четвртак, 14. фебруар 2019.

NARODNI KALENDAR - DUHOVNA BAŠTINA DREVNIH PREDAKA


Duša slovenska (61)


“Koji je još narod apstraktnim pojmovima darovao dušu i tepajući nadevao tolika imena i danima, i nedeljama, i mesecima, vodeći uz to strogo računa da čoveka obavesti o kosmičkim, prirodnim i meteorološkim pojavama? Pored imena, meseci su imali i svoje epitete: ledeni januar, vodeni februar, prolećni mart, lisni april, cvetni maj, senokosni jun, žitni jul, voćni avgust, vinski septembar, kišni oktobar, magleni novembar, snežni decembar. Ovaj kratki pregled narodnog kalendara nagoveštava da su Srbi imali veoma opsežan i detaljan kalendar, dokazujući da je taj drevni predak živeo sa prirodom i kosmosom u potpunoj harmoniji i skladu, prateći njihove tokove i stapajući se sa njima. U mnogim epskim kalendarskim pesmama opisan je ili ceo ili samo deo godišnjeg ciklusa, pri čemu se strogo pazilo da radnja šifrovano odslika astronomske i meteorološke promene. U lirskim koledarskim, božićnim i drugim pesmama upućene su molitve božanstvima, najčešće Suncu, koga su obožavali i poštovali kao vrhovno božanstvo, što je i razumljivo, jer su zemljoradnici i stočari znali ko im daruje život i hranu, i zato im je pogled stalno bio uprt u nebo. 

Naš srpski kalendar deo je naše istorije i tradicije, naše poezije i proze, naših poraza i pobeda, mirova i ratova, rađanja i umiranja, naš život. Nama, kao naslednicima, preostaje samo to - da sačuvamo svoje nasleđe, jer ćemo jedino tako sačuvati svoju dušu i svoj identitet, na koje možemo biti ponosni.”

(Dunja Matić Stanišić, filolog)




















NARODNI KALENDAR

Narodni kalendar je istorijski formiran sistem deljenja, brojanja i uređivanja godišnjeg vremena na osnovu koga su organizovani obredni ciklus, svakodnevna aktivnost, verovanja i folklor. Neprekidnom, cikličnom, prirodnom vremenu narodni kalendar daje karakter ritualnog sistema koji se ispoljava u strogom rasporedu prazničnih dana i radnih dana, perioda posta i „mesojeđa“, dobrih i zlih dana itd. U osnovi srpskog narodnog kalendara stoji crkveni hrišćanski kalendar i narodna tradicija iz prehrišćanskog perioda. 

Glavne jedinice narodnog kalendara, godina i dan, povezane su sa različitim prirodnim pojavama, sa sunčevim kretanjem i mesečevim ciklusima. Početak godine u narodnoj tradiciji vezuje se za proleće i buđenje prirode. Datira iz staroslovenskih verovanja. Kod Slovena godina se nije delila na četiri već na dve sezone. Leto i zimu. U svim slovenskim jezicima za označavanje tih doba koriste se iste reči – leto i zima, dok kod označavanja proleća i jeseni takvog jedinstva nema. U krugu godine postoje parni praznici (Sveti Nikola prolećni i Nikoljdan jesenji; Đurđevdan prolećni i Đurđić jesenji; Bela nedelja na Uskrs i na Poklade i sl.) i poštovanje određenih parnih dana (četvrtka i petka, „sušnih“ i „gradobitnih“...). U krugu dan i noć, dan odgovara letu a noć zimi, podne Ivanjdanu, ponoć Božiću, izlazak sunca Bogojavljenju, zalazak Krstovdanu jesenjem. Čak i opasni periodi imaju svoju paralelu u „demonskom“ delu noći od ponoći do prvih petlova.

Obredna struktura narodnog kalendara predstavlja ciklus koji se deli na komplekse: božićni, pokladni, ranoprolećni (Mladenci, Blagovesti i dr.), srednjeprolećni (Uskrs, Đurđevdan, Spasovdan i dr.), kasnoprolećni (trojičko-ivanjski period), letnji (Ivanjdan, Velika Gospojina i dr.), jesenji (Mala Gospojina, Sveta Petka, Mitrovdan i dr.) i zimski (Sveta Varvara, Nikoljdan i dr.). 

U kalendarskim obredima je jedinstven skup ritualnih radnji: obilaženje, obredi sa rastinjem, ritualne gozbe, paljenje vatre, maskiranje, pevanje i sl. Neke radnje su vezane za određene praznike a obilaženje i paljenje vatre obavlja se u svim kalendarskim obredima. 

Granice kalendarskog perioda obeležavaju se kao „susret“ i kao „ispraćaj“ sa skupom ritualnih radnji kao priprema i kao ispraćanje. Simboli koji označavaju granice perioda su rastinje, ritualno drvo, strašilo, maske. 

U kalendarskoj mitologiji osnovne su predstave o neophodnosti ritualnog „učvršćivanja“, magijskog stimulisanja prirodnog poretka (bujanje vegetacije, čuvanje plodnosti zemlje posle ubiranja letine i sl) i poštovanje ravnoteže sa „onim svetom“ od koga zavisi zemaljsko blagostanje. Odatle potiče značenje plodonosne magije i zadušnih rituala. 

Značajna komponenta kalendarskih verovanja je demonološka koja određuje godišnji raspored pojavljivanja, delovanja i nestajanja mitoloških bića i zaštitne rituale njihovog isterivanja.


RABOŠ – PRVI PISANI KALENDAR

Reč „kalendar“ ima koren u našem jeziku, jer je ova složenica nastala od dve naše poznate reči „kolo“ i „dar“. U prastaroj indijskoj mitologiji ćerka sunčevog božanstva Indre zvala se Kalenda i kao Višnuova miljenica svake godine je preporađala mlado sunce; zato se može reći da je kolevka te reči i u sanskritu.



Raboš kalendar

Da su se prva kalendarska znanja zapisivala na drvetu, govori nam naš jedinstveni raboš, na kome su urezivani „crtama i rezama“ važni dani i pojave, karakteristične za kalendarski godišnji ciklus. Raboš je bio i pomagač pamćenju brojeva koje su želeli da sačuvaju od zaborava. U osnovi je postojao jedinstven sistem od sedam znakova za brojeve od 1 do 1000 sa dodacima: tačka je značila broj 1; pravo podrezana a neizrezana crta znači broj 5; pravo podrezana i izrezana crta znači broj 10; koso podrezana i neizrezana crta znači broj 50; koso podrezana i izrezana crta znači broj 100; podrezan a neizrezan krst znači broj 500, a takav isti krst izrezan znači broj 1000. Na rabošu se znaci režu s desna na levo, a to znači da se počinje s vrha raboša, pa se ide ka ruci koja ga drži. To je bio prvi pisani kalendar, ali toliko praktičan, da se koristio do skorašnjih vremena.

Raboš koji je imao ulogu kalendara, odnosno služio za računanje vremena sastojao se od jedne duže deblje gredice sa četiri brida pravilno podeljena na tri dela – oni su predstavljali mesece u godini. Po ivicama i stranicama urezivane su oznake za dane; one jednostavne označavale su obične dane, a posebne oznake označavale su bitne praznike. Drveni kalendari bili su deo opreme balkanskih čobana, koji su duže vreme u godini boravili sa stokom na planinskim pašnjacima. 

Kalendari su se čitali bustrafedonski, prvi red s desna na levo, drugi s leva na desno, treći s desna na levo itd. Ovo pismo je dokaz kulturnog i istorijskog razvoja Slovena, nezavisno od vizantijsko-rimskog uticaja.

Osim što su bili narodni način za računanje vremena, raboši su korišteni i kao sredstvo za utvrđivanja dugova („računanje na raboš“), odnosno, bili su dnevna računska knjiga u kojoj su se beležila sva primanja i izdavanja u toku dana. 

Jedna od uloga raboša bila je da pomaže pamćenju brojeva, prilikom novčanih ili nekih drugih dogovora. Dve drvene pločice, jedna za poverioca, a druga za dužnika, zarezivale su se tako da predstavljaju dopunu jedna drugoj. Kada bi dug bio izmiren, pločice su uništavane. 


RAČUNJANJE VREMENA

Najstariji zapisani i sačuvani kalendari počinju da računaju vreme od Stvaranja sveta, koje se smatra da je bilo 5508. godine pre Hrista. Na našim prostorima začetak zemljoradničke, starčevačke kulture odgovara tom vremenu. Po najstarijim našim srednjovekovnim dokumentima vidi se da se kod nas pri datiranju koristila takozvana Vizantijska era, ali se koristilo i datiranje po Julijanskom kalendaru od Hristovog rođenja. Datiranje je bilo različito i zavisilo je od mašte i znanja pisara, a ponekad je bilo napisano i u kitnjastoj formi. Svaka godina Julijanskog kalendara preslikava onu koja je bila pre 28 godina. Usaglašavanjem 28-godišnjeg ciklusa sa mesečevim 19-ogodičnjim ciklusom dobija se „veliki indiktion“ ili vreme posle koga se ponavlja Uskrs. Tada je istovetan njegov datum, koji se računa prema suncu, tj. prolećnoj ravnodnevnici, kao što su istovetne i mesečeve mene i dan, odnosno nedelja. Zbog toga se kaže da je taj kalendar bio ujednačen, logičan i neprekinuti niz dana, meseci i godina, koji je omogućavao lako izračunavanje nedeljnog dana za bilo koji datum i u prošlosti i u budućnosti, uz pomoć samo jedne tablice.

Gregorijanskom kalendaru nije bila dovoljna jedna tablica za sva vremena, nego nekoliko, a i one bi se tokom vremena morale menjati. Zbog toga je na predlog carigradskog patrijarha održan kongres pravoslavnih država 1923. godine povodom reforme postojećeg Julijanskog kalendara. Kongres je usvojio predlog profesora Milutina Milankovića: izbaciti iz kalendara 13 dana; na svakih 900 godina izbaciti 7 dana, za razliku od gregorijanskog kalendara, po kome treba na svakih 400 godina izbaciti po 3 dana; prestupne su one sekularne godine (sa dve nule na kraju) koje deljene sa 9 daju ostatak 2 ili 6. Ovaj proračun je mnogo tačniji od Gregorijanskog kalendara jer treba da prođe 40.000 godina da bi se odstupilo samo jedan dan. Srpska pravoslavna crkva prihvatila je odluke kongresa, ali je čekala da se usaglase sve pravoslavne crkve. Do usaglašavanja nije došlo, a Srpska crkva je ostala pri Julijanskom kalendaru do danas. Međutim, kod nas se od davnina, pa i danas, široko primenjuje i narodni kalendar, bez obzira na Julijanski i Gregorijanski kalendar.

Narod je znao i za solarni i solarno-lunarni kalendarski sistem. Sunce kao kolo ljudima daruje život preko svetlosti, pa su zato Sunce i svetlost čoveku najvažnije meteorološke pojave. Sunce rađa majka carica, žena cara Svetovida, “kraj božanske vite jele, kraj loze bele koja daje piće božansko, kraj žive vode i mirisnog bosiljka”. U davnim vremenima Sunce je bilo glavno božanstvo u očima ljudi. Pažljivo su pratili svaki njegov položaj i povezivali ga sa trenutnom vremenskom prilikom.

Dan su ljudi podelili na zoru, svanuće, jutro, mali ručak, veliki ručak (oko 10 sati), podne, posle podne, veliki zaranci (oko 16 sati), mali zaranci, zahod sunca. Delovi noći su sledeći: suton, sumrak, mrak, večera - sve su to delovi večeri. Posle toga dolazi neko doba noći, gluvo doba, ponoć, prvi petli, drugi petli, treći petli, zora, svanuće. Kad je koje doba noći, naš čovek je znao i po zvezdama, Večernjači, Zornjači, Vlašićima, Štapcima, Kolima itd. Svaki dan je po svojoj važnosti dobijao ime i bio je neponovljiv. U crkvenom kalendaru i danas imamo njihove nazive, a ovde ćemo navesti samo neke januarske dane: Nova godina, Kokošinji Božić, Naplašiti dan, Sv. Anastasija, Tucindan, Badnji dan, Božić, Božji dan, Stevindan, Ženski dan, Nekršteni dan, Sutučni dan, Sirovari, Mali Božić, Usečni dan, Delnički dan…

U starom veku poznati astronom Klaudije Ptolemej je odredio da dan počinje u podne. Od 1. 1. 1925. godine međunarodnom konvencijom je određeno da dan počinje u ponoć. Naša crkva i danas koristi dva rešenja: kod bogosluženja i svetaca datum počinje u 18 sati, a kod postova u ponoć. Smatralo se da je ponedeljak srećan dan za početak svakog posla ili odlaska na put; utorak je nesrećni dan, kada se ništa ne započinje - ne krštava se i ne venčava, niti se pere rublje. Sredom se posti i ne rade se ženski poslovi, ali se započinju poljski radovi. Četvrtkom se kreće u nove poslove. I petkom se posti, ne započinju se poslovi, već se radi samo ono što je započeto. Subota je nesrećan dan i dan kada se pominju mrtvi. Zato reč „subota“- sabat – šabat – šapat – ima značenje u našem jeziku tišine i mira. Nedelja je srećan dan, kada se ništa ne radi, nego se samo odmara. Utorak, petak i subota su dani kada ne treba ništa ni počinjati, ni završavati.

Nedelje su okićene maštovitim nazivima, koji nose njihove osnovne karakteristike. Svaka nedelja ima svoj naziv, a ovde ćemo navesti samo neke: Bela nedelja, Gladna nedelja, Gluva, Zagonetna, Kratka, Luda, Mlada, Osovita, Pasja, Rasipna, Svetla, Sirna, Todorova, Hroma, Cvetna, Šarena nedelja. Nedelje nisu uvek bile sedmodnevne. Car Konstantin je 321. godine naredio da se pređe na sedmodnevnu nedelju, u kojoj se 6 dana radilo, a sedmi je obavezan dan odmora, nedelanja, nedelja. Jedino je zemljoradnicima dozvolio da sami procene da li će raditi ili ne, jer neki poljski radovi se nisu mogli odlagati.

Godinu su delili na četiri dela, ponekad i na dva, govoreći: „od Đurđeva do Mitrova dana“, što se odnosi na period bujanja vegetacije i uopšte života na ovim prostorima. Godina se deli i na leto i zimu, deli se i na vreme posta i vreme mrsa. Godina je imala trinaest meseci po 28 dana, a svaki mesec je imao 4 sedmice, svaka sedmica (nedelja) imala je po 7 dana, kao što idu mesečeve mene. Kasnije se prešlo na dvanaest meseci.

Čovek sa ovih prostora morao je svoj život uskladiti sa prirodom, pa samim tim morao je i upoznati. Galaksiji je dao ime Kumova slama po legendi o čoveku, koji je od kuma ukrao slamu i dok je bežao, slama je ispadala, te su tako su nastale zvezde. Znali su da je Sunce centar Vasione, pa naši crkveni praznici nose njegove osnovne osobine. Tako je Božić mali Bata, Jovandan pokazuje da je Sunce mlado, Sretenje je vreme susretanja zime i leta, Vidovdan je svetlo, sjajno i jako, kao i Ivandan kada se pletu venci od žutog ivanjskog cveća i kače na kuće; onda dolazi Ilindan da ukaže na vreme letnjih pljuskova i grmljavina i ljudi tada kažu da je „od Ilije sunce sve milije“, što je i tačno, jer dolazi Preobraženje. Tada se priroda preobražava i sunce slabi; još će zadnjim snagama zasijati oko Miholjdana, da bi o Mitrovdanu nagovestilo svoju smrt i ujedno preporađanje.

Naši preci su znali za mesečevo kretanje i njegove mene. Prema njegovim skladnim i ritmičkim promenama usklađivali su svoje poslove. Njegove mene su uočljivije od sunčevih, pa se prvo po njemu merilo vreme. I reč „mesec“ ima koren „ma“, što znači „merač“. Mesec je bio gospodar mraka, noći i smrti. Pojava mladog meseca značila je sveopštu obnovu i nastavak rastenja. Verovali su ljudi da mesec najviše utiče na biljke i to blagotvorno kada raste, a obrnuto kada opada. Kao što sunce daruje dnevnu svetlost, tako mesec daruje noćnu svetlost i dok raste, on je junak, Zorin mladoženja, tajnoviti davalac blagodeti biljkama, životinjama i ljudima. Došavši do svoje punoće, on počinje opadati, stariti, a tog starog meseca ljudi se boje. Zbog promena, u nekim mitskim pesmama mesec se prikazuje kao nevernik.

Izdvajala su se i prepoznavala i sazvežđa na nebu, što se vidi po svetkovinama posvećenim bogovima, koje su se održavale baš u onom mesecu kada Zemlja prolazi kraj sazvežđa, čije ime nosi slavljeno božanstvo. U zimskim večerima najpre će se videti zvezda Sirijus, a baš se tih dana slavio bog Sirin. Alegorijske slike u narodnim epskim kalendarskim pesmama nose u sebi čak i potvrdu da su naši preci znali da je povremeno Sirijus sjajniji od Danice. Danica, Večernjača, Zornjača, Sjenica, Ovčarnica, Prevodnica - sve su to imena koja je naš predak dao Veneri, dokazujući time da je pomno pratio njeno kretanje. Tokom noći, dok zvezde kolo igraju, ona vodi, pa se zato zove Prevodnica. Plejadama je naš narod dao ime Vlašići, pa bi naš ratar rekao da Đurđevdan zatvara Vlašiće, jer se ne vide na nebu, a Vidovdan ih otvara, pa se noću vide na istoku kako izlaze. Narodno ime tog sazvežđa je Mala kola. Pošto je ovih sedam zvezda u sazvežđu bika, narod je u tom periodu slavio boga Volosa, Velesa. Veliki medved ili Velika kola imaju kod nas i narodno ime „Plug i volovi“, a po rasporedu ovih zvezda naš daleki predak je na nebu video tri vola u jarmu, sa strane jednog puštenog vola, a iza njih plug i goniča. Posle Velesa slavila se boginja Lada, baš u periodu blizanaca, a Perunu su se ukazivale počasti na Ilindan, u periodu lava. Ovo drevno božanstvo, gospodar neba, oluje i munje, koga su obožavali svi Sloveni, postojalo je i u arijskoj veri kao „Parkana“, što znači „grmeti“. Ognjena Marina nosi u sebi naziv munje i nije slučajno „ognjena“ i nije slučajno uz svetog Iliju, u vreme velikih pljuskova i grmljavina. Zvezda repata, koju u istočnim krajevima zovu i Opašita zvezda, javlja, po mišljenju seljaka, da će biti rata ili kakvih nemira u narodu. Verovalo se da svaki čovek ima na nebu svoju zvezdu, koja mu svetli dok je živ.

Da se od davnina znalo za datume sunčevih solsticijuma i ekvinocijuma, vidi se po praznicima, jer se na dan jesenje ravnodnevnice slavio stari Višnji bog, letnje dugodnevnice moćni sveti Vid, Svetovid, na dan zimske kratkodnevnice - tek rođeni Koleda. Pojavu Božića najavljivala je zvezda Večernjača ili Venera, koja je uveče tonula u suton i nevid, a u zoru bi dojezdila pre Božić Bate.

Godina je imala 12 meseci, a njihovi nazivi govore o dubokom znanju i shvatanju sveta, života i vasione. Prvi mesec se kod Srba zvao sečanj, koložeg, bogojavljenski mesec, januar itd. Znalo se da posle zimskog solsticijuma i kratkodnevnice, Zemlja započinje svoj novi kružni put oko Sunca sa trajanjem od godinu dana. Zato se kaže da sunčevo kolo počinje opet da žeže. U našem narodu se uz veselje i mnogobrojne obrede i danas slavi rađanje mladog sunca, malog Božića. Ljudi su pažljivo analizirali januarske dane i verovali da poslednjih 12 dana pred Božić predskazuju kakvo će vreme biti tokom naredne godine.

Posle januara koji se smatra i ledenim mesecom zbog niskih temperatura, dolazi februar, ljuti, sečko, sretenjski mesec. Po otapanju snega i velikim vodama ovaj mesec se zove i veljača ili vodeni. Na Sretenje se sreću zima i leto, a po narodnom verovanju to je dan po kome se prognozira vreme za tekuću godinu.

Treći mesec je suvi, derikoža, lašak, ožujak, Baba Marta, blagoveštenski mesec, mart. Njegova nestalnost i promenljivost bila je dobro poznata našem čoveku, jer se u predanjima često pominje. Za martovsku zimu legenda kaže da je deda Sečko pozajmio od baba Marte devet dana i zaledio obesnu staricu i njenih sedam jarića. Ali po Suncu i toploti koja se javlja u martu posle duge i hladne zime, mart je prolećni mesec, pa se po starom kalendaru njegov prvi dan zvao i Proletnjak. Ime „derikoža“ dobio je zbog toga što je u tom periodu velika smrtnost ljudi i životinja, te se „koža dere na šiljak“. I sama reč „mart“ ima sanskritski koren sa značenjem „smrt“. U martu se vraćaju laste kao vesnici proleća, pa se za mart kaže da je lastavičin mesec, Lastujak, Lazujak, Ožujak.

Četvrti mesec je lisni, berezol, brzosok, lažitrava, đurđevski mesec, april. U staro vreme slavilo se buđenje prirode, vegetacije i rađanje mladih životinja, odnosno rađanje života uopšte. Verovalo se nekada da na Uskrs sunce igra od radosti, pa se ustajalo rano u zoru da bi se posmatrala sunčeva igra.

Peti mesec je maj, traven, cvetan, carski mesec, svibanj, a svaki naziv nosi sliku vegetacije u tom periodu. U našem narodu se stara majka i praroditeljka zvala Maja, pa u nekom selu i danas baku, pa i majku deca zovu majom. U staro vreme jedan od važnih praznika bio je Đurđevdan, jer je taj datum polovio godinu na dva dela. U njemu se vide tragovi starine, kada su u proleće naši preci slavili boga Jarila i davali mu poklone da ne bi uništavao letinu olujama ili kišama.

Šesti mesec je izok, tršnjar, lipanj, čerešnjar, petrovski mesec, senokosni mesec, jun. Naše srpske reči sa tim korenom su junak, junoša, junac…sa značenjem snage, mladosti. Pošto je u ovom mesecu vreme letnje dugodnevnice, onda je jasno da označava Sunce, koje u tom periodu najjače sija, pa zato ljudi kažu da tog dana ono triput zaigra na nebu. Vidovdan nosi u sebi ime starog boga Vida, Svetovida ili Sutvida, sjajnog boga, kome su tih dana posvećivali svetkovine i danas upamćene i poštovane u narodu. Sama reč „vid“ je praslovenska i istog je značenja kao sanskritska „veda“- znanje, saznavanje, shvatanje.

Sedmi mesec u godini je srpanj, žetvar, ilinski mesec, červen, žitni mesec, jul. Koren te reči se i kod nas sreće u ženskim imenima, a kod Rusa se zvrk i nestaško kaže „jula“. Naši daleki preci su nam ostavili u amanet ovu svetkovinu, posvećenu Perunu, da ne bi ognjem ili vatrom palio seno, pšenicu ili kuću.

Osmi mesec je zarev, gumnik, kolovoz, gospođinski mesec, voćni mesec, avgust. Ovaj mesec se zove zarev po glagolu „revati“, i označava jelensku riku, jer su naši preci u davnini tada započinjali lov na jelene. Sveti Ilija je naslednik staroslovenskog božanstva Peruna koji grmi i nebo oblači, a pominje se i kao Agni (oganj), bog sunca i vatre. Tako je gromovnik Perun postao Ilija, koji čuva u sebi staru srpsku reč „lila“, sa značenjem ljubičaste boje, najjače boje u spektru. Iako leto još uvek vlada, ovaj mesec nagoveštava da se primiče jesen i da se vreme preobražava: „preobražava se list u gori i kamen u vodi.“ U vreme kada je godina počinjala u martu, dani Preobraženja su upravo polovina godine, pa se zato preobražava priroda i menja se vreme, i to vreme, kada se računalo da godina ima samo leto i zimu. Kraj takve godine bio je na Sretenje, kada su se zima i leto sretali.

Deveti mesec je rujen, grozdober, miholjski mesec, u južnim krajevima i podjesen - kao prelazno doba, vinski mesec, septembar. Godina je počinjala 1. septembra po starom kalendaru, u danima jesenje ravnodnevnice, a u davnim vremenima narod je godinu započinjao i sa prolećnom ravnodnevnicom.

Deseti mesec je listopad, šumopad, mitrovski mesec, kišni mesec, oktobar. Makar deset oktobarskih dana biće sunčani i topli, jer je to još period miholjskog leta.

Jedanaesti mesec je gruden, studen, mratinji mesec, magleni mesec, novembar. Ova imena je dobio po čestoj oblačnosti, po kišnim danima i maglama. Po svetom Mrati je dobio ime jer su njemu, kao „vučjem svecu“, pre izlaska Sunca klali pile bez belega, da ne bi vuci napadali stoku ili ljude. To su ostaci stare vere iz vremena kada su se praznici posvećivali vuku, zmiji ili medvedu. Tu je i Mitrovdan, važan praznik u godini, jer označava da je godini kraj i da snaga Sunca sve više slabi, dok se potpuno ne izgubi, da bi se opet preporodila.

Dvanaesti mesec je studen, koledar, božićni mesec, decembar. Bez obzira kada će pasti sneg, prava zima počinje uvek u decembru. Sveti Nikola je preuzeo ulogu drevnog božanstva mrtvih. Nikola je prevoznik duša s ovog na onaj svet, pa ga zato smatraju za brodara i gospodara voda. Srbi do skoro Novu godinu nisu slavili, ali zato i danas slave tradicionalnu, narodnu Novu godinu ili Novo leto - Mali Božić ili Vasiljevdan, 14. januara, a to je još jedna potvrda da se kod Srba još uvek čuva duhovna baština drevnih predaka.


Literatura:

- SLOVENSKA MITOLOGIJA - Enciklopedijski rečnik
- “Srpski kalendar”, Dunja Matić Stanišić
- Sajt Rasen

Za SRPSKU TELEVIZIJU USA priredila: Nadica Janić

Veza: STV USA


уторак, 12. фебруар 2019.

DRAGOMIR ANTONIĆ - ČUVAR BAŠTINE


Duša slovenska (60)



Etnolog Dragomir Antonić


Poznati etnolog Dragomir Antonić kaže da je profesiju izabrao slučajno, ali ju je toliko zavoleo da sada ne bi mogao da se bavi nekim drugim poslom. Nakon završenog fakulteta radio je u Etnografskom institutu Srpske akademije nauka i umetnosti sve do 2001. Na mestu direktora Etnografskog muzeja Srbije proveo je od 2001. do 2003. Od studentskih dana bio je stalni spoljni saradnik RTS-a i to u Naučnom programu. Uradio je scenario i napisao tekst za više od 40 emisija o narodnim običajima.

Napisao je "Srpski narodni kalendar", "Običajnik kod Srba", "Posni jelovnik", "Običajni bonton", "Bombardovanje se nastavlja", "Sve o afrodizijacima", "Običaji o Božiću", "Posni kuvar". Od 2012. svake godine objavljuje "Srpski narodni kalendar" u kome su opisani običaji šta valja, a šta ne valja započinjati i raditi svakog dana u godini.

O svom životu od detinjstva, školovanja, rada i putovanja, do penzionerskih dana etnolog Dragomir Antonić kaža:

“Rođen sam u Čačku 9. jula 1948. od oca Lazara i majke Nadežde. Skoro čitavo detinjstvo sve do polaska u školu provodio sam u Požegi kod tetke, majčine sestre. Ona je imala lepu kuću i tu sam se igrao sa drugom decom. Kad sam krenuo u osnovnu školu u Čačak, jedva sam čekao raspuste, hvatao prvi voz, pa kod tetke. Odlazili smo do sela Gornja Dobrinja i tu je bilo dosta dece. Sećam se da smo obožavali da vozimo bicikl, pa smo išli u Arilje ili Rzav. Imali smo svega deset, dvanaest godina.

Sećam se da je u Rzavu bila kafana “Mlinarev san”, napravljena od vodenice i tu sam probao prvo pivo i rakiju. Prirodna domaća rakija je nepravedno osuđena. Štetni su antibiotici, tablete i sva ta hemija. Putovao sam mnogo i svuda ljudi vole da popiju - samo postoji razlika. Na primer, Šveđani i Amerikanci piju samo petkom, dok Srbi, Grci, Burmanci to rasporede na celu nedelju, što je zdravija varijanta. Tako je i što se tiče jela. Srbi su prirodno imali samo dva obroka, a doručak su nam na prevaru ubacili Englezi posle prvog svetskog rata. U srpskom selu ustaje se oko pola pet, pet. Popije se rakija, kocka šećera i kafa, pa pravac na posao. Radi se do pola deset, deset, pa onda sledi ručak oko 11 sati. Ukoliko nema sezonskih poslova, seljani se odmaraju sve do pet popodne. Potom se ustaje, hrani se stoka, obavlja muža i večera je oko osam sati. Nakon toga selo ide na počinak.

Srbi su izuzetno gostoljubiv narod. Kad te kao gosta prime u kuću, zaštićen si kao mečka u vreme lovostaja. Zašto je to tako? Teofanija je prisutna u srpskom narodu. Šta je to teofanija? To znači da Srbi veruju da svetitelji i sam Gospod šeta i obilazi narod svoj i to preobučen. Zbog toga svakog gosta treba lepo dočekati, jer ne znaš ko ti ulazi u kuću. Otuda i običaj da se gostu daju so i hleb. Hleb za one koji su od Boga poslani, a so za svaki slučaj da isterate demone iz gosta namernika. Grudvica soli baca se u ćoškove kuće, stavlja se u kolevku da detence zaštiti od zlih sila!

Nakon završene osnovne škole, krenuo sam u čačansku gimnaziju. Otac se kao radnik građevinskog preduzeća "Ratko Mitrović" zajedno sa firmom preselio za prestonicu. Sećam se, iz čačanske gimnazije posle drugog razreda prelazim u 13. beogradsku na Banovom brdu. U učionicu ulazi razredna i počinje da nas pita ko je došao iz koje gimnazije. Pa onda čuješ: "Ja sam iz Treće, ja iz Prve beogradske", a kada je pitala mene, ja kao iz topa kažem: "Iz prve čačanske". Onda ona pita pa koliko gimnazija ima u Čačku, a ja kažem: "Pa jedna." Nastupa opšti smeh učenika, ja tako probijam led kao novajlija iz malog grada i od tada su me u razredu svi zvali Čačak. Uvek sam humorom probijao led, tako da nikad nisam imao problem sa prilagođavanjem.

Etnologiju sam upisao sasvim slučajno. Gledao sam da upišem nešto gde nema matematike. Tako sam polagao prijemni na Pravnom i Filozofskom fakultetu. Sećam se, na Etnologiji je bilo mesta za 25 studenata, prijavilo se 11, a devet je položilo ispit. Onih dvoje što nisu prošli nisu ni primljeni, iako je bilo mesta. Tako je bilo nekad, nisu primili svih 11 samo zato što ima mesta. Kad sam čuo predavanje profesora Mirka Barjaktarevića, batalio sam pravo i odlučio da postanem etnolog. Bio sam vredan student, slušao sam predavanja i nisam varao na ispitima. Učio sam ozbiljno. Etnologija je imala dva smera - opšti, svetski i regionalni. Opredelio sam se za drugi i ozbiljno se posvetio proučavanju srpskih običaja.

Kada sam završio fakultet, prvi projekat koji sam radio u Etnografskom institutu bio je iz oblasti narodne ishrane. Za početnike su uvek bila dva projekta, narodna ishrana i sprave za oranje. Opredelim se ja za narodnu ishranu i krenem po selima da izučavam narodnu kuhinju. Gledam kako žene kuvaju, pišem, ali vidim da nešto tu ne valja. Shvatim ja da ću morati da naučim da kuvam. Tako negde oko 1974. godine zamolim svoju snajku Stanojku da mi pokaže kako da mesim hleb, kiselim mleko. Zasučem rukave i sve to savladam. Sećam se, u to vreme zvali su me lepi Gagi. Odem ponovo u selo, krenem da kuvam sa domaćicom, domaćin sluša i gleda i vidi da sam stvarno zainteresovan za taj posao, ko neki ženski Petko, pa me lepo puste da radim. Tako sam dosta dobro savladao kuvarski zanat. Što se tiče posne hrane, tu sam najviše učio od popadija.

Supruga Anđelka, inače advokat u penziji, i ja imamo troje dece, Dunju, Lazara i Đurđinu. Elem, 1995. godine ćerka Dunja i sin Lazar prispeše za fakultet. Oboje su se odlučili za Solun. Za troškove i školarinu morao sam mesečno da im obezbedim 2.200 nemačkih maraka, a moja plata baš mala. Novac za školovanje sam obezbeđivao od mog kuvanja i prodaje "Posnog jelovnika".

Na nagovor upravnika Tome počnem da kuvam u restoranu “Posavina” u Beogradu i to posna jela. Tražio se sto više. Oni koji nisu imali stolicu bili su spremni da sede na gajbici. Krenuo posao, dolaze ljudi iz ambasada, uvek puno, svaki dan. Nedeljom nisam hteo da radim. Poštujem Božju zapovest: "Šest dana radi i svrši sve svoje poslove, a sedmi dan je dan odmora, koji je posvećen Gospodu Bogu". Posle me zvali iz Hajata, gde sam držao kurs za kuvare, ali nisam pristao da budem njihov kuvar koji će raditi po svetu.

Najteže sam preživeo 1999. godinu i divljačko bombardovanje. Gađali su nas iz čista mira, veliki zločin. Danas trpimo posledice, a idući po selima Srbije vidim i čujem da ljudi obolevaju od posledica bombi NATO-a. Oni koji su nas gađali, pokušavaju da nam kažu da obolevamo od naše hrane. Gledam sve nešto, pa kažem - srpska narodna ishrana je dobra, nije kriva slanina, nego bombe.

Godine 2004. učlanio sam se u Srpsku radikalnu stranku. Kažu oni meni iz centrale da se kandidujem na izborima i to za odbornika Starog grada. Moj sin Lazar, koji je stručnjak za marketing, došao baš tada u Srbiju na odmor. Radio je na nekom projektu u Iraku. Sedim ja tako i sastavljam materijal za svoj izborni plakat, pišem "Zalagaću se za otvaranje još jednog doma zdravlja", i ko zna šta još i molim ga da mi pomogne. Kaže on meni "Ma, beži, bre". Posle odemo u kafanu na pivo i ja se vratim kući. Kad, ono, zvone telefoni, zovu sa svih strana. Poručuju mi: "Kupi, Antoniću, sutrašnje novine!" Ujutro ista priča, svi zovu i ponavljaju da kupim novine. A na naslovnoj strani dnevne novine piše: "Ne glasajte za mog tatu radikala". Usput je moj sin izlepio i bandere sa istom porukom. Zovu ga na televiziju da priča kako ne treba glasati za njegovog tatu radikala. Zovu ljudi i mene, pa pitaju: "Kakav je to sin, ti ga školovao, a on tako ocu"! Kažem da nema problema, jer svako ima svoje mišljenje. Zvali su ljudi sa Novog Zelanda, iz Jute... Ma nema odakle nisu zvali, tužno im što je politika posvađala oca i sina. Elem, rezultat svega je da su radikali dobili osam odborničkih mesta, što je bio veliki uspeh. Ja nisam želeo da budem odbornik, ali za stranku je to bio odličan rezultat. Nakon svega toga sednemo sin i ja u kafanu, a on meni kaže: "Dragec, ti si genije, svi su očekivali da ćeš da kreneš da pljuješ po meni, a ti mrtav 'ladan." Posle su ljudi pričali da smo se sin i ja dogovorili, jer ta njegova odrečna reklama koju je uradio za mene imala je više efekta nego bilo šta. On mi kaže: "Eto, tako se to radi", a ja njemu uzvratim: "Da sam juče umro, ne bih znao da ta vrsta propagande ima takav odjek." Jedino se njegova majka, a moja supruga malo potresla, jer nije shvatila celu priču.

Putovao sam po zemljama gde živi naša dijaspora. Poseban utisak na mene je ostavilo okupljanje naših ljudi u manastiru u Himelstiru u Nemačkoj. Tada je tamo na službi bio vladika Lavrentije. Dijaspora je naša najveća moralna, duhovna i finansijska podrška. Činjenica je da mnogo pomažu svoju rodbinu. Ali, smatram da je najznačnije da pokazuju belom svetu da nije sramota biti Srbin, što bi i mi u Srbiji trebalo da naučimo.

Moj utisak je da svetom vladaju televizor i pivo. Obišao sam stvarno mnogo sveta i svuda i najsiromašniji čovek može da kupi televizor i pivo. Svi gledaju televiziju i piju pivo. Obe tehnologije i onu za pravljenje piva i televiziju zapadnjaci su ustupili svima, da bi lakše vladali. To je zla kob zvana globalizam.

Na Hilandaru sam bio 50 do 60 puta i to kao član hilandarskog odbora SANU. Obilazili smo podrume, sve prostorije i pronalazili stvari koje su bile u upotrebi. Primera radi, našli smo fotoaparat iz 19. veka, stare kace, oruđe za pčele. Godine 1983. snimio sam film "Život u manastiru Hilandar".

Od svojih tridesetih godina postim. Ali, smatram da je mnogo važnije da se čovek duhovno pročisti i oslobodi gneva. Trebalo bi da budeš bolji čovek ili da bar pokušavaš da to postigneš. Nekako sam postao smireniji. Držim se one narodne "Tri puta meri, jednom seci".

Slobodno vreme provodim sa unucima. Imamo ih troje, sedmogodišnjeg Relju od ćerke Dunje i petogodišnju Drenu i dvogodišnju Anđu od ćerke Đurđine. Moj ujak je poznati srpski književnik Branko V. Radičević, a njegovu izuzetnu knjigu "Duh livada" čitam i svojim unucima. U porodici imamo i dramskog pisca Slobu Stojanovića, koji je moj brat od tetke, a pisao je seriju "Više od igre".

Za Srbe ma gde živeli od najveće važnosti je da im deca uče iz jednog istog bukvara. Jedan bukvar na ćiriličnom pismu da važi za decu u Srbiji, Republici Srpskoj, Crnoj Gori i u svim zemljama sveta gde ima Srba. Isti bukvar garantuje neraskidiv osećaj zajedništva svoj srpskoj deci. Logično, Vlada Srbije ima obavezu da odobri bukvar, ali nije zgoreg da sa svih strana sveta dopre do nje ovakav predlog. Ko traži dobiće - kaže narodna poslovica.”

Od 1976. do 1980. godine Dragomir Antonić je kreirao i rukovodio "Etnološkim projektima proučavanja tradicije i promenama u narodnoj kulturi" na akcijama Mladih istraživača Srbije, čiji je jedan od osnivača. Radio je na više projekata Etnografskog instituta Srpske akademije nauka i umetnosti.

Od 1991. do 1995. učestvovao je kao autor i vođa etnološke teme u multidisciplinarnom projektu Geografskog instituta SANU, Vlade Srbije i opštine Štrpce na temu "Ekonomski, prirodni, hidrološki i turistički potencijali Šar planine i Sirinićke župe".

Saradnik je na trotomnoj "Enciklopediji pravoslavlja", a u raznim domaćim i stranim časopisima objavio je više od stotinu naučnih, stručnih i popularnih radova iz oblasti etnologije.

Autor je i osnivač duhovne manifestacije Sabor horova pravoslavnih monahinja u selu Četerež u opštini Žabari.

Izvor:
N. S. Preradović VESTI online 2017.

Preporučujem intervju:
Dragomir Antonić: "Nije sramota biti Srbin" 

Priredila: Nadica Janić 

понедељак, 14. јануар 2019.

SRPSKI NARODNI KALENDAR


Duša slovenska (59)




“Srpski narodni kalendar” predstavlja skup pravila, propisa o vremenskom računanju i deljenju vremena na vremenske jedinice (dane, sedmice, mesece, godine). Reč kalendar potiče od latinske reči kalenda, što znači prvi dan u mesecu. U novije vreme postoje i mišljenja da reč potiče od srpske reči kolodar.

Najstariji kalendar računa vreme od postanka sveta, 1. septembra 5.508. godine pre rođenja Isusa Hrista. Prema tom kalendaru, sada je 7.527. godina. Ovaj kalendar su pored Vizantinaca, Rusa i drugih koristili i Srbi, ali sa izvesnim osobenostima.

Stari slovenski naziv za kalendar - mesecoslov - dugo je bio uobičajen u srpskom jeziku. Mnogo pre štampanih kalendara u Srba su postojali rukopisni kalendari, od kojih je sačuvan kalendar Gavrila Trojičanina iz 1648, koji se danas nalazi u Pragu. Po vremenu nastajanja i sadržaju slični su mu rukopisni kalendari koji se čuvaju u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti, Manastiru Hilandar i Patrijaršiji Srpske pravoslavne crkve.

Prvi srpski kalendari, mesecoslovi, štampani su u Veneciji, Beču, Budimu i Temišvaru, gde su u to vreme postojale velike zajednice Srba. U štampariji Dimitrija Teodosijeva u Veneciji, 1765. godine štampan je, Slavenosrpski crkveni kalendar. U Beču, 1783, Zaharije Orfelin objavio je svoj Večni kalendar, koji se smatra prvim večitim kalendarom u Srba. U tom kalendaru objašnjena su razdoblja: čas, dan, sedmica, mesec, godina, vek. Govori se i o mesečevim menama, s napomenom da su stari narodi o mladini prinosili žrtve. Zatim, pominju se kretanje Sunca po zodijaku i pojave u prirodi koje ga prate, pa nejednakosti dana i noći. Sledi tablica devetnaestogodišnjeg kruga Meseca. Mogu se naći i drugi krugovi, te pravila kako se nalaze epahte, indikt, krug godina. Na kraju je štampano uputstvo za upotrebu Večnog kalendara. 

Zlatno razdoblje za naše izdavače i štampare kalendara počelo je osnivanjem štamparije kod Srba 1831. Osnov svih tadašnjih kalendara bio je svecoslov, odnosno praznici svetaca. Ali osim toga u njima su se nalazile i narodne umotvorine, godine značajnih događaja, pripovetke i pesme onovremenih uglednih pisaca, prevodi književnih i stručnih radova, članci iz istorije, zemljopisa, opisi manastira, misli učenih ljudi... Zbog sveobuhvatnosti, stila pisanja i zanimljivosti tema, kalendari su skoro ceo 19. vek bili najpopularnija čitalačka štiva u srpskim domovima.

Na osnovu  istraživanja Miloša Novakovića, jednog od najboljih znalaca knjige u Srbiji,  zaključno sa 1945. štampano je ukupno 298 različitih kalendara na srpskom jeziku. Očito je da su kalendari bili svojevrsni čuvari nacionalnog i kulturnog identiteta Srba.


Etnolog Dragomir Antonić (1948.) već dugi niz godina objavljuje “Srpski narodni kalendar” kao svojevrsni put kroz prošlost srpskog naroda. Na osnovu obimnih istraživanja običaja i verovanja srpskog naroda svaki kalendar je obogaćen novim saznanjima i u svakom je utkana živopisna duša slovenska.

Izvor:

Knjižare Vulkan.rs








Priredila: Nadica Janić

четвртак, 13. децембар 2018.

PLAVI SAFIR


"Postoji jedno carstvo u kojem živimo - zove se književnost... 

"Plavi safir" je zbornik koji je spojio nebo, more, dragulje, talase, bisere, lelujajuće, krivudave reke, koje udare svako srce snagom nezaustavljivih talasa poezije i proze.

Poseban utisak ostavlja trud i požrtvovanost spisateljice Radice Matuški, umetnice koja svim svojim srcem ulazi u borbu sa burom i talasima ne bi li prenela sva ova divna dela do novog kraljevstva, do neke nove obale, gde reči još uvek caruju i vladaju ljubavlju i toplinom."

Sanja Radovanović, pisac
(Izvod iz "Reč o knjizi")





Međunarodni zbornik
PLAVI SAFIR
Izdavač:
Radica Matuški i"Galaksijaniš", Niš, 2018.




SAN BOJE TIRKIZA

U našoj drvenoj kućici sve je skladno, uredno, toplo... Kupatilo je belo sa zelenom kadom. Spremila sam meke, bele peškire i mirišljavu so za kupanje. Dok se kada puni, podigla sam kosu, svukla odeću i stavila na ivicu kade čaše sa sokom od kupina.

Voda je prozirna, tirkizno-zelena. Kao na izvoru. Ugasila sam svetlo i upalila lampicu na ogledalu. Dve zagrljene senke na zidu iznad kade. Skida mi šnalu i spušta kosu niz leđa.

- Neka bude mokra. Neka me dodiruje u vodi.
Nežno mi mazi vrat. Ljubi ramena. Osećam golicljivi dodir lančića i kamenčića na vratu. Okrenuo me ka ogledalu.
- Pogledaj, šapnuo je.
U ogledalu je zatreperila tamno-zelena boja tirkiza. Poljubio mi je kapke.
- Te oči tvoje zelene..., pevao je i grlio me u vodi.

Probudio me zvuk letnjeg pljuska. Ruka mi je bila na znojavom vratu, na tirkiznom privesku.



SAN BOJE LJUBIČICE

Svežina avgustovskog sutona. Uzdigla se crvena kugla i boji vodu. Nijanse crvene i ljubičaste se razlivaju stvarajući čarobnu boju vode. Oblaci prave senke i Dunav je u treptaju, uzburkan, strastven, snažan.

Živi sam na splavu. Mala kuhinja, improvizovano kupatilo i soba za spavanje. Najlepša je terasa. Drvenu ogradu, sto, stolice i klupu je sam napravio. Fenjer ispred sobe. I nameštaj u sobi - široki krevet, orman i dva noćna ormančića je sam napravio i na njima uradio reljefne slike. U uglu je lampa sa izrezbarenim drvenim postoljem. Posteljina bela sa rasutim plavim ljubičicama.

Živi sam na splavu, sa svojim snom, sa Našom tajnom... 
noći punog meseca oseti po dašku vetra, po mirisu vode, po treptaju u sebi da dolazim. A ja se spremam celo popodne za naš susret. Kupam se u mirišljavim solima, mažem telo eteričnim uljem.

Uplela sam kosu, obukla dugu svilenu haljinu. Obula sam lagane sandale i ponela ceger sa još toplim čokoladnim kolačićima i čajem od poljskih trava.

Sanja na klupi. Zatvorio je oči. Poželeo je San za sanjanje... i ja sam već bila pored njega.

Sanjam na klupi. Zatvorila sam oči. Kao lahor, dodirujem usnama njegov obraz. Ne otvara oči. Obujmio mi je struk. Privukao k sebi. 

- Mirišeš na ljubičice, šapnuo je i grlio me u snu.

Prvi znaci zore. Svežina noći ispunila je sobu. Miriše na ljubičice.


Nadica Janić 




петак, 30. новембар 2018.

KAP ROSE

... a priča teče dalje (41)



"Uno animo" 
(akril na glini; 5 x 5 cm) 
Autor: Nadica Janić


Volim da pišem kratke priče, da sačuvam kap rose iz moje duše.

Volim da čitam kratke priče. Čarolija je u njihovoj jednostavnosti i upečatljivosti. U svom nagoveštaju otvaraju prostor mašte.

Kratka priča je kao i minijatura u slikarstvu. Istina u kapi rose, svetlost u zraku, ljubav u nagoveštaju.


Nadica Janić





четвртак, 29. новембар 2018.

LJUBAV NA DLANU


Priče iz Usnulog grada (29)




I u poznim godinama redovno ide u pozorište. Sprema se pažljivo. Na kraju priprema stavlja kap "Šanel 5" na vrat i poziva taksi.

U polumraku sale  pratila je čaroliju slika života. Blagi dodir ruke čoveka pored nje. Polako, stidljivo, njena ruka je utonula u toplu, mušku ruku. Prepustila se. Nije okrenula glavu ka Nepoznatom. Ruke se nisu razdvajale. Nežni dodiri i toplina koja prožima. 

I dalje se za pozorište sprema pažljivo, posvećeno. Ustreptala srca stavlja kap "Šanel 5"  na dlan i čeka Njegov poziv.  


Nadica Janić




понедељак, 26. новембар 2018.

ČOVEK SNUJE, BOG ODLUČUJE

Reportaža

LJUDI PORED NAS (14)




PORUKA ANĐELA 

Pre neki dan sam u deset koraka u Smederevu pronašla ova tri pera, dva potpuno bela i jedno belo-žuto.

Dragi moji anđeli, ne znam kakvu mi poruku šaljete, ali molim vas, pomozite mi da nađem neki posao i zaradim novac da izdam moju prvu knjigu pesama. 

Hvala vam, hvala, hvala, znam da ste uvek uz mene i da ćete mi pomoći i ovom prilikom.

Leposava Janić

30. septembar 2018.

FB profil Lepa Janić




Leposava Janić

Upoznale smo se virtuelno nedavno preko predloženog prijateljstva. Piše mi Lepa: „Kada sam videla Vaš lik učinili ste mi se poznati.“ I Lepu je moja duša odmah prepoznala.

Životni moto moje FB prijateljice je „Čovek snuje, Bog odlučuje“. Kada se ostvari jedan san, veruje da se otvara prostor za nove snove. Piše na svom FB profilu: „Moje društvo danju često su ptice, životinje, drveće i cveće a noću nebo.“ U duši - večita devojčica. Piše pesme, priče... piše i za decu. Na svom YouTube kanalu priča bajke deci „da odmeni zauzete majke“. Ima mini-muzej starinskih stvari, ima crno-belog mačka, ljubomornog i maznog... Kuva, mesi, fotografiše đakonije i ruže i „znakove pored puta“. Detinje zapitana kada na ulici ili u bašti pronađe neku stvar. Skrivenu poruku vidi u svemu. Oseća neodoljiv poriv da uradi neko dobro delo. Veruje da će i to ostvariti u životu.

Leti na pijaci prodaje cveće svoje prijateljice i voće svog rođaka. Radi u vrtu i bašti, posluje u kući, druži se, ide na motivaciona predavanja. A najviše što voli je - čitanje. 

Najveća želja joj je bila da izda svoju knjigu. Da je ostavi potomcima i prijateljima, kao odblesak svoje duše. Na njen 80. rođendan, 23. novembra 2018. godine, u Kući Đure Jakšića je bila promocija njene knjige „ Imam nešto da vam šapnem“. 






Leposava Janić na promociji svoje knjige u kući Đure Jakšića u Beogradu

Biografija ove divne žene je jednostavna kao svakodnevica i bolna kao besana noć. Bila je posvećena svom humanom pozivu - medicinska sestra, privržena je majka, vredna domaćica, požrtvovana baka. Kaže da ima šestoro dece: dve ćerke, tri unuke i jednog unuka. Živi sama u selu pored Smedereva. Bez muža je ostala veoma rano. Samo deset dana od pogibije muža, nesrećnim slučajem izgubila je i sestru. Plakala je u samoći. Sačuvala je osmeh za svoju decu. Jedna ćerka živi u Smederevu, druga u Americi. Sada, dok plete, piše da na rad kapne i poneka suza - da bude šarenije. 


...................

Danas punim 8o leta.
Pitate me da li mi to smeta.
Moram priznati malo mi je žao.
Baš je život brzo protrčao!
Brzo prođu mladost i lepota 
ali ostaju duša i dobrota. 
Neću žaliti što je mladost prošla. 
Hej, starosti, dobro meni dosla! 
Život uvek nosi neke čari 
pa i onda kada se ostari.


 KAMEN ZAHVALNOSTI



Ovaj kamen stalno nosim u džepu i kad god stavim ruku u džep uzmem ga u šaku i zahvaljujem Bogu na svime sto mi je dao. Ovo radim svakodnevno i po više puta na dan.

Kad prodajem ili radim imam drugi koji me takođe podseća da se neprekidno zahvaljujem. Probajte, vrlo je delotvoran.

Kakva slučajnost, davno znam za kamen zahvalnosti, danas me jedan video podseti na njega, i ja vadeći krompir nađem dva slatka kamena. Jedan ide u tašnu, a jedan pored uzglavlja. Da me uvek podsete na moć zahvalnosti. Poenta kamena zahvalnosti je uzmete kamen u šaku, nabrajate sve na čemu ste zahvalni, na primer “Hvala ti Bože na zdravoj deci, hvala, hvala,hvala…” i redom na čemu ste vi zahvalni. Probajte, ima i priča o kamenu zahvalnosti i kako je on nastao.


ZAHVALNOST
IZAZOV 21 DAN
DAN 12 

Hvala ti Bože što si mi dao oči
da mogu da gledam svoju decu
i ove divne ruže.

Hvala ti Bože za divan san.
Hvala za krov nad glavom.
Hvala sto imam divno dvorište
u kome uzgajam cveće i povrće.

Hvala na svakodnevnim inspiracijama za pisanje.
Hvala za divne fejs prijatelje.
Hvala ti na bagremovoj šumi u mom dvorištu.
Hvala za svaki trenutak života koji si mi podario
i za srećne buduće trenutke.

Hvala, hvala, hvala!

12. oktobar 2018.


SAMO POMISLIM

Više skoro da ne moram želju ni da izražavam ili pišem. Juče sam pomislila kupicu jedne debele hula-hop i danas mi ih pokloni moja draga Milanka Đurić. Hvala, Miki. Ovo vam pišem samo da shvatite koliko je važna moć zahvalnosti. Hvala. Hvala. Hvala.


ŽIVOT



Ovo drvo često gledam i nekako me asocira na mene i moj život. Ima šest bočnih grana. Ja imam šestoro dece.  Neke su mu grane lomljene ali se drže,  zarasle rane. Imam utisak da je vrh savilo moleći se Bogu. 

LJUBAV




Izgubih prsten što si mi ga dao,
davno ga nemam tako mi je žao.
Kupila drugi, ali to nije isto,
crni kamen tako divno na ruci mojoj je blisto.
Neki su hteli mene da žene, 
prstenom novim da daruju mene. 
Ali duša samo prvog se seća,
tuga je moja i od neba veća.


Posvećeno mom pokojnom mužu Radosavu Janiću
Beograd, 3. avgust 2o18.



Izvor:
FB profil Lepe Janić


Priredila: Nadica Janić