петак, 20. децембар 2013.

SIMBOLIKA ZELENE BOJE


Duša slovenska (15)



 "Svemoć" -  Ljubiša Jovanović-Kene
(nedatirano; ulje na platnu; 40 x 30 cm)

Kad su jednom prilikom upitali Ljubišu Jovanovića zašto slika ova fantastična čudovišta, odgovorio je sasvim ozbiljno. „Ja slikam realnost. U ljudima koji su na zemlji žive mračne sile. Žive i one dobre, ali njih je mnogo manje. Mračne sile izazivaju ratove i krvoprolića. Zli demoni, oni sa manje moći, žive u našim prijateljima, koji nam, onda kad im poverujemo, nanesu zlo. Zar to nije stvarnost?“

Kene je takođe ubeđen da su seljaci koje prepoznajemo na njegovim slikama, reinkarnirani duhovi, a da se neposredno uz ljude nalaze i oni nevidljivi koje u različitim oblicima prikazuje na slikama. 

Slika „Svemoć“ je slikareva fantastična zamisao: u neodređenom prostoru obitavaju duhovi zaokupljeni nekakvom samo njima znanom radnjom.

SANJANJE UKLETO

Sve je od ludih ptica
i sve je od besnog kamenja.
Između pesme i pesme
sve je za skok propeto
iako ne zna se gde je
početak dobrog puta
za bekstvo iz tesnog vremena.
Između letenja i letenja
sve kosti na sve strane
i vene nadrle
iako ne zna se
šta iza koprene nemoći čeka
i ima li spasenja.

Srboljub Mitić


ZELENO - OBNOVA ŽIVOTA





"Pejzaž" - Marijan Zanoški
(1989. ulje na platnu; 40 x 50 cm)
 
Zeleno - boja između neba i zemlje, između večnog i propadljivog. U svim tradicijama sveta simbol je života, nade i veselosti ali i promena, prolaznosti i propadljivosti. Boja raja, obilja, ali kao boja nezrelosti simbol je neiskustva, ludosti i naivnosti. Vilinska je boja, boja misterije, a zeleni vitez  označava smrt, izdaju.

hrišćanstvu prolećno zeleno je nada, rast svetog Duha u čoveku, život, pobeda nad smrću, inicijacija, dobra dela. Bledo zeleno je Sotona, zlo i smrt. Zeleno, kao boja koja donosi dobro, dobija  mitsko značenje zelenog raja, mladost sveta - večna mladost obećana odabranima.

Sinopis, to jest zelena boja u heraldici, označava civilizovanost, ljubav, radost i obilje. Nadbiskupi nose sinopis šešir sa spletenim zelenim vrpcama... biskupi takođe nose sinopis šešir,  jer su postavljeni kao pastiri nad hrišćanima, a ta boja označava dobre pašnjake kada mudri pastiri vode na pašu svoja stada.

Zeleno poseduje i zlotvornu moć. Smaragd, koji je papinski kamen, istovremeno je i kamen Lucifera pre pada. Dok je zeleno kao mera bilo simbol razuma – Minervine modrozelene oči – u srednjem veku je postalo simbolom bezumlja i znamenje ludih. Tu dvojakost poseduju svi htonski simboli: Sotona, na vitražu u katedrali u Šartru, prikazan je zelene kože i zelenih očiju. U naše vreme, kad fantastično (zbog naučnih otkrića) dobija kosmičko značenje, Marsovci,  naličje ljudskosti, zamišljaju se u obliku zelenih demona ili čovečuljaka, ili kao bića zelene krvi, što dobija značenje svetogrđa.

U svim mitologijama zelena božanstva obnove spavaju zimskim snom u podzemlju gde ih htonsko crveno ponovo oživljuje. Zbog toga su ona spolja zelena, a iznutra crvena, a njihovo se carstvo proteže na oba sveta.

Zeleno je boja voda, kao što je crveno boja vatre, i čovek  je zato uvek instinktivno osećao odnose te dve boje analogne odnosima između svoje esencije i svoje egzistencije. Zeleno je boja nade, snage, besmrtnosti,  koju svuda simbolizuje zelena grančica. Srednjovekovni slikari su iz tog razloga slikali  krst - sredstvo obnove ljudskog roda, obnove zajamčene Hristovom žrtvom -  zelenom bojom.

U srednjem veku je zelena bila odežda lekara  zato što su upotrebljavali lekovito bilje i ostalo je boja vidara  koji spravljaju lekove. A farmaceutska reklama je uspela da oživi staro verovanje pridavši mitsko značenje panaceje rečima kao što su hlorofil ili vitamini.

Izraz “vratiti se zelenilu”, kojeg  je malo u gradskoj sredini, izražava potrebu povremenog povratka prirodnoj okolini, u čemu je priroda supstitut za majku. Zaštitničko, umirujuće, osvežavajuće,  zeleno se slavilo u verskim spomenicima koje su naši preci podigli u pustinji.

Zeleno je za hrišćane ostalo nada, teologalna vrlina. Gral je tajna nad tajnama. Smaragdna, kristalna zelena posuda u kojoj je krv otelotvorenog boga, gde se sjedinjuju pojmovi ljubavi i žrtve kao uslovi obnove koju izražava svetleća zelena boja posude.  Mit je nadahnut tekstovima Novog zaveta. Sveti Jovan u Otkrivenju ovako opisuje svoje viđenje vrhovnog Boga, koje je epifanija svetlosti, bez oblika i lica: I onaj koji što seđaše bijaše po viđenju kao kamen jaspis i sard, i oko prijestola bješe duga po viđenju kao smaragd. Od toga viđenja smaragda potiče Gral; on obuhvata, on je posuda, žensko. Abožanska svetlost, koju sadrži kao samu suštinu božanstva, dvostruko je u jednom, istovremeno zelena kao jaspis i tamnocrvena kao karneol.

Zelena zdela se koristi u ljubavnoj magiji. Kada se  mesto zelenog suda upotrebljava kotao, onda se prostor "razdvajanja" iskazuje upotrebom kitice zelene trave. Zanimljivo je da zeleno ima sličnu simboličku funkciju i u vizantijskoj crkvenoj umetnosti: razdvaja božansko (ili carsko) od zemaljskog.

U narodnim bajanjima zeleno je atribut prirode (sirovog) i atribut otvorenog prostora u kome se kreće nečista sila i gde ona gospodari. To je i prostor potencijalno opasan za čoveka. Zeleno se vezuje za prostor gde se tera nečista sila, ili gde se odvija neki mitski događaj koji izaziva promenu (razdvajanje nečiste sile i čoveka). U samom procesu bajanja u srpskoj tradiciji taj prostor razdvajanja simbolički se iskazuje prisustvom zelene glinene zdele s vodom koja je često obavezno sredstvo pri bajanju ("Bolesnik od krajnika ode predveče bajalici  koja uzme zelenu kalenicu (zdelu), napuni je svežom vodom, metne pred sebe, zatim uzme tri grumenčića soli, pogleda u zvezde i govori...").

U južnoslovenskim bajalačkim tekstovima zeleno je prevashodno atribut mesta u koje se  tera nečista sila (gora zelena, trava zelena, livada zelena, drvo zeleno). Kod Istočnih Slovena ovaj atribut se najviše vezuje za prostor gde se odvija neki mitski događaj. Teranje nečiste sile u prostor u kome rastu biljke nosi skrivenu nameru "oročavanja" njenog boravka u tome prostoru, pošto je zeleno privremena, sezonska pojava, kao i usmerenja na potpuno odvajanje od ljudskog sveta.

Zeleno je atribut koji se vezuje za demonska bića – za đavola, vešticu, vilu, zmaja. U jednoj srpskoj pripoveci đavo u vidu čoveka obučenog u zelene haljine sreće mladića koji je pošao da traži službu i nagovori ga da mu bude sluga… U predanjima o svecima – vučjim pastirima, svetom Mrati i svetom Đorđu, oni su opisani kako na mesto okupljanja vukova dolaze na zelenom konju. Prema verovanju iz prijepoljskog kraja, vešticom ili vešcem postaje onaj koji se rodi u zelenoj košulji. Kod Kuča u Crnoj Gori je postojalo verovanje da se rano na Božić sa vidogleda sela može opaziti zelen plam nad svakom kućom u kojoj ima veštica. U istom kraju zapisano je predanje o veziru Kar-Mahmudu. Kada je poginuo u borbi s Crnogorcima i bio spaljen, "od njega je zelen plam bivao". Po jednom verovanju iz Bosne i Hercegovine, sve oko vila je zeleno, i hrana i posuđe i one mogu jesti jedino zeleno jelo.

U odgonetanju prisustva epiteta "zelen" i njegovog simboličkog značenja u magijskim i mitološkim tekstovima može poslužiti istraživanje Milke Ivić o pridavanju zelene boje nekim životinjama ili oružju, a da one u stvarnosti nisu takve boje. Konstatujući da niko nije video zelenog konja, zelenog vuka, zelenog sokola, zeleni mač, autorka je zaključila da je izbor baš tog epiteta simboličkog karaktera: "Bodrost, krepkost, pa onda i odvažnost, silovitost – to su osobine koje se lako asociraju sa svojstvom biti mlad, a to svojstvo je, po svedočanstvu tolikih jezika sveta, neizbežna, spontana metaforična transpozicija pojma zelenog u ljudskoj svesti (zeleno lišće je mlado lišće). U folklornim umotvorinama, zelen konj, zelen soko i zelen mač pominjani su kao zeleni ne zbog svoje boje, nego zato da bi se tim epitetom naglasila njihova podobnost za efikasno delovanje radi savlađivanja protivnika.”



”Ispovest” - Ljubiša Jovanović-Kene 
(1982. ulje na platnu; 42 x 34 cm) 

Zagonetni svet Ljubiše Jovanovića-Keneta (zemljoradnik, rođen 1956, u selu Vranovcu kod Jagodine),u kome jedni pored drugih žive ljudi i demoni, ima svoje poticaje u metafizičkim idejama i verovanjima zajednice. U narodu njegovog kraja još postoji verovanje da natprirodne sile upravljaju životom na zemlji a i onim drugim, posle biološkog kraja. Po istom verovanju, zli demoni donose čoveku fizičke i duhovne patnje a dobri ga isceljuju i čine srećnim. U ovakvom uverenju odrastao je i sam slikar.

U slici “Ispovest” čovek,  koga su zli demoni naveli na greh, došao je pred crkvu da se ispovedi. Dok leži u polusnu, iskušava ga mali zli demon, a drugo čudovište na nebu meri na terazijama njegova loša i dobra dela.  Slikara zaokuplja čovekova duša, njegova unutrašnja borba sa samim sobom, uistinu drama. Ona ovde ima srećan ishod, na šta ukazuje simbolično prikazan veseli skup ljudi u zadnjem planu slike.

Ljudi slikarevog sela i preobraženi pejzaž zavičaja dati su u ornamentalnom minijaturnom stilu “narodne slikovnosti” i bogato iznijansiranom skladu boja.


Literatura:

Enciklopedijski rečnik SLOVENSKA MITOLOGIJA
F. Guirand - J. Schmidt, MITOVI I MITOLOGIJA
J.Chevalier - A.Gheerbrant, REČNIK SIMBOLA
Antologija PASTIR TRAŽI DNO NEBA


Za SRPSKU TELEVIZIJU USA priredila: 
Nadica Janić

Veza: Arhiva STV USA Stari sajt

понедељак, 11. новембар 2013.

SIMBOLIKA PLAVE BOJE


Duša slovenska (14)



"Plava sfera Galatea" - Julija Stojanović

Od svih boja plava je najdublja: pogled u nju tone ne susrećući prepreke i gubi se u beskraju kao da boja neprestano uzmiče. Plava je i najmanje materijalna boja: u prirodi se obično prikazuje kao da je sačinjena od prozirnosti, to jest od nagomilane praznine, praznine vazduha, vode, kristala ili dijamanata. Praznina je tečna, čista i hladna. Plava je i najhladnija od svih boja, a u svojoj apsolutnoj vrednosti i najčišća, izuzme li se potpuna praznina neutralne beline. Od tih osnovnih osobina zavisi i njeno simboličko primenjivanje.

Ona je put u beskonačnost, gde se stvarno pretvara u imaginarno. To je boja ptice sreće, plave ptice nedohvatne, a sasvim bliske. Ući u plavo znači, poput Alise u zemlji čudesa, preći na drugu stranu ogledala. Kad je svetla, plava boja je put sanjarenja, a kad potamni, tada postaje put sna.



"Plava rapsodija" - Snežana Veličković

Kao nepokretno područje ili podneblje nerealnog – ili nadrealnog – plava boja sama u sebi razrešava suprotnosti, izmeničnosti, kao što su dan i noć, koje uređuju ljudski život. Neustrašiva, neodređena, nigde do u samoj sebi, plava boja nije od ovoga sveta: upućuje na predstavu o mirnoj i uzvišenoj večnosti, koja je nadljudska ili neljudska. U njenom kretanju Kandinski vidi istovremeno "udaljavanje od čoveka i kretanje usmereno jedino prema njegovom vlastitom centru, koje čoveka ipak privlači beskonačnosti i budi u njemu želju za čistotom i žeđ za natprirodnim". 

Plavo je boja velikog bezdana, voda. Kao boja nebeskog plavetnila pripada Velikoj majci, nebeskoj carici. Označava istinu, intelekt, otkrovenje, mudrost, lojalnost, vernost, postojanost, čednost, plemenitost, mir... Takođe je i praznina, praiskonska jednostavnost i bezgranični prostor. U hrišćanstvu simbolizuje nebesku istinu, večnost, veru, vernost. Plavo je  boja Device Marije, kao nebeske carice.



 “Nebo” - Ljubiša Jovanović-Kene

Plava boja je u slovenskim jezicima imala oznaku *sinĭ i tom oznakom su obeležavane nijanse boja od svetlo plave do crne. Za to su postojali prevashodno mitološki razlozi. Zbog jake negativne konotacije koje su se vezale za oznaku *sinĭ, pre svega što je ona bila epitet htonskog i demonskog sveta, pojavljuje se potreba da se drugim oznakama izraze oni sadržaji koji nemaju takav emotivni naboj. Takvu ulogu je preuzeo izraz modar, ali je i on dobio specifičnu konotaciju označavajući boju uboja, promrzlina, bolesničkog i mrtvačkog sivoplavičastog bledila, pa je iz leskičkog sistema uzeta nova oznaka – plav.

U srpskim basmama plavo je označeno izrazima: modro, moravo, morasto, plavetno i sinje. Kod Belorusa i Srba radi se o sintagmi sinje more, koje označava mesto isterivanja nečiste sile, ili prostor gde su smešteni htonski obeleženi junaci. Takav jedan prostor iskazan je i u ukrajinskoj basmi gde se ponavlja epitet „plav“ (siv). Na ruskom severu, pored ostalog, đavo (bes) je označen i izrazima: синий.

Pošto se plavo najčešće vezuje za more, a u moru obitava nečista sila, plavo simbolizuje svet nečiste sile. Smisao uvođenja ovakve simbolike u bajanjima sastoji se u neutralisanju opozicije ljudski svet – nečista sila, da bi se time otklonio neprijateljski odnos nečiste sile prema čoveku.

U bajanjima, na modrom platnu, koje je još nemereno i plaćeno novcem koji nije ni brojan, ušije se na jednom kraju seme od kupine, pa se time opasuje trudna žena sve do porođaja. Porodilja može da nosi i modro platno u kome je parče gvožđa, ili je na modrom platnu kupusov listić koji je ostao prilepljen na kaci za vreme pranja. Otok na koži lečio se privijanjem plave hartije koja je izbušena iglom za pletenje i namazana belancetom jajeta. Od uroka, maloj deci, kao i mladuncima stoke, vezivane su plave đinđuve. Kada čovek oboli od lišaja, zvali su neko lice koje ima modre oči da iglom okruži obolelo mesto na koži, da ga prekrsti i izbocka…Kod Srba postoji verovanje da je plava žilica na čelu loš znak.

U borbi neba i zemlje plava i bela boja povezuje se protiv crvene i zelene, što dokazuje i hrišćanska ikonografija, posebno u prikazima borbe svetog Đorđa protiv zmaja. U Vizantu su četiri stranke, čija su se kola takmičila na hipodromu, nosile crvenu ili zelenu boju s jedne, plavu ili belu s druge strane. Sve ukazuje na nadmetanja imanentnog i transcedentnog, zemlje i neba.

Naša istorija od njih čini sasvim stvarne i ubilačke borbe u kojima protivne stranke i dalje nose iste amblemske boje u ime božanskog i ljudskog prava, za koje svaka tvrdi da ga otelotvoruje, a takve se političke boje i danas sukobljavaju širom sveta.

Plava i bela, marijanske boje, izražavaju izdvajanje iz ovozemaljskih vrednosti i uzlet oslobođene duše prema Bogu, prema zlatu koje dolazi u susret devičanskoj belini, za vreme njenog uznesenja u nebesko plavetnilo. Verovanjem u drugi svet pozitivno se vrednuje sprega pogrebnih značenja plave i bele boje. Deca koja se zavetuju u plavome ili u belini još su nesazrela, još su polno neodređena, nisu još potpuno materijalizovana. Nisu sasvim od ovoga sveta, i zato će lakše odgovoriti plavom pozivu Device.


PASTIR TRAŽI DNO NEBA

Pastir podbočen tojagom 
u noći stoji na proplanku:
okolo šuma i ptice na granama;
okolo zveri u lovu i spavanju
-  i niko od njih ne gleda nebo
-  niti se boji zvezda.
Pastir posmatra prostor gore daleko,
proniče pogledom
- ali dna, dna nigde nema…


Paun Petronijević


Literatura:

Enciklopedijski rečnik SLOVENSKA MITOLOGIJA
F. Guirand - J. Schmidt, MITOVI I MITOLOGIJA
J.Chevalier - A.Gheerbrant, REČNIK SIMBOLA


Za SRPSKU TELEVIZIJU USA priredila: 
Nadica Janić

Veza: Arhiva STV USA Stari sajt

понедељак, 04. новембар 2013.

UMETNOST U MINIJATURI


Ljudi i vreme (2)





Međunarodna izložba "MajdanArt 2013"


Matica iseljenika i Srba u regionu 

Beograd, Nušićeva 4 

(od 19. oktobra do 2. novembra 2013.)
 







Više od 700 radova (nakit, slike, skulpture, keramika, porcelan, mix media, fotografije) sa završene IV Međunarodne izložbe “Art in minijature 2013” Majdanpek (14. septembar – 19. oktobar 2013.) i zbirka radova Udruženja za umetnost, kulturu i turizam MajdanArt Majdanpek.


MajdanArt je neprofitno udruženje osnovano radi ostvarivanja i unapređenja umetnosti; primenjene umetnosti, likovne umetnosti, muzičke umetnosti, pozorišne umetnosti, književnosti, fotografije i filma, kulture i kulturnog turizma kao i radi ostvarivanja i unapređenja međunarodne saradnje u oblasti umetnosti, afirmacije kulturnih i turističkih potencijala, razvoj unikatnih umetničkih suvenira...

Svoje aktivnosti realizuje kroz Umetničke radionice, Međunarodne izložbe, Edukativne radionice, Konkurse, Naučne tribine... uz učešće institucija i ustanova kulture iz zemlje i sveta, naučnih radnika i stručnih pojedinaca određenih oblasti.

Umetnička radionica za kreiranje i izradu umetničkog unikatnog nakita "MajdanArt", održava se svake godine u septembru, počev od 2001. godine, uz učešće već dokazanih i kreativno potvrđenih umetnika iz zemlje i sveta, kao i studenata završnih godina studija vajarstva. Osnovni radni materijal umetnika je srebro, ali se podrazumeva i mogućnost pojedinih kombinacija u materijalu. Umetnicima su na raspolaganju brojni tehnološki postupci: poliranje, livenje, galvaniziranje, vakumiranje, valjanje, utiskivanje...

"MajdanArt" je osmišljen kao sveobuhvatni projekat u kome pored dizajnera nakita, učestvuju modni kreatori, likovni kritičari, naucni radnici i umetnici iz drugih oblasti stvaralaštva sa ciljem novih načina vrednovanja autorskog, odnosno, dizajnerskog nakita. „Međunarodna izložba Umetnost u minijaturi“ nastala je 2010. godine iz potrebe afirmacije i razvoja umetnosti u malom formatu kroz Međunarodnu izložbu i Umetničke radionice za: dizajna nakita, keramiku, skulpturu, slikarstvo, grafiku, digital art...

Minijatura je samostalno umetničko delo koje poseduje specifične zakonitosti u odnosu na druga dela većih dimenzija. Duh minijature se ogleda u kompaktnosti kompozicije i sposobnosti umetnika da se izrazi u ograničenom formatu. Dakle minijatura nije prikazivanje jednog detalja ili isečka iz većeg dela. Naprotiv, ona se osmišljava i koncipira u malom formatu i predstavlja homogenu i koherentnu celinu koja sadrži izraz i sve elemente celovitog umetničkog dela. Široka lepeza umetničkog izražavanja u malom formatu opredelila je šest kategorija u kojima umetnici mogu učestvovati
.

http://www.majdanart.com/index.php


Foto: Zoran Mitrović,
direktor Centra za kulturu Majdanpek


Za SRPSKU TELEVIZIJU USA priredila: Nadica Janić

Veza: Arhiva STV USA Stari sajt


понедељак, 30. септембар 2013.

SIMBOLIKA CRVENE BOJE


Duša slovenska (13)


MOLITVA ZA EMILIJU

Neka nađe sreću Emilija,
crven končič,
nek se smeje,
neka mirno spava.
...
Nek postane majka,
nek joj šikne mleko,
nek joj dete živi.
...

Slobodan Marković


Crveno je vrhunac boja. Označava najsnažniju prirodnu pojavu – erupcija vulkana, duštvenu – revolicija i rat, i najjaču ljudsku emociju – ljubav. U celom svetu crvena boja predstavlja stanja i emocije ljudi: opasnost i hrabrost, nasilje i greh, požudu i strast.



Ikona "Sveti Đorđe ubija aždahu": Uroš Predić

U religijskoj simbolici crveno ima i pozitivno i negativno značenje: vera, crkva, srce, ali i apokaliptičke boje konja rata, crvene zveri ili velike aždaje crvene kao vatra. U hrišćanskoj tradiciji crveno simbolizuje Hristovo stradanje, mičeništvo, svirepost; ali i versku revnost, ljubav, moć, dostojanstvenost.

U mnogim zemljama sveta, crvena boja je privlačila pažnju i u pradavna vremena. Neandertalci su svoje mrtve posipali crvenim okerom, kao i Kromanjonci, koji su istom bojom, bogatom gvožđem, bojili zidove pećina.

U staroj Kini crvena se smatrala srećnom bojom, simbolom blagostanja i zdravlja. Arabljani su smatrali da onoga ko nosi crveno štiti Bog. Ponekad su je smatrali i znakom prokletstva - ali, pre svega muškom bojom, simbolom zdravlja i vitalnosti.

Južno od Sahare, crvenu odeću je nosio samo viši stalež, dok je u starom Egiptu ona bila znak opasnosti, sveta boja prevrtljivog boga Seta (u egipatskoj mitologiji bog tame i zla). Kod starih Rimljana, crveno svetlo se izjednačavalo sa svetom vatrom. 

Kod Slovena, crvena boja je štitila od zlih sila. Uvek je kombinovana sa belom i crnom bojom. U svadbenim obredima simbolizovala je radost i ljubav. Novorođenčetu se stavljao crveni konac na ruku radi zaštite od uroka a poklanjanje crvene marame devojci je izraz ljubavi i odanosti. 

U primitivnim društvima često su joj pripisivana magična svojstva, uključujući i moć da isteruje demone, leči bolesti, i štiti od urokljivih pogleda. U srednjovekovnoj Evropi oboleli od šarlaha umotavani su u crvene plahte, a na prozore su stavljane crvene zavese. 

Za isceljujuća svojstva boja znali su još pećinski ljudi. Bolesne i ranjene iznosili su napolje kako bi im sunce vratilo snagu i zdravlje. U starom Egiptu, Mesopotamiji, Indiji i Kini hramovi su bili projektovani tako da su se sunčevi zraci prelamali u sedam boja sunčevog spektra. Kasnije su crkve širom sveta ukrašavane vitražima, pretežno crvene boje, da bi svetlost uticala na raspoloženje vernika.

Jedno je, pripisati izvesna značenja crvenoj boji, a nesto sasvim drugo stvoriti je. Hiljadama godina umetnici su pokušavali da proizvedu vatreno crvenu ili duboko crvenu koje su viđali u prirodi. Najbolje što su mogli da dobiju je bila oker crvena, kakvu su pravili Kromanjonci, mešajući je sa narandžastom i braon bojom.

Krajem IV veka n.e. slikari u Aziji su otkrili da mnogo bolja boja može da se dobije iz minerala cinabarita (prirodni sulfid žive, svetlo crven ili tamno crven). Cinabarit se u Kini koristio za isticanje teksta na svicima; i kasnije u Pompeji u fresko slikarstvu, ali je imao nekoliko nedostataka: bio je skup, otrovan, i imao je neželjenu osobinu da crni na svetlosti. Kako je to bila najbolja crvena boja koja je mogla da se nađe, cinabarit se upotrebljavao i veličao više od hiljadu godina.



"Alkonost - Žar ptica"

Umetnici su imali problem da nađu postojanu i jaku crvenu a bojadžije su bile suočene sa još većim problemom: njihova crvena boja je morala da izdrži sunce, znoj i brojna pranja. Kako ni oker ni cinabarit nisu davali zadovoljavajuću crvenu, bojadžije su morale da je potraže negde drugde. Njihova potraga je nalikovala alhemičarevoj: poklonici tajnovite umetnosti su pokušavali da osnovnu materiju - lisće, koru drveta, krv, zemlju, čak i kravlju balegu - pretvore u zlatni rudnik prelepe crvene boje.

Za razliku od alhemičara, bojadžije su imale uspeha - ali delimičnog. Iako su naučili kako da iz biljaka na jeftin način dobiju crvenkastosmeđu i narandžastocrvenu, dobijanje prave crvene boje je bio mnogo veći izazov. Pre pronalaska veštačkih boja u devetnaestom veku, mogla je da se dobije jedino iz egzotičnih supstanci i tajnim tehnikama kojima je samo nekoliko bojadžija ovladalo.

Nedostižna, skupa i moćan simbol, crvena odeća je bila dostupna samo bogatašima. Nosili su je kraljevi, kardinali, plemići. U Persiji je samo šah nosio crveno, dok je u starom Rimu postala simbol moći: najuticajniji ljudi u gradu su sebe nazivali coccinati: oni koji nose crveno.

Velika vest je bila da su španski konkvistadori 1519. godine otkrili kako Asteci prodaju izvanrednu bojenu materiju na velikoj pijaci u Meksiku. Nazvavši je grana cochinilla, ili kosenila, konkvistadori su je dopremili u Evropu, gde je proizvedena najsvetlija, najjača crvena boja koju je Stari svet ikada video.

Kosenila je postala najvažnija bojena materija u Evropi, a Španija se obogatila prodajući je bojadžijama širom sveta i kontrolisala njenu nabavku. Španci su tako ljubomorno čuvali monopol nad kosenilom, da je čak i njena sama priroda ostala nepoznanica. Da li je kosenila bila životinja, biljka ili mineral?

Odlučne da stanu na put Španiji i njenom monopolu, druge zemlje su se okrenule špijunaži i gusarenju. U Engleskoj, Nizozemskoj i Francuskoj potraga za kosenilom je dobila državni značaj. Kraljevi, trgovci, učenjaci, gusari i špijuni - svi su krenuli u lov na  najpoželjniju boju u Evropi.

Priča o ovoj ludoj trci za kosenilom je prozor u drugi svet - svet u kojem je crvena boja bila retka i skupa, izvor bogatstva i moći za one koji su znali njenu tajnu. Da bi je se domogli, ljudi su potapali brodove, postajali špijuni, prkosili smrti.

Kao vrsta, cenimo boje i pridajemo im veliki značaj. Ipak, malo boja nam toliko znači koliko crvena. Gazimo po crvenom tepihu, kriminalce hvatamo okrvavljenih ruku, crveni konac nosimo radi odbrane od uroka. Stajemo na crveno svetlo, izbegavamo crvene haringe, i proslavljamo crveno slovo u kalendaru. U zavisnosti od političkih ubeđenja, bojimo se crvene ili nosimo crvenu zastavu. Kada nas obuzme bes, kažemo da nam je crveno pred očima.

Mnogi od ovih izraza su novijeg datuma a možda su neki tri stotine godina stari. Radikalna politika, na primer, se zove crvenom nakon krvavog evropskog ustanka 1848. godine, dok je crvena traka izraz iz osamnaestog veka koji se odnosi na crvene trake kojima su u Velikoj Britaniji vezivani dokumenti.


Ipak, crvena boja ima mnogo dublje korene u ljudskoj psihi. Iako veliki broj sisara ne vidi crvenu boju, ljudsko oko je vrlo osetljivo na nju. Sklonost ka crvenoj boji nam je urođena. Možda ovo objašnjava zašto je u gotovo svim jezicima izraz za crvenu boju stariji od bilo kog drugog. Pre plave, žute ili zelene, bila je crvena, boja krvi i vatre.


Literatura:

Enciklopedijski rečnik SLOVENSKA MITOLOGIJA
F. Guirand - J. Schmidt, MITOVI I MITOLOGIJA
J.Chevalier - A.Gheerbrant, REČNIK SIMBOLA


Za SRPSKU TELEVIZIJU  USA priredila: Nadica Janić

Veza: Arhiva STV USA Stari sajt

уторак, 06. август 2013.

SIMBOLIKA ŽUTE BOJE


Duša slovenska (12)



Maksim Suharev: "Svarog"

Kad god je paganski Sloven obraćajući se nebu govorio: “Pogledaj me, Nebo! Počuj me, Nebo!”, nije to zborio u metaforičnom smislu jer je nebo doživljavao kao vrhovno biće, božanstvo Svarog (svar = blistav, sjajan). Svarog je izrodio dvoje dece, Sunce koje je dobilo ime Dažbog i Vatru, nazvanu Svarogić. Prema drevnom slovenskom mitu, pošto se navladao svetom, Svarog je stvoriteljsku i vladarsku moć prepustio deci.



Dažbog

U mnogim slovenskim zemljama, na selu, i dalje se čuva mistično poštovanje vatre, koja se smatra svetom. Stariji ne dozvoljavaju mladima da govore glasno u trenutku kada se na ognjištu pali vatra. A poetske tragove drevnih mitova o vatri otkrivaju i narodne legende i priče kada pominju “Plamenu zmiju”, krilato čudovište koje bljuje vatru.



Svarogić

Žuto je i boja zlata, koje je stalno i nepromenljivo kao i onaj svet. Zlato je i lik svetlosti, ono “označava” ili simbolizuje svetlost, približavajući se na taj način značenju ikone, koja je odraz svetlosti i veze s njom, ali se sadržaj koji odslikava nalazi van realnog sveta.

Žuto je boja večnosti, kao što je zlato metal prolećnog života. I jedno i drugo nalazimo u osnovi hrišćanskog obreda. Zlatni krst na svešteničkoj odeždi, zlatni kalež - žuto večnog života, vere.

Prisutnost žutog u htonskom svetu, kao jamstvo večnosti, je njen zemaljski aspekt. Žuto može biti i supstitut crnog.

Žuta boja preovladava u prirodi u drugoj polovini godine – to je boja zrelog klasja i boja vegetacije koja se suši. To je predvorje zime, hladnoće i mraka, pa se stoga povezuje i sa htonskim svetom. Tome doprinosi i žuta boja kože mrtvog čoveka.

U mnogim predanjima zakopano blago se “kazuje” tako što se u noći vidi plamen na mestu gde je sakriveno. Veza između zlata i vatre govori o vezi žutog i crvenog, tj. o mogućnosti da se žuto alternira sa crvenim.

Blizina žute i crvene boje vidi se i u devojačkim gatanjima za udaju: uoči Đurđevdana devojke kopaju rupice u zemlji i sutradan gledaju: ako u rupici ima žutih i crvenih mrava, devojka će se udati za momka, ako bude mrkih mrava – za udovca, ako ne bude mrava – te godine se neće udati.

Veza žutog sa onim svetom vidi se i po tome što se mitski vodiči duša na onom svetu prikazuju sa nekim žutim obeležjem. Odraz ove simbolike nalazi se i u narodnim bajanjima: kod Srba bolesti odnose žuti psi, žuti petao, pilad sa žutim nogama, žuti čovek.

Žuta boja nema visoku učestalost u narodnim basmama. Često se javlja kao sastavni deo trijade boja: žuto – crveno  – belo. Žuti pesak nosi htonsko obeležje i zato se na njega tera i nečista sila.

Veza žute boje sa htonskim i demonski svetom određuje i njenu upotrebu u ritualu bajanja; kad neko dobije bolest zvanu “sugreb”, ide u vinograd i maže se žutom zemljom ispod dunje; bajanje stoci od ujeda zmije izvodi se uz upotrebu 9 kamičaka i žute igle; bolesno dete od žutice pokrivaju u kolevci preko glave žutom svilenom maramom i prišivaju mu na košulji zlatan prsten; da bi detetu bolje rasla kosa, posle prvog šišanja, nose njegove vlasi na žutu vrbu.


Literatura:

Enciklopedijski rečnik SLOVENSKA MITOLOGIJA
F. Guirand - J. Schmidt, MITOVI I MITOLOGIJA
J.Chevalier - A.Gheerbrant, REČNIK SIMBOLA


Za SRPSKU TELEVIZIJU  USA priredila: Nadica Janić

Veza: Arhiva STV USA Stari sajt

среда, 24. јул 2013.

MUZEJ “MACURA” U NOVIM BANOVCIMA


Ljudi i vreme (1)


"... pravi muzej, ali neobičan." 


Ove reči iz Knjige utisaka Muzeja “Macura” u Novim Banovcima su reči kojima bi svi  izrazili svoje impresije prilikom posete. Originalna ideja, izuzetno lep geografski položaj, zadivljujuće arhitektonsko rešenje... 


Obala Dunava u Novim Banovcima (blizu Begrada) 



Muzej "Macura" u Novim Banovcima


"Kuća se sa (zasad) prašnjavog seoskog puta doživljava kao masivni zatvoreni kubus koji liči na uvećan i skraćen kjubrikovski monolit. Tek kad se priđe bočno, otkriva se meandar koji gmiže prema Dunavu da bi jednim nižim odlomljenim komadom zinuo prema "lepoj plavoj" vodi. Taj oblik je štapićem po zemlji nacrtao beogradski arhitekta Ivan Kučina, in situ, tokom jednog razgovora sa Macurom: 

"Meandar, meandar želim!" - zatražio je Vladimir. 
"Ovakav?" - upitao je Ivan.
"Da, takav!" 

Onda je Kučina uzeo olovku i papir, Macura zasukao rukave i sabrao radnike, pa je nikao kniferovski oblik koji se iz vazduha može čitati i kao slovo m." (Radonja Leposavić, za Katalog Muzeja "Macura") 



Muzej "Macura" u Novim Banovcima


Muzej "Macura" je svečano otvoren 3. maja 2008. godine. Izložbena postavka dragocenih dela zenitizma, jugo-dade, ruskog i poljskog konstruktivizma, srednjovekovne avangarde, beogradskog nadrealizma, visoke moderne, konceptualne umetnosti, bečkog akcionizma, vojvođanske neoavangarde...

Idejni tvorac i vlasnik muzeja, galerista Vladimir Macura, rodom iz okoline Knina, vlasnik galerije u Beču, poznat je po vrednoj kolekciji dela avangardne umetnosti. Njegova kolekcija je posebno pobudila pažnju naše javnosti na izložbi "Nadrealizam u Beogradu: Umetnost nemogućeg" u beogradskom Muzeju primenjene umetnosti 2002. godine. Dve godine kasnije u Umetničkom paviljonu "Cvijeta Zuzorić" predstavio je dela likovne i primenjene umetnosti avangardnih pokreta 20. veka, a u Muzeju primenjene umetnosti 2006. godine prikazan je i deo njegove kolekcije "Svakodnevni život stolica/Gorgona".

Macura je kolekcionar koga prevashodno zanimaju istorijske avangarde i neoavangarde XX veka, ali je zanimljivo da pored slika i skulptura skuplja i umetničke predmete iz oblasti primenjene umetnosti i dizajna. Pored umetničkih dela, sakuplja i svu dokumentarnu građu koja doprinosi boljem razumevanju avangardnih pokreta, kao i samih umetnika. 

Otvaranjem muzeja u Novim Banovcima ostvario je svoj san da ljubav prema umetnosti prenese i podeli sa drugima i da svom narodu, kroz instituciju kulture, pomogne u prosvetljenju. Doći u provinciju sa kulturnim blagom avangardne umetnosti je podvig u našem sadašnjem trenutku. Pažnja medija, poseta i iskazano oduševljenje i priznanje elitnih umetnika i ljubitelja likovne i primenjene umetnosti, zainteresovanost i ponos meštana su velika podrška vizionaru i kultornom posleniku Vladimiru Macuri.





Muzej "Macura" u Novim Banovcima


Muzej prvenstveno funkcioniše kao institucija zadužena za čuvanje, proučavaje i izlaganje umetničkih i istorijskih predmeta iz zbirke njegovog osnivača, ali funkcioniše i kao kulturni centar u kome se održavaju izložbe, koncerti, pozorišne predstave, filmske i video projekcije, tribine, predavanja, tematski susreti i razgovori...

Na površini od 650 m2. pored izložbenog prostora na dva nivoa, muzej ima depo, stambeno-radni prostor i kafe bar sa prodajnim pultom. Muzej je ograđen i ima sopstveni parking. Okružuje ga park sa voćnjakom, parkovskim skulpturama i rezidencijalnim objektom za goste. Park se jednim delom strmo spušta prema Dunavu. Pogled sa obale dopire do Avale i fruškogorskih brda. I voćnjak ima karakteristike posebne muzejske zbirke: retke sadnice jabuka koje se odavno više ne gaje.  

Adresa Muzeja "Macura": Zenit 1, Novi Banovci. 


Za SRPSKU TELEVIZIJU USA priredila: Nadica Janić

Veza: Arhiva STV USA Stari sajt