четвртак, 7. јул 2022.

ALFONS MUHA – „SLOVENSKA EPOPEJA“


Alfons Muha

Svedočenje i poruka slika o slovenskom narodu

UVOD

Kroz istoriju ideologije su se menjale i svaka je ostavila trag nepravde. Životni put umetnika vizionara Alfonsa Muhe (1860-1939) praćen je uspehom vrhunskih dela ali i nerazumevanjem i nipodištavanjem. Ostavio je umetničko blago čovečanstvu a otišao sa ovog sveta razočaran, obeshrabren, nesrećan…

Alfons Muha je imao svoj životni san koji je ostvario ali i zbog koga je stradao. Dao je Slovenskom narodu svedočanstvo njihove istorije i nadu u ujedinjenje. Punih 18 godina (1910-1928) stvarao je monumentalne slike dimenzija i do 6 puta 8 metara. Ciklus nosi naziv „Slovenska epopeja“ i obuhvata 20 slika od kojih deset predstavljaju češke istorijske događaje i mitove, a ostale značajne datume iz istorije i mitologije drugih slovenskih naroda.



Alfons Muha - Sloveni u svojoj pradomovini

Prva slika je posvećena stradanju Slovena u pradomovini. Pun naziv ove slike je „Sloveni u svojoj pradomovini: između turanskog biča i gotskog mača” i predstavlja slovenskog Adama i Evu u zbegu. Bela boja odeće predstavlja čistotu i uzvišenost u kontrastu sa bojama sela koje su zapalili osvajači. Desno se vidi lebdeća figura slovenskog sveštenika koji se moli. Ispod njegove leve ruke je devojka koja nosi zeleni venčić kao simbol mira, a ispod desne mladi ratnik kao simbol spremnosti na odbranu. Poruka slike je da se Sloveni moraju izboriti za svoju slobodu.

Poslednjom slikom iz ciklusa pod nazivom „Apoteoza Slovena“ Muha je izrazio veru i nadu u božju pravdu i oboženje Slovenskog naroda. Koristio je četiri boje kako bi označio različite aspekte istorije Slovena: plavom je predstavio drevnu istoriju, crvenom Husitske ratove, crnom su naslikani neprijatelji Slovena, a žutom oni koji su se borili za slobodu, mir i jedinstvo.



Alfons Muha - Apoteoza Slovena

Ovo je najsimboličnija slika ciklusa. Omladina nosi grane lipovog drveta i odaje počast herojima, a među njima je i grupa ratnika iz Prvog svetskog rata. Glavnu figuru predstavlja čovek raširenih ruku koji se uzdiže nad slovenskom patnjom, koja je trajala vekovima, sa nadom u ujedinjenje Slovena. Krug je simbol ujedinjenja Slovena, golubica - mir, a američka zastava kao svojevrsna zahvalnost Americi za njen doprinos u osnivanju Čehoslovačke. Hrist, na samom vrhu, blagosilja čitavu scenu.


Alfons Muha u toku rada na Slovenskoj epopeji, 1920.

Pre i u toku stvaranja „Slovenske epopeje” umetnik je detaljno i sistematski proučavao slovensku istoriju, mitologiju, folklor, detalje nošnji, nameštaja, narodnu i crkvenu arhitekturu. Mnoge mesece proveo je u tadašnjoj carskoj Rusiji, po teritorijama slovenskih zemalja na Balkanskom poluostrvu, u Poljskoj, a posetio je i pravoslavne manastire na Svetoj Gori. Od posebne važnosti mu je bilo da slike budu istorijski utemeljene. Sve slike poklonio je gradu Pragu, pod uslovom da budu izložene na jednom mestu. Međutim, pitanje njihovog daljeg izlaganja ostalo je nerešeno i nakon izlaganja celokupnog opusa 1928. godine smeštene su u magacin gde su dočekale nacističku okupaciju Čeholsovačke i Muhinu smrt 1939. godine. Tokom Drugog svetskog rata slike iz ciklusa „Slovenska epopeja” bile su urolane i sakrivene, kako bi se sprečilo da ih nacisti odnesu. Posle državnog udara u Čehoslovačkoj 1948. i preuzimanja vlasti u zemlji od strane komunista, Muha je smatran dekadentnim i buržoaskim umetnikom, udaljenim od ideala socijalističkog realizma, pa je izgradnja posebnog paviljona za izlaganje ciklusa slika „Slovenska epopeja” postalo nebitno pitanje za novi komunistički režim. Muhini naslednici živeli su teško, pokušavajući da sačuvaju vredna dela i predmete koje je sakupljao i stvorio njihov slavni predak. Sin Alfonsa Muhe poslat je na prinudni rad u Sibir. Srećom, slike koje su činile „Slovensku epopeju” porodica je skinula sa ramova, uvila u ogromne rolne, zaštitila i sakrila. Spor oko vlasništva između grada Praga i Muhinih naslednika i dalje traje.

Danas u Pragu postoji Muzej Alfons Muha koji je otvorila Fondacija Alfons Muha, koju vodi njegov unuk Jerži i koji je postao jedan od najposećenijih privatnih muzeja u Pragu i beleži preko milion posetilaca iz celog sveta.

BIOGRAFIJA ALFONSA MUHE

Alfons Muha rođen je 24. jula 1860. godine u mestu Ivančice u Moravskoj, sada Češkoj. Crtanje i pevanje su mu bili hobiji od detinjstva. Sa 11 godina je postao član crkvenog hora u Katedrali Sv. Petra u Brnu što mu je omogućilo i da pohađa gimnaziju u tom gradu. Kada mu se glas izmenio zamoljen je da napusti hor i tako se vratio u svoj rodni grad. Zaposlio se u opštinskoj upravi ali je nastavio sa časovima crtanja. Ne uspevši da se upiše na Akademuju umetnosti u Pragu, Muha prihvata poslove vezane za pozorišni dekor, a 1879. godine prelazi u Beč gde radi kao asistent u firmi koja se bavila pozorišnom scenografijom. I dalje uzima časove slikanja i crtanja. Kada je požar u Burg teatru u Beču uništio i Muhinog poslodavca, on se na kratko vratio u Češku, gde radi kao slobodni umetnik, dekorater i portretista. Grof Emahof postaje prvi Muhin zaštitnik koji mu omogućava da se školuje na minhenskoj Akademiji umetnosti. U isto vreme radi ilustracije za reklame. Prvi reklamni poster pravi 1892. godine, ali pravi proboj i slavu doživljava dve godine kasnije kada radi prvi u nizu postera za Saru Bernar, tada najpoznatiju parisku glumicu i njeno “Pozorište renesanse”. Ovi posteri i danas predstavljaju moderni koncept a u Muhino vreme to je bio iznenađujući korak prema neponovljivom stvaralačkom stilu.

Sara Bernar, zadovoljna senzacijom koju je izazvao plakat, potpusuje sa Muhom ekskluzivni ugovor za idućih šest godina. Plakati Sare Bernar raširili su njenu slavu van granica Francuske. Do 1901. godine Muha je osim plakata radio i scenografiju i kostime za njeno “Pozorište renesanse”. Ovaj uspeh, koji mu je doneo i prestiž u društvu, odredio je prirodu i njegovog budućeg rada. “Muhin stil” je posle svetske izložbe u Parizu 1900. godine postao poznat širom sveta, a Muha je dobio srebrnu medalju za dekor paviljona Bosne i Hercegovine.

Muha je doživeo veliki uspeh u Americi gde su njegove slike i minijature počele masovno da se štampaju, što je bilo protiv njegovih uverenja. Smatrao je da masovna produkcija ne donosi dobro samoj umetnosti pa čak ni kod plakata koji se onda nađu i tamo gde im jeste i tamo gde im nije mesto.

Između 1902. i 1904. godine Muha putuje, dolazi u Prag zajedno sa Rodenom, zatim dve godine kasnije odlazi u Ameriku, gde pokušava da dobije što više narudžbina portreta, kako bi mu to omogućilo na kasnije nesmetano radi na svom velikom patriotskom ciklusu. Drži predavanja u Njujorku, a kasnije i u Filadelfiji i Čikagu.

Po povratku u Prag 1906. godine, ženi se Maruškom Čitilovom, koju je upoznao u Parizu. Od 1906. do 1910. Muha i Maruška provode najviše vremena u Americi gde dobijaju i svoje prvo dete, ćerku Jaroslavu. Kasnije, u Pragu, rađa im se i sin Jerži, koji će kasnije postati poznati novinar, scenarista i tumač očevih dela.

Posle koncerta Bostonske filharmonije na kome je izvedena i “Vltava” Bedžiha Smetane, Alfons Muha odlučuje da se potpuno posveti slovenskoj istoriji i kulturi. Po povratku u Češku 1910. godine, Muha počinje da radi na realizaciji onoga što je kasnije postalo poznato kao “Slovenska epopeja”. Na 20 monumentalnih platana Muha je oslikao slovensku mitologiju, istoriju, narodna verovanja i kulturu.


Alfons Muha - krunisanje cara Dušana

Želeo je da svakoj slovenskoj zajednici posveti po jednu temu i sliku u čast zajedničkog porekla, i kako se nadao, zajedničke slovenske budućnosti. Posle izložbe prvih jedanaest slika u Pragu 1911. godine, Muha je neke od ovih dela sa velikim uspehom prikazao i 1921, godine u Čikagu i Njujorku. Svih dvadeset slika ciklusa “Slovenska epopeja” Muha je 1928. godine poklonio gradu Pragu i češkom narodu. Iste godine preselio se u svoju kuću u Pragu. Nastavio je sa radom, dekorisao je prozore katedrale u Pragu, a dizajnirao je i češke banknote. Svoje memoare objavio je 1936. godine.

Buđenje fašizma u Evropi tridesetih godina uticalo je i na Muhine radove, kao i na njegov slovenski nacionalizam i panslavizam. To je rezultiralo time da je kada su nemačke trupe 1939. godine ušle u Čehoslovačku, Muha bio među prvim osobama koje je Gestapo uhapsio. Uhapšena je i ispitivana i njegova porodica. Tokom istrage, Muha se razboleo od zapaljenja pluća. Iako je pušten, ovaj događaj veoma ga je oslabio i Alfons Muha je umro u svojoj kući u Pragu 14. jula 1939. godine i sahranjen je na groblju u Pragu.

O CIKLUSU MONUMENTALNIH SLIKA „SLOVENSKA EPOPEJA“

Pečetkom 20. veka Alfons Muha živi u Parizu. Ima 40 godina i smatra se jednim od najznačajnijih umetnika u celoj Evropi. Njegovi posteri, reklame, ilustracije knjiga i dizajn nakita su veoma popularni, njegove slike se pojavljuju na kovertima, markama i svim vrstama predmeta. Ljudi ga vole. Ipak, slikaru sve više dosađuje ono što se toliko dopada javnosti. Slava ga ne zadovoljava. U sebi razmišlja kako bi mogao da podrži svoj narod u potrazi za nezavisnošću, objašnjava istoričar umetnosti i veliki poznavalac Muhinog dela Mari Mžikova:

„Ako neko postane toliko poznat u inostranstvu da se po njemu nazove čitav umetnički stil, logično je da misli da uradi nešto veliko za svoj narod. Muha je bio veliki rodoljub i sećajući se rodne zemlje, smatrao je da može pomoći slovenskim narodima koji u modernoj istoriji nisu igrali značajnu ulogu. Želeo je da podigne samopoštovanje češke nacije.“

Kao slikar, Muha traži načine da pomoću umetnosti ostvari svoju nameru. Inspiraciju za ciklus monumentalnih slika dobio je u Parizu, mnogo godina pre nego što je uspeo da je ostvari, kaže istoričar.

„Ideja o stvaranju ovako spektakularnog dela pala je Muhi kao mladiću kada je video izložbu gigantskih slika ruskog slikara Vasilija Vereščagina koja je održana u Parizu 1900. godine. Vereščagin je slikao platna na temu potčinjenosti naroda i privukao veliku pažnju kako u Francuskoj tako i u Češkoj. Zahvaljujući njemu, Alfons Muha je shvatio značaj slovenskih naroda u prošlosti i potencijal koji mogu da razviju u budućnosti.”

Priprema projekta traje mnogo godina. Godine 1906. Muha odlazi iz Pariza u Ameriku gde je proglašen za najvećeg dekorativnog umetnika u istoriji. On zna da će mu za stvaranje slovenske epike biti potrebno mnogo novca. U Čikagu pronalazi sponzora, objašnjava Mari Mžikova.

„U Americi je imao sreću da upozna Čarlsa R. Krejna, bogatog biznismena i rusofila, koji mu je obezbedio neophodna finansijska sredstva da izvrši ono što Muha naziva u svojoj prepisci delo njegovih snova.“

Slikara sve više privlači rodna zemlja. Godine 1910. oprostio se od Amerike i vratio se u Prag gde se posvetio uređenju gradonačelnikove sobe Opštinskog doma, zgrade u stilu secesije koja odražava nacionalni ponos Čeha. Slike nastale u Domu opštine su preteča slovenske epike. Tu se pojavljuju neki od istorijskih likova i razlog jedinstva slovenskih naroda. Međutim, Muhi je potrebno još dve godine da krene u realizaciju najvećeg dela svog života, objašnjava istoričar:

„Pre nego što je počeo da slika, pohađao je veoma specijalizovane časove istorije i etnografije. Putovao je u Poljsku, Balkan i Rusiju. Da bi istorijske događaje pretvorio u umetničko stvaralaštvo, veoma je rigorozno proučavao sve narodne običaje i predmete.“

Godine 1912. Muha je iznajmio veliku sobu u palati Zbiroh u Zapadnoj Češkoj i počeo da slika prva platna. Zbog ogromne veličine Muha slika na jedrima uvezenim iz Belgije. Da bi dobio blistave boje i veoma finu teksturu, koristi tempere od jaja i visokokvalitetne supstance koje ne potamne vremenom.

Da bi stvorio tajanstvenu atmosferu slika posvećenih zori slovenskih naroda i naglasio mitološku dimenziju, Muha koristi posebne motive, poput lebdećih likova, kaže Mari Mžikova.

„To je stil koji je rođen u Francuskoj. Koristili su ga prirodnjaci, umetnici poznati po svojim veoma finim slikama koje su izgledale kao fotografije. U oblacima iznad likova uzdizali su svoje ideje i snove. Bio je to način borbe protiv konkurencije fotografije koja je polako osvajala svet umetnosti. Na Muhinim slikama lebdeći likovi predstavljaju vizije budućnosti.“



Alfons Muha - Proslava Svetovida

Jedno od platna na kome možemo videti ovaj motiv je „Proslava Svetovida“. To je mitološka scena. Stotine Slovena okupljaju se na baltičkom ostrvu Rujan u čast Svetovida, najvažnijeg slovenskog boga koji ima četiri glave. Harmonična atmosfera zabave narušena je onim što se dešava na nebu. Tamo Svetovidu sa svoja četiri psa preti Tor, bog groma u nemačkoj mitologiji. Na ovaj način Muha najavljuje buduću nemačku kolonizaciju srednje i istočne Evrope.

U Slovenskom epu postoje i stvarni likovi poput srednjovekovnog teologa i reformatora Jovana Husa, Jovana Amosa Komenskog, ili čeških vladara. Neke od slika prikazuju scene iz istorije drugih slovenskih naroda poput Rusa ili Bugara. Međutim, to su uvek događaji koji na neki način pokazuju jedinstvo, snagu i iskupiteljsku ulogu Slovena, koji su pomogli odbrani Evrope od turske najezde.

Slovenski ep je prvi put bio izložen u Palati Veletržni u Pragu 1928. godine. Veliki broj posetilaca divio se platnima Alfonsa Muhe. Međutim, recenzije u novinama i umetničkim časopisima bile su pune primedbi, a mnogi su delo potpuno odbacili.

Kritičari su Slovensku epiku smatrali nečim sentimentalnim i dekadentnim čemu nema mesta u modernoj umetnosti. Prema njima, to je bio anahronizam koji pripada prošlosti. Mari Mžikova se ne slaže:

„Alfons Muha je želeo da naslika ciklus još 1904. U njegovoj prepisci možemo pročitati da je pretpostavio da će mu trebati između četiri ili pet godina da ga izvede. Na kraju je bilo 18 godina. Dakle, nije se moglo govoriti o anahronizmu. Muha je živeo u doba neoromantizma i koristio se njegovim jezikom, ljudi tog vremena su ga razumeli. Duge godine koje su mu bile potrebne da završi posao izazvale su zastoj sa stanovišta ostvarenja u oblasti primenjene umetnosti.”

Godine 1939. Alfons Muha je umro od upale pluća nakon što ga je ispitivao Gestapo u 79. godini. Veliki deo njegove porodice odveden je u koncentracione logore. Posle Drugog svetskog rata, Slovenski ep je premešten u Palatu Moravski Krumlov u Južnoj Moravskoj gde je restauriran i od 1960-ih izložen javnosti. Godine 2012. vratio se u Prag, grad kome je Muha poklonio svoje delo pod uslovom da se izgradi paviljon dostojan da u njemu bude smešten. Zgrada nije sagrađena i Slovenski ep je i dalje u Palati Veletržni gde je postavljen davne1928. godine.

Slovenski ep nastavlja da izaziva kontroverzu. Danas se ponovo govori o anahronizmu i razni novinari često izražavaju sumnju u umetničku vrednost ciklusa. Mari Mžikova smatra da mnogi od njih nemaju dovoljno znanja iz istorije umetnosti da bi pisali o Slovenskom epu. Duboka sposobnost razumevanja Muhinih monumentalnih platna je možda nešto što nam svima nedostaje, objašnjava ona:

"Umetnost sazreva. Na primer, Rembrant je u 18. veku bio zaboravljeni umetnik. Sve do 19. veka nije otkriven i cenjen. Danas nismo u stanju da cenimo Muhin rad. Ali moramo shvatiti da nam naše neznanje ne dozvoljava da razumemo Slovensku epiku i da bi to moglo da ugrozi njeno očuvanje za buduće generacije."

Njeno gledište deli i akademski slikar i restaurator Tomaš Berger:
„U češkom društvu postoji veoma čudan stav da je Slovenski ep nešto što je Muha radio kada je već bio star, da je to istorijsko delo koje nikoga nije zanimalo u svoje vreme, a nema šta da kaže ni danas. Međutim, sa tehničke tačke gledišta, optika, boje i sama boja je briljantan posao. To je najbolje što smo ikada imali u Češkoj.

Poseta izložbe Slovenski ep u Veletržnoj palati u Pragu svakako je poseban doživljaj. Nije neophodno savršeno poznavati istoriju slovenskih naroda i njihovih velikih likova da biste uživali u ovom bezvremenskom delu i zanosili se lepim prizorima kao da je film. Alfons Muha je želeo da fascinira posetioce, pobudi jake emocije u njima i pokaže da umetnost, i slikarstvo posebno, imaju izuzetnu moć. I to je nešto što je savršeno postigao svojom Slovenskom epikom.“

Izvor:

Istorija umetnosti
Avant Art Časopis
Sajt Fondacija Alfons Muha
Izvodi iz intervjua sa istoričarom umetnosti Mari Mžikova i restauratorom Muhinih dela Tomašom Berger

Fotografije iz ciklusa slika „Slovenska epopeja“ preuzete sa sajta SVEVLAD

Za SRPSKU TELEVIZIJU USA priredila: Nadica Janić

Veza: STV USA

уторак, 28. јун 2022.

ZAHVALNICA




Na poslovnom ručku u organizaciji Srpske Televizije USA, 25. juna 2022. godine u Beogradu,  dodeljene su zahvalnice saradnicima. Za mene je ona podsticaj da nastavim sa radom, da istražujem naše srpske korene i tradiciju, da i sama učim i spoznajem ko smo mi, odaklo smo, da otkrivam prelepe običaje koji su protkani kreativnošću i simbolikom, da prepoznajem i sebe u duši slovenskoj.

Hvala na Zahvalnici povodom dugogodišnje saradnje direktoru STV USA, gospođi Tamari Vesni. 

субота, 18. јун 2022.

IZVOR STVARALAŠTVA












"Trag u vremenu"
Triptih (21 x 10 cm) x 3
(mixed media: akril, kolaž na papiru)
Autor: Nadica Janić

Sve manje je sumnje u postojanje Boga, Stvoritelja svega postojećeg – vidljivog i nevidljivog sveta. Obistinjuje se misao da ćemo spoznati Boga kada se nauka i religija spoje. Zapis našeg bića, genetski kod, otkriva da smo deo Univerzuma, savršene inteligencije koja nam daje život, udahnjuje dušu i daruje besmrtnost vraćanjem duše nazad u Večnost.

Deo smo kosmičke energije i beskonačnog vremena u večitoj sadašnjosti koja u sebi sadrži, kroz sećanja i vizije, sva naša iskustva, stremljenja i nadanja. Kada oslobodimo um prozaičnosti i pogubnih strasti, iz tajanstvene moći dobijamo talenat i nadahnuće za kreativno svaranje. Kroz nauku i umetnost potvrđujemo Volju i Blagodat Boga.

Nadica Janić

недеља, 24. април 2022.

BLAGOSLOVENO SEĆANJE




Hristos vaskrse! Novi početak u duhu. Imam radost u duši. Sećanja me obgrle toplinom ljubavi... Mama je na Veliki petak sa posebnom pažnjom birala biljke u bašti. Raspoređivala ih je po jajima i pažljivo umotavala u svilenu čarapu. Uranjala ih je u boju od lukovine i kada su bila kuvana i staklasto sjajna, sa posebnim osmehom na licu slagala ih je u činiju prostrtu travom.

Na Uskrs smo uzimali po jaje i meni je bilo žao da sestre lupe moje odabrano jaje. Gladila sam ga u ruci, prislanjala na obraz... i ostalo je očuvano kao i ovo blagosloveno sećanje. 

Nadica Janić



уторак, 5. април 2022.

PUT KA SVETLOSTI

 

Foto: Internet

Umesto da pred san pravim planove za sutrašnji dan ili razmišljam o proteklom danu, vratila sam se molitvi „Oče naš“ koju me je mama naučila i koju sam zajedno sa njom izgovarala pred san. Detinja duša je verovala i osećala sreću i ljubav.

Novo vreme, spoznaja u školi koja se nije uklapala u mamine priče o Bogu i veri, kasnije talas životnih obaveza, ponelo me je u druge vode svakodnevice. Sreća je u povratku smirenosti, čistoti i nevinosti. Duša ne stari i njena vrata su uvek otvorena za toplinu Svetlosti.

Nadica Janić




„Molitva "Oče naš" - to nisu samo najvažnije reči za svakog hrišćanina. U tim redovima sadržan je skriveni smisao života, poimanje Boga i svega što nas okružuje. S tekstom te molitve povezano je mnogo zanimljivih činjenica, čak i tajni, koje može da postigne samo istinski vernik.

"Oče naš" je jedina molitva koju nam je Gospod dao. Smatra se da je nju čovečanstvu dao Isus Hrist. Upravo u tome je i njena velika snaga. Tekst molitve glasi:

 Oče naš,
 koji si na nebesima,
 da se sveti ime Tvoje;
 da dođe Carstvo Tvoje,
 da bude volja Tvoja,
 i na zemlji kao na nebu.
 Hleb naš nasušni daj nam danas;
 i oprosti nam dugove naše,
 kao što i mi opraštamo dužnicima svojim;
 i ne uvedi nas u iskušenje,
 no izbavi nas od zloga.

Ove reči odražavaju sve ljudske potrebe, težnju i stremljenje za spasenje duše. Smisao i tajna ove molitve je u tome što je ona univerzalna Božja riječ, koja se može koristiti za blagoslov i za zaštitu od zla, bolesti i od bilo koje nesreće.

Mnogi hrišćanski predstavnici kažu da čitanje molitve "Oče naš" u najštrašnijim trenucima života može pomoći da se izbegne užasna sudbina. Glavna tajna ove molitve je u njenoj snazi. Bezizlazne situacije su najbolji trenutak za izgovaranje ovih moćnih reči. Ali glavna tajna ove molitve ne spoznaje se samo u patnji. Čitanje "Oče naš" svaki dan, ispunjava život svetlošću i dobrotom.“

Izvorni tekst: Тайны молитвы «Отче наш»

Prevela: Beba Muratović - bebamur.com

недеља, 3. април 2022.

ČUVAR SEĆANJA

 

Suvi bagrem na obali Dunava.
Grane se lome, otpadaju ali ukorenjen je - opstaje... 
(Foto: Nadica Janić)

 



Tmurno, hladno aprilsko nedeljno popodne. Slušam muziku. Omiljena stanica Radio Karolina. Leonard Koen. Nije više na ovom svetu.

Setih se dragih osoba. Želim da im čujem glas ali samo su u mom sećanju.

Muzika ispunjava prostor tople sobe. Miriše čaj i biskvit… Rej Čarls: „Ne mogu prestati da te volim“.

Nisam sama, nisam tužna, sve dok sam čuvar sećanja.

Nadica Janić




петак, 25. март 2022.

NOVI POČETAK

 


Davno nisam pisala u mojoj  "Plavoj svesci" . Osećanja su bila zaključana u srcu. 

Sunčano jutro... Probudila sam se radosna. Božja blagodat je to. Duša se otvara i reči se oslobađaju. Pišem. Ništa nije od nas. Božja promisao je u svemu što stvaramo. 

Ispijam čaj... Gledam kroz prozor crnu pticu na krovu. I setih se reči iz biblijske priče o Jovu:
"Dani moji prođoše, misli moje pokidaše se što imah u srcu.
Od noći načiniše dan i svetlost je blizu mraka."
I pored muka od iskušavanja Zlog, verovao je Jov u Dobrog i sve izdržao.

Muzika... Pokreće mi se telo. Proleće je u meni - novi početak.
Hvala! Hvala Tebi, čuvaru moje duše.

Nadica Janić