петак, 17. јануар 2014.

DODIR SENKE

Priče iz Usnulog grada (24)


Kasno popodne... Pred polazak u šetnju zatvara prozor. Na prozoru pero. Lastino pero (!). Iznenadni vetar. Hitro je uzela pero i stavila u džep. 


Park je pust. Kroz krošnje se probijaju pramenovi svetlosti stvarajući čudesne senke na stazi. U ruci je osećala blagost dodira pera. Laste se nikada ne spuštaju na zemlju. Ne zna se gde umiru. Ponekad ostave svoje pero kao poruku, razmišljala je i pratila igru senki. 

Raskrsnica u parku. Volela je taj izazov: kojim putem. Ali, sada je zastala u centru ukrštenih staza. Lastino pero je stavila između dlanova. Zažmurila je. Bila je u centru svog Krsta.

„Hodamo dugom, senovitom ulicom... između dana i noći. Između sreće i tuge... Lišće pod nogama.

Držiš mi ruku. Uvlačiš polako prste među moje prste. Moja šaka nestaje u tvojoj. Stežeš mi je i opuštaš. Dodir pulsira. 

Hodamo i ćutimo... Zastala sam. Izvukla sam ruku iz tvoje ruke. Obe šake su na tvojim grudima. Osećam tvoje disanje... Osećam tvoje ruke na mom struku. Privukao si me... Grlim ti vrat i prislanjam obraz uz tvoje lice.” Sanjala je davno zapisan san u “Plavoj svesci”.

Nagli vetar. Otvorila je oči. Pero! Okretala se oko sebe… Samo vetar i daleki krik vrana.


Nadica Janić





"Dodir senke"
(mixed media; 10 x 10 cm)
Autor: Nadica Janić






"Dodir Senke"
Foto: Zlatko Matić


Нема коментара: