izvuče iz te slatke sigurnosti: pile razbija mek i topli omotač. Jaje postaje simbol unutrašnjih sukoba između građanina željnog udobnosti i pustolova zaljubljenog u izazov, između težnje za ekstraverzijom i težnje za introverzijom. Kao i u kosmogonijama, psihičko jaje obuhvata nebo i zemlju, sve klice dobra i zla, pa i zakon neprestanih rođenja i procvata ličnosti.

Jaje mudraca, u alhemiji, takođe se povezuje s pojmom klice, ali klice duhovnog života. Kao postojbina sveta, ono krije u svojoj ljusci životne elemente kao što hermetički zatvorena posuda sadrži kompost dela.

Simbolizam jajeta izražava se i u manje direktnim slikama, kao što je jajoliko kamenje (Kibelin kamen), poluloptasti deo stupe koji se i zove anda (jaje). Ta kula, stupa, sadrži klicu, seme života. Jaje se u tom smislu može pridružiti simbolima kao što su školjka, pećina, srce, pupak, središta sveta, počeci prostora i vremena.

Leženje jaja i sedenje na jajetu imaju po sebi simbolično značenje. Kokoška koja sedi na jajima je u budističkim sektama simbol koncetracije duha i njene moći da oplođuje duh. Teorijsko učenje, sasvim spoljno, Čuang Ce upoređuje s neplodnim jajetom, jajetom bez zametka. Skolastici su se pitali što je pre, kokoš ili jaje:
“Jaje je u kokoši, kokoš u jajetu”, odgovara Silezius.

USKRS – ZAŠTO JAJE?

Jaje je simbol uskršnjih praznika svuda u svetu. Tom prilikom jaja se boje u različite boje, iscrtavaju ili ukrašavaju na druge načine, a sve u čast proslavljanja njegove simbolike. Pre nego što je jaje povezano sa Uskrsom, bilo je poštovano za vreme prolećnih festivala i svetkovina. Rimljani, Gali, Kinezi, Egipćani i Persijanci poštovali su jaje kao simbol kosmosa. Od prastarih vremena, oni su bojili jaja, razmenjivali ih i darovali.

U paganskim vremenima jaje je predstavljalo ponovno rođenje zemlje. Dugačkoj i teškoj zimi došao je kraj i zemlja je ponovo počela da se budi i cveta. Sve to podseća na jaje, koje označava novi život. Zato se i verovalo da jaje ima specijalne moći. Sa dolaskom hrišćanstva, jaje nije ostalo samo simbol ponovnog rađanja prirode već je postalo i simbol ponovnog rađanja čoveka.

Tradicija bojenja i ukrašavanja jaja nastala je u Engleskoj u srednjem veku. Jedan od zapisa iz vremena Edvarda I, iz 1290. godine, govori da je u jednom domaćinstvu ofarbano čak 4.500 jaja za uskršnje poklone.

Najčuvenija i svakako najlepše ukrašena jaja su Faberžeova jaja. Prvo njegovo jaje bilo je ustvari jaje u jajetu. Spoljašnja ljuska bila je bela i ukrašena brilijantima. Ona se otvarala i otkrivala manje zlatno jaje u unutrašnjosti. Manje jaje je takođe moglo da se otvori, a unutra se nalazilo zlatno pile i replika carske krune.

Dizajneri jaja veruju u njegovu simboliku i slave ga praveći neverovatne umetničke predmete. Pri tom koriste cveće ili listiće, perje, nakit i elegantne tkanine, a sve to da bi jaja ukrasili na najveličanstvenije načine. Iako je danas ipak nestala sva misterija povezana sa jajima, ostalo je njegovo simbolično značenje. Umetnici širom sveta nastavljaju da u duhu stare tradicije obožavaju baš - jaje.

VASKRSNI PONEDELJAK – DRUGI DAN USKRSA

Drugi dan Uskrsa naziva se ’’vodeni ponedeljak’’, a čitava nedelja posle Uskrsa naziva se ’’Vodena nedelja’’. Neki je nazivaju i Tomina nedelja, jer se sedmog dana po Uskrsu u crkvi drži pomen svetom apostolu Tomi.

Za drugi dan Uskrsa to jest za Vodeni ponedeljak vezani su određeni običaji, kao i zabrane određenih poslova. Zabrane su važne kako za Vodeni ponedeljak tako i za čitavu nedelju Uskrsa i Malog uskrsa.

Najvažniji običajni elementi vezani za drugi dan Uskrsa su: kult mrtvih, to jest izlazak i posećivanje groblja, polivanje devojaka, nošenje kolača kumu i udatoj kćeri, kao i prikupljanje uskršnjih darova od strane čuvara Hristovog groba u crkvi.

Izlazak na groblje

U mnogim selima Vojvodine običaj je još i danas da se na drugi dan Uskrsa masovno izlazi na groblje i nose na grobove uskršnji kolači i bojena jaja. Pre Drugog svetskog rata na groblje se išlo u procesiji sa litijom, na čelu sa sveštenikom. Sveštenik je na groblju držao opšti pomen za sve umrle seljane, ali i pojedinačno na pojedinim grobovima, čije su to porodice zahtevale. U nekim selima izlazak na groblje obavljale su žene trećeg dana Uskrsa. U Banatu se na groblje uglavnom izlazi ili drugi dan Uskrsa ili na drugi dan Malog uskrsa. Crkva je ustanovila „Pobusani ponedeljak“, nedelju dana posle Uskrsa to jest drugog dana Malog uskrsa. U narodu drugi dan Uskrsa, kada najviše izlaze u mnogim selima na groblje, nazivaju, u severnom Banatu, „Ružičara“. U Bačkoj i Sremu dane kad izlaze o Uskrsu na groblje, uglavnom nazivaju „Ružičalo“. U južnom Banatu izlazak na groblje drugog i trećeg dana Uskrsa ili drugog dana Malog uskrsa uglavnom nazivaju: „Pobušeni ponedeljak“ ili „Pobusani ponedeljak“. U običaju je da se toga dana pobusavaju grobovi. Obično tri puta motikom zahvate zemlju i stave na grob. U Vršcu, Uljmi i Jasenovu stavljaju na grob po tri busena i to čine pre izlaska sunca. Neko umesto busena stavlja na grob pesak. Pobusavaju se uglavnom novi grobovi.

U južnom Banatu, kad izlaze na groblje, izlaze čitave porodice, i to i stari i mladi, a toga dana dolaze i članovi porodice koji žive na strani. U južnobanatskim selima iznose na groblje velike količine hrane i pića koje obično donose u velikim korpama, a u Dolovu i Dubovcu prenose i kolima. Tako se na jednom grobu može videti celo pečeno prase, pa i nekoliko torti, kao i druge vrste hrane i različitog pića. Jelo na grobu ne raspoređuju dok sveštenik ne održi pomen. Na grobovima se drži čitava gozba, poziva se rodbina kao i susedi, na posluženje za dušu umrlog. Kod banatskih Hera primajući jelo obavezno kažu: „Bog da prosti“. U Bačkoj i Sremu na groblje idu više žena, ali nose manje količine hrane, koje ostavljaju na grobove umrlih članova porodice. Hrana se razdeljuje i sirotinji na groblju.

U prošlosti je bilo u običaju da se na Ružičalo ili Pobusani ponedeljak nakon obilaska grobova žene sakupe na jednom mestu na groblju, rasporede hranu koju su donele i tu jedu i piju zajednički sa sveštenikom. U Fruškoj gori, dok žene jedu i piju, uvek se govori: „Za pokoj duši mrtvima a nama za zdravlje“. Tako se dešavalo da se na toj gozbi na groblju stare žene i napiju, pa često napite odlaze i pevaju kući. To je duhovito opisao i jedan Sremac, savremenik tih običaja. U nekim selima Banata početkom dvadesetog veka bilo je u običaju da kad žene završe obred na groblju i tri puta se obrede rakijom i nazdrave za žive, sveštenik na groblju povede kolo uz pesmu „Udri pojka nemoj stati...“ i tako žene u kolu izvede iz groblja (Elemir).

U Bačkoj od Uskrsa do Malog uskrsa groblje prelivaju samo vodom, dok u Sremu i Banatu pored vode prelivaju ih i vinom. Kod banatskih Hera na drugi dan Uskrsa ne valja zapevati na groblju, jer će u tom slučaju biti mutna voda pred mrtvima.

U Elemiru je ranije bilo u običaju da su žene između Uskrsa i Malog uskrsa išle svaki dan na groblje, a po povratku sa groblja nisu ništa smele raditi, naročito ne šiti, presti, pa ni iglu nisu uzimale u ruke.

Polivanje devojaka

Jedan od karakterističnih običaja vezan za drugi i treći dan Uskrsa je polivanje devojaka vodom od strane momaka, kao i obrnuto.

U mnogim selima Vojvodine očuvao se sve do savremenih dana običaj da drugog dana Uskrsa momci, svečano obučeni, idu u devojačke kuće i polivaju devojke i mlade žene. Imućniji momci su obično išli u okićenom fijakeru. To su takozvani polivači. U nekim selima polivanje je bilo vezano za Đurđevdan, ali je bilo i sela da je običaj polivanja i o Uskrsu i o Đurđevdanu uglavnom ostao nepoznat sve do danas (Buđanovci, Rivica, Kupinovo, Deč, Radojevo, Banatska Subotica, Starčevo i druga).

Običaj polivanja još je i danas ostao očuvan u selima severne Bačke. U severnoj Bačkoj polivači dobijaju uskršnji kolač i jaja. U prošlosti su kolače, koje dobijaju od devojaka posle polivanja, nosili obešene o štapu, tako da su po tome znali koliko su devojaka polili. U nekim selima Banata polivali su samo one članove u porodici koji drugog dana Uskrsa nisu bili na jutrenju u crkvi, a to su činili da bi godina bila kišovita i plodna.

U fruškogorskim selima na drugi dan Uskrsa desetina ljudi „polivača“ su u polivanje išli kolima. Na kolima su nosili bure za vino. Išli su od kuće do kuće i u svakoj kući dobijali „polivački kolač“, slanine, sira, jaja, mesa, a što dobiju vina sipali su u bure. Vino je njihovo, a sve drugo prodavali su licitacijom, a novac su davali crkvi. U Čalmi (Srem), ako devojka stavi u prozor flašu s pićem (vinom), bila je pošteđena polivanja, jer je to bio znak momcima „polivačima“ da će biti počašćeni u devojačkoj kući i bez polivanja devojke. Često je polivanje trajalo čitav dan drugog dana Uskrsa. U Žarkovcu (Bačka) momci, kad ulaze u kuću da polivaju devojku, pevaju:

„Ustaj curo pa suknju navlači,
Evo idu tebi polivači...“

A u Sremu (Erdevik) su pevali:

„Ide Uskrs, ide želja živa,
Ide lola da te ispoliva...“

Izvor:
Dr Mila Bosić: Godišnji običaji Srba u Vojvodini

HRISTOS VASKRSE! VAISTINU VASKRSE!