Priče o Jovu (4)
Pre godinu dana, u nekiliko nastavaka u našem listu, ispričala sam vam jednu običnu priču o borbi za opstanak u ovom smutnom vremenu, jednog skromnog, vrednog i plemenitog čoveka.
Kao i Jov iz biblijske priče, za svo zlo i nedaće koje su mu se dešavale nije krivio ni Boga ni ljude. Podnosio je sve stoički. Socijalna dešavanja je prihvatio kao nešto na šta ne može da utiče i izlaz je video u mukotrpnom radu. I odnos novopridošlih komšija „na radu u Nemačkoj“, koji su ga samo iz njima znanih razloga osujećivali u svim poslovima na njegovom skromnom imanju pokušavao je da razume i opravda: „I njih tamo, verovatno, neko kinji pa sam im ja odušak.“
Prošlog leta od komšija je usledila zabrana da radi u dvorištu pre 9 sati ujutro. I to je Jov opravdavao: „Žele ljudi mir i odmor“. Od svitanja do 9 sati je ribario, a potom po najvećem suncu nastavljao poslove u bašti i na gradnji kuće.
Ponosio se Jov što je iz socijalnog programa uspeo da stavi prvu ploču. Ali, Đavo ne da mira. Buduća terasa Jovove kuće postaje smetnja komšijama. Zaklanjaće vidik i sledi niz primedbi opštinskim vlastima na Jovovu gradnju – legalnu i po projektu.
Bez posla, bez para, bez životne snage – pokleknuo Jov. I dalje nikoga ne krivi.
U priči o Jovu, Bog je napravio sporazum sa Demonom da iskušava Jova, ali da mu sačuva živu dušu. Verovao je Bog da ga se Jov neće odreći. Demon je nastavio da muči Jova.
Na Uskrs sam poslednji put pričala sa Jovom. Još je imao toliko snage da izađe do obale. Dunav je izgledao kao more. Presijavao se na prolećnom suncu. Bagrem je bio u cvetu. Tužnog pogleda, zagledan u reku, iznemoglim glasom je pričao:
„Ne valja kada imaš previše snage. Nadimaš se, širiš, preplavljuješ, rušiš oko sebe. Tesan si samom sebi... Ne valja ni kada izgubiš snagu. Nestaješ, presahnjuješ, pregaze te.“
Dana 6.6.2006. Demon je poslao svoj znak, ali ne znak pobede. Skoro svi meštani tog lepog prolećnog popodneva bili su na sahrani Josipa Ranoka, ribara sa Đervina, mog prijatelja Jova. Kćerka Jelena, u poodmakloj trudnoći, ispratila je oca sa tugom bez suza, zagledana u nebo.
Život se nastavlja, a obične priče nikada nemaju kraj.
Nadica Janić
„Pazvačke novine“, jun - jul 2006.
Pre godinu dana, u nekiliko nastavaka u našem listu, ispričala sam vam jednu običnu priču o borbi za opstanak u ovom smutnom vremenu, jednog skromnog, vrednog i plemenitog čoveka.
Kao i Jov iz biblijske priče, za svo zlo i nedaće koje su mu se dešavale nije krivio ni Boga ni ljude. Podnosio je sve stoički. Socijalna dešavanja je prihvatio kao nešto na šta ne može da utiče i izlaz je video u mukotrpnom radu. I odnos novopridošlih komšija „na radu u Nemačkoj“, koji su ga samo iz njima znanih razloga osujećivali u svim poslovima na njegovom skromnom imanju pokušavao je da razume i opravda: „I njih tamo, verovatno, neko kinji pa sam im ja odušak.“
Prošlog leta od komšija je usledila zabrana da radi u dvorištu pre 9 sati ujutro. I to je Jov opravdavao: „Žele ljudi mir i odmor“. Od svitanja do 9 sati je ribario, a potom po najvećem suncu nastavljao poslove u bašti i na gradnji kuće.
Ponosio se Jov što je iz socijalnog programa uspeo da stavi prvu ploču. Ali, Đavo ne da mira. Buduća terasa Jovove kuće postaje smetnja komšijama. Zaklanjaće vidik i sledi niz primedbi opštinskim vlastima na Jovovu gradnju – legalnu i po projektu.
Bez posla, bez para, bez životne snage – pokleknuo Jov. I dalje nikoga ne krivi.
U priči o Jovu, Bog je napravio sporazum sa Demonom da iskušava Jova, ali da mu sačuva živu dušu. Verovao je Bog da ga se Jov neće odreći. Demon je nastavio da muči Jova.
Na Uskrs sam poslednji put pričala sa Jovom. Još je imao toliko snage da izađe do obale. Dunav je izgledao kao more. Presijavao se na prolećnom suncu. Bagrem je bio u cvetu. Tužnog pogleda, zagledan u reku, iznemoglim glasom je pričao:
„Ne valja kada imaš previše snage. Nadimaš se, širiš, preplavljuješ, rušiš oko sebe. Tesan si samom sebi... Ne valja ni kada izgubiš snagu. Nestaješ, presahnjuješ, pregaze te.“
Dana 6.6.2006. Demon je poslao svoj znak, ali ne znak pobede. Skoro svi meštani tog lepog prolećnog popodneva bili su na sahrani Josipa Ranoka, ribara sa Đervina, mog prijatelja Jova. Kćerka Jelena, u poodmakloj trudnoći, ispratila je oca sa tugom bez suza, zagledana u nebo.
Život se nastavlja, a obične priče nikada nemaju kraj.
Nadica Janić
„Pazvačke novine“, jun - jul 2006.
.JPG)
4 коментара:
Uh, naježila sam se! Da li je moguće da baš tog datuma... Potresna priča o običnom, skromnom Jovu.
Da, mi smo tako obični,potrošni...
Draga, "Emo_serpica",
Davno sam shvatila da slučaj ne postoji. Trudim se da pratim "znakove pored puta" ali su teško razumljivi. Jedino ako se prepustimo intuiciji proniknemo donekle u njihovu tajnu.
Osećala sam da sve što se mom prijatelju Jovu dešava ima dublje značenje. Bila sam potresena njegovom smrću... ali datum njegove smrti - da li je slučaj?
Čovek koji je mnogo nevolje i bola naneo Jovu, umro je od iste bolesti posle nepune godine dana od smrti Jova.
veoma cesto sam na tvom blogu,ali ne znam kako mi je ova dirljiva prica promakla.Sigurna sam da je taj divan plemenit covek nasao svoj mir na polju nebeskom!
Hvala na čitanju, "tajanstvena".
Topao pozdrav,
Nadica
Постави коментар