Priče iz Usnulog grada (11)
Već dugi niz godina živim u Novim Banovcima na veoma visokoj, strmoj obali Dunava zvanoj Đervin gde uvek duva čudesni vetar zvan „sto ruža“. Možda je taj „lekoviti vetar“ ili „voda koja nešto nosi“ promenilo moja urbana razmišljanja.
Živeći pored Dunava prestanete da žurite. Vreme dobija drugu dimenziju. Pogled koji dopire do Avale i slankamenskih brda širi vam i unutrašnje vidike. U tom ambijentu sićušni ste i nestvarni kao latice „sto ruža“ a i uzvišeni do neba kada sagledate dubinu i lepotu duše ljudi koji su svoj život sjedinili sa rekom.
U svom „prošlom životu“ nisam znala imena komšija. Zaključavala sam i kuću i sebe. Osećaj pripadnosti, bliskost i toplinu ljudskih odnosa doživela sam ovde gde duva vetar zvan „sto ruža“.
U svom „prošlom životu“, u kraju u kome sam živela, nisam pozdravljala osobe koje godinama srećem. Na istoj stanici čekamo prevoz, stojimo jedno pored drugog i – ćutimo.
Bio je početak februara 1984. godine. Upravo smo se preselili iz Beograda da bi se kćerka uključila u drugo polugodište. Bila sam trudna i radovala sam se kako ću u novoj, komfornoj kući, ušuškana uživati u zimskoj idili. Nikoga nisam poznavala, a i nije mi smetalo jer otuđenost mi je bila normalna.
Iza neobično za to doba godine lepih dana, odjednom je pao toliki sneg da je za jednu noć blokirao auto-put i prilaz Batajnici i drugim okolnim mestima. Mećava je oštetila dalekovode i struje nije bilo. A ovde, kada nema struje – nema ni vode, ni grejanja.
Potrpali smo se u krevet sa kapama i rukavicama. Ni čaj nismo imali na čemu da skuvamo. A noć nikad duža... I tako tri dana i tri noći. Pokrckali smo sve što smo imali i popili zalihe mineralne vode i soka. Na susednim kućama čarobno je lelujao dim. Nismo ni pomišljali da nekog od komšija uznemiravamo i zamolimo da nešto spremimo za jelo i otopimo sneg za vodu.
Muž je izlazio da očisti sneg. Donosio nam je grančice šipka, ali me ti pokloni nisu mnogo obradovali. Desetogodišnjoj kćerki je ovo bila avantura. Tranzistor je kreštao sa istrošenim baterijama, a i crtanje u rukavicama je bilo zanimljivo.
Četvrtog dana oko podne začulo se kucanje na vratima. Otvaramo. „Smederevac“ pred vratima i čovek sa čunkom i alatom u rukama.
„Jel` ste živi?! Što se ne javljate da ste tu? Gde da probijamo?“
U čudu, mi uglas, ljubazno:
„Izvolite! Evo, može u dnevnoj sobi.“
Sve se zapraši, zadimi, vatra zapucketa... i ugledah najlepši sjaj u očima koji sam ikad videla.
Oči sada pokojnog Miše Ranoka, ribara sa Đervina gde uvek duva vetar zvan „sto ruža“, nikada neću zaboraviti.
Nadica Janić
„Pazovačke novine“, februar 2005.
Već dugi niz godina živim u Novim Banovcima na veoma visokoj, strmoj obali Dunava zvanoj Đervin gde uvek duva čudesni vetar zvan „sto ruža“. Možda je taj „lekoviti vetar“ ili „voda koja nešto nosi“ promenilo moja urbana razmišljanja.
Živeći pored Dunava prestanete da žurite. Vreme dobija drugu dimenziju. Pogled koji dopire do Avale i slankamenskih brda širi vam i unutrašnje vidike. U tom ambijentu sićušni ste i nestvarni kao latice „sto ruža“ a i uzvišeni do neba kada sagledate dubinu i lepotu duše ljudi koji su svoj život sjedinili sa rekom.
U svom „prošlom životu“ nisam znala imena komšija. Zaključavala sam i kuću i sebe. Osećaj pripadnosti, bliskost i toplinu ljudskih odnosa doživela sam ovde gde duva vetar zvan „sto ruža“.
U svom „prošlom životu“, u kraju u kome sam živela, nisam pozdravljala osobe koje godinama srećem. Na istoj stanici čekamo prevoz, stojimo jedno pored drugog i – ćutimo.
Bio je početak februara 1984. godine. Upravo smo se preselili iz Beograda da bi se kćerka uključila u drugo polugodište. Bila sam trudna i radovala sam se kako ću u novoj, komfornoj kući, ušuškana uživati u zimskoj idili. Nikoga nisam poznavala, a i nije mi smetalo jer otuđenost mi je bila normalna.
Iza neobično za to doba godine lepih dana, odjednom je pao toliki sneg da je za jednu noć blokirao auto-put i prilaz Batajnici i drugim okolnim mestima. Mećava je oštetila dalekovode i struje nije bilo. A ovde, kada nema struje – nema ni vode, ni grejanja.
Potrpali smo se u krevet sa kapama i rukavicama. Ni čaj nismo imali na čemu da skuvamo. A noć nikad duža... I tako tri dana i tri noći. Pokrckali smo sve što smo imali i popili zalihe mineralne vode i soka. Na susednim kućama čarobno je lelujao dim. Nismo ni pomišljali da nekog od komšija uznemiravamo i zamolimo da nešto spremimo za jelo i otopimo sneg za vodu.
Muž je izlazio da očisti sneg. Donosio nam je grančice šipka, ali me ti pokloni nisu mnogo obradovali. Desetogodišnjoj kćerki je ovo bila avantura. Tranzistor je kreštao sa istrošenim baterijama, a i crtanje u rukavicama je bilo zanimljivo.
Četvrtog dana oko podne začulo se kucanje na vratima. Otvaramo. „Smederevac“ pred vratima i čovek sa čunkom i alatom u rukama.
„Jel` ste živi?! Što se ne javljate da ste tu? Gde da probijamo?“
U čudu, mi uglas, ljubazno:
„Izvolite! Evo, može u dnevnoj sobi.“
Sve se zapraši, zadimi, vatra zapucketa... i ugledah najlepši sjaj u očima koji sam ikad videla.
Oči sada pokojnog Miše Ranoka, ribara sa Đervina gde uvek duva vetar zvan „sto ruža“, nikada neću zaboraviti.
Nadica Janić
„Pazovačke novine“, februar 2005.
5 коментара:
Prekrasna, životna priča!
Priča je velika tek ako je u njoj taj mali treptaj duša koje se raspoznaju,"kapiraju", poštuju. Da, beton i sivilo megapolisa nam umrtve osećanja. Zaboravimo da smo živi! Tek mala pažnja, topla ljudska reč i pogled mogu da otope sante leda koje stvaramo oko sebe.
Drago mi je, Nadice, što opet posle neke pauze, objavljuješ ove divne priče. Svaka me na svoj način gane...
Твоји прилози ме подсјећају на „Цртице из мога дјетињства“ од Ивана Цанкара и на прповјетке од Лазе Лазаревића...
(Моје посљедње пребивалиште у Србији - прије „пребјега“ на Запад - било је управо у Новим Бановцима...)
Poštovana "emo_serpica",
Hvala što pratite blog i hvala na ovako lepom komentaru.
Srdačan pozdrav,
Nadica
___________________________________
Poštovani Miroslave,
Pripovetke Ivana Cankara su ostavile na mene dubok utisak još u detinjstvu. Moguće je da iz podsvesti proizilazi ovakav izraz.
Prepustim se spontanom izražavanju, jedino se trudim da pišem jednostavno i da su priče što kraće.
...
(Nadam se da ste iz Novih Banovaca poneli lepe utiske.)
Srdačan pozdrav,
Nadica
За сада нећу коментарисати твоју причу, јер желим да се прво јавим да сам већ на Вашем блогу и да ми је драго да сам Вас упознао. Барем онолико колико подаци дају. По свему судећи сличне смо природе, приче, пјесме, новинар, све је то ту негдје.Велики сам обожавалац емо-серпика, ја је зовем МРВА. Нека ово буде наше упознавање, до следеће приче, поздрав из Дервенте, Република Српска.
Савко ПЕЋИЋ ПЕСА
Poštovani PESA - dar,
Hvala što pratite ovaj blog i hvala na komentaru.
Pratim Vaš blog i uživam čitajući o Vašem zavičaju. Sve je tako toplo, sa ljubavlju napisano.
I ja veoma cenim "emo-serpica" i s pažnjom čitam njene tekstove.
Divno je upoznati ljude sličnih interesovanja i senzibiliteta.
Srdačan pozdrav,
Nadica
Постави коментар