недеља, 23. јул 2017.

MIT I RELIGIJA U SRBA


Duša slovenska (55)














Među malobrojnim osnivačima pojedinih nauka u Srbiji ugledno mesto ima Veselin Čajkanović, prvi srpski istoričar religije. Ako se izuzme teološka literatura, pre njega je, uglavnom, skupljana građa za srpsku religiju i mitologiju.

Taj posao je započeo i u velikoj meri obavio Vuk Stefanović Karadžić, a nastavili su ga mnogi poslenici, među njima i stariji i mlađi Čajkanovićevi savremenici, od kojih su se neki ogledali i u naučnoj obradi pojedinih religijskih pojava (Jovan Erdeljanović, Tihomir R. Đorđević, Sima Trojanović i dr.). Međutim, sistematsko proučavanje srpske peligije i mitologije, u okviru svetske nauke o religiji i pomoću savremenih naučnih metoda, prvi je započeo i do zavidnog stepena doveo Veselin Čajkanović.



Veselin Čajkanović

On je, kako se vidi iz njegove biografije, bio izvrsno pripremljen za ovaj izvanredno težak posao. Već kao mlad čovek, po završenoj Velikoj školi u Beogradu i položenom doktoratu u Nemačkoj, u doba pred balkanske ratove, bio je temeljno upućen u celokupnu nauku o starini: u klasičnu filologiju, u veliku literaturu o starim istočnim i evropskim narodima, o vizantijskom i latinskom srednjem veku, o sadašnjim evropskim i vanevropskim narodima. Neumoran radnik, on je u toku narednih godina izrastao u eruditu prvog reda, kakav se retko nalazi i u najrazvijenijim sredinama: poznavao je ne samo obimnu stručnu i naučnu literaturu, stranu i našu, iz oblasti književnosti, religije i mitologije, folklora, istorije, etnologije, arheologije, lingvistike, nego i mnogobrojne izvore na raznim jezicima.

Već u prvim svojim radovima ispoljio je snažnu naučnu radoznalost u tri pravca: 1. prema klasičnoj filologiji, 2. prema folkloru i 3. prema religiji i mitologiji. U tim pravcima, kako pokazuje i njegova bibliografija, kretalo se njegovo naučno interesovanje i delanje do kraja. I u svakome od tih pravaca, koji su se u njegovom radu srećno dopunjavali, postigao je zapažene uspehe. Nizom studija, prevoda i komentara obeležio se kao vrstan klasični filolog (naročito u radovima o antičkim poslovicama, u knjizi Vergilije i njegovi savremenici, u prevodu Plautovih komedija, u prevodu i tumačenju Tacitove Germanije).



Veselin Čajkanović - Izabrana dela

Kao ispitivač našega folklora (osobito pesama, pripovedaka i poslovica), kako u zasebnim radovima tako i u radovima o religiji i mitologiji, svrstao se među nekoliko najzaslužnijih naših naučnih radnika u ovoj oblasti: njegovi komentari narodnih pripovedaka (posebno u knjigama Srpske narodne umotvorine i Srpske narodne pripovetke), njegove interpretacije mnogobrojnih narodnih pesama, njegove neuporedive studije o poslovicama, na najvišem evropskom nivou i po pravcu i po metodu proučavanja, sa mnogobrojnim prodorima u suštine koje su dotle izmicale i najobaveštenijima i najoštroumnijima, označili su nov trenutak u razvoju naše nauke i nametnuli se kao uzor potonjim istraživačima. Ali, pri svemu tom, glavni pravac bio je onaj kojim je ovaj neobični tragalac išao ka skidanju vela sa srpske mitske prošlosti, ka rekonstrukciji stare srpske religije i starih religijskih oblika uopšte, i tu se on, više nego igde, pokazao i kao izuzetan klasični filolog i folklorista.

Obim ovoga posla i metode kojima je savladan, faze i rezultate u toku pune četiri decenije (a najvećim delom između dva rata) prikazao sam, hronološki i iscrpno, u Beleškama o Čajkanovićevim radovima iz religije i mitologije.

U srpskom materijalu (zabeleženom, uglavnom, u XIX i XX veku) našao je Čajkanović jedne pored drugih, u sinkretizmu, često i u protivrečnosti, najrazličitije pojave iz mitologije i religije, od najstarijih do najmlađih: preanimizam, animizam i totemizam, bezlične demone i božanstva (u obliku kamena, biljke i životinje), demone u poluljudskom i ljudskom obliku, istorijske ličnosti s odlikama mitskih junaka, hrišćanske svece s osobinama paganskih božanstava, prastare i novije kultne i magijske radnje.

Filološkim, istorijskim i ponajviše komparativnim metodom - elemenat po elemenat i crtu po crtu - razlučio je Čajkanović ranije od poznijeg, domaće od primljenog sa strane, i utvrdio: 1. da su neke srpske religijske forme starije od antičkih i 2. da je srpska religija, uglavnom, prethrišćanska, paganska, onakva kakva je bila do VII i delimično do XII veka, tj. pre primanja i u prvim vekovima uvođenja hrišćanstva.

Srpske religijske forme starije od antičkih, redom kako ih je Čajkanović otkrivao, prikazane su u Beleškama: senoviti beluci niz koje se „pušta voda” o Velikom četvrtku (i koji su prva faza u istoriji nadgrobnog kamena), hvatanje Meseca u tepsiju s vodom, inkubacija pod jasenkom itd. Kad se tome dodaju i srodne forme iz neobjavljenih rukopisa Stara srpska religija i mitologija i Rečnik narodnih verovanja o biljkama, može se bez preterivanja reći da je Čajkanović veoma mnogo doprineo i rekonstrukciji najstarije indoevropske religije. Ali to je ipak samo uzgredni rezultat, nastao u okviru (i sastavni deo) rekonstrukcije stare srpske religije i mitologije, jednog od najzamašnijih poduhvata u istoriji naše nauke, o čemu već dovoljno ubedljivo svedoče Beleške o objavljenim radovima i što će moći da se u potpunosti sagleda tek kad se štampaju neobjavljeni rukopisi.

U čitavoj našoj nauci nema rezultata od dalekosežnijeg značaja nego što je konstatacija da je srpski narod do najnovijih vremena ostao privržen paganskoj veri. To je jedini veliki, hiljadugodišnji kontinuitet u postojanju srpskog naroda. Kakvi su bili pre VII veka, i pre doseljenja na Balkansko poluostrvo, u osnovi takvi ostali su najpopularniji praznici (Božić i slava) najrasprostranjeniji običaji (kumstvo i gostoprimstvo), najvažniji obredi (svadbeni i pogrebni), svi u tesnoj vezi sa prastarim kultom predaka - kao i mnoge druge manifestacije i ustanove. Neki mitovi prenošeni su s pokolenja na pokolenje bez većih izmena, a neki su vezani za pojedine istorijske ličnosti (sv. Savu, Miloša Obilića, Marka Kraljevića, Stevana Visokog, Ivana Crnojevića). Funkcije glavnih paganskih bogova, a naročito vrhovnog boga, prenesene su na najuglednije hrišćanske svece (sv. Jovana, sv. Nikolu, sv. Đorđa i ponajviše na sv. Savu). Hrišćanska crkva, prinuđena na mnogobrojne kompromise (ne samo sa paganskim kultovima nego i sa paganskom magijom), morala je da se zadovolji degradiranjem glavnih paganskih bogova, vrhovnog boga u prvom redu, ali njena nastojanja u tome pravcu neuporedivo više su doprinela stvaranju narodnih predstava o đavolu nego o hrišćanskom Bogu. Srpski narod pokazao se veoma konzervativan u religijskim shvatanjima, osobito u kultu predaka - jezgru svoje religije, i čak je crkveno svetosavlje preradio u mitsko i mnogobožačko.

Dosledno primenjujući naučni postupak, Čajkanović je, uprkos nekim svojim intimnim sklonostima i granicama, izvršio rekonstrukciju stare srpske religije i mitologije u materijalističkom duhu. Još je u VI veku pre nove ere Ksenofan iz Kolofona rekao da ljudi stvaraju bogove prema svojoj slici i prilici: Etiopljani crne i tuponose, a Tračani plavooke i crvenokose, i da bi i konji i goveda, kad bi za to bili sposobni, davali bogovima svoje likove. U sažetom vidu, to je misao svih materijalista do Marksa i posle njega: religiju stvaraju ljudi pod pritiskom nesavladanih prirodnih i društvenih sila, i ta misao našla je punu potvrdu u Čajkanovićevoj rekonstrukciji.

On je, između ostalog, kao bitne karakteristike narodne religije, naročito istakao: 1. starije i mlađe religijske forme jedne pored drugih i 2. istovremene prijateljske i neprijateljske mere prema višim silama (radi saveza s njima i radi odbrane od njih). S jedne strane, narod u različnim fazama svoga razvoja, ma i veoma usporenog, izmišlja ili prima nove forme za savlađivanje prirodnih i društvenih sila, i, sa druge strane, čuva stare forme, koje su se nekad potvrdile kao dobre, a to znači ne samo da sam stvara svoje praznoverice nego i da sumnja u njihovu moć. I, nesiguran između (često protivrečnog) ranijeg i poznijeg sujeverja, stalno je u dvostrukom odnosu prema višim silama, prijateljskom i neprijateljskom, jer ih zamišlja kao dobre i zle u isti mah, nalik na ljude, sa sličnim potrebama i sličnim načinom življenja. Ali, još snažnije nego ova paganska dvostrukost, potvrđuje materijalističku misao sukob hrišćanstva i stare vere u Čajkanovićevoj rekonstrukciji. To više nije stanje u kome različne nesavladane sile deluju kao skriveni i skladni činioci, kako je bilo vekovima u prvobitnoj zajednici; sada društvene sile (tj. feudalna država) postaju otvoren i, na početku, skoro isključiv činilac.

Hrišćanstvo nije prirodna faza u razvoju narodne religije, nego je u suprotnosti s njom. Stvoreno na strani i već utvrđeno kao državna religija prema potrebama novonastalog feudalnog društva na razvalinama rimske imperije, ono nalazi prve i prave pristalice među srpskim feudalcima, koji ga primaju kao religiju svoje klase i nameću svojim podanicima kao jemstvo svoje vladavine. Beć podozriv prema njima zbog naglog uvođenja feudalizma, narod je utoliko manje raspoložen da primi nepoznatu i neshvatljivu veru koja mu od njih dolazi. Nadživevši s tih razloga srpsku feudalnu državu, paganstvo dobija maha u vekovima turskog gospodstva, kad je srpski narod ugrožen ne samo od islamske Turske nego i od katoličkih država: Venecije, Austrije i Mađarske, i kad vraćanje staroj veri i starim oblicima života znači traženje bezbednosti u kontinuitetu radi očuvanja identiteta. U to vreme ni crkva - i sama u teskobi, i sa neobrazovanim kaluđerima i sveštenicima - ne može mnogo više nego da stavlja pečat hrišćanstva i pravoslavlja na mnoga paganska verovanja kao znak raspoznavanja prema islamu i katoličanstvu, na šta narod uzvraća izvesnim većim otvaranjem ili manjim nepoverenjem prema njenom učenju. Tako se, u posebnim istorijskim okolnostima, konačno uobličava „srpska vera”. Prema Čajkanovićevoj rekonstrukciji, ona je zamršen splet suprotnosti prastare paganske dvostrukosti, koja čini njenu osnovu, i pagansko-hrišćanskih suprotnosti, koje najreljefnije predstavljaju sveci u ulozi bogova iz starog panteona.

Već na početku svoga rada, 1911, Čajkanović je „srpsku veru” izjednačio sa sujeverjem:
„Naš narod ima čudnu religiju: inteligencija je, uglavnom, ili potpuno apatična ili skroz ireligiozna; narodna masa je, isto tako, ili apatična ili fetiš. Naši pogrebni i svadbeni običaju preneseni su, nepromenjeni i nedirnuti, još iz bronzanog doba. Kada se sabere sve, mi imamo ne pravu religiju nego supersticiju. Da li je ovaj nedostatak prave religije imao kao posledicu izvesnu moralnu neosetljivost i nezrelost” - to, veli Čajkanović, treba ispitati. Sam nije stigao to da učini. Planirani odeljak Pobožnost i verski moral u neobjavljenom rukopisu Stara srpska religija i mitologija, gde bi se moglo očekivati takvo raspravljanje, nije napisao. Obuzet utvrđivanjem i raspoređivanjem podataka radi rekonstrukcije, nije se upuštao u objašnjavanje dubljih uzroka i posledica konzervativnosti i praznoverica, koje je stalno isticao, pa čak ni takve činjenice „da su mnogi prestupi i zločini ili rezultat narodnih religijskih shvatanja ili u kakvoj bilo vezi sa njima”.

Ali, ako zbog toga njegova rekonstrukcija nije cela istorija religije, ona je njen najvažniji i najveći deo, koji omogućuje ispitivanja u različitim pravcima (antropološka, sociološka, psihološka, filozofska). Vrednost Čajkanovićeve rekonstrukcije utoliko je veća što je ona u znatnoj meri i rekonstrukcija religije i mitologije niza drugih naroda, starih i novih, pre svega srodnih i susednih. Naša nauka, međutim, jedva da je i primetila to veliko delo - čak i u radovima sa religijskim i mitološkim naslovima. Tragajući za motivima i slikama, mnogo veću pažnju poklonili su mu neki naši pesnici. Ali, ako ne kod nas, u svetu - posle Čajkanovića, u toku poslednje četvrtine veka - našlo se mnogo poslenika u oblasti izučavanja mita i religije.

Naročito plodno bilo je izučavanje mita: strukture, funkcije, vidova, odnosa prema folkloru, nauci i umetnosti. Novi rezultati u različitim pravcima potvrdili su Čajkanovićevu rekonstrukciju kao dragocenu osnovu za dalja istraživanja, i time je naša nauka dobila razlog više da se pozabavi svim pitanjima koja ona nameće.

Autor: Vojislav Đurić

Literatura:

1. Hermann Diels, Die Fragmente der Vorsokratiker, Hamburg, 1957.
2. A. D. Suhov, Filosofskie problemi proishoždenih religii, Moskva, 1967.
3. Beleška o Čajkanovićevom radu - Starinska religija u našim dnevnim listovima, 1939.



Za SRPSKU TELEVIZIJU USA priredila: Nadica Janić

Veza: STV USA

субота, 08. јул 2017.

DEVOJČICA SA TORBICOM


Sećanje (7)




Surčin, obdanište
Nadica Janić, 6 godina

Često gledam fotografiju nastalu 10. juna 1954. godine. Zapis o jednom vremenu spokoja, porodične harmonije, sigurnosti.

Živeli smo u Surčinu. Starije sestre su išle u školu, a ja u obdanište. Pored njih sam naučila da pišem. Pošto su one imale torbe, sveske, olovke, poželela sam da i ja imam sve to. Majka nam je ispunjavala želje. Bila je krojačica i veoma kreativna osoba. Vezla je, plela, puno čitala, bila pretplatnik na jedini časopis koji je tada postojao „Roditelj“. Iz njega sam naučila mnogo za svoj mali uzrast. Imala je velike kataloge sa crtežima modela haljina, bluza, sukanja, koje bi mušterije prelistavale a meni je dozvolila da u praznom prostoru na stranicama crtam. 

Odlazila je često u Zemun u kupovinu materijala i pribora za šivenje, školskog pribora... I kada je donela malu belu kožnu torbicu, mojoj sreći nije bilo kraja. „Sašila“ mi je i malu svesku na široke linije za tu torbicu. Dobila sam polovinu grafitne olovke, gumicu i maramicu sa izvezenim monogramom. Nisam se odvajala od torbice. 

Gledam lica dece na ovoj fotografiji. Nigde nisam videla tako jasno ispisan budući lik odraslog čoveka na licu deteta. Odrastala sam sa mnogima od njih. Znam neke i kako sada izgledaju. Zapis sa ove fotografije je ostao trajan na njihovim licima.


Nadica Janić

среда, 05. јул 2017.

ZABELEŽENA VEČNOST


Sećanje (6)


Kada su pokušavali da fotografišu Indijance, oni bi bežali da im ne bi ukrali dušu. Poklanjali su im ogledalca, ali videvši svoj lik u ogledalu, plašili su se da ne izgube u njemu dušu... Čovek ne vidi svoje lice, svoje oči, ne zna kakav mu je pogled i svetlost kojom zrači kroz pogled. Videvši sebe u ogledalu ili na fotografiji, upoznajemo svoje lice, oči, osmeh... Videvši sebe u mirnoj, bistroj vodi, Narcis je bio opčinjen svojom lepotom i ona je postala njegova kob, njegov nespokoj.

Selfi. O, čudnog li naziva! A može i ovako da se kaže: narcisoidni pogled u ogledalo u potrazi lepote u sebi. Savremena tehnologija pruža mogućnost i foto-ulepšavanja. I ne trebaju nam novine i TV – postavimo selfi na FB i sličnu društvenu mrežu, postanemo "poznati" i nastaje divljenje našem liku. Ego nam postaje jači, sigurniji smo... a duša, gde nam je tada duša? Indijanci su znali odgovor i pre izuma zvanog „selfi“.



Nadica Janić, 4 godine

Volim ovu moju fotografiju gde je zabeležen trenutak. Ali u njoj je i moja Večnost. Zapitanost i zbunjenost kada mi se otkriva pravo lice. „Zašto?“ - pitala sam se kada mi je fotograf dobacivao: „Nasmej se“.

„Gledaj u mene!“ Oduglovlačio se taj posao oko devojčice koju su zvali Alisa. A razlog nadimka je što je svima govorila da je iz drugog sveta, iz sveta čudesa kao što je i Alisa. Imala je vizije svoje prošlosti, svoje budućnosti. Imala je i slike Večnosti u očima. 

Skrenula je pogled, stisnula usnice. „Zašto da se nasmejem, kad ništa nije smešno?“ Škljoc! I otrčala je. 

Obdanište u Surčinu. Veliko dvorište. Ograđen pesak za igru. Velika stabla lipe. Poljski klozet u koji nije smela da uđe...
Davna 1952. godina. 



Nadica Janić

Kažu, zalazak sunca je sudbonosan trenutak. Veza Sadašnjosti i Večnosti... Bilo je leto. Predveče. Trenutak kada sam posumnjala, zapitala se i poželela da odem u svet snova. 

Alisa u meni postoji. Grlim to malo, toplo biće koje kao ptičica često zadrhti u mojim grudima.


Nadica Janić 



уторак, 04. јул 2017.

NASTANAK FOTOGRAFIJE - SRPSKO KULTURNO ČUDO 19. VEKA


Ljudi i vreme (9)

Ono što je Srbija, zahvaljujući darovitim i dalekovidim pojedincima, uspela da postigne u oblasti fotografije, tokom 19. veka može se smatrati pravim kulturnim čudom. Iako još uvek nije postojao snažan i kultivisan društveni sloj koji bi predstavljao masovnu podlogu za uspon i širenje fotografije kao kulturne potrebe, ipak se pojavio niz imena čiji je rad na fotografiji dostigao evropski nivo.




Petrovaradinska tvrđava 1850. 
Snimio Anastas Jovanović

Francuska akademija nauka je 19. avgusta 1839. godine priznala Luju Dageru autorsko pravo za pronalazak fotografije, a francuska vlada je otkupila taj pronalazak i poklonila ga čovečanstvu. Ubrzo nakon obelodanjivanja pronalaska fotografije, u Parizu, ova delatnost se pojavila u austrougarskim i južnoslovenskim zemljama, pa i u Kneževini Srbiji. 



Luj Dager

Luj Dager je bio poznat srpskoj javnosti i pre nego što je predstavljen njegov najznačajniji pronalazak – dagerotipija. Serbske narodne novine iz Pešte su donele vest o tome da su izgorele njegova slavna diorama, zatim umetnička zbirka i “četrdeset risovanija“. Novine srbske, koje su tada izlazile u Kragujevcu, preuzele su pomenutu vest iz peštanskih novina, i čitaocima u Srbiji. Prve vesti u Srbiji o pronalasku dagerotipije saopštio je 5. aprila 1839. godine list Magazin za hudožestvo, knjižestvo i modu, (broj 28), skoro pet meseci pre zvaničnog objavljivanja izuma fotografije.

Vest o prvoj fotografiji kod Srba objavljena je 12. maja 1840. u listu Serbske narodne novine (broj 37) koje su izlazile u Pešti. One su objavile podatak da je trgovac Dimitrije Novaković obavio snimanje Beograda: “Na posrebrenij list bakra. Snimak taj podneo je on Nj. svetlosti gospodaru Mihailu Serbie Knjazu na dar”. Novaković je znanje fotografske tehnike dagerotipije, to jest fotografije na metalu stekao u Parizu 1839. godine kada je Dager vršio demonstracije dagerotipije.



Autoportret Anastasa Jovanovića 1850-56. god.

Počeci fotografije u Srba vezuju se za Anastasa Jovanovića, talbotipistu, fotografa, litografa, slikara, dizajnera. Anastas Jovanović je rođen 1817. godine. Od 1832. godine sa porodicom stalno je nastanjen u Beogradu. U znak zahvalnosti za uspešno i brzo rezanje slova za prvi bukvar, štampan u kragujevačkoj Državnoj štampariji knez Miloš Obrenović nagrađuje Anastasa Jovanovića stipendijom za bečku Akademiju sv. Ane, odsek slikarstva, gde Jovanović odlazi 1838. godine, a već 1840. uči fotografiju. Beč je tada, posle Pariza, bio drugi centar gde se negovala fotografija.

U Beču je Jovanović kupio, u to vreme najsavremeniji, model Pecval-Volgtlander-ove foto-kamere s rednim brojem tri i tako postao treći fotograf u svetu! Najpre je načinio svoj „Autoportret“ (delo je sačuvano!), a zatim je došao u Beograd i 1841. godine dagerotipisao Kneza Mihaila i sve značajne ličnosti srpske i crnogorske istorije toga vremena.. Ta dela su većinom sačuvana i nalaze se u Zbirci fotografija Muzeja grada Beograda.



Petar Petrović Njegoš 1851. 
Snimio Anastas Jovanović

Posle 1850. putujući majstori napuštaju dagerotipiju i uvode trajniji postupak, tzv. talbotipiju, to jest fotografiju na papiru. Oko 1851. talbotipiju je prihvatio i Georgije Knežević, prvi srpski fotograf u Vojvodini, koji se ubrzo zatim opredelio za kolodijumski postupak, i fotografije na albuminskom papiru.



Kneginja Julija Obrenović 1854. 
Litografija Anastasa Jovanovića

Srbiju i Beograd je u periodu od 1860. do 1900. godine opsluživalo 40 fotografa. Od 1844. godine u Beograd pristižu prvi putujući dagerotipisti. Najraniji koji je dolazio u Srbiju bio je Josif Kapileri; delovao je za kratko u Beogradu u leto 1844.

Sredinom 19. veka stekli su se uslovi za osnivanje stalnih fotografskih ateljea. Prvi fotografski atelje na teritoriji današnje Srbije otvorio je Ištvan Oldal (Istvan Oldal) 1854. godine u Zrenjaninu, a prvi fotoatelje u Beogradu kod Saborne crkve, otvorio je 1860. godine Forijan Gantenbajn (Florian Gantenbein) iz Švajcarske. Preko puta se nalazio atelje Anastasa Stojanovića knjaževskog dvorskog fotografa, a nedaleko atelje i Ane Feldman iz Beča, Lazara Lectera, Pante Hristića, Milana Jovanovića i drugih. Među prvim srpskim ateljeima, otvorenim u Beogradu je i atelje Georgija Đoke Kraljevačkog na Zelenom Vencu i u Knez Mihailovoj ulici na brojevima 3,8 i 19.

Smatra se da je prva žena fotograf u Srbiji bila Ana Feldman koja se fotorgafijom bavila 1865-1868.

Opšte prihvatanje kolodijumske, tzv. mokre ploče i uvođenje popularnih i jeftinijih fotografija oblika i veličine posetnice, početkom šezdesetih godina dovodi do daljeg širenja fotografije i osnivanja foto-ateljea i u manjim mestima. U srpskoj provinciji rade fotografi: Jovan Vlahović u Požarevcu, Todor Ilić u Kragujevcu, Petar Aranđelović u Nišu i dr. 

Osnovna delatnost svih fotografskih ateljea bila je snimanje građanskih portreta, ali se povremeno javljaju i prve dokumentarne fotografije, vedute i panorame gradova. Pored zadovoljavanja probitačnih i komercijalnih zahteva, fotografi su težili da doprinesu i očuvanju kulturne baštine.

Mojsilo Živojinović iz Šapca nudio je da uz pomoć Ministarstva prosvete snimi “srpske manastire, razvaline i druge starine” (1863);

Anastas Jovanović je na više fotografija zabeležio maja 1867. istorijske scene pred odlazak turske posade iz Beograda – srpske vojnike na bedemu Beogradske tvrđave, i “tursku izređanu vojsku”.

Sredinom te decenije fotografija dobija mesto i u radu Srpskog učenog društva. Angažovan je fotograf R. Musil da fotografiše kuću Dositeja Obradovića (1865), a godinu dana docnije i fotograf Gantenbajn za istog poručioca fotografiše istu kuću.

Kada je započela priprema tzv. “Slovenskog sastanka” (Etnografske izložbe u Moskvi), 1867. godine, u ekipi za pripremu našao se i fotograf Panta Hristić koji je neumorno fotografisao etnološke sadržaje po izboru etnografa Milana Đ. Milićevića i slikara Steve Todorovića.

Šabački fotograf Moric Klempfner predlagao je 1869. Srpskom učenom društvu “da stereoskopski obradi etnografske, istorijske i ostale znamenitosti”.

Prve reportažne fotografije u srpskoj istoriji, sa proslave 50-godišnjice Takovskog ustanka u Topčideru, snimio je “na Duhove”, 1865. Anastas N. Stojanović, doseljenik iz Bugarske i jedan od najranijih ateljejskih fotografa u Beogradu. Stojanović je bio i prvi dvorski fotograf u Srbiji i tvorac mnogobrojnih portreta kneza Mihaila i drugih poznatih ličnosti i građana Beograda, tokom sedme decenije 19. veka.

Početkom XX veka najveći broj fotografskih radnji bio je u Beogradu i to u Knez Mihailovoj ulici. Ateljei su se u početku nalazili u dvorišnim barakama, kasnije na mansardama, a prvi pravi fotografski atelje sagradio je dvorski fotograf Milan Jovanović. Prva žena umetnički fotograf u Srbiji bila je Mara Bogdanović, supruga vajara Tome Rosandića i imala je atelje u Gospodar Jevremovoj ulici, gde se danas nalazi Pozorišni muzej.

Autor: Dalibor Drekić

Izvor:

- Zorica Netaj, Počeci fotografije 1839-1900
- Milanka Todić, Fotografija i slika; Cicero, Beograd, 2001.
- Zoran Gluščević, Vek i po srpske fotografije; Istorija srpske kulture, Beograd


Za SRPSKU TELEVIZIJU USA priredila: Nadica Janić

Veza: STV USA