GOVOR DUŠE: Tekstovi ZBORNIK

Приказивање постова са ознаком Tekstovi ZBORNIK. Прикажи све постове

четвртак, 13. децембар 2018.

PLAVI SAFIR

"Postoji jedno carstvo u kojem živimo - zove se književnost...

"Plavi safir" je zbornik koji je spojio nebo, more, dragulje, talase, bisere, lelujajuće, krivudave reke, koje udare svako srce snagom nezaustavljivih talasa poezije i proze.

Poseban utisak ostavlja trud i požrtvovanost spisateljice Radice Matuški, umetnice koja svim svojim srcem ulazi u borbu sa burom i talasima ne bi li prenela sva ova divna dela do novog kraljevstva, do neke nove obale, gde reči još uvek caruju i vladaju ljubavlju i toplinom."

Sanja Radovanović, pisac

(Izvod iz "Reč o knjizi")

Međunarodni zbornik
PLAVI SAFIR

Izdavač:

Radica Matuški i"Galaksijaniš", Niš, 2018.

SAN BOJE TIRKIZA

U našoj drvenoj kućici sve je skladno, uredno, toplo... Kupatilo je belo sa zelenom kadom. Spremila sam meke, bele peškire i mirišljavu so za kupanje. Dok se kada puni, podigla sam kosu, svukla odeću i stavila na ivicu kade čaše sa sokom od kupina.

Voda je prozirna, tirkizno-zelena. Kao na izvoru. Ugasila sam svetlo i upalila lampicu na ogledalu. Dve zagrljene senke na zidu iznad kade. Skida mi šnalu i spušta kosu niz leđa.

- Neka bude mokra. Neka me dodiruje u vodi.

Nežno mi mazi vrat. Ljubi ramena. Osećam golicljivi dodir lančića i kamenčića na vratu. Okrenuo me ka ogledalu.

- Pogledaj, šapnuo je.

U ogledalu je zatreperila tamno-zelena boja tirkiza. Poljubio mi je kapke.

- Te oči tvoje zelene..., pevao je i grlio me u vodi.

Probudio me zvuk letnjeg pljuska. Ruka mi je bila na znojavom vratu, na tirkiznom privesku.

SAN BOJE LJUBIČICE

Svežina avgustovskog sutona. Uzdigla se crvena kugla i boji vodu. Nijanse crvene i ljubičaste se razlivaju stvarajući čarobnu boju vode. Oblaci prave senke i Dunav je u treptaju, uzburkan, strastven, snažan.

Živi sam na splavu. Mala kuhinja, improvizovano kupatilo i soba za spavanje. Najlepša je terasa. Drvenu ogradu, sto, stolice i klupu je sam napravio. Fenjer ispred sobe. I nameštaj u sobi - široki krevet, orman i dva noćna ormančića je sam napravio i na njima uradio reljefne slike. U uglu je lampa sa izrezbarenim drvenim postoljem. Posteljina bela sa rasutim plavim ljubičicama.

Živi sam na splavu, sa svojim snom, sa našom tajnom...

U noći punog meseca oseti po dašku vetra, po mirisu vode, po treptaju u sebi da dolazim. A ja se spremam celo popodne za naš susret. Kupam se u mirišljavim solima, mažem telo eteričnim uljem.

Uplela sam kosu, obukla dugu svilenu haljinu. Obula sam lagane sandale i ponela ceger sa još toplim čokoladnim kolačićima i čajem od poljskih trava.

Sanja na klupi.
Zatvorio je oči. Poželeo je San za sanjanje... i ja sam već bila pored njega.

Sanjam na klupi.
Zatvorila sam oči. Kao lahor, dodirujem usnama njegov obraz. Ne otvara oči. Obujmio mi je struk. Privukao k sebi.

- Mirišeš na ljubičice, šapnuo je i grlio me u snu.

Prvi znaci zore. Svežina noći ispunila je moju sobu. Miriše na ljubičice.

Nadica Janić

недеља, 12. јун 2016.

BELI ŠAL

Priče iz Usnulog grada (27)

Franjo Koren: " Klupa i starac"

Penzionisani profesor, gospodin Milan, odlazio je sve ređe u pozorište, bioskop ili u restoran. Očekivao je da će nekog poznatog sresti, da će mu neko pružiti ruku i pozvati ga na kafu. Ničiji pogled, već davno, nije se zaustavio na njemu. Sin se povremeno javljao telefonom i te trenutke radosti delio je, u mislima, sa svojom prijateljicom iz davnih dana, sa Nađom, koja mu je podarila trenutke najčistije ljubavi i nežnosti. Njena uramljena fotografija mu je bila jedino društvo, a pored nje je bila zatvorena kartonska kutija sa prorezom i ispisanom njenom adresom. Pisao joj je pisma i ubacivao u «poštu». Pisao joj je o svojoj patnji, pisao joj je i pesme, pisao joj je i o psihičkim promenama koje uočava. Otvarao je dušu i sve iz nje «zatvarao» u koverat, sa olakšanjem. «Saznaće jednom. I oprostiće mi», šaputao je dok je ubacivao pismo u «poštu» i osećao je neku blagost i sreću u srcu.

Sve bi bilo u redu da nisu u njemu i oko njega nastajale te čudne promene. Najčudnije se desila jednog prolećnog dana. Taksista ga je dopratio do vrata kuće. Kuća otvorena. U fotelji sedi mlad gospodin koji mu se učini poznat. «Sve sam sredio, samo da se spakuješ», umesto pozdrava, nervoznim glasom reče mladi gospodin… Iz luksuznih kola gospodin Milan je detinjim pogledom radoznalo posmatrao odnekud poznate ulice koje su brzo izmicale. U krilu je stiskao zatvorenu kartonsku kutiju sa prorezom i uramljenu fotografiju.

U dugim noćima, u domu za stare, gospodin Milan je budan sanjao prolećni dan kada ga je jedan lep, mlad gospodin, koji reče da je njegov sin, kolima prošetao kroz grad. Ničega se više nije sećao o čemu bi sanjao.

Savremeno britansko slikarstvo
(ulje na platnu)

Nađa je živela u naizgled srećnom braku. Bila je ćutljiva i uvek zamišljena, zagledana u nešto nestvarno. Imala je neobičan hobi. Uživala je u dodiru vune, u njenom mirisu posle pranja u «Nili», u toplini koju je osećala kada ispleteni šal prisloni na obraz. Njeni šalovi su uvek bili «klot», vazdušasti, meki. Poklanjala ih je ili parala, pa ponovo plela. Uplitala je u njih svoje misli koje su se sa svakom petljom vraćale iz davne zimske noći kada je nebo trepnulo i jedna zvezda zauvek nestala.

Imala je dvadeset godina. On – mnogo više. Posle izlaska u pozorište dopratio bi je do kuće. Uvek su se dugo rastajali, kao da je zauvek, zagledani duboko u oči, sa isprepletenim prstima na njegovim grudima. «Hladno mi je», šapnula je drhtavo i za tren se našla ušuškana ispod njegovog «grombi» kaputa. Lice joj je utonulo u meki, mirišljavi, beli šal. Pripijena, slušala je otkucaje njegovog srca i osetila neizrecivu sreću i toplinu u duši. Poželela je da taj trenutak večito traje. Od Nekog prizvana, podigla je glavu. Nebo je trepnulo i jedna zvezda je padala. On je imao zatvorene oči i čudan grč na licu. Dok je prislanjala beli šal na obraz, uvek se pitala: da je i on video zvezdu koja pada, da li bi sve drugačije bilo.

Savremeno britansko slikarstvo
(ulje na platnu)

U istom gradu, u domu za stare, penzionisani profesor, gospodin Milan, uvek je nosio beli šal. Ovog proleća, Nađa je dobila poziv iz doma da preuzme njegove stvari, njoj upućene: kartonsku kutiju sa neposlatim pismima, njenu uramljenu fotografiju i beli vuneni šal... Zauvek je odložila pletaće igle i belo pletivo. Večeri je provodila pored prozora zagledana u krošnju breze. U ehu večernjih zvona, kada se zvuk i poslednji treptaji svetlosti pretvaraju u večnost, prepoznavala je otkucaje njegovog srca.

Nadica Janić

Objavljeno:

- Zbornik "Topla reč 2", jun 2016.

- STV USA 2020.
- Srpska dijaspora 2020.

- Serbia-world 2020.

Korice knjige "Topla reč 2", 2016. godine

Izdavač: Udruženje slobodnih umetnika Australije

понедељак, 4. април 2016.

POSLEDNJI PLES

Priče iz Usnulog grada (26)

"Tango je tužna misao koja se pleše."

Po navici, ustajao je rano i u domu za stare. Posle duge šetnje, odmarao se na klupi u parku doma. Zamišljen, planirao je kako da ispuni dan. Inspiracija za pisanje je nestala. Sećanja su ga iscrpljivala. Pitanja nisu nalazila odgovor. Prihvatio je svoju nemoć, kao izgovor, što nije promenio svoj život, što ga nije proživeo po želji srca već po odluci njenog razuma. Osećao se zarobljenikom braka, obaveza, poslovnih dužnosti... A ljubav je želeo. Ushićenje zagrljaja.

Tog jutra je ugledao krhku siluetu na njegovoj klupi. Kao senka. Prišao je. Pozdravio je. Njen setan pogled mu je prostrujao kroz telo. Tamno zelene oči imale su vlažan sjaj iza debelih naočara. Duga suknja, lagani džemper, uredna pletenica niz grudi. Ruke sklopljene u krilu...

Seo je pored nje.

„Vi ste nova?“

„ Ne, ja sam stara“, i nasmejala se.

Njen osmeh ga je osvojio. Vragolast kao u devojčice. I toga trena, znali su se oduvek.

„Ruka Vam je hladna.“

Nije se opirala. Drugu ruku je stavila preko njegove. Posle mesec dana postali su muž i žena. Dobili su svoju sobu. On je pisao, ona je slikala. Bili su Radost i Nada u domu.

Često su organizovane igranke i izbor najboljeg para. U sobi su vežbali korake, uživali uz muziku. Za veče se posebno spremila. Imala je još nekoliko kapi „Šanel 5“. Duga, uska haljina je pristajala uz očuvano i skladno telo. On je obukao odelo koje ga je činilo još vitkijim i višljim.

Pustili su muziku Johnny Reid “Dance with me” za koju je, skrivajući od nje, zamolio organizatora.

Nije mislio na korake. Osećao je njeno gipko telo. Uranjao u pogled voljene žene. Iskrslo mu je: oči ne stare. Dva zelena dragulja su blistala na njenom licu. Osmeh devojčice.

Nije mislila na korake. Osećala je snažnu ruku na leđima. Osećala je mekoću njegovog dlana na šaci. „Poleteću! Srećna sam!“, govorio je iz nje glas devojčice. Tražila je odgovor u njegovim očima boje kestena. Ljubila ga je pogledom. Prodirala u dubinu zenica... zadrhtala. Žudnja joj je obuzela telo. Glavu je prislonila na njegove grudi. Njihali su se polako, skladno. Nestalo je vreme. Trenutak se pretvorio u večnost.

Prenuo ih je aplauz. Polako je ispustio iz zagrljaja. Zadržao je njenu ruku u svojoj. I kao zatečena deca u nedozvoljenoj igri, trgao ih je glas:

„Najbolji par ove večeri je...“
Njihova imena su mu zvučala kao zavet, kao eho neproživljenog. Razdvojili su ruke i skromnim naklonom pozdravili publiku.

Na njihovu sobu u domu nije se dugo čekalo. Otišla je tiho, sa osmehom. Od tuge, pridružio joj se posle dva meseca. Ostavio je kratko pismo sinu:

„Bila je smisao mog života. Nema nikoga. Obiđi i njen grob.“

Nadica Janić

Objavljeno u Zborniku "Topla reč 3", jul 2017. godine

Korice knjige "Topla reč 3", 2017. godine

Izdavač: Udruženje slobodnih umetnika Australije

Veza: STV USA 2021.

недеља, 14. јун 2015.

STIHOR REČI

STIHOR REČI - Almanah POEZIJE STENKA

Izdavač: Književni salon POEZIJA STENKA, Beograd

Urednik izdanja: Radinka Stojković

Tehnički urednik, dizajn: Majo Danilović

Štampa: Mala knjiga, Novi Sad

Godina izdanja: 2015.

Književni salon „Poezija Stenka“ objavio je prvi almanah pod nazivom „Stihor reči“, koji je sabrao 178 autora iz 14 zemalja i osamdeset gradova. Izdanje je predstavljeno 15. maja 2015. u restoranu „Stenka“ u Beogradu.

Salon, koji više od 20 godina na autentičnim druženjima na Sava okuplja umetnike svih vokacija, prevashodno pesnike i aforističare iz celog sveta, započeo je tako i svoju izdavačku delatnost.

Začetnik i rukovodilac ovog specifičnog koncepta je Radinka Stojković, profesor književnosti i vlasnik restorana. U predgovoru knjige istakla je:

„U vreme kada se kultura uopšte, pa i književnost, pokušavaju marginalizovati, skrajnuti na sporedne i slepe koloseke društvenog progresa, naše je da pišemo, da prostiremo i sejemo reč, da je obznanimo, a „Stihor reči“ je jedan svojevrstan zapis o dobrim ljudima svekolike književnosti.“

NADICA JANIĆ (str. 139)

Rođena 1948. godine u Surčinu. Socijalni radnik u penziji. Živi i stvara u Novim Banovcima. Bavi se slikarstvom, piše kratke priče i pesme. Pisala je za lokalne novine, sada je novinar-saradnik Srpske Televizije USA. Autor je bloga GOVOR DUŠE (kratke priče) i bloga AMARANT (poezija).

BALADA O ISKRI I NEVIDLJIVOM

U jednom gradu, gde je vreme stalo, živi čovek sa praznim srcem. Oblači se u tugu i hoda kao vetar. Nekada postaje nevidljiv i tako lakše, među ljudima, traži svoju izgubljenu dušu. Već je na pragu starosti i prazninu u srcu sve teže podnosi. Odelo od tuge mu je postalo tesno i ružno. Sve češće je nevidljiv jer se stidi praznine u sebi i pohabanosti svojih osećanja.

Bila je najmanja zvezda na nebu. Zbog svoje sićušnosti lako se spuštala na Zemlju i ponovo uzdizala. Volela je ljude, i kome bi se zagledala u oči poklanjala je nebeski sjaj. A ljudi bi postajali srećni, ne znajući zašto. Na jednom svom putu između Neba i Zemlje, u pustoj ulici predgrađa, videla je čudnog čoveka obasjanog mesečinom.

«Ko si ti? Zašto plačeš?», tiho ga je oslovila i pružila mu toplu, nežnu ruku. Čovek je zadrhtao i pogledao je očima prestrašene, ranjene srne. «Lep si, najtužniji čoveče», šapnula mu je u srce i dotakla usnama, kao lahor, njegove naborane obraze...

Zvala se Iskra. Oblačila je haljine satkane od mesečevog sjaja. U očima je imala iskrice sa svake zvezde i mirisala je na jutro i bele ljiljane.

Čovek sa praznim srcem, osetivši noćni lahor na licu, zagledan u neobičnu zvezdu, poželeo je da se raduje, da voli, da se smeje. I dok ga je Iskra zaneseno gledala, čovek u odelu od tuge, pohlepno joj je ukrao sve iskrice iz očiju, pustio joj ruku i nestao. Čula je samo šum vetra...

Nikada se više nije spuštala na Zemlju. Iz njenih praznih očiju svake letnje noći pada rosa. Jutra mirišu na nju i bele ljiljane. Nevidljivi čovek je iskrice zamenio za dukate – i postao još nesrećniji. Za vreme letnjih noći, luta praznog srca i ne zna da li on to plače ili rosa pada na njegovo lice.

BALADA O ISKRI I DEČAKU

Na svom putu između Neba i Zemlje, Iskra je u Čarobnoj šumi srela čudesnog dečaka koji se igrao Vatrom.

“Dođi da se igramo“, pozvao je najlepšim glasom.

“Ne smem. Sagoreću“, odgovorila mu je drhtavim glasom i uzdigla se na svoje Nebo.

Ujutro je opet krenula u Čarobnu šumu. Dečak se igrao Vodom.
„Dođi da se igramo“, pozvao je najlepšim osmehom.
„Ne smem. Ugasiću se“, tiho mu je odgovorila i tužna se vratila na Nebo... Svu noć je padala kiša.

Treće jutro je otišla u Čarobnu šumu jer više nije mogla da svetli bez njega. Zatekla ga je kako dugom slika vatru, vodu, nebo i šumu.
„Dođi da se igramo“, pozvao je najlepšim pogledom.
Nije se bojala. Poklonila mu je Paunovo pero i ušla u sliku. Tu je ostala zauvek pretvorivši se u Sunce.

Dečak je patio za njom. Voleo je kao sićušnu Iskru. Od njegovih suza postala je nova duga. Nastavio je da slika. Čarobna šuma se pretvorila u njegove slike. U svakoj je bila Svetlost, ali samo u jednoj Sunce.

Priredila: Nadica Janić

петак, 28. фебруар 2014.

SENKA

Priče iz Usnulog grada (25)

"Senka"
Foto (selfi) Nadica Janić

SENKA

Hladno, kišovito februarsko veče. Pali cigaretu. Gutljaj omiljenog pića... Senka porculanske figure stvara na zidu čudesne oblike plesa ljubavi. Zavaljen u fotelji, skinuo je naočare i zamagljenim pogledom posmatrao sliku koju je sanjao bezbroj puta pred zoru.

U belom svilenom slipu ličila je na porculansku figuru. Duga, plava pletenica i prozirno belo lice. Žena bez godina. Kao okamenjena senka.

„Želim te, trebaš mi, hoću te...“, šapnula je reči koje je video ispisane na zidu. Svaki treptaj svećica pretvarao je reči u plamene oblike ljubavne igre. Sela mu je u krilo. Njene tople usne na kapcima. Spuštaju se niz lice, dodiruju vrat. Toplina klizi niz grudi... Miriše na lavandu. Nabira slip i preko dodira svile oseća obline njenog tela. Mazno se izvija u krilu. Grli je. Toplina je postajala sve veća. „Želim te, trebaš mi, hoću te...“, šaputao je.

„Donela sam ti čaj“, reče supruga. „Pretoplo je i zagušljivo! Da otvorim?“ „Ne, nestaće senka!“ Nije čula njegov šapat. Otvorila je prozor i izašla iz sobe. Snažni talas vetra zamahnuo je zavesu. Krhki jauk porculanske figure. Svećice su se pogasile. Na dlan je nežno slagao njene delove i zaplakao. Zaiskrio je njen lik i reči na rastanku: „Čuvaj je ti, mili!“

Bio je februar. Dva dana ljubavi u malom hotelu predgrađa nepoznatog grada. Večernja šetnja. Pred izlogom kineske radnje suvenira, ličila je na devojčicu: „Vidi ovu figuru! Prelepa je!“ Stavili su je na ormanić pored kreveta. Svetlo lampe je stvaralo čudesne pokrete porculanske figure u urezanom cipkanom slipu.

Nadica Janić

Objavljeno u Zborniku "Topla reč 7", septembar 2021. godine

Korice knjige "Topla reč 7", 2021. godine
Izdavač: Udruženje slobodnih umetnika Australije
Uredila: Hadži Ljilja Plavšić

петак, 17. јануар 2014.

DODIR SENKE

Priče iz Usnulog grada (23)

"Senka"
(mixed media; 10 x 10 cm)

Autor: Nadica Janić

Kasno popodne... Pred polazak u šetnju zatvara prozor. Na prozoru pero. Lastino pero! Iznenadni vetar. Hitro je uzela pero i stavila u džep.

Park je pust. Kroz krošnje se probijaju pramenovi svetlosti stvarajući čudesne senke na stazi. U ruci je osećala blagost dodira pera. Laste se nikada ne spuštaju na zemlju. Ne zna se gde umiru. Ponekad ostave svoje pero kao poruku, razmišljala je i pratila igru senki.

Raskrsnica u parku. Volela je taj izazov - kojim putem. Ali, sada je zastala u centru ukrštenih staza. Lastino pero je stavila između dlanova. Zažmurila je. Bila je u centru svog Krsta. Svog sećanja na Nega.

Hodamo dugom, senovitom ulicom... između dana i noći. Između sreće i tuge... Lišće pod nogama. Držiš mi ruku. Uvlačiš polako prste među moje prste. Moja šaka nestaje u tvojoj. Stežeš mi je i opuštaš. Dodir pulsira.

Hodamo i ćutimo... Zastali smo na raskrsnici. Izvukla sam ruku iz tvoje ruke. Obe šake su na tvojim grudima. Osećam tvoje disanje. Osećam tvoje ruke na mom struku. Privukao si me. Grlim ti vrat i prislanjam obraz uz tvoje lice.

Nagli vetar. Otvorila je oči. Pero? Praznih ruku okretala se oko sebe… I senke su nestale. Samo vetar i krik vrana.

Nadica Janić

Objavljeno u Zborniku "Topla reč 6", jul 2020. godine

Korice knjige "Topla reč 6", 2020. godine

Izdavač: Udruženje slobodnih umetnika Australije
Uredila: Hadži Ljilja Plavšić

среда, 15. јануар 2014.

BALADA O ZLATNOM ZRAKU I PTICI

Priče iz Usnulog grada (21)

"Igra svetlosti"
(mixed media; 10 x 10 cm)
Autor: Nadica Janić

Davno je bila na Nebu. Od kada je u Zlatnom Kavezu nije videla Plavo. Sve oko nje je bilo ljubičasto i zeleno... A volela je Plavo kao svoj mali, lepršavi život. Sanjala je Plavo.

Volela je i Sunce. Ali, sem hladnog dodira zlata ni Svetlost nije videla. Toplota je za nju bilo njeno malo srce koje joj je govorilo da je živa.

Bila je jesen. Znala je po mirisu. Zagledana u svoj Beskraj, sanjala je trešnjino drvo i igru Plavog i Žutog u krošnji. Osetila je treptaj u srcu... i glas - kao eho Svetlosti kada je letela:

„Ja sam Zlatni Zrak. Tražio sam te ceo svoj život. Umoran sam, tužan, ugasiću se. Mesto za moju sreću je tvoje krilo.“

„Krilo... Da, ja imam krila“, i protegla se mazno.

„Ja ću te grejati a ti ćeš blistati u našem letu.“

„Krila... Oh, Zlatni Zrak! Kako si lep i topao! Ali, ja sam zaboravila da letim.“

Došla je zima. Znala je po tišini. Mislila je na Zlatni Zrak i svaki dan krila su postajala sve jača. Zlatni Zrak se sakrio u krošnji trešnje i čekao je. Verovao je da nije zaboravila da leti.