петак, 31. децембар 2010.

"PRED KRAJ GODINE... I PRED POČETAK......" (E-mail iz Australije)

Susret (8)


„Dragi moji Balkanci,

Lepo je pred kraj godine podsetiti se svega što je prošlo... mnogi od nas će se sećati lepih trenutaka, oni ostali, nadam se malobrojni, će se sećati teških trenutaka i iskušenja koja su ih spopadala... a i za jedne i za druge je to sada prošlost! Fokusirajmo se na budućnost i na ono što želimo od života i jednostavno učinimo to što želimo... nije to tako teško kako izgleda na prvi pogled. Treba nam samo dosta hrabrosti za početak, a ostalo se skoro uvek samo sredi!

Na žalost, danas kada imamo prilike da se sećamo svih tih događaja, hiljade ljudi neće biti u mogućnosti ni da o tome razmišljaju jer se još uvek bore sa nepogodama koje ovde na jugu planete ne prestaju... reče mi neko - tako im i treba kada "turaju" nos svugde gde ne treba... vraća im Bog...

Ne želim o tome diskutovati, već samo želim da razmislite o njima kao da ste vi u takvoj situaciji... a misli neka su vaše... to me ne interesuje... Razmislite da će hiljade i hiljade stanovnika Kvinzlanda provesti u centrima za evakuaciju i početi godinu sa totalnim uništenjem svega što su celog života stvarali...

Jeste, prolazili smo na Balkanu mi to mnogo puta... nije uvek priroda bila kriva... ali je svaki put bilo teško! Tako je i sada ovde... U Kvinzlandu počinje da se oseća i kriza oko distribucije hrane u mesta koja su najteže pogođena! Planiraju se dostave hrane vojnim helikopterima širom ovog ogromnog prostranstva... neće tu biti ćuretine, prasetine, jagnjetine... samo voda i nešto suve hrane... Molim vas, imajte pozitivne misli za stanovnike Emeralda, gde 80% tog malog pustinjskog grada od 8000 ljudi nema gde da provede noć... Novogodišnju noć... najverovatnije će uspeti da ih negde prebace... raduju se oni od sinoć, jer reka je narasla samo 16 metara umesto 16.2 m jer to je promenilo 100% na tih 80%... toliko nam malo treba za sreću... a većinom smo nesretni... šteta!

Danas na ponoć po lokalnom vremenu mali gradić Kondamajn (Condamine) će biti pod vodom kompletno... ali građani ne žele da napuste svoje domove... nije ih puno tamo... gradić ima samo 100 stanovnika... 20tak ih je silom preneto na bezbednije mesto... sa ostalima se još "bore"... naređeno im je da moraju da idu... a oni neće... zašto... ni sam ne znam... ali razmislite o tome... koji bi razlozi mogli biti dok pijuckate šampanjac ili grickate mandarine...

I dok njihova reka Condamine je već na 14.25 m, a noćas će dostići 14.5 m, oni i dalje traže gde će noćas da "proslave" Novu Godinu... koji je to duh! Mnogi se pitaju zašto sam ostao u Australiji da živim... evo primera zašto... imaju taj neuništivi duh koji je vekovima bio odlika Balkana... imamo bar nešto zajedničko!

Nemaju ni struje ni vode... ali slave što su živi... i što će doći dan kada će se toga podsetiti uz sve blagoslove koje će tada imati!

U Bundabergu, gde se proizvodi najkvalitetniji australijski rum, evakuisano je 400 ljudi i preko 120 domaćinstava... reka Burnett je preko noći narasla za 7.9 metara, najveći nivo od 1942, kada je bilo 8.4 metara, ali se očekuje da će ovog vikenda biti postavljen novi rekord... i preko 4000 domaćinstava će izgubiti sve što su posedovali...

Ali, za kraj, šta je to što posedujemo? Da li su stvari ono što je najvažnije? Možda je ova godina za njih, kao i za nas, da konačno reka života odnese sve ono što nas je zatrpavalo godinama oko nas... i da konačno pogledamo oko sebe i vidimo horizont života... i lepotu življenja onakvog kakav je bio u početku! Nezagađen!

Razmislute o ovim stvarima, najdraži moji balkanski prijatelji i provedite ove praznične dane na najlepši mogući način: onako kako vi želite!

SRETNA NOVA 2011 GODINA!

Vaš Veliki bata PantaOz...“

E-mail od administratora sajta BALKAN CAFE "AUSTRALIJA"


Uz veliko poštovanje, zahvaljujem se PantiOz.

Nadica Janić

понедељак, 20. септембар 2010.

VIZIJA

Priče iz Usnulog grada (12)


Iznajmio je jeftin prostor, nekadašnji magacin na periferiji grada, za atelje. Opremio ga je sa puno ljubavi. Jedan deo je izdvojio za odmor. Ležaj, pisaći sto, improvizovana čajna kuhinja... Često je tu i noćivao.

Imao je čudan osećaj kada umoran legne na kauč „na rasklapanje“, kupljen na buvljaku. Prožimala ga je prijatna drhtavica, uzbuđenje, ushićenje.

Ideje za slike je uvek dobijao u kreativnom sanjarenju, kako je zvao razmišljanje pred spavanje. Gradio je sliku prvo u mislima, a tehnički deo je sa lakoćom uradio već u prepodnevnim časovima. Iako su svi cenili njegov rad, on nikada nije bio zadovoljan.

Bio je kišovit, hladan, septembarski dan. Ostao je u ateljeu. Te večeri, uronjen u meki starinski kauč predao se sanjarenju. Osetio je neizmernu radost. Blaženstvo u duši. Ljubav... Bezvremeni lik žene za kojom je tragao bio je pred njim... Plašeći se da ne izgubi sećanje na tu viziju, ustao je i počeo da slika.

Grčevito je istiskivao boje, menjao četkice, a pogled sa portreta ga je čežnjivo pratio u iščekivanju kulminacije njegovih osećanja. Poslednji potez i još jedan pogled na nju.

„To je ona... to je ona...!“ - šaputao je, i srećan se bacio na kauč.

Probudila ga je blještava svetlost jutarnjeg sunca. Skočio je sa kauča u susret slici. Na štafelaju belo platno. Boje i četkice uredno složene.


Nadica Janić

четвртак, 03. јун 2010.

NEDOREČENO

Susret (7)


Sela je pored mene u čekaonici Doma zdravlja. „Valjda ću brzo doći na red. Znate, muž mi je bolestan, ostao je sam kod kuće. Mnogo mi je teško. Nemam kome ni da se izjadam. Došla sam da mi prepiše nešto za smirenje. Znate, teško je kada živite sa nekim trideset godina i gledate kako umire. Jeste da mi život sa njim nije bio lak, ali srodiš se... Muči se jadnik. Činim sve da mu olakšam...“, i šapuće mi šta mu sve kuva, koje sokove cedi, čime mu maže zadnjicu. Slušam i klimam glavom. Čekaonica mi se ljulja, znojim se.

Odahnula sam kada je izašla iz ordinacije. Ali, ponovo je sela pored mene: „Divni ste. Tako ste me s pažnjom slušali. Volela bih da s Vama popričam... ako biste mi dali Vaš broj telefona.“

Zove me svako veče posle devet. „...Znate, muči se čovek, a ja mu kažem - Kako si živeo, tako ćeš i umreti. Sve dajem od sebe da mu olakšam muke, ali neću da ostane nešto nedorečeno. Moli me da ćutim, plače...“

Odmičem slušalici. Reči se pretvaraju u neprijatan zvuk koji povremeno dopunjavam sa „da... da...“

Izbegavala sam razgovor pod mnogim izgovorima, isključivala telefon. Posle nekolika nedelja njen glas: „Ta, gde ste Vi! Imam toliko toga da Vam ispričam. Znate, Bane je umro. Ne da je na sahrani bilo dostojanstveno. Sve sam dala od sebe. Nema šta da mi zameri na onom svetu. Znate, kada je umiro, kažem ja njemu...“

Kliknem na dugme telefona: „tu... tu...“


Nadica Janić

POPUT ŠEHEREZADE

... a priča teče dalje (1)


O životnoj i spasilačkoj moći priče i pripovedanja


"Načini i oblici pričanja menjaju se s vremenom i prilikama, ali potreba za pričom i pričanjem ostaje, a priča teče dalje, a pričanju kraja nema. Tako nam ponekad izgleda da čovečanstvo od prvog bljeska svesti, kroz vekove priča samo sebi, u milion varijanata, uporedo sa dahom svojih pluća i ritmom svoga bila, stalno istu priču, a ta priča kao da želi, poput pričanja legendarne Šeherezade, da zavara krvnika, da odloži neminovnost tragičnog udesa koji nam preti i produži iluziju života i trajanja. Ili možda pripovedač svojim delom treba da pomogne čoveku da se nađe ili snađe?"


Ivo Andrić 
u besedi prilikom dobijanja Nobelove nagrade

Priredila:
Nadica Janić

PRIVIĐENJE

Susret (6)


„Znaš da je umro Marko!... Nisam sujeverna - ali, ima nečega“, uzbuđenim glasom mi preko telefona priča prijateljica.

„Uvek kada prolazim pored „Moskve“ pomislim na njega. Tu smo se sastajali. U proleće mi je najteže...

Juče, po onoj kiši, prolazim tuda. Zapljuskuju automobili vodu sa asvalta, sudaraju se kišobrani. Nije mi bilo do sećanja... Okliznem se. Za ramena me prihvati čovek - isti Marko! Noge mi se odsekoše. Nisam stigla da mu se zahvalim. Nešto je promrmljao i nestao.

Kod kuće, uz topao čaj, prelistavam novine. U čitulji - Marko!“


Nadica Janić

IZGUBLJEN TRAG

Susret (5)


„Juče sam bio na Novom groblju, na sahrani mog kuma“, priča mi Miloš. „Krenem da obiđem sestrin grob. Tražim, tražim... znam da je tu negde. Nisam ga našao. Strašno mi je bilo žao.

Od nas trinaestoro ona jedino nije imala dece. Bila je najstarija. Kada je majka umrla, brinula je o nama.“

Miloš ima 80 godina. Još je on živ od njih trinaestoro braće i sestara. Jedino su on i sestra Vida ostali u Srbiji.


Nadica Janić

понедељак, 10. мај 2010.

HLEB NAŠ NASUŠNI...

Susret (4)


Sretnemo se često šetajući u našoj tihoj i od centra udaljenoj ulici. Penzioner je. Već dugi niz godina živi sam. Juče me je pozvao da mi pokaže nove radove u duborezu.

Sedimo na terasi i pijemo kafu. Sa osmehom mi kaže:
„Jutros sam čuo u radnji kako Zagorka kamentariše: Ovaj svaki dan kupuje dva hleba, a živi sam... Ne volim kada mi u radnji zaviruju u korpu.“

Na sto iznosi tacnu sa prepečenim kockicama kore hleba prelivene sirupom.

„Od hleba može mnogo toga da se napravi. Danas sam pravio rolnice sa zeljem. Ako hoćeš, nabraću zelja da poneseš.“

Krckave korice hleba prelivene sirupom od višanja su bile divne. Sunce se poigravalo sa senkama listova vinove loze na belom stolnjaku. Vetar je širio miris bagrema...

Dok smo brali zelje, u uglu bašte pitome gugutke su kljucale rasutu sredinu hleba.


Nadica Janić

петак, 19. март 2010.

POŠTAR DRAGAN



Dragan Arsić
Foto: Nadica Janić

Susret (3)

Podsetići Vas na priču Zvona Gračanice:
http://nadica-janic.blogspot.com/2009/06/zvona-gracanice.html

Od tada, mnogo toga se desilo u Draganovom životu. Ostali su tragovi na licu, seta... Umrla mu je majka. Sagradio je kuću u Starim Banovcima. Otac i brat su ostali u Gračanici.

„Deca mi daju snagu. Ponosim se mojom decom", priča mi juče. "Doneću ti svesku da pročitaš šta je moj sin napisao. Kaže, plakala su neka deca kada je čitao pred razredom. I ja sam plakao kada sam čitao. Nisam znao šta moj sin oseća. Mali je da tako misli!“

Danas mi je doneo Andrijanine i Katarinine diplome i sertifikate sa takmičenja i Aleksandrovu svesku.



U ZAVIČAJU – MEĐU SVOJIMA

Ah, sada mi se duša topi kada pomislim na moju Gračanicu. Sada bih zaplakao kad bih zažmurio i video u mislima tamo gde sam prvi put zaplakao kao beba u Prištini.

Celo moje detinjstvo zasnovano je na kosovskim korenima. Krstio sam se u najlepšem manastiru na svetu, u Gračanici. I dan danas ona blista nekim zlatnim sjajem koji ima sa Šar-planine, iz Obilića, iz Preševa, a najlepši pogled ima iz Peći. Samo još više bi sijala kad bi tamo bilo naših ljudi, koji su otišli bez traga 1999-te. Njihov zavičaj je uvenuo, sada mi se srce cepa kada pomislim na njih, a sa druge strane sam srećan jer je moj zavičaj sačuvan. Tamo ptičice drugačije cvrkuću nego ovde. Sunce mi se tamo smeši, dok ovde ne. Tamo se drveće miluje, ljubi. Tamo je sve drugačije. Moja familija je još dole, strepe u strahu da ih neko ne napadne. Svako dete tamo više plače nego ovde. Jer je ovde sve tiho i povučeno, jednom rečju umiljato.

Kada dođem na Kosovo, uvek se prekrstim jer mi se nekad misli okrenu na onu crnu stranu, koja kaže: „Nikad se više nećeš vratiti.“ Ta rečenica mi ostavlja veliku rupu u životu. Ona mi ništa ne može jer me greje moja kuća dole, moj manastir, moja rodbina koja je tamo.

Ne mogu da poredim ovo ovde i ono dole jer je ono dole moja svetinja, moj zavičaj koji mi se u snovima javlja u najlepšem svetlu, na najlepšoj pozornici ali ne iznenađujem se jer je to moj zavičaj.

Aleksandar Arsić, rođen 1997. godine

Školski rad iz srpskog jezika
napisan 17. marta 2010. godine



Priredila: Nadica Janić

петак, 08. јануар 2010.

ŠETNJA ZA DVOJE

Susret (2)


Pred veče izlaze u šetnju držeći se za ruke.
On nosi štap, ona malu crnu tašnu.
On nosi šešir, ona beretku.
On je pogrbljen, ona „vuče“ desnu nogu u stranu.

Nose istu odeću i iste poluduboke cipele.
Leti se oblače u belo, zimi u crno, ali poluduboke cipele nose i zimi i leti.

Večeras sam srela samo nju. Jedva je hodala zabacujući nemoćnu nogu. Levom rukom je pridržavala šešir na glavi.

Pozdravljam je, pitam za zdravlje.
„Hvala, dobro sam. Jova je bolestan, pa evo, šetam za oboje“, odgovara mi i drhtavom rukom brani od košave Jovin crni šešir.


Nadica Janić