недеља, 25. децембар 2011.

BALADA O ISKRI I DEČAKU

Priče iz Usnulog grada (16)


Na svom putu između Neba i Zemlje, Iskra je u Čarobnoj šumi srela čudesnog dečaka koji se igrao Vatrom.
“Dođi da se igramo“, pozvao je najlepšim glasom.
“Ne smem. Sagoreću“, odgovorila mu je drhtavim glasom i uzdigla se na svoje Nebo.

Ujutro je opet krenula u Čarobnu šumu. Dečak se igrao Vodom.
„Dođi da se igramo“, pozvao je najlepšim osmehom.
„Ne smem. Ugasiću se“, tiho mu je odgovorila i tužna se vratila na Nebo... Svu noć je padala kiša.

Treće jutro je otišla u Čarobnu šumu jer više nije mogla da svetli bez njega. Zatekla ga je kako dugom slika vatru, vodu, nebo i šumu.

„Dođi da se igramo“, pozvao je najlepšim pogledom.
Nije se bojala. Poklonila mu je Paunovo pero i ušla u sliku. Tu je ostala zauvek pretvorivši se u Sunce.

Dečak je patio za njom. Voleo je kao sićušnu Iskru. Od njegovih suza postala je nova duga. Nastavio je da slika. Čarobna šuma se pretvorila u njegove slike. U svakoj je bila Svetlost, ali samo u jednoj Sunce.


Nadica Janić



"Čarobna šuma"
(akril na papiru; 21 x 30 cm)
Autor: Nadica Janić

10 коментара:

Bravarica је рекао...

Nadice... baš si me raznežila:)))

anima.art је рекао...

Hvala, Bravarica!

ТОДОРА ШКОРО је рекао...

Balada, bajka, ili zen-pouka, svejedno... Divna je. Još i snažnija od onih Vaših malih, životnih crtica koje obožavam.
Pozdravljam Vas!

anima.art је рекао...

Hvala, draga Todora.

Topao pozdrav!

emo_serpica је рекао...

Divna priča, Nadice! Tako maštovita, topla i nežna.

anima.art је рекао...

Hvala, emo_

tajanstvena је рекао...

Znas,davnih godina kada sam bila u blagoslovenom stanju zaiskrila je iskra u meni da ce se ona,moja prvorodjena,zvati Iskra.Na zalost,trudnoca se morala prekinuti:(
Zahvalna sam Bogu na narednim trudnocama i deci,ali nesto me pecnulo kada sam ovo procitala.Dopada mi se i ilustracija,odnosno tvoja slika:)

anima.art је рекао...

Hvala na čitanju, draga "Tajanstvena" i na komentaru.

I mene je Tvoj komentar "pecnuo" jer sam sličnu sudbinu doživela.

Ime je sudbina... Ti si je nekim proviđenjem osetila i dala ime.
Život je večan - Tvoja i moja Iskra su negde u večnoj Svetlost.

Ангелина Латинска је рекао...

Eto,ja nisam imala tu sudbinu...nisam imala tu Iskru...možda mojom greškom:godinama sam svesno izbegavala prirodnu radost...ne znam da li je jedina prepreka bio strah ili nešto drugo...Sada kada sam prošla kroz bezbrojne stanice moga života,osećam neku prazninu,zbog nečeg se kajem..i opet strah...da priznam zbog čega je toliko dugo prisutan u meni..

anima.art је рекао...

Hvala, Angelina, na iskrenosti.
Uvek smo u životu zapitani.
I kada je prisutna sreća, pitamo se - Bože, čime sam ovo zaslužila!