"KAKO SI?"
Momo Kapor
Dragi naši u tuđini, napisao bih vam da smo, hvala Bogu, dobro i zdravo, kao što i vama od sveg srca želimo, ali kod nas su takva vremena da je nepristojno kazati da ste dobro, kad nikome nije.
Kako si?
- Dobro.
- Hajde, neka je bar nekom danas dobro! - kažu vam uterujući vas u krivicu. Ako kažete da niste dobro, proneće u varoši glas da ste na samrti.
Znajući to, Beograđani su izmislili najmanje stotinu varijanti odgovora na to pitanje: Kako si? "Gura se…", "Ide, ide, pa stane!", "Kako drugi hoće!", "Živi se…", "Životinjari se", "Provlačim se nekako!", "Langzam, langzam, aber ziher!" (nikada nisam saznao šta to znači), da ne nabrajam dalje…
Ali najlepši odgovor svakako je "Pomalo…" U njemu ima neke stare lukavosti i mudrosti: on je kao bajalica, magična reč koja čuva od nesreće. "Pomalo" kao da govori neprilikama da zaobiđu njegovog vlasnika, jer je beznačajan i nikome ne zauzima mesto.
"Pomalo" je filozofija skromnosti i neprimetljivosti u životu. Ta reč je proizvod vekovne mudrosti i opreza: slična je onoj tabli koju je na grudima nosio neki ludak, a na kojoj je pisalo: MOLIM DA ME SE NE PRIMEĆUJE.
Ali, najbrojniji su oni Beograđani koji vas pitaju kako ste, a uopšte i ne sačekaju odgovor. Viče vam tako čovek s druge strane ulice: "Kako si?", a vi mu odviknete da vam je umrla majka i da se baš vraćate sa sahrane, ili da morate na operaciju u bolnicu, a on maše i dovikuje: "Onda, da ne kvarimo!" ili diže palac uvis: "Bravo! Samo napred!" Kod nas, naime, "kako si?" ne znači baš ništa.
Da bih prekinuo tu laž, odlučim jednog dana da stvarno, ali stvarno, ispričam kako sam onome ko me bude pitao. I evo ga, vidim ide mi u susret brzim korakom, očigledno se nekuda žuri. Dovikuje mi: "Zdravo, kako si?" i hoće da prođe, ali ja ga hvatam za rever jakne i počinjem da pričam.
Obaveštavam ga da mi je donji pritisak sto dvadeset a gornji dvesta, da me je uhvatio išijas, i to u desnu nogu… (otima se, ali ga ne ispuštam), što se tiče materijalnog stanja prezadužen sam, a niko ništa ne plaća; noćas me uhvatila gorušica, a i pas mi nije dao oka da sklopim jer je u blizini neka kučka u teranju, pa se uznemirio, prokišnjava mi krov i hoće da mi popišu stvari zbog neplaćenog poreza…
Najzad, on se otme i otrči kao bez glave. Kladim se da skoro neće nikoga pitati kako je.
Čovek se ipak pokatkad zaželi da ga neko pita kako je i da ga to zaista zanima, ali to je u Beogradu danas nemoguće. Još jedino u najzabitijim selima ljude zanima kako su drugi. Susretneš seljaka na putu, nazove ti Boga i zastane, pa pita: Kako si? Kako familija, imaš li đece, jesu li ti živi roditelji, možeš li da živiš od svog posla i kuda si se uputio? I sve ga to zaista zanima!
U Beogradu se godinama susrećemo sa komšijama, a ne znamo ni ko su, niti kako se zovu! Zujimo u liftovima licem u lice, a ne progovaramo ni reči. Na ulici se ne pozdravljamo. U kakvom to svetu živimo?
U moje susedstvo došla je baba iz nekog dalekog sela, da prezimi kod sina, majstora. Kako izađe iz kuće, pozdravlja sve koji naiđu:
- Dobar dan, kako ste?
Svi misle da je luda i zagledaju je sa čuđenjem. A ona je trenutno jedina lepo vaspitana žena u Beogradu. "Šta je ovo, sine, niko ne otpozdravlja?", pita me i ne može da dođe sebi od čuda.
"Kakav je ovo narod?" Ne umem da joj odgovorim…
- Zdravo, baba! Kako si?
- A, eto, pomalo…
Mislim da bi svet, kojim smo nezadovoljni, trebalo početi popravljati najpre od tog naizgled tako nevažnog pitanja "Kako si?", koje je sasvim izgubilo smisao. Počnimo, dakle, da se zaista zanimamo kako su naši bližnji, saslušajmo ih pažljivo i potrudimo se da ih shvatimo. Možda je u tome izlaz.
Autor priče: Momo Kapor
O životu Mome Kapora
"Momina priča je pomalo biblijska. Detinjstvo je proveo u Sarajevu, gde je išao u školu. U Beogradu je upisao gimnaziju, ali je izbačen i poslednja dva razreda je završio u rodnom gradu. Bio je loš đak. Njegova majka Bojana je poginula 13. aprila 1941. tokom bombardovanja Sarajeva, prekrivši njegovo telo svojim i tako mu spasla život. To je najtužnija i najfantastičnija priča. Prava antička tragedija.
U kući u kojoj su se krili poginulo je 40 ljudi, a on je jedini preživeo. Poginula je i njegova baka. Tragedija je ostavila žig na njegovoj duši. Momo dugo nije hteo da mi ispriča tu priču. Držao je to u sebi, a prvi put o svojoj majci napisao je knjigu "Hronika izgubljenog grada". Roman je nastao tokom njegovog boravka na Hilandaru. Boravio je tamo jednu noć, a kao da je proveo ceo život.
Momo Kapor sa majkom
Na njegovim slikama su motivi anđela, devojke i Beograd, a krajem pedesetih dela nisu ličila na ona poznata javnosti. Bio je veoma avangardan. Majku nikad nije slikao. Nije želeo svetsku karijeru. Njujork je najviše voleo nakon Beograda“, kaže Ljiljana Kapor na otvaranju izložbe "Momo, par lui-meme" (Momo, o sebi samom) u Domu vojske koju je priredila posle smrti svog supruga. Prvi put u javnosti prikazane su fotografije članova njegove porodice i otkrivena je tajna o kojoj je pisac i slikar nerado govorio.
Za SRPSKU TELEVIZIJU USA priredila:
Nadica Janić
Veza: STV USA
.JPG)
