GVOŽĐE – SIMBOL ZDRAVLJA I ISTERIVAČ DEMONSKIH SILA

Duša slovenska (5)

Gvožđe je jedan od najstarijih metala koji ima visok sakralni status u narodnoj kulturi. Poseduje pozitivna svojstva i predstavlja jedan od univerzalnih zaštitnika – što je uslovljeno njegovom čvrstinom, tvrdoćom, vezom s vatrom i dugotrajnošću. Ta obeležja čine ga simbolom zdravlja što određuje njegovu upotrebu u magiji lečenja. S druge strane, suprotstavljeno živoj prirodi, ono je hladno, nepokretno, ne raste i ne razvija se, ono je element “mrtvog” sveta. Zato se često javlja kao atribut nečiste sile.

Simbolika gvožđa u tradicionalnoj slovenskoj kulturi je po svom značenju ambivalentna. Razlog za to je njegovo različito poreklo, prolaženje kroz vatru i vodu u toku kovanja i kaljenja, siva boja, rđanje („jede ga rđa“), široka namena – mirnodopska i ratna. Od svih metala jedino je gvožđe nebesko i zemaljsko, njime se takođe od protivnika spašavao i uzimao život. Pošto je za njegovo dobijanje iz rude bilo potrebno obezbediti visoku temperaturu, po pravilu više od 1000 C◦, u početku je (do pronalaska peći za topljenje rude) korišćeno samo meteorsko gvožđe. O tome svedoči i sumerska reč AN-BAR, koja se smatra za jednu od najstarijih oznaka za gvožđe. Ona je sastavljena od piktografskih znakova „nebo“ i „vatra“ i obično se prevodi kao „nebeski metal“ ili „metal zvezda“. U jednom hetitskom tekstu iz 14. veka p.n.e. navodi se da su hetitski kraljevi trgovali „crnim nebeskim gvožđem“. Pošto je bilo retko i imalo široku upotrebnu vrednost, gvožđe je na početku proizvodnje iz rude bilo vrlo skupo. Prema podacima iz staroasirskih izvora jedan izliven komad koštao je četrdeset puta skuplje od srebra i više od osam puta skuplje od zlata.

Pošto gvožđe može biti i „nebeski“ metal, ali pre svega prema osobini tvrdoće, kao i mogućnosti da se udarcem o kamen njime može izazvati vatra, te ustaljene prakse da se od njega prave oruđa za sečenje i probadanje - ono je atribut Gromovnika i pogotovo sredstvo za isterivanje demonske sile. O prvom obeležju svedoče verovanja iz Bugarske i Srbije vezana za prvu grmljavinu u godini. Tom prilikom u Bugarskoj su se ljudi udarali po glavi gvožđem ili kamenom radi zdravlja i da bi se oslobodili straha, a u Srbiji (okolina Valjeva) stavljali su ga u usta da im te godine grom ne nanese štetu. Pošto je Gromovnik vezan za „gore“ i muški princip, to se može uzeti za razlog verovanju u Prilepu da komadić čelika koji se lomi od većeg komada radi pripreme amajlije protiv zlih očiju nije smeo pasti na zemlju. Time se može tumačiti i običaj u Skoplju, da se prilikom rođenja muškog deteta svi ukućani uhvate za neko gvožđe, s obrazloženjem „da bi dete bilo jako i zdravo kao železo“. Međutim, to nisu činili za žensku decu.

Gvožđu se u slovenskoj tradicionalnoj kulturi pripisuje velika apotropejska snaga. U ruskom rukopisnom zborniku iz 17. veka, u molitvi protiv svake bolesti, gvožđe se naziva bratom i moli da se odnese bolest iz tela i probode iz srca: „(...) железо, брат мой, выйми из тела болезнь и от сердца шепоту...“. U apokrifnim zaklinjanjima je korišćeno protiv uzročnika različitih bolesti. Progonitelj demona često ima gvozdeni štap, kao u primeru jednog srpskog rukopisa gde sveti Sisinije progoni đavola: „...Izvleče Ego na suho i biše Ego palica mi železnimi...“. U Bugarskoj je postojalo verovanje da će čuma nestati ako se umrlima zabije gvozden ekser u glavu. Po jednom predanju iz leskovačkog kraja tzv. vampirović je mogao ubiti vampira jedino ako mu je puška napunjena čelikom, „jer olovo vampiru ništa ne može nahuditi“, dok se u prijepoljskom kraju verovalo da se vampir može ubiti ako se u povampirenog pokojnika u grobu gvozdenim maljem zabije glogov kolac.

Gvožđe se upotrebljava u bajanju i drugim magijskim postupcima namenjenim lečenju bolesnika. U Slavoniji (Otok), ako bolesnik od uroka kaže bajalici da mokri „ko voda“, a ne „crveno“, onda mu baje gvožđem. Posle bajanja vratiti to gvožđe gde je i ranije bilo. Kod Srba Krajišnika u Hrvatskoj „od ognjuštine“ su bajali s devet komada gvožđa. Bilo je potrebno doneti vode sa tri izvora suncu okrenutim, i to u oči dana kada se bolesnik rodio, i u tu vodu staviti gvožđe. Posle bajanja bolesnik se umivao tom vodom, a ostatak te vode su prosipali na krov kuće. U Srbiji (Levač) verovalo se da će žena koja ne rađa dobiti decu ako se okupa vodom u koju je stavljeno parče gvožđa otpalo od neke alatke dok su se pravili ili klepali. Zabeleženo je i verovanje da će nestati padavica ako se bolesnom u trenutku kada ga „uhvati“ dade u ruke nešto gvozdeno: maše, ćuskija itd.

Gvožđe se koristilo u zaštiti porodilje i novorođenčeta od uticaja demonske sile. U okolini Niša trudnica „kojoj se ne drže deca“ opasivala se do gole kože gvozdenim lančićem koji je iskovan u gluvo doba noći. U istim slučajevima Muslimanke u Bosni opasivale su se gvozdenim obručem koji je u gluvo doba noći kovač iskovao od potkovice uginulog konja. U Krakovu takve žene su nosile u pojasu komad tvrdog gvožđa (prepoj) ušiven u komadić modrog platna. Na Kosovu su novorođenče stavljali da spava u rešetu koje je napunjeno senom; u Bosni (Zabrđe) detetu posle rođenja drže u kolevci tri dana parče gvožđa. U svrljiškom kraju dete po rođenju, dodirivali su gvožđem kako ne bi bilo „zimogrožljivo“; u Slavoniji (Otok), pre nego što se detetu obuče prva košuljica, kroz nju su propuštali gvožđe, da bi ga zaštitili od veštica. Dodatno značenje imaju gvozdeni predmeti uzeti s ognjišta, jer se nečista sila boji vatre. U mnogim krajevima Srbije protiv gradonosnih oblaka, za koje se verovalo da ih predvode demonski pokojnici, iznošeni su iz kuće sadžak, maše i sl. Takođe, lupanjem u takve gvozdene predmete o pojedinim praznicima terane su od ljudi htonske životinje – zmije, gušteri i dr.

Posebni uslovi koji važe za kovanje zaštitnih predmeta za trudnice, porodilje i decu, kao što su: gluvo doba noći, razdevenost kovača, zabrana govorenja pri kovanju, ukazuju na htonsku prirodu tok postupka i htonsku simboliku tih predmeta.

Da gvožđe može biti atribut demonske sile, svedoče i nazivi pojedinih mitoloških bića kod slovenskih naroda. Kod Srba u Sremu plašili su decu i mlade prelje koje dobro ne predu – gvozdenzubom; na ruskom severu verovalo se da u vatri kraj kuće može da boravi железиячка; kod Srba u pripovetci se javlja Gvozden čovek, kod Bugara – Železan čovek, kod Ukrajinaca u centralnom Poljesju – Железный человек. Po jednom svedočanstvu iz Krajine u Hrvatskoj, čovek je tvrdio da je video vilu pored svog mlina na potoku „sva je u bjelini, ima gvozdene zube“. U basmi iz Dalmacije bolest „poganica“ se tera iz tela čoveka rečima „...Odlazi, železnico železna,...“ U Levaču (Srbija), detetu koje noću mokri poda se, bolesti se preti babom s gvozdenim zubima i čeličnim rukama:

„Ako nećete da otidete,

pozvaću staru babu s gvozdenim zubima

i čeličnim rukama,

koja će vas odatle oterati

u pustu goru u mutnu vodu.“

U poljskoj basmi stravu iz čoveka tera gvozdeni dečak s gvozdenom kapom, u gvozdenoj košulji, s gvozdenim cipelama itd. Kod Rusa su sačuvani zapisi basmi protiv oružja (strele, koplja, noža) iz vremena od 17. pa do 18. veka, u kojima gospodar sveg gvožđa zapoveda „svojoj deci – svekolikom gvožđu“ i daje čoveku kamenu košulju da ga čuva od povrede. Ovaj gospodar gvožđa imenuje se kao „gvozdeni muž“, „car“ ili „otac“ i nalazi se na moru – okeanu, u gvozdenom stubu, na mostu ili na planini. Po sličnom principu kod Rusa su građene basme od ujeda zmije. Tu se od carice zmije, koja je smeštena u sličnom prostoru kao i gvozdeni muž, traži da naredi svim zmijama da povuku svoj otrov.

Mogućnost alternacije gvožđa i kamena u nekim magijskim tekstovima ukazuje da su neki simbolički elementi sa kamena prešli na gvožđe.

Literatura:

Svetlana M. Tolstoj, Ljubinko Radenković

SLOVENSAKA  MITOLOGIJA

Feliks Giran, Žoel Šmit:
MITOVI I MITOLOGIJA

“Kovačica” - Zuzana Halupova

 (1975. ulje na platnu; 50 x 70 cm)

Prema legendi, današnja Kovačica je dobila ime po kovaču koji se u ovo selo, pre dve stotine godina, prvi doselio. Usluge kovača su bile neophodne za život seoske zajednice, pa su se Slovaci, koji su godinama ovamo dolazili iz matične postojbine, naselili oko kovačeve kuće i kovačnice. Pored kovačnice, kaže dalje legenda, nalazio se bunar sa čistom vodom. U samom centru današnje Kovačice, u dvorištu jedne kuće, postoji sačuvani bunar koji narod smatra ostatkom materijalne kulture toga vremena. Prikazivanju ove legende i teme doseljavanja Slovaka u Kovačicu, Zuzana Halupova se vraćala više puta. Ovde je, na svoj zanimljiv način, predstavila život pod vedrim nebom tek doseljenih Slovaka. Kovač u središtu slike zaokupljen je, uz pomoć vatre, “čudotvornim poslom”, dok se oko njega odvija svakodnevni život.

Izvor:      

PASTIR TRAŽI DNO NEBA
Draganić, 2001. Beograd

Za SRPSKU TELEVIZIJU USA priredila: Nadica Janić

Veza: Arhiva STV USA Stari sajt