понедељак, 06. фебруар 2017.

CRKVE BRVNARE


Duša slovenska (46)


Projekat crkve brvnara na Avali, u izgradnji od 2016.

U Srbiji postoji još oko četrdeset crkava brvnara, većinom nastalih polovinom 18. veka. Iako su drvene bogomolje građene još u doba Svetog Save i doprinele hristijanizaciji Srba, nisu sačuvane. Postojeće su nastale u teško vreme ropstva i u velikoj meri su bile zaslužne za očuvanje pravoslavne vere.

Mogu li crkve da lete? Sudeći po predanju koje se sačuvalo kod Srba − mogu! Naravno, reč je o takozvanom preletanju crkava i ono se vezuje za crkve brvnare. Porobljenim hrišćanima Turci nisu dozvoljavali izgradnju bogomolje, mada se pod određenim uslovima gradnja ipak ostvarivala korišćenjem drvene građe. Za drugi materijal se i nije imalo sredstava. Drugi uslov za gradnju bogomolje bio je da ona ne bude kod glavnih puteva − na vidiku, te da se napravi za jednu noć. Upravo je to i bio razlog da se delovi crkve sastavljaju van mesta gradnje kako bi se sklopili u najkraćem mogućem roku. Kada bi neki Turčin upitao odakle ovde sada crkva, Srbi bi odgovorili da je ona doletela ili preletela. Ipak, teško je poverovati da su Turci „padali“ na te priče, već je značajan faktor za gradnju drvenih crkava bilo nešto drugo – podmićivanje Turaka, koji su potom lakše odobravali podizanje bogomolja.

Odvajkada, na prostoru današnje Srbije, drvo je predstavljalo najvažniji graditeljski materijal. Bilo ga je u izobilju, lako se obrađivalo, dobro je štitilo od hladnih zima. O tome svedoče mnogi objekti koji svoju lepotu i postojanje duguju drvetu. Deo te bogate tradicije su i crkve brvnare.

Crkve brvnare podignute od hrastovine podsećale su na vreme kada su sveštenici, dok nije bilo bogomolja, pod bujnim krošnjama hrasta obavljali službu. Njihovo postojanje nije bilo samo pitanje vere i tradicije, nego i opstanka naroda koji je pet vekova robovao pod Turcima.

Građene su u svim krajevima današnje Srbije, najviše u severozapadnim delovima, ali i u šumama između Save i Dunava, u sremskom delu Vojvodine.

Crkve brvnare građene su po ugledu na brvnare u kojima se živelo, vrlo obične i jednostavne, da ne skreću pažnju Turcima. Bile su skrivenije da muslimanskom stanovništvu ne bi smetao zvuk zvona, koja su često krali i potom ih postavljali na sahat-kule.

I u periodu kratke austro-ugarske vladavine nad delom Srbije, u prvoj polovini 18. veka, narod je crkve podizao od materijala koji mu je bio pri ruci. Drvo se i tada, u vreme velike oskudice, pokazalo kao najisplativije, pa crkve brvnare postaju deo tradicije narodnog neimarstva.

Prema istorijskim zapisima, u drugoj polovini 19. veka gradnja crkava brvnara u Srbiji potpuno prestaje. Na mestima gde nije građena crkva podizan je krst ili krsni zapis, koji postoji kao osvećeno drvo ili kao kameni krst sa natpisima kod kojeg je vršena služba. Postoje i zapisi na grobljima, ali je i to vremenom zabranjeno. Crkava brvnara je bilo i u istočnom delu Srbije, gde i sada postoje tri pod zaštitom države. Kod njih je karakteristično da su po obimu veće nego crkve u zapadnoj Srbiji. Dugo vremena su se kod gradnje crkava pored lokalnog materijala koristili i lokalni majstori, ali u prvoj polovini 18. veka uglavnom su graditelji bili Osečani iz Bosne koji su se pokazali kao dobri dunđeri. Crkve koje su gradili ovi majstori imale su tremove i jedna od najlepših je u Kostojevićima kod Bajine Bašte, pokrivena klisom. Sve ostale su pokrivane šindrom.

Veličinu i obim naših crkava diktirali su uslovi u kojima su građene. Zato su naše brvnare skromnije od većih i ukrašenijih rumunskih ili ruskih. U nižim predelima kao građa upotrebljavan je hrast a u zlatiborskom delu dugotrajniji crni bor. Najviše sačuvanih bogomolja ostalo je u Šumadiji, Pomoravlju (Smederevska Palanka, Velika Plana). Početkom devedesetih dosta je crkava brvnara obnovljeno.

Izvor: Časopis “Geopolitika” br. 48


SVEDOČANSTVO DUHOVNOG PROSTORA SRBA

Crkve brvnare su posebna vrsta hramova, dragoceno svedočanstvo kako su preci pravoslavnih Srba nalazili svoj duhovni prostor. Drvene bogomolje skromnih dimenzija, poput seoskih kuća, bile su delo bezimenih samoukih graditelja i umetnika. Podizane su na mestima zaklonjenim starim drvećem, većinom hrastovim stablima.

Najviše sačuvanih crkvi brvnara u Srbiji je iz 19. veka, ali način njihove gradnje je iz davne prošlosti. Dok je u Evropi razvoj crkvene arhitekture vodio ka monumentalnim zdanjima, dotle su u porobljenoj Srbiji graditelji pravoslavnih crkava morali da obnavljaju prvobitne oblike, davno zaboravljene u Evropi.


Crkva brvnara i manastir Pokajnica u Starom Selu (Velika Plana)

Nekoliko crkava brvnara koje svedoče o tipu gradnje specifičnom za Srbiju uspele su da se očuvaju u okolini Smedereva. Najstarija je Pokajnica u Starom Selu, nadomak Velike Plane, koja je građena 1818. godine. Ova crkva je jedna od većih crkava brvnara sa osnovom u obliku izduženog broda, sa višeugaonim završecima na oba kraja.

Njen ktitor je bio Vujica Vulićević, knez smederevske nahije. Predanje kaže da je on crkvu sazidao u znak pokajanja što je, po nalogu kneza Miloša Obrenovića, učestvovao u ubistvu svoga kuma Karađorđa Petrovića, koji se 1817. godine vratio u Srbiju i bio ubijen u Radovanjskom lugu.



Crkva brvnara i manastir Pokajnica u Starom Selu (Velika Plana) -1


Crkva brvnara i manastir Pokajnica u Starom Selu (Velika Plana) - 2


Crkva brvnara Svete Trojice u Selevcu (Smederevo)

Iz smederevskog kraja poznate su još i crkva Sv. Petra i Pavla u Lozoviku podignuta oko 1830. godine i crkva Svete Trojice u Selevcu, koja je još u funkciji jer se u njoj obavlja služba. Podignuta je u vreme kneza Miloša Obrenovića, na inicijativu Stanoja Glavaša, u periodu između 1827. i 1832. godine. Posvećena je prazniku Silaska Svetog Duha. Poput crkve u Smederevskoj Palanci i selevačka bogomolja je sagrađena unutar sela što nije uobičajena lokacija za crkvu brvnaru.

Crkva Sv. Trojice je najveća crkva brvnara sa tremom u Srbiji. Njena posebnost je uvećana i činjenicom da se ispod današnjeg krova nalazi potpuno sačuvan originalni krov sa šindrom. Izgradnjom novog krova šindra je postala krovna podloga za ćeramidu koja se na crkvi zadržala do početka 20. veka. Posle Prvog svetskog rata iznad postojećeg krova izvedena je nova krovna konstrukcija, ćeramida je uklonjena, a nov krov pokriven biber crepom, koji se kao pokrivač zadržao do danas.

Ikonostas je iz 1834. godine, a ikone su rad Janje Molera, omiljenog slikara kneza Miloša. Prema mišljenju stručnjaka predstavlja najreprezentativniji ikonostas u crkvi brvnari u Srbiji.



Crkva brvnara u Selevcu (Smederevo) - 1


Crkva brvnara u Selevcu (Smederevo) - 2


Crkva brvnara u selu Kućani (Nova Varoš)

Za najmanju, ne samo u Srbiji već i u ovom delu Evrope, etnolozi tvrde da je crkva brvnara u selu Kućani, smeštenom na južnim obroncima Zlatibora i dosta udaljenom od svih većih saobraćajnica. Podignuta je tokom prve polovine 18. veka i posvećena Hristovom Vaznesenju. Predstavlja nepokretno kulturno dobro kao spomenik kulture od velikog značaja.

U ovoj crkvi brvnari minijaturnih razmera (12m²) sačuvane su carske dveri, dela Simeona Lazovića. Izvedene u pozlaćenom duborezu i sa predstavama proroka i Blagovesti, njih je (prema sačuvanom natpisu) slikar priložio “crkvi Sv. arhanđela 1780“. Pisani izvori pominju dve obnove kućanske crkve - 1772. i 1832. godine.



Crkva brvnara u Kućanima (Nova Varoš) - 1


Crkva brvnara u Kućanima (Nova Varoš) - 2


Crkva brvnara u Goraždevcu (Peć)

Najstarija crkva brvnara na Balkanu je brvnara Svetog Jeremije u Goraždevcu. Pod zakonskom zaštitom je od 1958. godine.

Pretpostavlja se da je podignuta početkom 17. veka. Crkva je izgrađena od hrastovog drveta. Oko crkve je staro pravoslavno groblje na kojem je nekoliko očuvanih stoletnih hrastova. Na ikonostasu crkve sačuvane su carske dveri iz 16. veka. Nekoliko ikona, bogoslužbenih knjiga i klepala pohranjeni su u novoj crkvi Presvete Bogorodice podignutoj 1926. godine nedaleko od crkve brvnare Svetog Jeremije.

Srpsko selo Goraždevac, na desnoj obali Pećke Bistrice, sedam kilometara jugoistočno od Peći, jedno je od retkih čiji žitelji opstaju nadomak srednjovekovnih svetinja Pećke patrijaršije i Visokih Dečana.



Crkva brvnara Svetog Jeremije u Goraždevcu (Peć) - 1


Crkva brvnara Svetog Jeremije u Goraždevcu (Peć) - 2


Crkva brvnara Svetog Jeremije u Goraždevcu (Peć) - 3


Crkva brvnara u Takovu (Gornji Milanovac)

U periodu s početka 18. veka ovaj deo Srbije se, usled ratova velikih carevina, našao pod vlašću Austro-Ugarske na 20 godina. Taj period su Srbi iskoristili da obnove i izgrade crkve brvnare među kojima je i takovska crkva posvećena Svetom Đorđu. Prvobitna je izgrađena 1724. godine a današnja datira iz 1795. godine i jedna je od najstarijih crkva ovog tipa u Srbiji. Ostalo je zabeleženo da je prota Melentije Pavlović u ovoj crkvi pričestio učesnike Drugog Srpskog ustanka 1815. godine.



Crkva brvnara u Takovu (Gornji Milanovac) - 1


Crkva brvnara u Takovu (Gornji Milanovac) - 2


Crkva brvnara u Takovu (Gornji Milanovac) - 3


Za SRPSKU TELEVIZIJU USA priredila: Nadica Janić 

Veza: 


недеља, 05. фебруар 2017.

PRVI SRPSKI BUKVAR


Duša slovenska (45)




Prvi srpski bukvar Inoka Save

Dok su se učili pismenosti iz tuđih knjiga, Srbi nisu znali da skoro tri veka imaju sopstvenu knjigu - prvi srpski bukvar Inoka Save - po kojoj se moglo učiti srpsko čitanje i pisanje. 

Neprocenjivi dokument i ključno delo koje označava početke pismenosti u Srbiji – prvi srpski bukvar, ne samo da nije nastao u vreme jezičke reforme pisma i pravopisa Vuka Stefanovića Karadžića (kako većina građana po automatizmu misli), već za njega Vuk nije ni znao. Ma koliko poražavajuće zvučala ta činjenica, prvi srpski bukvar čiji je autor bio Inok Sava iz manastira Dečani, iako štampan kod mletačkog štampara Đ. A. Rampacetija u Veneciji 1597, ostao je potpuno nepoznat sve do 1893. Ovo delo pratila je huda sudbina zaborava i nemara. Čak se ni o Savi Inoku nije znalo ništa više do da je bio rodom iz Paštrovića i da je bio jeromonah manastira Dečani.



Da priča bude još tužnija ovaj bukvar je nastao u doba kada je malo koja evropska zemlja raspolagala sopstvenim učilima, pismenima ili azbučnicima, a posebnost predstavlja i metodika ovog pisanija, pre svega zato što je prvi put u Evropi primenjen fonetski princip čitanja. Bukvar je bio osmišljen tako da je na prvoj strani bila štampana azbuka, slede samoglasnici, potom slogovi, pa imena svih slova.

A za bukvar se sasvim slučajno saznalo. Najpre je 1597. godine ruski konzul u Skadru Krilov poklonio prvo izdanje novinaru i prevodiocu Okici Gluščeviću. Potom je drugo izdanje (štampano 25. maja 1597. u Dubrovniku) 1921, kupio inženjer Milorad Dimitrijević iz Beograda, da bi naposletku oba izdanja bila poklonjena Narodnoj biblioteci Srbije.

Prvo izdanje na samo dva lista od kojeg je ostao samo prepis izgorelo je u bombardovanju Beograda (i Narodne biblioteke) 6. aprila 1941, a drugo, na četiri lista pukom srećom je sačuvano.

Tokom 1903, Ljuba Stojadinović je priređujući “Katalog Narodne biblioteke Srbije” uneo bukvar Inoka Save među dela srpske pismenosti.



Pre dvadesetak godina, Mihailo Blečić, Stjepan Fileki i Olivera Stojadinović priredili su reprint ovog bukvara na osnovu drugog izdanja, koje je sačuvano. Reprint je 1991. objavila “Politika”, a na osnovu tog izdanja pomenuti autori priredili su i novu knjigu prvog srpskog bukvara Inoka Save u kojoj je umesto staroslovenskih pismena korišćen računarski set tipografskih karaktera “inok sava”, koji je kreirao i čitaocima poklonio Stjepan Fileki.

Tekst: Katarina Vuković


Za SRPSKU TELEVIZIJU USA odabrala i priredila: Nadica Janić

Veza:

субота, 04. фебруар 2017.

GDE JE SPALJEN SVETI SAVA?


Duša slovenska (44)




Stevan Aleksić - " Spaljivanje moštiju Svetog Save"

Svakodnevne teme rastu iz korena čije je razumevanje ponekad skriveno pod istorijskim, društvenim, tehnološkim naslagama. Slobodan Bubnjević, urednik portala „Centar za promociju nauke“, kroz Metahronike pokušava da otkrije šta se, nekad, negde, skrilo iza.


Freska Sveti Sava

Dan Svetog Save je prilika da se podsetimo i jedne istorijske greške zbog koje je impresivni hram, u njegovu slavu, ozidan na pogrešnom mestu. Istorijska greška izrasla u simbol od betona, čelika i granita.

Nad Beogradom se danas izdiže 82 metra visok Hram Svetog Save, jedan od najvećih pravoslavnih hramova na svetu, koji se zida više od jednog veka i po mnogo čemu je parabola moderne Srbije. Hram je podignut u čast Svetog Save, prvog srpskog književnika, svetitelja i rodonačelnika srpske crkve.




Hram Svetog Save

Lokaciju na današnjem Vračaru još 1895. izabralo je Društvo za podizanje Hrama Svetog Save uvereno kako je tadašnji Vračar isto ono brdo na kome je 1595. godine Sinan paša spalio njegove mošti. Međutim, ispostavlja se da se u 16. veku mesto koje se zvalo Vračar nalazilo 1,3 kilometra dalje. I da je hram na pogrešnom mestu.

JEDAN DUGI RAT

Šta se zapravo dogodilo?  O samom spaljivanju moštiju ima mnogo tragova i priča o tom groznom događaju je dobro poznata. Mošti Svetog Save su se u to doba nalazile u manastiru Mileševa, gde su pohranjene još u 13. veku, godinu dana posle smrti Svetog Save.

Krajem 16. veka, posle pada Mađarske, u jednom od brojnih sukoba tokom takozvanog Dugog rata između Habzburga i Osmanlija, izbio je ustanak Srba u tada turskom Banatu. Ustanici su na svojim zastavama nosili lik Svetog Save, a u Carigradu se tragalo za načinom kojim bi se slomio duh ustanika, što je palo u zadatak nemilosrdnog sultanovog izaslanika Sinan paše.

Shvatajući ponešto o simboličkom značaju drevnog srpskog kaluđera, Sinan paša odlučuje da spali mošti rodonačelnika nacionalne kulture i to na takvom mestu da se lomača mogla videti nadaleko, sa one strane Dunava, ali da bude naočigled i raji oko Beogradske tvrđave.

Inače, grad je tada u turskim rukama bio tek 70 godina, dobijen nakon osvajanja 1521. godine (treba reći kako je tek ovaj događaj, nakon pada Smedereva, definitivno označio ono što se naziva „početkom ropstva pod Turcima“, koje se prečesto pogrešno povezuje sa Kosovskim bojem).

Dolazeći Carigradskim drumom do Stambol kapije kojom se ulazilo u grad (a koja je na mestu današnjeg Trga republike), Sinan paša je prolazio kroz slabo nastanjenu zaleđinu grada i morao je primetiti brdo koje se nazivalo Vračar.

MESTO ZVANO VRAČAR



Mapa Beograda

Na ovom brdašcetu iznad Beograda često su boravile lutajuće ciganske čerge, od čega je, zbog vračanja i proricanja, potekao i naziv toponima.

Sa druge strane Carigradskog druma, ka Savi, prostire se šuma i močvarno zemljište.

Zidine tvrđave koju su Turci nazivali Dar Ul Džihad, mesto svetog rata, udaljene su vazdušnom linijom 915 metara.

Gledano ka severu, sa brda se, preko današnje paliluske padine, pruža pogled na Dunav. Ispod je kamenolom koji će Turci nazvati Tašmajdan.

Vidljivo sa svih strana, bilo je to, svakako, idealno mesto za lomaču. Ne dvoumeći se, Sinan paša ovde spaljuje Svetog Savu 27. aprila 1595, a kako još Rajić beleži u svojoj istoriji, njegov prah se razvejava dva dana kasnije.

Gde je ta lokacija danas? Sve do početka 19. veka, dok se topografija okoline Beograda nije dramatično menjala, bilo je jasno vidljivo koje brdo predstavlja Vračar.

Prema više zabeleženih svedočenja, na tom mestu koje je nazivano Čupino brdo dugo je stajao krst gde su povremeno održavane liturgije, a narod se okupljao raznim povodima. Zbog toga, sa sticanjem nezavisnosti 1830, knez Miloš baš na ovom mestu javno čita turski Hatišerif, a zatim 1833. podiže i drvenu crkvu.

Međutim, krajnje preduzimljivo, crkvu koja je na očigled turske vojske u tvrđavi, knez Miloš ne posvećuje Svetom Savi, već Svetom Marku, slavi seljaka koje knez u svojim neprekidnim reorganizacijama preseljava sa savske obale.

GRAD I CRKVA




Crkva Svetog Marka

Crkva koju Miloš podiže tokom narednog veka više puta biva iznova građena, a njen se položaj, po više zabeleženih izvora, pomera za oko tridesetak metara od lokacije Sinan pašine lomače.

Crkva Svetog Marka, u međuvremenu, živi svoj život – u njoj se sahranjuju Obrenovići, biva bombardovana tokom Austro-Ugarske okupacije, 1940. se obnavlja kao replika Gračanice i podiže po u tadašnjoj javnosti napadanom projektu braće Krstić, da bi bila oštećena već u bombradovanju 1941. i potom obnovljena 1948. godine. Danas predstavlja jednu od najlepših beogradskih građevina.

U međuvremenu, Beograd se širi daleko od Stambol kapije. Oko Crkve Svetog Marka, na takozvanom Čupinom brdu, u 19. veku narasta groblje, koje se u 20. veku izmešta na današnje Novo groblje, a na njegovom mestu ostaje današnji park Tašmajdan.

U okolini su odavno prosečene ulice, teren na kome grad živi i buja je renivelisan i ujednačen. Ceo kvart se naziva Vračar i kako grad raste, ova administrativna zona se pomera južno i severno od nekadašnjeg Carigradskog druma.

Stari Beograd plaća cenu narastanja metropole – već krajem 19. veka, Vračar je prevelika zona i sasvim je nejasno gde je tačno mesto na kome je Sinan paša spalio mošti.

ISTRAŽIVAČI I TOPONIMI

Nekoliko istoričara amatera pokušava da odgonetne tajnu, a najdalje odlazi izvesni knjižar Gliša Vozarević, koji podiže crveni kameni krst na potencijalnoj, ali pogrešnoj lokaciji. Zbog toga se ova lokacija, kao i ceo jedan deo Beograda, danas nazivaju Crveni krst.



Vozarev krst

Uviđajući da je to mesto pogrešno, Društvo za podizanje hrama bira drugu lokaciju, dalju za oko 1,3 kilometra, ali na pogrešnu stranu – u to doba jedini slobodan prostor  u administrativnoj celini Vračar nalazi se na mestu današnjeg Karađorđevog parka.

Ovde 1895. počinje avantura podizanja hrama, koji će se od 1935. graditi po projektu Aleksandra Deroka i Bogdana Nestorovića i koji će, kako-tako, biti dovršen tek u 21. veku, na inicijativu preminulog premijera Zorana Đinđića.

Uporedo sa tolikim upinjanjem da se podigne divovski vračarski hram, prava lokacija na Tašmajdanu na kojoj je Sinan paša spalio mošti Rastka Nemanjića ostala je neobeležena. Okolni park Tašmajdan sa zgradom državne pošte, televizije i bazenom, nema nikakvo obeležje o onome što se na tom mestu dogodilo pre 400 godina.

Zapravo, ne postoje ni iole ozbiljna istraživanja koja bi pokušala da precizno ustanove tačnu lokaciju spaljivanja moštiju. Najopsežniji rad na ovu temu objavio je 1961. istoričar Vojin Puljević koji je izneo dvanaest dokaza da je Vračar na pogrešnom mestu.

No, mada na pogrešnom mestu, Hram Svetog Save se gradi u dobrom društvu, pored njega je Narodna biblioteka Srbije, a kupola mu je vidljiva gotovo duž celog pravca Slavija–Kalemegdan. Uz to, priča o potrazi za lokacijom spaljivanja moštiju, koja je širom Beograda ostavila niz toponima, uklapa se u uzbudljivu istoriju izgradnje Hrama, stogodišnju epopeju sa stalnim prekidima i novim počecima.

Istorijska greška u međuvremenu je postala gradski i nacionalni simbol.


Za SRPSKU TELEVIZIJU USA odabrala i priredila: Nadica Janić

Veza: STV USA

четвртак, 12. јануар 2017.

NEKRŠTENI DANI - DANI NEČISTIH SILA


Duša slovenska (43)




Nekršteni dani

Period između prvog dana Božića i Krstovdana zove se “nekršteni dani” (u te dane Hristos je bio nekršten), pa se u narodu veruje da tada vladaju nečiste sile, veštice, vampiri, karakondžule i đavoli koji baš u to vreme imaju naročitu moć. U to doba zemlja je otvorena da mrtvi izlaze, a zajedno sa njima đavoli i razni drugi demoni. Od kako se smrkne, pa sve dok petli ne zapevaju, zemljom vladaju zli dusi. U to doba niko se ne kreće nikud dalje od kuće. Narod je verovao da bi onaj ko bi u to vreme putovao rđavo prošao. Ko baš mora da izađe nosi sa sobom beli luk, krst ili neki oštar metalni predmet.

U ove dane žene ne predu, ne tkaju, ne peru, jedino što pletu. Napolju se ne ostavlja ništa belo, a naročito se ne ostavlja dečja odeća, jer su svuda urokljive i zle oči koje mogu da naškode deci.

U mnogim krajevima Srbije, krije se i svetlost iz kuća, tako što se na prozore stavljaju zavese ili spuštaju zaklopci ili roletne. Noću se ne pije voda jer se demoni uvlače u kućne posude i vodu pa vrebaju neoprezne.

Ljudi su nekada dobro pazili da ne naljute te mračne sile, pa se novorođenčad ne krsti u tom periodu, dok žene obavljaju kućne poslove samo za videla, nikako noću. 

Veruje se da deca začeta u vreme od Božića do Bogojavljenja mogu postati živi vampiri a da su bebe rođene za nekrštenih dana bolesne i slabašne. Naročito je opasno ako u ovom periodu umre nekršteno dete, koje je tako zauvek osuđeno na lutanje i njegova duša ne može da nađe spokoja na onome svetu. 

NEČISTE SILE 

“Vlasi tvrde da ljudi padaju pod uticaj raznih nevidljivih natprirodnih bića, a među njima su najdosadnije karakondžule. Pojavljuju se uglavnom noću, a veruju se da su u pitanju ženski demoni, koji se ponekad materijalizuju u stvorenja svetlih buljavih očiju i izduženih ruku. 

Karakondžule napadaju od večeri do prvih petlova, a najopasniji su za vreme nekrštenih dana. Zbog toga su stariji upozoravali decu da nikada ne šetaju sama noću po šumi ili livadi. Ova zla bića uzjašu žrtvu i teraju je da izvodi razne nedolične stvari i da u transu igra do iznemoglosti. 

Taj se stadijum uglavnom završava bez težih posledica, a čovek često nije svestan šta mu se dogodilo – oseća samo neobjašnjivu napetost i nervozu, ali dešava se da bude i neuračunljiv. Baka Ikonija iz sela Klokočevac kod Majdanpeka tvrdi da su i stresovi ponekad delo karakondžula. Ljudi nakon njihovog prepada obično osećaju bolove u desnoj strani tela i grčeve u predelu stomaka. Međutim, sve prođe za nekoliko dana. 

Veruje se da karakondžule često napadaju s leđa, sa leve strane, što je veoma opasno i neretko ima fatalne posledice. To i nije čudno ako se zna da se leđa, naročito leva strana čovekovog tela (za razliku od desne koja je ovozemaljska i materijalna), smatraju htonskim, podzemnim i duhovnim uporištem. U njoj su smešteni svi centri poimanja, mašte, intuicije, kao i vančulni senzori. 

Zato napad karakondžula može dovesti do ozbiljnih psihičkih poremećaja, paralize pa i šloga, ali ništa od toga se ne manifestuje u trenutku napada. Karakondžula pronalazi svoju žrtvu na raznim mestima a potom je zaskače sa leve strane i kao pijavica neprimetno ulazi u nju. Osoba i ne sluti da je žrtva demona, pa čak i da je njeno telo jedno vreme bilo dom natprirodnog bića.“ (Odlomak iz knjige “Vlaška magija” 1 i 2, Jasne Jojić)


"Koledari"
(ulje na platnu)
Autor: Svetlana Miladić

A kako bi odagnali nečiste sile u ove sumorne dane, nekada su po selima i gradovima u Srbiji išle maskirne povorke koje su predstavljale duhove, čudovišta i mrtve pretke. Ovi koledari su se kretali od kuće do kuće i tražili priloge: slaninu, jaja, meso, brašno, mleko, rakiju i vuno… A onda, uz hranu, piće i muziku, i oni najplašljiviji zaborave na strahote koje vrebaju iz mraka.


Priredila: Nadica Janić

петак, 06. јануар 2017.

BOŽIĆ


Duša slovenska (42)

U gradu Nazaretu živela je Presveta Deva Marija sa svojim srodnikom Josifom kao devica. Na dan 7. aprila (Blagovesti), od arhangela Gavrila dobila je radosnu vest: ”Raduj se blagovetna…evo začećeš i rodićeš sina i nadeni mu ime Isus”(Lk 1, 18, 31).

Skoro devet meseci od tog događaja, od rimskog imperatora – kesara Avgusta, koji je vladao Izraelom, stigla je naredba da svi punoletni građani odu do svog mesta rođenja radi popisa. Tako i Marija sa Josifom krenu ka obližnjem Vitlejemu. Grad je bio prepun, a siromašni supružnici nisu mogli naći sebi mesta za konak i njih dvoje nađoše sebi prenoćište u jednoj pećini u blizini grada, u kojoj su se pastiri sklanjali za vreme nepogoda. Te noći, u tišini, bez bola, Marija je rodila Sina. Čudesna veza između Svetog duha i volje Svete Deve Marije proizvela je začeće i rođenje Isusa Hrista. Povila ga je i stavila u jasle na slamu. Čudo se dogodilo – Bogomajka se prva poklonila Caru nad carevima, zatim stari Josif, a anđeli su radosnu vest preneli i pastirima koji dođoše da se poklone vitlajemskom Bogodetetu, a zatim krenuše da pronesu radosnu vest i slave i hvale Boga. 



"Sunčani Hristos"
(kolaž; 40 x 35 cm) 
Autor: Nadica Janić

Te noći iznad Izraela pojavila se na nebu velika i sjajna zvezda. Bila je neobična i po tome što se nije kretala kao i sve ostale od istoka ka zapadu, već od severa prema jugu, i kretala se veoma nisko. Tada je postojalo verovanje da svaki čovek ima svoju zvezdu i da od njene veličine i njenog sjaja zavisi i ugled čoveka na zemlji. Ugledali su je i stari mudraci iz Persije i pomisliše da se najverovatnije rodio neki izuzetan čovek, najverovatnije car i požuriše da ga pronađu i poklone mu se. 



"Vreme"
(mixed media; 21 x 21 cm) 
Autor: Nadica Janić

Priča o rođenju Bogočoveka nadahnjuje svako biće. Njegovo rođenje je ispunjenje čovekovih želja i htenja za smislom i dobrotom. Dan jedinstvenog događaja u svetu je početak beleženja Vremena do ponovnog Vaskrsenja, dan koji daje Nadu i ispunjava nas Ljubavlju. 

Rođenje Isusa Hrista je i početak nove religijske epohe. Od njegovog učenja nastala je najistrajnija ideologija koja ujedinjuje Ljude u Dobru. U hrišćanstvu je spas protiv Zlog. A spas je u ljubavi, praštanju, dobroti. 

Radost Božića ispunjavala je srca ljudi 25. decembra, ispunjava i 7. januara, ali Hrist je Jedan, jedan je ovaj sveti dan!

Verujem u Jedno Sutra, 
u dugu koja će obaviti Zemlju, 
verujem u Jedan Svet
u kome će carovati LJUBAV. 


Nadica Janić











HRISTOS SE RODI!
VAISTINU SE RODI!


четвртак, 05. јануар 2017.

BADNJI DAN


Duša slovenska (41)

Srbi Božić obeležavaju od pamtiveka. Božić je praznik cele porodice i zato se očekuje da ona tokom prazničnih dana bude na okupu, a prati ga niz narodnih običaja koji se poštuju i dan danas: polaganje badnjaka, pečenje pečenice, zastiranje domova slamom, kvocanje i pijukanje, mešenje česnice, položajnik, a tu su i mnoga druga verovanja, gatanja, izreke i poslovice.

Pripreme za ovaj praznik počinju 40 dana pre 7. januara Božićnim postom koji predstavlja pročišćenje duha i tela.


Badnji dan

Dan uoči Božića, 6. januar se zove Badnji dan. Naziv je dobio po tome što se tog dana seče badnjak. Sa ovim danom već počinje Božićno slavlje. Rano ujutro se kreće u šumu po badnjak (u gradovima se uglavnom kupuje), loži se vatra i peče pečenica. Žene u kući mese kolače i pripremaju trpezu za Božić.

Pravoslavni vernici obeležavaju Badnji dan tradicionalnim unošenjem i paljenjem badnjaka, liturgijama u hramovima i porodičnim okupljanjem na Badnje veče za posnom trpezom pred najradosniji hrišćanski praznik Božić - praznik kojim se proslavlja rođenje Isusa Hrista.


Badnjak

Još su antički putopisci opisivali Slovene kao narod koji poštuje šume i vode, a hrast navode kao njihovo najsvetije drvo s božanskim duhom. Savremeni naučnici navode da je drevno verovanje opstalo do današnjih dana u poštovanju posvećenih hrastova-zapisa i naročito badnjaka.

Badnjak je mlado hrastovo ili cerovo drvo koje se na Badnji dan seče i donosi pred kuću, pored ulaznih vrata, gde stoji do uveče. Badnjakom se u kuću unosi sreća, zdravlje i napredak. Po selima i danas domaćini s badnjakom razgovaraju, zasipaju ga pšenicom i zalivaju vinom pre no što ga poseku, a ukućani svetom drvetu pevaju pesmu "Badnjače, rođače" dok ga unose u kuću:

Oj, badnjače badnjače, ti naš stari rođače,
Dobro si nam došao i kuću ušao!
Mili srpski badnjače, ti naš stari rođače,
Badnjače, badnjače, rođače, rođače.

Donosiš nam mnogo sreće, svakog dobra pune vreće.
Ti nam Hrista objavljuješ, Njega slaviš ikazuješ;
Mili srpski badnjače, ti naš stari rođače,
Badnjače, badnjače, rođače, rođače.

Kolko, kolko varnica, tolko, tolko srećica
I toliko ovaca, i toliko janjaca;
Mili srpski badnjače, ti naš stari rođače,
Badnjače, badnjače, rođače, rođače.

Hristos nam se rodio, u pećinu spustio,
Da svud ljubav posije i ozeble ogrije;
Mili srpski badnjače, ti naš stari rođače,
Badnjače, badnjače, rođače, rođače.

Badnje veče

Badnje veče spaja Badnji dan i Božić. Zato se u našem narodu za osobe koje su prijateljski bliske kaže da su «kao Božić i Badnji dan». Uveče, kada padne mrak,domaćin sa sinovima unosi u kuću pečenicu, badnjak i slamu. Smisao je okupljanje ukućana oko posne trpeze, po starom običaju najčešće na podu, a nekada je pripreman samo neparan broj jela. Trpeza se spuštala na pod jer se smatralo da će tako biti najbliža dušama pokojnika. Zato je večera proticala u miru i tišini, a ako je ko i bio zavađen,Badnjeg dana se morao obavezno izmiriti.

Neki običaji su se u međuvremenu prilagodili vremenu i mestu u kojem živimo, te se danas ne praktikuje večera na podu, već sa stola ispod kojeg je prostrta slama. 

Jelovnik za Badnje veče ponavlja se iz godine u godinu i gotovo nikada se ne menja. Od jela, na stolu, pored hleba i soli, treba da se nađe i riba pržena na ulju, presan kiseo kupus preliven uljem, rezanci s orasima, turšija, med, vino i pasulj (obično prebranac). Svaki deo ove praznične trpeze ima svoju simboliku.


Badnjačka pogača simboliše samog Gospoda Isusa Hrista ("Ja sam hleb živ, koji siđe sa neba; koji jede od ovog hleba živeće va vijek; i hleb koji ću ja dati za život svijeta" - Jovan 6,51).

Riba, kao i hleb, simboliše Gospoda Isusa Hrista, jer na grčkom jeziku, preko koga su naši preci primili hrišćanstvo, riba je IHTHIS, a to je skup inicijala Isusa Hrista. So simboliše silu božansku, koja čuva delo božje, kao što so čuva hleb i ribu od plesni i truleži. Vino predstavlja krv Spasiteljevu kojom je On na Golgoti dao otkup Bogu za grehe ljudske, dok med simboliše sladost večnog života.

Pored toga, na sto se postavlja božićna sveća i sito ili tepsija u koju domaćica stavlja četiri velike rumene jabuke, žito, kukuruz, novac, suve šljive i orahe. Sve to simbolično predstavlja želju za berićetom i dobrim životom u kući.

Danas se svi ovi običaji prilagođavaju gradskoj sredini gde nema ni vatre, ni ognjišta, ni šume... Umesto velikog drveta se uzima hrastova grančica i mala količina slame. Sve to se uoči Božića stavlja ispod slavske ikone. Potom se zapale sveća i kandilo, što simbolizuje vatru i ognjište, a kuća se okadi tamjanom.


Pred crkvama, gde se okupe vernici,  ritualno se spaljuje Badnjak. Spaljivanje svetog hrasta badnjaka usred zime, doba kad priroda prividno umire, nije čin uništenja, već nagoveštaj ponovnog rođenja sveta.


Za SRPSKU TEEVIZIJU USA priredila: Nadica Janić 

Veza: STV USA

Veza: Srpska Dijaspora


BOŽIĆNI PRAZNICI


Duša slovenska (40)

Hrišćanska era i početak brojanja godina započinju velikim i najznačajnim događajem od nastanka sveta – rođenje Isusa Hrista. Da bi se očuvalo sećanje na taj daleki dan uspostavljen je verski praznik – Božić. Sveti Jovan Zlatousti je govorio da je Božić osnovni izvor svih ostalih hrišćanskih praznika, jer da nije bilo rođenja ne bi bilo ni krštenja, ni vaskrsenja.

Pravoslavni Srbi 7. januara slave najradosniji hrišćanski praznik – Roždestvo Gospoda Isusa Hrista - Božić. Hristovom rođenju raduju se svi, ali praznovanje Božićnih praznika počinje 3 nedelje pre samog Božića kada se slave Detinjci i završavaju se 20. januara slavom Svetog Jovana. 



















Detinjci su praznik koji pada tri nedelje pred Božić, kada odrasli ukućani vezuju kaišem ili kanapom deci noge za stolicu. Deca moraju roditeljima darivati neki poklon da bi se otkupila i roditelji ih tada odvezuju. Smisao ovog običaja je zbližavanje i povezivanje dece sa porodicom.

Materice su nedelju dana posle Detinjaca. U rano jutro deca se bude i majci, koja se pravi iznenađena, vezuju nogu. Čestitaju joj praznik, a majka isto kao i deca za Detinjce, otkupljuje se poklonom. Ponegde deca  posle ovog čina odlaze u komšiluk i vezuju nogu udatim ženama koje ih daruju orasima, bademima… 

Očevi su nedelju dana pre Božića, kada deca vezuju oca koji tada daruje decu. 

Sva tri praznika, Detinjci, Materice i Očevi potiču iz prehrišćanskog vremena, porodični su praznici i značajni su jer na simboličan način vezuju i učvršćuju porodicu. Porodica bi trebala biti puna razumevanja i ljubavi i na taj dan trpeza ukućana je svečana, prave se bolji i kvalitetniji obroci. Pravoslavna crkva posvećuje im punu pažnju naročito Matericama, kada se organizuju proslave u hramovima, obilaze bolnice i porodilišta. 

Sv. Ignjatije Bogonosac (kokošiji Božić) je pet dana pred Božić, 2. januara. Tog dana domaćin se budi rano, izlazi u dvorište, skuplja svoju živinu i hrani je kuvanim žitom. Gost koji prvi dođe u kuću proglašava se kokošijim polažajnikom i postavlja se da sedne na meko jastuče, kako bi i koke tokom godine sedele mirno u svojim gnezdima, nosile jaja i legle piliće. Zatim dobija tikvu, odabranu za tu priliku, koju treba nasred dvorišta da razbije, da se seme tikve rasprši po celom dvorištu, da bi se pilići sto više množili. Polažajnik se tada čašćava ručkom i pićem. Obično se tada sprema vruća rakija. U tekućoj godini, ako su kokoške zdrave, nose jaja i legu piliće, i sledeće godine se isti čovek poziva da bude kokošiji polažajnik.


U nekim našim krajevima običaj je da ukućani ujutru pod krov kuće zabadaju grančice koje stoje ili do Božića ili do vremena kada se izlegu prvi pilići. Ponegde, ujutru rano u kuću unose po jedno malo drvce koje bacaju na ognjište, da bi živina bila zdrava. Verovanje je da ako na kokošiji Božić pada kiša ili sneg godina će biti rodna, a ako je dan bez padavina biće nerodna. 

Tucin dan je dva dana pred Božić, 5. januara. Na taj dan prase koje je predviđeno za božićnu pečenicu se “tuče” i kolje. Udarali su ga u glavu sekirom ili većim komadom soli. Iz tog razloga ovaj dan je dobio ime Tucin dan. Ošamućeno prase se klalo, a prva krv koja poteče se skupljala, mešala sa mekinjama i time se hranila ostala stoka u domaćinstvu jer se verovalo da je to štiti od bolesti. U nekim kućama osim praseta kolje se i kokoš ili petao, i to na kućnom pragu, a perje i creva zakopavali su u najbliži mravinjak da bi živine bilo kao mrava.


Svi ovi rituali klanja stoke i skupljanja krvi potiču još iz starih paganskih vremena kada su Srbi kao mnogobošci prinosili žrtve radi napretka kuće i stoke. Mnogi ovi običaji padaju u zaborav. Održavaju se pojedini samo u nekim ruralnim delovima naše zemlje. 

Veoma je važno da se na Tucin dan ne tuku deca, naročito da ih ne tuku očevi. Smatralo se da ako deca dobiju batine biće preko cele godine nevaljala i neposlušna. A i deca su se trudila da slušaju i lepo se ponašaju.


Nekršteni dani (beli dani) su između Božića i Krstovdana, tj. dani dok je Isus bio nekršten. Verovalo se da tih dana nečiste sile, đavoli, karakondžule i veštice imaju posebnu moć. U tim danima narod je pazio da ne strada od nečastivih, da ih ne naljute, da ih ovi ne bi povredili. Tokom svih tih dana se ne posti već se mrsi i iz tog razloga dobili su naziv beli dani. U nekrštenim danima pasulj se nije jeo.

Ako se dete rodi pre Božića, krsti se ili na Božić, a u retkim prilikama do trećeg dana Božića. Do Bogojavljenja čin krštenja se ne obavlja jer i sam Hrist u tim danima bio je nekršten.

Običaji su nalagali da se tih dana ne peva, ne tuku deca, ne plače se, noću se ne izlazi, a žene su svoje poslove obavljale samo preko dana, a čim mrak padne sve se ostavljalo i odlazilo vrlo rano na počinak.

Mali Bozic – Nova godina (Sv. Vasilije) je 13. januara. Nova godina, u narodu poznatija kao Srpska Nova godina, dočekuje se u krugu porodice i prijatelja. Za doček se pripreme mnogobrojna hladna predjela. U ponoć svi sedaju za trpezu. Tradicionalna poslastica su krofne spremane neposredno pred služenje, a u jednu od njih stavlja se novčić, a onaj ko ga nađe biće sretan u Novoj godini.

Za Mali Božić postoje mnogi običaji koji se razlikuju od kraja do kraja. Negde se seku dva badnjaka i jedan se unosi za Božićc, drugi za Novu godinu. Ujutru 13-og mesi se vasilica (po Sv. Vasiliju). Za ručak se jede plećka i glava ostavljena od božićne pečenice. U mnogim selima postojali su ljudi koji su budućnost predviđali iz kosti plećke. Po tradiciji, pije se kuvano vino i rakija. Veruje se da ako na dan Nove godine pada sneg godina će biti rodna, naročito u polju. 

Krstovdan se slavi 18. januara. Na ovaj dan Sv. Jovan Krstitelj krstio je malog Isusa u reci Jordan.Tog dana obavezno se posti, odrasli vrlo malo jedu, a ponegde se jede postan pasulj sačuvan od badnje večere. Smatra se da tada duvaju vetrovi koji se ukrštaju i koji nadvlada taj će tokom godine najviše duvati. Na Krstovdan sveštenik obilazi svoje parohijane i sveti vodicu. Pozdravlja se sa “Hristos se krsti” a otpozdravlja sa “ Vaistinu se krsti”.

Bogojavljenje je 19. januara. Crkva ga praznuje kao dan vodosvećenja i u hramovima se posebnim obredima sveti vodica. Po narodnom verovanju sveta vodica ima čudotvorna dejstva, lekovita je i vernici je nose kući, čuvaju i koriste kao lek. Tog dana u mnogim krajevima običaj je da se časni krst baca u reku, mladici skaču u hladnu vodu i onaj koji ga prvi uhvati dobija nagradu od crkve. Po verovanju, te noći u ponoć, nebo se otvara, Bog se javlja ljudima i onima koji ga spaze ispunjava želje. Za vreme dok se čeka ponoć, druži se uz priču i pije vruća rakija. Pozdravlja se sa “Hristos se javi” a otpozdravlja sa “Vaistinu se javi”. 


Veruje se da ako na Bogojavljenje duva vetar sa severa, godina će biti zdrava, a ako duva sa juga biće rodna ali i puna bolesti. Ako pada sneg  godina će biti rodna, a ako je nebo vedro na leto će vladati suša. Ako pada kiša, na proleće se mogu očekivati poplave. 

Sv. Jovan Krstitelj, jedna od najvećih slava u našem narodu, slavi se 20. januara. U staro vreme prezali su se konji i išlo se na saonicama od kuće do kuće slavljenika koji su ih čašćavali kuvanim vinom ili rakijom. Sa ovim praznikom završavaju se Božićni praznici.

Izvor:

Tanja Stanić – ROĐENJE HRISTOVO I BOŽIĆNI PRAZNICI


Za SRPSKU TELEVIZIJU USA priredila: Nadica Janić

Veza: STV USA