Priče o Jovu (3)
Bog sve može. U priči o Jovu iz Starog zaveta Bog je sa Đavolom sklopio sporazum da Jova izloži nevoljama, jedino da mu sačuva živu dušu. Ako Jov ne bude krivio nikoga, ako i dalje bude verovao u božju pravdu i moć, za sve muke Bog će mu vratiti dobrim.
Mog prijatelja sa Đervina, Josipa Ranoka, u mislima zovem Jov. Asketskog je izgleda, produhovljenog pogleda punog tuge a na licu uvek neki blagi, topao osmeh.
Zadnjih petnaest godina njegov život je kao Jovovo stradanje. Bez lične krivice trpi. Iako je vredan i zna mnogo toga da uradi, često je bez posla i bez ikakvih novčanh primanja, ili toliko malih da ne pokrivaju ni najneophodnije potrebe. Trpi zbog nerazumevanja najbližih, trpi fizičke muke, trpi umor, brigu... Nikoga nikada ne krivi. Samo radi ćutke. Ribarenjem hrani porodicu. Nije uvek riba „išla“ ni na reci ni na pijaci.
Pored svih muka oko fizičkog preživljavanja porodice Jov je imao i problem koji mu je mučio dušu, rušio ponos i ubijao nadu. Još pre mnogo godina, Jov je radio u uglednoj građevinskoj firmi. Radio je u inostranstvu i dobro zarađivao. Od roditelja je dobio plac na obali Dunava i na njemu je za početak sagradio lep pomoćni objekat za više namena. Pribavio je dozvolu za gradnju porodične kuće i obeležio temelje. I tu je sve stalo. Od kuće, godinama, samo koordinate. A izgrađen pomoćni objekat postao je „objekat za preživljavanje“. U njemu je gajio kokoške, patke, svinje. Tu su zamrzivači za ribu i pušnica.
Pre nekoliko godina dođoše neki „stranci“, dugogodišnji fizički radnici u Nemačkoj. Kupili plac do Jovovog, zamislili buduću vilu na samoj obali Dunava, ali, smeta im Jovov pomoćni objekat. Suviše je blizu gde žele da bude njihova vila i zaklanja im pogled na Beograd.
Počeli „stranci“ da grade kuću. Gazdi kuće (poreklom sa sela) zasmrdele životinje, kokoške mu prave buku. Prijavi on to u Opštini. Dođe komisija na uviđaj. Dobije Jov odobrenje sa koliko nogu može da drži životinje i koju pernatu živad može da gaji i na kojoj distanci od komšije. Povinuje se Jov odluci vlasti, pokolje svinje kad za to vreme nije, zatvori kokoške, a one, zbog mraka i stresa prestale da nose jaja.
Za utehu, Jovu krenuli poslovi. Ribe u reci ima, a post postao prihvaćen tako da je i Jovova žena radila u pržionici ribe. Kupi on za ušteđen novac materijal za temelje. Zasmeta to komšijama „strancima“. Opet prijava u Opštini. Jov će svojim budućim objektom zaklanjati sunce na njihovoj terasi. Oštinski akt opet nepovoljan za Jova. Poštujući vlast Jov posuđuje novac od prijatelja i menja projekat. Opet smetnja! Jovova buduća kuća je suviše blizu njihove vile. Odmakni temelje Jove!
Jov poštuje državu, ceni komšije i ne želi nikome da zaklanja sunce. Odmakao je i temelje, a „stranci“ zasadiše veliko rastinje i živom ogradom zakloniše pogled na Jovovo imanja, ali i željeni pogled na Beograd.
Opet smeta Jov. Zašto da preko njihovog dela obale silazi na reku. (Svi sa obale su tim usekom godinama silazili na reku, a prokop je napravio Jovov otac Miša.) Preko noći je pregrađena obala gustom debelom žicom visine oko tri metra. Jov ne može do reke sem zaobilaznim putem, mnogo dalje. A uvek nosi teret. Motor, opremu, mrežu, ribu... Jov i to trpi. Vuče svoj teret – i u duši i na leđima.
I kao u priči o Jovu, Jov ima nekoliko prijatelja – komšija sa kojima priča o svemu i koji ga razumeju i podržavaju. Nikoše prave, metalne stepenice do same reke u neposrednoj blizini Jovovog placa.
Od tada, kada mu je bilo najteže, kada je pomišljao na najgore, Bog je počeo da mu za sve muke vraća dobrim. Jovov bagrem na obali, koji godinama nije listao, ove godine je procvetao. Govorio je Jov: „Procvetaće on.“ Onako suv, nagnut nad rekon, za Jova je imao posebno značenje.
Iz socijalnog programa Jov je izašao kao gubitnik - bez posla je, ali i kao dobitnik – isplatili su mu dovoljno novca da bi mogao da kupi blokove za kuću. Komšije su se primirile, ali dokle? Đavo nikada ne spava!
Kraj priče.
A možda i nije?
Nadica Janić
„Pazovačke novine“, maj 2005.
Bog sve može. U priči o Jovu iz Starog zaveta Bog je sa Đavolom sklopio sporazum da Jova izloži nevoljama, jedino da mu sačuva živu dušu. Ako Jov ne bude krivio nikoga, ako i dalje bude verovao u božju pravdu i moć, za sve muke Bog će mu vratiti dobrim.
Mog prijatelja sa Đervina, Josipa Ranoka, u mislima zovem Jov. Asketskog je izgleda, produhovljenog pogleda punog tuge a na licu uvek neki blagi, topao osmeh.
Zadnjih petnaest godina njegov život je kao Jovovo stradanje. Bez lične krivice trpi. Iako je vredan i zna mnogo toga da uradi, često je bez posla i bez ikakvih novčanh primanja, ili toliko malih da ne pokrivaju ni najneophodnije potrebe. Trpi zbog nerazumevanja najbližih, trpi fizičke muke, trpi umor, brigu... Nikoga nikada ne krivi. Samo radi ćutke. Ribarenjem hrani porodicu. Nije uvek riba „išla“ ni na reci ni na pijaci.
Pored svih muka oko fizičkog preživljavanja porodice Jov je imao i problem koji mu je mučio dušu, rušio ponos i ubijao nadu. Još pre mnogo godina, Jov je radio u uglednoj građevinskoj firmi. Radio je u inostranstvu i dobro zarađivao. Od roditelja je dobio plac na obali Dunava i na njemu je za početak sagradio lep pomoćni objekat za više namena. Pribavio je dozvolu za gradnju porodične kuće i obeležio temelje. I tu je sve stalo. Od kuće, godinama, samo koordinate. A izgrađen pomoćni objekat postao je „objekat za preživljavanje“. U njemu je gajio kokoške, patke, svinje. Tu su zamrzivači za ribu i pušnica.
Pre nekoliko godina dođoše neki „stranci“, dugogodišnji fizički radnici u Nemačkoj. Kupili plac do Jovovog, zamislili buduću vilu na samoj obali Dunava, ali, smeta im Jovov pomoćni objekat. Suviše je blizu gde žele da bude njihova vila i zaklanja im pogled na Beograd.
Počeli „stranci“ da grade kuću. Gazdi kuće (poreklom sa sela) zasmrdele životinje, kokoške mu prave buku. Prijavi on to u Opštini. Dođe komisija na uviđaj. Dobije Jov odobrenje sa koliko nogu može da drži životinje i koju pernatu živad može da gaji i na kojoj distanci od komšije. Povinuje se Jov odluci vlasti, pokolje svinje kad za to vreme nije, zatvori kokoške, a one, zbog mraka i stresa prestale da nose jaja.
Za utehu, Jovu krenuli poslovi. Ribe u reci ima, a post postao prihvaćen tako da je i Jovova žena radila u pržionici ribe. Kupi on za ušteđen novac materijal za temelje. Zasmeta to komšijama „strancima“. Opet prijava u Opštini. Jov će svojim budućim objektom zaklanjati sunce na njihovoj terasi. Oštinski akt opet nepovoljan za Jova. Poštujući vlast Jov posuđuje novac od prijatelja i menja projekat. Opet smetnja! Jovova buduća kuća je suviše blizu njihove vile. Odmakni temelje Jove!
Jov poštuje državu, ceni komšije i ne želi nikome da zaklanja sunce. Odmakao je i temelje, a „stranci“ zasadiše veliko rastinje i živom ogradom zakloniše pogled na Jovovo imanja, ali i željeni pogled na Beograd.
Opet smeta Jov. Zašto da preko njihovog dela obale silazi na reku. (Svi sa obale su tim usekom godinama silazili na reku, a prokop je napravio Jovov otac Miša.) Preko noći je pregrađena obala gustom debelom žicom visine oko tri metra. Jov ne može do reke sem zaobilaznim putem, mnogo dalje. A uvek nosi teret. Motor, opremu, mrežu, ribu... Jov i to trpi. Vuče svoj teret – i u duši i na leđima.
I kao u priči o Jovu, Jov ima nekoliko prijatelja – komšija sa kojima priča o svemu i koji ga razumeju i podržavaju. Nikoše prave, metalne stepenice do same reke u neposrednoj blizini Jovovog placa.
Od tada, kada mu je bilo najteže, kada je pomišljao na najgore, Bog je počeo da mu za sve muke vraća dobrim. Jovov bagrem na obali, koji godinama nije listao, ove godine je procvetao. Govorio je Jov: „Procvetaće on.“ Onako suv, nagnut nad rekon, za Jova je imao posebno značenje.
Iz socijalnog programa Jov je izašao kao gubitnik - bez posla je, ali i kao dobitnik – isplatili su mu dovoljno novca da bi mogao da kupi blokove za kuću. Komšije su se primirile, ali dokle? Đavo nikada ne spava!
Kraj priče.
A možda i nije?
Nadica Janić
„Pazovačke novine“, maj 2005.
.JPG)
Нема коментара:
Постави коментар