уторак, 28. јун 2016.

VIDOVDAN – KULT BOGA SVETOVIDA KOJI TRAJE


Duša slovenska (35)




,,U čast hrišćanskog boga krvarilo je neuporedivo više ljudskih žrtava, no na oltarima svih paganskih bogova zajedno na obema polovinama kugle zemljine". 
(A. Šopenhauer, Svet kao volja i predstava)



Četvoroglavi bog Svetovid 
Umetnički spomenik na rtu Arkona

Vidovdan je jedan od najvećih praznika srpskog naroda. Slavi se 28. juna a od 1892. godine u Srpskoj pravoslavnoj crkvi postaje liturgijski praznik posvećen Sv. Knezu Lazaru i sv. mučenicima srpskim i zvanično dobija ime Vidovdan. Ovaj praznik se ne vezuje za ranohrišćanskog sveca Sv. Vida koga slavi Rimokatolička crkva već za kult poštovanja staroslovenskog paganskog božanstva Svetovida. 

Svetovid je bog obilja i rata i prema podacima iz Velesove knjige pretpostavlja se da je bio bog Srba. Posebno je poštovan u Arkoni, na ostrvu Rujan i kod Srba na Balkanu. Razvojem hrišćanstva Svetovidova kultna mesta zamenjivana su crkvama posvećenim Svetom Vidu. Statue četvoroglavog Svetovida su rušene a Sloveni pokrštavani u hrišćane. Brojni kumiri (kipovi) su bili uništeni od strane hrišćana tokom krstaških ratova protiv Zapadnih Slovena ili po pokrštavanju u toku srednjeg veka.



Loris Tuksen: Danski biskup ruši kip boga Svetovida u Arkoni 
(slika iz 1894. godine)

U VII veku ostrvo Rujan je naselilo slovensko pleme Rujani. Osnovali su slovensku kneževinu čiji je politički i religijski centar bio utvrđeni hram Svetovida na rtu Arkana, na najsevernijoj tački ostrva. Na Vidovdan, 28. juna 1168. godine, Danci predvođeni biskupom Absalonom i kraljem Valdemarom uništili su glavni centar slovenske religije, grad, tvrđavu i svetilište Arkonu, najsvetije mesto severozapadnih Slovena. Vidovdan, dan na koji se desila ova pošast po Slovene, izabran je namerno. To je bio praznik Svetog Vita Korvejskog, čime su hrišćanski pobednici želeli jednom za svagda da učine kraj kultu vrhovnog slovenskog boga Svetovida i da ga zamene praznikom hrišćanskog sveca, sličnog imena. Žitelji poražene države su preobraćeni u hrišćanstvo. Uspostavljena je monarhija na ostrvu pod danskim patronatom. Istorijska slika Lauritsa Tuxena iz 1894. godine označava ovaj, za Dance neobično važan istorijski događaj. Utemeljenje danske države počiva na slomu paganske slovenske religije.
Danas, poznato turističko ostrvo Rügen (slovenski - Rujan) na Baltičkom Moru (Nemačka) ima mnogo mesta (sela, zaseoka, brežuljaka) koja u sebi nose reč „sveti". Svantov, na primer, ili Sveta Gora, brdo nekadašnjeg paganskog kulta, koje i danas, u dvadeset i prvom veku nosi to ime, što nije ni čudno ako se zna da je ostrvo Rujan predstavljalo Svetu Goru paganske religije svih Slovena.


Alfons Muha: "Praznik Svetovida"
 (slika iz 1912. godine)

U slovenskom narodu, i pored primanja hrišćanstva, zadržali su se običaji slavljenja boga Svetovida, boga sa četiri glave, kojima može da istovremeno gleda na sve četiri strane sveta. On je „onaj koji vidi svet“, bog koji zna sve. Veruje se da njegov um nadmašuje vreme i da su mu poznati i prošlost, i sadašnjost, i budućnost. Zapisano je verovanje da se „na Vidov dan iznosi sve ruho napolje, da se vidi na vetru, i svako seme, koje je ostalo neposejano na sunce, da ogreje u taj dan sunce, te da nikne do nove godine“. Na ovaj dan, u zoru se umiva rosom, beru se lekovite trave među kojima je i vidova trava. Iznosi se novo ruho i mladina oprema na sunce – da se vidi, pevaju ritualne pesme. Čuvena slika Alfonsa Muhe “Praznik Svetovida” (1912.) iz ciklusa o životu Starih Slovena dočarava nam magiju vere koja maštu uzdiže do istine.


Literatura:

- ISTORIJA RELIGIJE, Aleksandar Menj
- SLOVENSKA MITOLOGIJA – Enciklopedijski rečnik
- ENCIKLOPEDIJA MITOVA I MITOLOGIJE
- PAD ARKONE ILI SUMRAK SLOVENSKOG PAGANIZMA, Rastko Kostić



Za SRPSKU TELEVIZIJU priredila: Nadica Janić

Veza: STV USA


петак, 17. јун 2016.

DUHOVI – PRAZNIK SVETE TROJICE


Duša slovenska (34)



Sveto Trojstvo

Trojice ili po crkvenom Duhovi (19. jun) su praznik Svetog Trojstva (Bog Otac, Bog Sin i Bog Duh). Uvek se proslavlja nedeljom. Po značaju to je treći praznik posle Uskrsa i Božića, i kao oni, takođe se slavi tri dana. Praznovanje se nastavlja cele sedmice, ne posti se, to je tzv. trapava nedelja.

Praznikom Duhovi se čuva pomen na silazak Svetog Duha na apostole. Po Svetom pismu, ovaj važan događaj se zbio u pedeseti dan po Hristovom uskrsnuću (Vaskrsu). Otuda i naziv praznika Pedesetnica koga najčešće upotrebljavaju Jevreji, Rusi i Grci. Prema Bibliji, Hristovi učenici kršteni su na dan Pedesetnice, kada se ostvarilo i proročanstvo o silasku Svetog Duha na apostole. Kada siđe, Sveti Duh prenosi na apostole blagodeti koje im dolaze od Svetog Oca, kroz Sina do Svetog Duha. Postoji verovanje da je Isus Hrist pred svoje Vaznesenje rekao svojim sledbenicima da im nema spasenja sve dok se ne ispune silom Svetog Duha.

Sveti Duh se u pravoslavlju smatra Duhom mudrosti i otkrivenja, koji čoveku otkriva tajnu Hristovu i ispunjava ga božanskom mudrošću. Svetom Duhu vernici upućuju svakodnevnu molitvu, priziva se pri krunisanju vladara, svim rukopolaganjima, na početku arhijerejskih sabora, na krštenju u crkvi.

Praznik Svete Trojice slave pravoslavci, katolici i Jevreji. U hrišćanske Crkve prešao je iz judejske, a nasleđen je i običaj ukrašavanja crkava i domova zelenim grančicama i posipanja travom. Za vreme bogosluženja na večernju vernici stoje sa cvećem u rukama, a kod Srba postoji i običaj da se za vreme bogosluženja pletu venčići od trave. U Istočnoj Srbiji se ovi venci odnose kućama, čuvaju, najčešće okačeni uz ikonu i koriste se prema potrebi za kađenje jer se veruje u njihovu lekovitost. Ritualno se kiti i drvo u bašti šarenim peškirima.

U srpskom narodu Trojice važe za jedan od najvećih praznika. Održavaju se mesne svečanoti, litije, molitve, seoske proslave. U mnogim mestima Šumadije i u drugim krajevima Srbije, kao i među Srbima u rasejanju, tog dana prolazi povorka krstonoša. U pojedinim mestima litija iz hrama ide i danas do polja i vinograda. Ophod je posvećen zaštiti roda polja, voćki i useva. Da narodna trojička svetkovina čuva ostatke iz slovenske drevnosti potvrđuje podatak da se ponegne i danas o ovom prazniku kreću „kraljice“ - devojačke povorke.


TROJIČNI CIKLUS

U narodnoj tradiciji Trojice se uključuju u kompleks nekoliko prazničnih dana. Istaknuti datum ovog ciklusa je subota uoči Trojica kada je obeležavan jedan od glavnih zadušnih dana u godini. Varijante naziva tog dana su zadušnice, roditeljska subota, zadušna ili duhovna subota. Iza nedeljnog dana praznika Trojice, počinjala je nedelja koja se kod Istočnih Slovena naziva trojičkom, rusalnom, ispraćajnom, a kod Slovena-katolika zelena nedelja. U njenom sastavu isticala su se dva glavna datuma: Trojičin dan (kod Rusa je ponedeljak) i Rusalkin uskrs (kod Južnih Slovena je četvrtak).

U narodnim verovanjima ovaj period kalendara - Štetna ili Kriva nedelja shvatan je kao opasan. Rođenima u to vreme predskazivali su nesrećnu sudbinu a umrlima da će postati „nečisti“ duhovi.

Za Trojice je vezan sveslovenski običaj (kako kod pravoslavaca tako i kod katolika) da se svežim zelenilom kite kuće, pomoćne zgrade, crkve, dvorišta i ulice sela. Uoči Trojica je radi toga pripremano „trojičko zelenilo“. Ljudi su dovozili puna kola isečenih grana i mladica, trave i cveća. Od toga su pleli vence. Zelenilo su prostirali po podovima kuća i crkava; grane su ubadali pored prozora i vrata kuća, pored kapija i na ogradama, zelenilo su stavljali iznad bunara; mladice su zakopavali u dvorištu pored kuće, ispod prozora, pored ćoškova kuće i duž seoskih ulica. Posle tri dana „trojičko zelenilo“ su iznosili van životnog prostora i uništavali ga na ritualan način - bacali u vodu, vatru, na drveće i krovove kuća. Ostatke osušene trave i grančica čuvali su kao lekovito sredstvo ili za zaštitu od nečiste sile, nepogode, glodara-štetočina i insekata.

Drugi važan elemenat trojičkog ciklusa bili su zadušni obredi. Posećivanje grobalja u tim danima praktikovalo se mnogo češće nego na Uskrs. Subota uoči Trojica bila je glavni zadušni dan kada su se posećivali grobovi svojih bliskih pokojnika, kitili ih cvećem, palili sveće, razmenjivali sa susedima zadušna jela „za duše pokojnika“. U crkvenim izvorima XVI i XVII veka oštro je osuđivan ovaj narodni običaj kada se „u Trojičku subotu po selima i po seoskim grobljima skupe muškarci i žene radi žaljenja i plaču, glasno ridajući na grobovima umrlih“. 

Petak i subota uoči Trojica obeležavani su kao poseban period kada je bilo moguće davati pomen nečistim pokojnicima - utopljenicima i obešenjacima, svojim rođacima. S običajem davanja pomena onima koji su umrli neprirodnom ili prevremenom smrću bilo je vezano verovanje da se u to vreme na zemlji pojavljuju duše umrle dece ili devojaka koje nisu doživele da se udaju, tj. mavke i rusalke. Roditelji koji su nadživeli svoje neudate ćerke ili maloletnu decu brižljivo su obavljali zadušne rituale: noću su ostavljali jelo namenjeno dušama pokojnika; kačili su na ogradu odeću za rusalke; poštovali su zabrane da ne šiju, pletu, kreče kuće, da ne rade u polju, kako ne bi povredili nevidljivo prisutne rusalke. Da bi pomenule svoju umrlu nedoraslu decu, majke su odnosile na groblje i tamo svojim zemljacima delile bojena jaja i kolače.

Po široko rasprostranjenom verovanju kod Istočnih i Južnih Slovena, poslednjih dana trojičnog ciklusa duše umrlih se vraćaju u zagrobni svet. U obredima tog perioda
  mnogobrojni su motivi „ispraćaja“ i „opraštanja“ pokojnika sa zemaljskog prostora. U crkvi se prostiralo orahovo lišće, na njemu klečalo i opraštalo s dušama pokojnika. Verovalo se da ako niko iz porodice to ne bi učinio, umrli ne bi mogli preći u onaj svet i ostali bi na zemlji do sledeće godine.

Završnu etapu ovog trojičnog ciklusa karakterišu mnogobrojni oblici ritualnih „ispraćaja“: uništavanje trojičnog zelenila; „proganjanje rusalki“, „nošenje grma“, ispraćanje maskiranog para „Semika i Semičihe“; „sahranjivanje kukavice“ i sl. U katoličkoj tradiciji zelena nedelja završavala se konjičkim trkama, jahanjem oko sela, igrama „kraljice“. 

U devojačkim „kraljičkim obredima“ centralnu figuru povorke predstavlja „kraljica“ koju uz pesmu i igru vode po kućama i za to dobijaju nagradu. Srbi su „kraljicu“ pokrivali belom maramom, šalom ili belim peškirom da bi je sakrili od tuđih očiju. Verovalo se da će odmah umreti onaj ko se usudi da joj pogleda u oči. Devojke koje su je pratile oblačile su mušku odeću i bile ukrašene zelenilom. U Banatu sve učesnice su bile okićene cvećem, na glavama su nosile vence a u rukama držale grančice vrbe. Raznim ukrasima, zvončićima i cvećem kitili su barjak -  jedan od osnovnih atributa slovenskog obreda „kraljice“. 



Alfons Muha: "Stari Sloveni, povorka devojaka - kraljice"

Za muške „kraljevske obilaske“ karakteristični su elementi inicijacije, oprobavanja momaka. Na takmičenjima birali su najbržeg, najveštijeg, najoštroumnijeg momka kome bi dodeljivali zvanje „kralja“. Nadmetanja su se organizovala u polju, na konjima, a bila su vezana za pastirske igre. Muški kraljevski obredi okončavani su simboličkim kažnjavanjem, kušanjem i polivanjem „kralja“ koje je imalo obredno značenje izazivanja kiše.
     

Literatura: SLOVENSKA MITOLOGIJA 
Enciklopedijski rečnik
ZEPTER BOOK WORLD
Beograd, 2001.



Alfons Muha:  "Život starih Slovena"

Ciklus od dvadeset ogromnih slika pod zajedničkim imenom "Slovenska epopeja" naslikao je veliki češki umetnik Alfons Muha (1860-1939). Cilj njegovog životnog dela bio je umetnički jak i istorijski zasnovan prikaz istorije Slovena, od mitske prošlosti do blistave budućnosti.

Pre nego što je počeo da radi na epopeji, Muha je putovao slovenskim zemljama tražeći inspiraciju i znanje. Kako je izrada ciklusa bila veoma skupa, Muha je morao da obezbedi i sredstva. Srećom, američki filantrop i slovenofil Čarls Ričard Krejn bio je više nego voljan da bude pokrovitelj (mecena) češkom slikaru.

Godine 1910. Muha je iznajmio dvorac Zbiroh i bacio se na rad. Osamnaest godina kasnije 20 oslikanih platna prikazano je premijerno na izložbi u Pragu. Muhin rad ne samo da je impresionirao češku publiku i slovenski svet - njegova slava proširila se i Amerikom.

Tokom nacističke okupacije Češke "Slovenska epopeja" je sakrivena a ponovo je prikazana javnosti tek 2013. godine.



Alfons Muha: "Apoteoza slovenske istorije"

Dimenzije Muhinih slika iz "Slovenske epopeje" u proseku su visina 6, a širina 8 metara. Ciklus počinje sa Slovenima prikazanim u rodnoj zemlji, odnosno domovini, a završava "Apoteozom slovenkse istorije" (prim.aut. apoteoza - oboženje, deifikacija, pretvaranje u boga). 

"Apoteoza" je ubedljivo najsimboličnija Muhina slika. Plava boja predstavlja mitsku prošlost, crvena Husitske ratove u Bohemiji (Češkoj), ljudske figure u tamnim bojama predstavljaju neprijatelje Slovena, dok osobe u žutoj aludiraju na blistavu budućnost slovenskih naroda i njihovo jedinstvo. 

Alfons Muha preminuo je od bolesti u julu 1939. godine, samo nekoliko nedelja nakon što ga je uhapsio i ispitivao ozloglašeni Gestapo.


Izvor: Newsweek Srbija

Foto:
Wikipedia


Za SRPSKU TELEVIZIJU priredila: Nadica Janić

Veza: STV USA

недеља, 12. јун 2016.

BELI ŠAL

Priče iz Usnulog grada (28)




Franjo Koren: " Klupa i starac"

Penzionisani profesor, gospodin Milan, odlazio je sve ređe u pozorište, bioskop ili u restoran. Očekivao je da će nekog poznatog sresti, da će mu neko pružiti ruku i pozvati ga na kafu. Ničiji pogled, već davno, nije se zaustavio na njemu. Sin se povremeno javljao telefonom i te trenutke radosti delio je, u mislima, sa svojom prijateljicom iz davnih dana, sa Nađom, koja mu je podarila trenutke najčistije ljubavi i nežnosti. Njena uramljena fotografija mu je bila jedino društvo, a pored nje je bila zatvorena kartonska kutija sa prorezom i ispisanom njenom adresom. Pisao joj je pisma i ubacivao u «poštu». Pisao joj je o svojoj patnji, pisao joj je i pesme, pisao joj je i o psihičkim promenama koje uočava. Otvarao je dušu i sve iz nje «zatvarao» u koverat, sa olakšanjem. «Saznaće jednom. I oprostiće mi», šaputao je dok je ubacivao pismo u «poštu» i osećao je neku blagost i sreću u srcu.

Sve bi bilo u redu da nisu u njemu i oko njega nastajale te čudne promene. Najčudnije se desila jednog prolećnog dana. Taksista ga je dopratio do vrata kuće. Kuća otvorena. U fotelji sedi mlad gospodin koji mu se učini poznat. «Sve sam sredio, samo da se spakuješ», umesto pozdrava, nervoznim glasom reče mladi gospodin… Iz luksuznih kola gospodin Milan je detinjim pogledom radoznalo posmatrao odnekud poznate ulice koje su brzo izmicale. U krilu je stiskao zatvorenu kartonsku kutiju sa prorezom i uramljenu fotografiju. 

U dugim noćima, u domu za stare, gospodin Milan je budan sanjao prolećni dan kada ga je jedan lep, mlad gospodin, koji reče da je njegov sin, kolima prošetao kroz grad. Ničega se više nije sećao o čemu bi sanjao. 

…… 

Nađa je živela u naizgled srećnom braku. Bila je ćutljiva i uvek zamišljena, zagledana u nešto nestvarno. Imala je neobičan hobi. Uživala je u dodiru vune, u njenom mirisu posle pranja u «Nili», u toplini koju je osećala kada ispleteni šal prisloni na obraz. Njeni šalovi su uvek bili «klot», vazdušasti, meki. Poklanjala ih je ili parala, pa ponovo plela. Uplitala je u njih svoje misli koje su se sa svakom petljom vraćale iz davne zimske noći kada je nebo trepnulo i jedna zvezda zauvek nestala.

Imala je dvadeset godina. On – mnogo više. Posle izlaska u pozorište dopratio bi je do kuće. Uvek su se dugo rastajali, kao da je zauvek, zagledani duboko u oči, sa isprepletenim prstima na njegovim grudima. «Hladno mi je», šapnula je drhtavo i za tren se našla ušuškana ispod njegovog «grombi» kaputa. Lice joj je utonulo u meki, mirišljavi, beli šal. Pripijena, slušala je otkucaje njegovog srca i osetila neizrecivu sreću i toplinu u duši. Poželela je da taj trenutak večito traje. Od Nekog prizvana, podigla je glavu. Nebo je trepnulo i jedna zvezda je padala. On je imao zatvorene oči i čudan grč na licu. Dok je prislanjala beli šal na obraz, uvek se pitala: da je i on video zvezdu koja pada, da li bi sve drugačije bilo. 

U istom gradu, u domu za stare, penzionisani profesor, gospodin Milan, uvek je nosio beli šal. Ovog proleća, Nađa je dobila poziv iz doma da preuzme njegove stvari, njoj upućene: kartonsku kutiju sa neposlatim pismima, njenu uramljenu fotografiju i beli vuneni šal... Zauvek je odložila pletaće igle i belo pletivo. Večeri je provodila pored prozora zagledana u krošnju breze. U ehu večernjih zvona, kada se zvuk i poslednji treptaji svetlosti pretvaraju u večnost, prepoznavala je otkucaje njegovog srca. 


Nadica Janić

Objavljeno u Zborniku "Topla Reč 2", jun 2016. godine




Korice knjige "Topla Reč 2", 2016. godine
Izdavač: Udruženje slobodnih umetnika Australije




понедељак, 04. април 2016.

POSLEDNJI PLES

Priče iz Usnulog grada (27)



"Tango je tužna misao koja se pleše."

Po navici, ustajao je rano i u domu za stare. Posle duge šetnje, odmarao se na klupi u parku doma. Zamišljen, planirao je kako da ispuni dan. Inspiracija za pisanje je nestala. Sećanja su ga iscrpljivala. Pitanja nisu nalazila odgovor. Prihvatio je svoju nemoć, kao izgovor, što nije promenio svoj život, što ga nije proživeo po želji srca već po odluci njenog razuma. Osećao se zarobljenikom braka, obaveza, poslovnih dužnosti... A ljubav je želeo. Ushićenje zagrljaja. 

Tog jutra je ugledao krhku siluetu na njegovoj klupi. Kao senka. Prišao je. Pozdravio je. Njen setan pogled mu je prostrujao kroz telo. Tamno zelene oči imale su vlažan sjaj iza debelih naočara. Duga suknja, lagani džemper, uredna pletenica niz grudi. Ruke sklopljene u krilu... 

Seo je pored nje. 
„Vi ste nova?“
„ Ne, ja sam stara“, i nasmejala se.
Njen osmeh ga je osvojio. Vragolast kao u devojčice. I toga trena, znali su se oduvek. 

„Ruka Vam je hladna.“ 
Nije se opirala. Drugu ruku je stavila preko njegove. Posle mesec dana postali su muž i žena. Dobili su svoju sobu. On je pisao, ona je slikala. Bili su Radost i Nada u domu. 

Često su organizovane igranke i izbor najboljeg para. U sobi su vežbali korake, uživali uz muziku. Za veče se posebno spremila. Imala je još nekoliko kapi „Šanel 5“. Duga, uska haljina je pristajala uz očuvano i skladno telo. On je obukao odelo koje ga je činilo još vitkijim i višljim. 

Pustili su muziku Johnny Reid “Dance with me” za koju je, skrivajući od nje, zamolio organizatora.

Nije mislio na korake. Osećao je njeno gipko telo. Uranjao u pogled voljene žene. Iskrslo mu je: oči ne stare. Dva zelena dragulja su blistala na njenom licu. Osmeh devojčice. 

Nije mislila na korake. Osećala je snažnu ruku na leđima. Osećala je mekoću njegovog dlana na šaci. „Poleteću! Srećna sam!“, govorio je iz nje glas devojčice. Tražila je odgovor u njegovim očima boje kestena. Ljubila ga je pogledom. Prodirala u dubinu zenica... zadrhtala. Žudnja joj je obuzela telo. Glavu je prislonila na njegove grudi. Njihali su se polako, skladno. Nestalo je vreme. Trenutak se pretvorio u večnost. 

Prenuo ih je aplauz. Polako je ispustio iz zagrljaja. Zadržao je njenu ruku u svojoj. I kao zatečena deca u nedozvoljenoj igri, trgao ih je glas:
„Najbolji par ove večeri je...“
Njihova imena su mu zvučala kao zavet, kao eho neproživljenog. Razdvojili su ruke i skromnim naklonom pozdravili publiku. 

Na njihovu sobu u domu nije se dugo čekalo. Otišla je tiho, sa osmehom. Od tuge, pridružio joj se posle dva meseca. Ostavio je kratko pismo sinu:
„Bila je smisao mog života. Nema nikoga. Obiđi i njen grob.“ 


Nadica Janić




среда, 30. март 2016.

KAPA - SIMBOL ČOVEKOVOG STATUSA


Duša slovenska (33)




Kapa mlade

Kapa je deo tradicionalne odeće slovenskih naroda i izražava čovekov socijalni status. Ona je znak, poruka i otuda srpska poslovica: „Kapa je starija od čoveka“. U različitim geografskim zajednicama kapa je imala različite oblike ali istu simboličku ulogu i poruku da smo svojim izgledom znak drugima o sebi, svojim namerama i radnjama. Od kada počne da nosi kapu čovek daje pečat svom biću, i to upravo na delu sebe koje je ogledalo njegove suštine postojanja. Pošto je smatrana neodvojivim delom čoveka Sloveni su obavezno sahranjivali pokojnika s kapom na glavi ili su kapu stavljali pored tela. Kod Srba postoji verovanje po kome onaj ko na svoju glavu stavi kapu pokojnika, neće moći da je skine. 

U zavisnosti od starosti i porodičnog statusa glava je bila pokrivena ili gola i time je imala značenje za položaj čoveka u društvenoj zajednici. Kod Južnih Slovena kapu su imali pravo da nose jedino momci zreli za ženidbu. Muškarci su, po pravilu, nosili kapu napolju a skidali je ulazeći u neku prostoriju, a takođe u crkvi, pred ikonom i pred čovekom višeg socijalnog statusa. Prilikom izvođenja nekih obreda, ogoljavanje muškarčeve glave bilo je sakralnog karaktera. Tako, tokom slavljenja slave i domaćin i gosti su gologlavi; muškarci skidaju kape prilikom prve setve, pred pokojnikom. 

Kod Južnih i Istočnih Slovena nenošenje kape bilo je znak žalosti muškarca. Takođe, u žalosti, nosili su kapu naopako. 

Muškarčevo nošenje kape kojim se kršilo pravilo etikecije, označavalo je ritualno obeležavanje određene situacije: prilikom objave novorođenčetovog imena gosti sede s kapom na glavi sve dok kum ne saopšti ime kumčeta. Mladoženja nije skidao kapu nezavisno od godišnjeg doba čak ni za vreme venčanja. 

Skidanje kape ponekad je simbolisalo odricanje od pređašnjeg stanja. Po srpskom običaju, prilikom iznošenja pokojnice iz kuće, njen muž zbacuje kapu i na glavu stavlja novu kapu kao znak da želi da stupi u novi brak. Često je skidanje kape asociralo na temu braka. Mladine drugarice su na svadbi krale mladoženjinu kapu i tražile otkup za nju. Mladoženjinu kapu su stavljali na mladinu glavu kao znak potvrde njegove vlasti nad njom i kao izraz želje za muškim potomstvom. 

Kada žene nose muške kape to ima negativne posledice. Verovalo se da će devojčica koja stavi na glavu mušku kapu izgubiti kosu, postaće žrtva uroka, ostaće neudata ili će roditi vanbračno dete. 

Kapa je često korišćena u poljoprivrednim i živinarskim obredima zahvaljujući svojoj zaštitnoj i plodonosnoj snazi. Na Badnji dan domaćice su kadile čitavo domaćinstvo noseći na glavi muževljevu kapu. Pre nego što bi nasadile kvočku, jaja bi stavljale u mušku kapu da se pilad odjednom izlegu kao što čovek jednim potezom skida kapu. 

Kapa je često korišćena kao simbol čoveka i mogla je da ga zameni u posebnim slučajevima. U Crnoj Gori je episkop u izuzetnim situacijama mogao da čita molitvu za isceljenje odsutnog bolesnika nad njegovom kapom. 

Postojale su zabrane na postupanje s kapom. U Srbiji su govorili: „Ko greje kapu na vatri, zaboleće ga glava“. Ne valja se igrati sa kapom, okretati je – zaboleće te glava; ne valja stavljati kapu na sto – biće svađe. 


Muška srpska kapa - šajkača

U bajkama i verovanjima, kapa se javlja kao stecište magične sile – đavola ili drugog mitološkog lika. U južnoslovenskom folkloru često je beleženo da je crvena kapa atribut đavola i sveta mrtvih. Poznat je i drugi bajkoviti motiv – kapa-nevidimka.

Tradicionalna srpska kapa - šajkača (vojnička kapa), kao deo vojne uniforme uvedena je u upotrebu posle srpsko-turskih ratova (1876-1878). To je jedan od najkarakterističnijih delova muške narodne nošnje u Srbiji s kraja 19. veka. Najverovatnije je da su je bivši vojnici poneli kući i, kao simbol junaštva i iskazane hrabrosti, počeli da je nose i u svakodnevnom životu.


Šumadijska nošnja

Šajkača je „preživela“ i oba Balkanska, i Prvi i Drugi svetski rat i tek nakon 1945. godine i dolaska socijalističkih vlasti zamenjena je u Jugoslovenskoj armiji tzv. „titovkom“.


ŽENSKA KAPA – OGLAVLJE




Oglavlje neveste

Oglavlje i frizura su bili pokazatelji bračnog statusa žene. Devojke bi kosu uplitale u dve pletenice, koje bi im dok su još mlade, padale niz leđa. Kada bi stasale za udaju, pletenice bi obavijale oko glave u vidu venca. Devojke bi najčešće išle gologlave (nisu nosile oglavlje), a za praznike bi kosu ukrašavale cvećem, metalnim novcem, trakicama i slično.


Ćelepuš - Šumadija

U oblasti Kosmaja, Kolubare i Gruže, devojke koje su stasale za udaju nosile bi oglavlje koje se nazivalo ćelepuš – plitka, crvena kapa od sukna, kupastog oblika. Fenomen dugog trajanja jer je nošana sve do polovine 19. veka.


Kićenje neveste

Bračna ceremonija kao obred prelaza iz jednog životnog perioda u drugi, za srpsku ženu u prošlosti odvijao se u tri faze i obuhvatao je tri statusa. U prvoj fazi, kada žena ima status udavače morala je o tome da "obavesti" zajednicu. Najrečitiji i najočigledniji način da stavi do znanja da se njen devojački život završava je putem načina ukrašavanja. Udavača se tada oblači lepše od drugih mladih devojaka, kiti se cvećem i nosi bogatiji nakit nego ostale žene. To traje do veridbe, odnosno udaje, kada nastupa druga faza prelaznog stanja koje za srpsku nevestu u prošlosti nije bilo vremenski određeno. Trajalo je do rođenja deteta, pa i duže.


Oglavlje, Bačka


Oglavlje, Gnjilane


Oglavlje, Gračanica


Oglavlje, Gruža


Oglavlje, Kosovo


Oglavlje, Rogozna


Oglavlje, Sirinička  Župa

Posebnost položaja neveste naročito se izražava lepotom i bogatstvom nakita. Ona nosi sav nakit koji je nosila kao devojka, ali još bogatiji i raskošniji. Količina i vrednost nakita koji se priprema za svadbu govori o značaju samog čina udaje i statusa neveste kada blista od sreće i zadovoljstva. Najvažniji deo srpskog nevestinskog nakita tokom 19. i prve polovine 20. veka je oglavlje ili ukras za glavu, koji mlada prvi put stavlja na dan venčanja, a zatim ga nosi u svečanim prilikama za vreme trajanja statusa neveste. Rođenjem prvog deteta nevesta skida sa oglavlja jedan deo nakita i tim činom stavlja do znanja da se zauvek odvaja od svoje dotadašnje uloge. Time započinje treća faza, kada nevesta stiče položaj udate žene, koji se u okviru zajednice najviše ceni.



Mlada s kapom smiljevac

Kada devojka postane nevesta, ćelepuš bi zamenila nevestinskim oglavljem – smiljevac. Ovu kapu je pravila nevesta, sa svojim drugaricama uz pevanje ritualnih pesama. Svaki element na kapi je imao simboličko značenje. Kapa se sastojala od nanizanog novca – mogla je imati i do 300 novčića, a mogla je da ima i zlatnike. Prisustvo novca je ukazivalo na socio-ekonomski status neveste. Gornji deo kape je bio ukrašavan raznim biljem (bosiljkom, nanom, majčinom dušicom i slično), koje je imalo svoje mesto u narodnoj religiji Srba. Bosiljak je smatran moćnim apotropejskim sredstvom, ali ipak je na kapi dominiralo cveće smilje. Ono je smatrano devičanskim cvećem koje ukazuje i na devičanski status buduće mlade. Na samom vrhu kape se nalazilo paunovo perje. Verovalo se da oko na perju može da odvrati i zaštiti mladu od urokljivaca. Pored toga, posedovanje paunovog perja je ukazivalo na viši socio-ekonomski status. Siromašnije neveste bi, umesto paunovog perja, nosile perje ćurana ili kokoši. Na krajevima kape su stajali i praporci jer se veruje da zli demoni beže od buke. Sa zadnje strane kape nalazio se duvak – peškir od tankog, belog platna. On je imao praktičnu funkciju - držao je kapu da ne padne s glave.

Nevesta bi posle večanja još 40 dana, svakodnevno, nosila smiljevac, a posle tog perioda, sve dok ne zatrudni, samo nedeljnom i praznicima. Nakon toga, kapa se rasformira, a novac se čuva kao porodična dragocenost. Koristio se za dekoraciju nekih drugih predmeta, ili bi se ustupao siromašnijim devojkama za njihovo venčanje.



Nakit (oglavlje) neveste - trvelji sa prevezom

U istočnoj Srbiji su neveste osim smiljevca često nosile oglavlje pod nazivom trvelji sa prevezom. Trvelji su bile dve jako debele pletenice upletene od prave ženske kose sa dodatkom vune, ili tuđe kose.Te pletenice su se vezivale tako što se najpre spuste između uha i obraza, a zatim se vrate ispod uha i vežu na potiljku. Trvelje su neveste ukrašavele cvećem, perlama, šljokicama, ukrasnim iglama i nizovima novca. Preko trvelja stavljen je prevez u vidu pravougaonog komada tkanine, koji je zahvatao polovinu temena i spuštao se do polovine leđa. Prevez je kićen niskama novca, bojenim perjem, paunovim perom, praporcima i lančićima sa privescima. Svi ti ukrasi osim dekorativne imali su i apotropejsku ulogu, da zaštite nevestu od zlih uticaja.



Žena sa konđom

Veoma dekorativnu vrstu oglavlja nosile su neveste u Mačvi, u vidu teške kape zvane naniz, sa svih strana iskićene srebrnim novcem. Ova kapa produžavala se niz pleća i preko grudi i bila iskićena smiljem i ponekad ružom. Dan posle venčanja mlade u Mačvi su nosile oglavlja pod nazivom konđa i obradač, bogato dekorisana kompletom nakita poznatim kao ukovi i kuke. U Vojvodini su neveste nosile visoke okrugle kape kofire pravljene od kartona i obložene veštačkim cvećem i trešnjama. Na vrhu ove kape stajalo je zakačeno paunovo perje sa ogledalcem u sredini. Omiljeno oglavlje, posebno imućnih vojvođanskih nevesta, bila je i kapa zlatara ili zlaćanka.Ove kape imale su izdužen oblik sa dva para traka. Izrađivane su od svile, atlasa, satena ili brokata obično bele, žute ili plave boje. Cela površina kape ukrašena je zlatovezom sa motivima srca, lale i ljiljana. Zlatara se ukrašavala i staklenim kamenjem, šljokicama i staklastim perlicama.

Kada prođe godina od večanja, nevesta dobija status udate žene i obavezno nosi oglavlje udate žene – konđa koje se sastoji iz dva dela. Prvi deo je plitak, drveni podmetač koji se stavlja na samo teme. Preko njega se stavlja marama od običnog platna – ubradača, savijena po dijagonali čija sva tri kraja slobodno padaju.  Da bi se sakrio drveni podmetač, stavlja se dekorativna traka od pliša ili svile - kumaš. Mesto nošenja drvnog podmetača ukazivalo je na regionalnu pripadnost. U Šumadiji se nosila visoko na temenu, pri čemu je gotovo ceo prednji deo glave ostajao nepokriven.


Tradicionalna srpska nošnja 



Tradicionalna srpska nošnja iz okoline Beograda


Tradicionalna srpska nošnja - Kosovo

Od polovine 19. veka ćelepuš zamenjuje Fes koji je visine 5 cm, izrađen od crvene čoje. Obavezno je bio dekorisan svilenim, crnim kićankama, a mogao je biti dekorisan i vezom, gajtanom, metalnim novčićima, tepelucima – vrsta okrugle pločice koja je pričvršćivala gornju površinu fesa. Oko fesa su devojke obmotavale pletenice. Neveste su i dalje nosile smiljevac, a udate žene konđu.
Vremenom dolazi do radikalnih promena. Izbacuju se komplikovana oglavlja i sve se pojednostavljuje. Devojke nose slobodnije frizure, po uzoru na gradske. Seku šiške i talasasto oblikuju kosu iza ušiju. Kosa se kolmovala.  Što se tiče statusa neveste, već od 1860. smiljevac prestaje da se nosi. Njega zamenjuje fes koji dobija nove elemente – venčić i veo – po ugledu na gradsku nevestu. Udate žene i dalje nose konđu, ali paralelno s njom počinju da nose fes sa tepelukom. Da bi se razlikovale od devojaka, udate žene su nosile bareš – dekrativna traka od pliša ili svile koja je mogla biti ukrašena vezom i koja se postavljala oko pletenice.
Između dva svetska rata devojke su išle gologlave ili su nosile kupovne marame kvadratnog oblika, savijene po dijagonali i vezivane ispod brade. Neveste nose samo venčić i veo. Udate žene počinju da se zabrađuju, najčešće belim maramama, koje nose ispod brade.


Literatura:

SLOVENSKA MITOLOGIJA - Encikolopedijski rečnik
LEPA SRBIJA - Časopis za geo-poetiku, istraživanje tradicije i kulture življenja
ETNOLOGIJA -  Danijela Velimirović


Za SRPSKU TELEVIZIJU  priredila: Nadica Janić

Veza: STV USA  

уторак, 22. март 2016.

MLADENCI – PRAZNIK U SPOMEN ČETRDESET MUČENIKA


Duša slovenska (32)



Mladenci - vez na svadbenom barjaku

U hrišćanskom kalendaru, 22. marta se obeležava praznik Mladenci. To je dan svih venčanih parova, koji su se zavetovali na ljubav u toku protekle godine, a posle 22. marta. Običaj je da za Mladence mlada pripremi četrdeset kolačića premazanih medom koji se zovu mladenčići, kao spomen na četrdeset stradalih mladića i uvek su posni, pošto su Mladenci za vreme Uskršnjeg posta. Praznik se obeležava u toploj kućnoj atmosferi. Ne pozivaju se gosti već dolaze svi koji su bili na svadbi.

Darivanje nije bilo karakteristično za selo. Novi običaj je došao iz grada i brzo naišao na odobravanje. Gosti daruju novac ili donose skroman poklon za kuću kako bi im olakšali početak bračnog života i imali korisne stvari za domaćinstvo.



Ikona Svetih četrdeset mučenika

Po predanju, 22. marta 320. godine, četrdeset Savastijskih vojnika prešlo je u hrišćanstvo, uprkos izričitoj zabrani cara Likinija, koji je zahtevao da se svi priklone rimskim paganskim bogovima. Za kaznu, ovi vojnici – sve mladići – prvo su mučeni bičevanjem, nakon čega su bačeni u tamnicu, a potom udavljeni u jezeru nadomak grada. Nakon svih strahota, mladići su spaljeni zbog svoje vere. Nedugo potom, crkva je ovaj dan proglasila danom za njihov spomen – dan Svetih četrdeset mučenika, a u narodu je poznat kao Mladenci. Na ovaj dan, proslavlja se začetak braka i bračne zajednice.

U slovenskom narodu Mladence su smatrali granicom kalendarskih doba, zime i leta, kada Gospod zabija usijane klinove u zemlju, te ona počinje da se zagreva. Tih dana iz zemlje izlaze na površinu zmije i insekti a doleću ševe i rode. Čistili su dvorišta, sakupljali i palili đubre da bi se sačuvali od zmija. Obilazili su kuće sa zapaljenim krpama a deca su udarala po ognjištu kličući: “Bež’te, zmije i gušteri!” Isterivanje zmija je spojeno sa običajem klanjanja zmijama u strahu da im se ne nanese neka šteta ili povreda. Zmije se nisu ubijale. U Homolju su Mladenci posvećeni zmijama i praznik je nazvan Zmijin dan.

U tradiciji kod Istočnih i Južnih Slovena, postojao je običaj da se 22. marta mesi nekoliko vrsta obrednih hlebova i pogačice za ovčare i pastire. Donji deo peciva se davao stoci a ostalo su svi jeli. Tog dana su mesili onoliko pogačica koliko grla stoke imaju u stadu. U nekim krajevima su pekli 41 pogačicu četvrtastog ili elipsastog oblika za pomen mučenicima a u slavu Svetih četrdeset mučenika. Šarali su ih slamčicama i premazivali medom. Deca su ih raznosila po komšiluku “za dušu mrtvima”. Mesila su se dva velika kolača za ovčara i ovčarku. Pojeli bi po parče od kolača a ostalo davali ovcama. 

Obredni hlebovi – kolači su imali antropomorfni oblik i bili su namenjeni za žrtveno davanje drugima (zakopavani su u zemlju) a pogačice su davane deci koja bi ih tri puta  prekotrljala preko nečijeg groba  govoreći: “Otkotrljaj se zimo, dokotrljaj se proleće”. U nekim krajevima su četrdeset pogačica davali deci da “baba Marta bude milostiva prema jagnjadima koja su se tek ojagnjila”. 


Literatura:

F. Guirand - J. Schmidt, MITOVI I MITOLOGIJA
Enciklopedijski rečnik SLOVENSKA MITOLOGIJA


Za SRPSKU TELEVIZIJU  priredila: Nadica Janić

Veza: STV USA