LAPOT

Duša slovenska (65)

Lapot
Foto: Internet

Kada se piše o srarosti u današnjim uslovima života, često se u metaforičnom smislu koristi reč lapot. Mihailo Medenica je literarnom rekonstrukcijom podsetio na jedan od najjezivijih običaja na ovim prostorima. "Lapot" je kultna priča o ovom izumrlom običaju, iz sela Zjapina gde je zapamćen poslednji slučaj lapota, kad je Mitar Stojnin ubio oca.

LAPOT

Došao je i moj dan. Ako, ne marim, za to sam i živeo. Od smrti još niko nije pobegao. Kad ona okasni, mi po’itamo k njoj… Spavao sam otvorenih očiju. Među govedima, u štali, takav je red poslednju noć pred – lapot!

Tako je i moj otac, i njegov otac, i otac njegovog oca, sve dok nam prezime seže – kroz davnine u Stojnine je sin ubijao oca. Grobovi nam se ne znaju. Popovi nas nisu opojali. Sveća na našim humkama nema. Nema ni humki. Lapot je to, kad čoveka ubiju ko kučište, samo se strovali u provaliju na kosti predaka.

Petli kukuriču, a još neće zora. Raduju se prokletinje. Ako, ako, i njihovo će brzo…

Čujem korake u kući. Snaja poranila da umesi pogaču. Onu posmrtnu nad kojom će moj Mitar da zamane sa štapinom i raspoluti je. Najjače što može, da mi lobanja pukne iz prve. Na pola. Ko što je i mom ocu kad sam ja zamahnuo i precepio mu glavu ko panj…

Ne plašim se ja smrti! Lapot je za starca spas. Šta ima džaba ‘leba da jedem kad više nisam ni za šta! Da pomažem ne mogu, da odmažem ne smem.

Stisle godine, evo baš juče navrših šezdesetu, lepa starost za lapot. I oca sam ubio u tim godinama. Ako bog da da mi sin dočeka starost, pa da i njega njegov sin povede na lapot…

Plašim se samo da ne udari dovoljno jako. Da me posle ne dotukuje ko ranjeno pseto…

I goveda se umirila, ko da me žale. Porodica me je prežalila, sinoć me se još odrekla. Posle večere, kad mi snaja poslednji put celivala ruku, a ona moja nesrećna žena zakukala nad živim mrtvakom.

Mirišu cerovina i dud. Razleglo se celom Zjapinom. Do Knjaževca, more.

Cerovina je najbolja za štapinu. Rekao sam mom Mitru da od nje izdelje močugu. Tri lapota može s jednom, takvo je to drvo! Glava pukne ko ono prezreli šipak, al’ močuga ne…

Gotova je pogača. Miriše. Osećam dovde u štali. Uskoro će slava, istu takvu da lome, ime da mi ne pomenu… ‘Oće li da zagrmi na Svetog Iliju ove 1883?

Vreme je da budim Mitra. Snajka je pobegla u sobu kako sam stao na prag. Nema me više, još sinoć sam prežaljen, ovo mrtvak gazi prag…

„Ajde, sine, vreme je da oca vodiš na lapot“, probudih Mitra, skoči iz kreveta kao da njega vode. Doći će i njegovo vreme, ako bog da…

Ovu sam rakiju prošle jeseni ispeko! Dok sam još vredeo nečemu. Jaka je ko zime na Staroj planini, prokleta bila.

Mitar se obukao u svečano. I treba tako da isprati oca. Stevan, unuk mi, sin Mitrov, i on se obukao u nove ‘aljine. Devet mu je godina, koščato a jako dete. Na oca i mene. Nema taj da omane kad bude udario preko pogače na Mitrovoj glavi…

„Ajmo, stari, ajmo… Ima puta pred nama“, požuruje me sin. Tako sam i ja svog oca. Valja mu se vratiti da namiruje stoku, u njivu da ide. Toliko toga ima da oposli do mraka…

Zora se prevalila preko močuge u Mitrovoj ruci. Čini mi se – dobru je izdeljo! Kratka, a čvrsta. Malo da zamane i puče glava ko kruška kad tresne na zemlju s najviše grane.

„Uzmi si torbak, tata“, zapoveda, pomalo ljut što ne požurim. Ne mogu, a bih. Noge ne služe ko nekad. Jedva nose ovo jadno telo ta dva suvarka…

Zbogom, kućo! S ove dve ruke sam te napravio. Dobro da mi služiš sinu, pa ako bog da i njega da ispratiš na lapot!

Stevan, moj Stevica, kako mu tepamo, uzeo torbak dok se poslednji put umivam na bunaru između kuće i pojate. Još ga je otac mog oca iskopao. Išao do velike dudine dok nije udario na vodenu žilu.

Sećam se, zima beše kada sam oca poveo na lapot. Jedva prtismo do bunara koliki je sneg bio. Voda skoro zaledila, jedva je bilo da se umije…

„Daj ga sad dedi“, čujem Mitra kako prekoreva Stevana što još drži torbak. I ne treba. Moja je pogača u njemu. Moje je da nosim taj pokrov, kad drugog neću imati…

Pređe Mitar ispred mene da prti put uz Timok. Samo u močugu gledam. Pratim kud ide ona, idem i ja. Bliže svojte od nje više nemam.

Greje prvo sunce odozgo, udara i ono u teme, ko što će močuga kad stignemo do one stene na koju sam i ja ocu raspolutio pogaču i glavu. Čujem Stevičine korake odmah iza mene, i njemu se žuri, ali neće brže ovi suvarci. Da bog da i on dočekao ove lepe godine, pa da i njemu njegova snaja ispeče pogaču, a sin ga povede u planinu.

„Možeš li, stari? Hoćeš da te ponesem?“, dovikuje Mitar, već dosta odmakao preda mnom. Vidim ga tek kad sunce belasne preko močuge.

„Mogu, Mitre! Nisam ni ja nosio svoga oca, nećeš ni ti mene“, nemam glasa da viknem, ne znam je li me čuo, huči Timok, vrišti šuma od vetra s planine.

Boli li smrt? Mora da boli da onolika močuga probije teme i prospe mozak po pogači!

Samo da Mitar ne omane! Da zamahne samo upola koliko sam ja kada sam ocu izbio oči…

Nekad je čitavo selo išlo na lapot. Druga su vremena danas, svako gleda svoju muku.

Klizam u reku. Stevan mi pruža ruku da izvučem opanke iz blata. Koščato a jako dete. Isti otac, a otac isti ja, baš kao što je i moj otac bio jakih ruku, težačkih…

„Požuri, deda, tata je daleko odmakao“, vidiš li – i njemu se žuri da povede dedu u planinu, na stenu, da vidi kako će sutra i on svoga oca. Da zapamti stazu.

Zevam koliko mogu, al’ vazduh neće niz ždrelo. Steglo se, stislo ko Mitrova šaka oko močuge. Nemoj, bože, molim ti se poslednji put, da sad ispustim dušu, nema još mnogo do stene nad Timokom. Nemoj, nemoj da se priča kako sam manjkao nasred puta! Nemoj sin da mi se obruka. Nemoj unuk da me se stidi…

„Jesi li ovuda i ti svog oca, deda…- jesam, Stevane moj! Mislim da jesam, davno to beše, a lapotovskom stazom se ne ide više bez tri puta – kada te otac povede da gledaš kako ubija dedu, kada ti odvodiš oca i kad tebe odvode…“

Šta je orlušina nad šumom! Ne vidim ih, ali čujem cikot, tačno nas prate, čekaju gozbu…

Da mi je samo još jednom da stanem do kolena u Timok, puštajući da me po kostima bije kamenje što ga nosi. I kosti predaka palih u njega…

Eno ga kraj šume. Eno i Mitra, stoji između topola i čeka. Poštapio se močugom, gleda u nas, preko ramena mu vidim stenu, pokajnicu i ponornicu.

Ne plašim se smrti već hoću li stići do nje?! Samo da me ovi prokleti suvarci odnesu do golog kamenitog vrha… Otac se tužno vukao do njega. Nije dao da mu pomognem, skoro da je dopuzao do vrha, ali se onda drčno i ponosno uspravio ko mlado drvo i stavio pogaču na glavu. Nisu mu zadrhtale ruke, to poslednje pamtim.

Mitar je rasprtio stazu. Lomi granje nekakvog omara da ne zapnem o njega…

„Nemoj, Mitre, ne znaš kakva je! Ovu si ti deljao, srasla ti je ruci“, posluša me i baci močugu koja pade iz omara pred njega. Mislio se nju da uzme, deblja je na vrhu a tanja pri dnu od one koju je izdeljao od cerovine.

Dugo je stajala, kisla, ko zna od čijeg lapota još, možda s njom omane pa mi samo načne glavu i ostavi orlovima da me dokusure…

Ako je ova njegova tanja, ali je rasla na istom drvetu s kojeg sam i ja posekao granu kada sam oca vodio na lapot. Beše zima, sneg preko kolena, sav krvav kad sam iz udarca rascepio na dva i pogaču i glavu ocu.

„Stani ovde, stari“, stadoh pred Mitra, baš kako kaza. Ja, Petko Stojnin, rab božji, beskoristan kući i selu, greota da me ‘lebom rane i arče sukno na moje ‘aljine!

Skinuh gunj, neka ga sinu, valjaće mu za čobaniju u planini, što da sa mnom trune u bezdanu.

Pogača je još topla, meka, mirisna. Prsti lako klize u nju, močuga će još lakše, hvala bogu!

Ne pamtim da su orlovi leteli ovako nisko. Žuri im se, pa ne strahuju od čoveka. Ogladnele strvine, teška je i duga zima za Starom planinom, starom prokletnicom!

Posadio je Mitar Stevana malo niže od nas. Da jasno vidi, ali da ga ne poškrope mozak i krv.

Uspravih se ko pritka. Skliznu mi iz prve pogača s temena, Mitar je ćušnu nogom k meni. Drugačije i ne može, šakama je stiso močugu, spreman da zamahne.

Je li pogledao da nema kakva grana nad njim da štapina ne zapne o nju?

Ja nisam gledao nigde bez pred sobom i tek ponekad u Timok, da se oprostimo do skorog viđenja…

„Gledaj, Stevane, ovako ćeš i ti svog oca, ako bog da da dočeka ove godine! Tebi, Mitre, prosto od boga i ljudi, dabogda doživeo da poneseš svoju pogaču i staneš na moje stope“, povih se malo, držeći se za štap, da budem tačno pod Mitrom, da lakše zamane i udari posred pogače.

„Prosto i tebi, oče! Ne ubijam te ja, već ovaj ‘lebac, ko što će i mene kad dođe dan da ga džaba jedem“, istim sam rečima i ja ispratio oca, i on svog, dok je Mitar, baš kao Stevan sad, stajao skoro na istom mestu i kroz prste gledao kako zamahujem nad ocem i bijem o pogaču, lomeći mu lobanju na dva, tri dela…

Evo ga, sad će, vidim senku kako zamahuje, čujem kako drvo u zamahu reže vazduh, ne zatvaram oči želeći da…

Ajmo, Stevane! Ajmo, već smo dovoljno okasnili…

I ja ću tebe ovako, tata. Izdeljaću još jaču močugu, videćeš kakva će biti!

Hoće, ako bog da! Pokazaću ti i s kog drveta da odsečeš granu. Ovde čim se rodiš izabereš svoju…

Pamti put, sine, ti ćeš da vodiš kad sledeći put krenemo iz sela u planinu potokom…

Ajde, pitaće se majka gde smo dosad.

Priredila: Nadica Janić

ZAPIS NA BELOJ STENI

 Duša slovenska (66)

"Zapis"
(mixed media; 15 x 15 cm)
 Autor: Nadica Janić

Sedi dečak na Beloj steni zagledan u svoje srce koje vidi u oblaku. I trgne se, uplašen. Crna ptica ispisuje trag na Plavom putu. Nosi vetar slova, ukršta ih u reči, stvara slike. Ugleda dečak svoje pretke, tamo, u Beskraju. Iz šarene tkane torbice vadi pisaljku i glinenu tablicu i ispisuje:

"Majko moja, Zemljo moja, Rode moj, ptica mi kazuje…“

Kao očajan krik nevernice sa rastrgnutom pletenicom, kao bolan uzdah starog i nemoćnog oca koga se sin oslobađa tupim udarcem maljem po pogači na njegovoj glavi, kao ostarela staramajka, bolna, obnevidela, kao plač gladnog deteta, kao čemer i vapaj na ugašenom ognjištu, vrišti Crna ptica zlosutnica. Drhtala je ruka dečaka od kletve majke i predaka. Zaplaka od bola okamenjen dečak. Crna ptica prozbori:

Što to plačeš

Moj tiću

Kamenčiću

Kao da te majka

Od sise oturila

Ni kap kreča u tebi

Eno ti oca u trnju

Traži gnjidu života

Nije ti Bog dao suze

Nego kapi voska

Koje kaplju

Po tebi okamenjenom

(Slobodan Ristović, iz zbirka pesama „Lapot“)

Spusti se noć.

Osvane dan.

Pomilovan, obasjan suncem, zapisuje dečak na tablici:

"Majko moja, Zemljo moja, Rode moj, praštajte nam za zadanu bol, praštajte nam na zaboravu. Ovaj život nas guši. Ne znamo šta radimo."

I siđe dečak sa Bele stene vedar, slobodan, i ode u Svet.

I danas, ako se zagledate čista srca u oblake, pojaviće se Čudo. Duša čita i neviđeno, nedoživljeno. Jer prvo beše Reč i Reč beše od Boga.

Nadica Janić

ČETIRI LIKA MAJKE ZEMLJE

Duša slovenska (64)

Slovenska mitologija i pravoslavni običaji

Zemlja, mesto odakle potičemo, rodna gruda, otadžbina, je svetinja. U zemlju se zaklinje, za zemlju se bori. Grumen svoje zemlje se nosi kada se odlaza u tuđinu. Sa zavičajem se ponosi. Miris livada i racvetalih voćnjaka se nosi u srcu… Mesto večnog počinka predaka se ne zaboravlja. U plamenu sveća, na Zadušnice, zaiskri sećanje na radost i tugu koje život nosi.

Mnogi pravoslavni običaji su vezani za prirodu, za zemlju - izvor života, i potiču iz staroslovenskih verovanja. Prelaskom na hrišćanstvo obredi i običaji višebožačkih Starih Slovena zadržani su i nisu zabranjivani od strane crkve. I danas se primenjuju prilagođeni savremenim uslovima života. U pravoslavne praznike koji padaju u proleće i leto utkani su staroslovenski običaji vezani za vodu, cveće i radost buđenja života u prirodi. U zimske praznike prenet je kult sećanja i davanja pomena dušama predaka.

Četiri lika Majke Zemlje

Živeći u surovim uslovima i stalnoj borbi sa prirodom naši daleki preci, Stari Sloveni, su joj pridavali božansku snagu i obličja. Majka Zemlja je vrhovno božanstvo, izvor života, hraniteljka i sveto mesto boravka i opstanka čoveka. Smenu godišnjih doba, doba obnove života i doba smiraja u prirodi, tumačili su vladavinom boginja Vesne, Lade, Žive i Morane, promenljivih likova Majke Zemlje.

Četiri lika majke Zemlje

(akril; 10 x 10 cm) Autor: Nadica Janić

Vesna je prikazivana kao nežna, vesela devojčica koja širi miris rascvetalog drveća i daruje prvo voće.

Lada njiše polja zrelog žita obasjanih suncem. Crvene bulke u žitu i cvetne livade. Beli oblaci kao leptiri nagoveštavaju letnji pljusak. Romantične noći ispunjene ljubavlju.

Živa je punoća života. Rađanje dece, sazrevanje plodova. Raskoš i blagodat Majke Zemlje. Daruje ljude srećom i sigurnošću. Boje zlata nagoveštavaju bogatstvo i sigurnost u danima sivila koji neminovno dolaze.

Morana svojim plaštom magle polako zatvara čarobni krug kretanja Života. Nije omražena kod Slovena. Prihvataju i njene dane ali sa zebnjom. Morana upozorava i poštovali su je kao i druge boginje obnove Života.

Boginja proleća - Vesna

Vesna je boginja pobednica. Ona pobeđuje smrt i zimu. Sloveni su na grani nosili lutku Vesne, dok je lutka Morane bila utapana u reku ili spaljivana. Ovaj običaj je simbolično obeležavao pobedu Vesne nad Moranom. U molitvama i mnogim magijskim radnjama je bilo teranje zime i smrti iz domova, gde bi Morana nameravala uzimati duše i nanositi patnje. Verovalo se da Vesna pomaže ljudima i da oporavlja zimom narušeno zdravlje.

Boginja proleća - Vesna

(akril; 10 x 10 cm)

Autor: Nadica Janić

Vesna je donosila slogu i ljubav. Jedan od praznika posvećenih Vesni slavio se sa supružnicima koji su sklopili brak predhodne godine. Bio je to jedan od najradosnijih praznika Slovena. Za tu priliku su spremani kolači sa medom, nazvani medenčići. Međutim, ovaj praznik je kasnije crkva vezala za dan Četrdeset mučenika, 23. mart, i danas slavljen kao Mladenci.

Vesnin cvetni praznik takođe se održao i danas se naziva Cveti. U Vesninim obredima davalo se vernicima da progutaju leskov pupoljak ili glogov list. Deca su u vreme cvetanja vrba kićena vrbinim resama a oko vrata su im se stavljali zvončići. Ovaj obred je i u hrićanstvu održao svoje ime Vrbica.

Jaja su se farbala u proleće, obično u crvenu boju, koja je simbolizovala sunce, vatru i toplinu, koju je Vesna donosila svojim dolaskom. Jaja su se zajedno sa hlebom i vinom poklanjala domaćinu kuće.

Roditelji su svojim kćerima rado davali njeno ime. Ovaj običaj se zadržao i do danas, pa je Vesna jedno od najčešćih ženskih imena kod pravoslavnih Srba.

Bogina leta - Lada

Lada je slovenska boginja ljubavi i lepote. Duga zlatna kosa u koju je upleten venac od klasja žita simbolizuje njenu božansku plodnost. Lada u podzemlju, zajedno sa bogom Velesom, boravi sve do prolećne ravnodnevnice, kada izlazi napolje nakon što je Gerovit pušta da blagoslovi Zemlju. Iako njena vladavina počinje 21. marta, ipak je leto godišnje doba koje se vezuje za Ladu. Ona sledi za Vesnom, slovenskom boginjom proleća i obe ove boginje su vezane za plodnost.

 Boginja leta - Lada

(akril; 10 x 10 cm)
Autor: Nadica Janić

Rituali koji su se obavljali u Ladinu čast najčešće su povezani sa sklapanjem brakova, odnosno, biranjem supružnika. Poznat je i obred ladarice koji se u Srbiji obavlja pod imenom kraljice. Osnovne odlike ovog rituala opisao je Vuk Karadžić: „Na dan Svete Trojice okupi se grupa od desetak mladih devojaka od kojih je jedna obučena kao kraljica, druga kao kralj, a treća kao barjaktar. Kraljica sedne na stolicu dok oko nje igra kolo preostalih devojaka, a kralj i barjaktar igraju sami za sebe. Na ovaj način kraljice idu od kuće do kuće tražeći devojke za udaju. Takođe, odlika ovog rituala je preskakanje vatre, a njegova svrha je bila omogućavanje plodnosti kao i zaštita ljudi i stoke od sila zla.“

Boginja jeseni - Živa

Živa je boginja koja daruje život. Ona je jedna od najpoznatijih boginja staroslovenskog panteona. Jedno od njenih imena, Zizileja predstavlja Živu kao zaštitnicu dece, odnosno boginju koja se brine o deci i bdi nad njihovom sudbinom. Živa je veoma često prikazana kao trudna mlada devojka zbog čega je bilo zabranjeno zabijati sečiva u zemlju da se ova boginja ne bi povredila.

 Boginja jeseni - Živa

(akril; 10 x 10 cm)
Autor: Nadica Janić

Postojao je ritual gde su muškarci u polja postavljali izrezbarene kipove sa likom Žive, kako bi odobrovoljili njenu plodnost. U istu svrhu njoj je prinošen danak, obično u cveću i plodovima. Takođe je zabeleženo da je Živi bio žrtvovan petao, poznat kao simbol plodnosti i sunca. Za ovu boginju se vezivalo jesenje godišnje doba.

Prema starim slovenskim verovanjima, na Bogojavljenje boginja Živa pušta na Zemlju svoju živu vodu, i sve zemaljske vode za trenutak postaju svete. Ta živa voda će učiniti da duh vegetacije ponovo oživi i vrati se u svet ljudi, da priroda ponovo buja.

Boginja zime - Morana

Svet starih Slovena sastojao se od tri dela: Java - sveta živih; Nava - sveta mrtvih i Neba - sveta bogova. Nav je podeljen na dva dela: raj i pakao. Morana odnosi duše umrlih barkom od orahovog drveta na večni počinak u Nav, svet mrtvih, čiji se ulaz nalazi negde u delti Dunava. Tako nastaje i kult posvećen dušama, u narodu kao dani posete grobova preminulih – Zadušnice.

Boginja zime - Morana

(akril; 10 x 10 cm)
Autor Nadica Janić

Vuk Karadžić je zapisao narodno verovanje da je Morana noćni leptir koji sedi na grudima onog koji spava donoseći mu strašne snove o smrti. Otuda izraz “noćna mora“. Gavran je u našem narodu povezan sa smrću. Ptica zloslutnica, Moranin glasnik, koja najavljuje smrt.

Kult ove boginje poštovali su zemljoradnici i stočari. Narod je znao da sa Moranom nema nikakvog dogovora i da se njena odluka mora poštovati jer smrt je neumoljiva. Morana je oduvek volela ratnike koje je vrebala. Ratnici su se samo pretvarali da se ne boje Morane (smrti), a da bi zaboravili na nju, pili su medovinu, smatrajući to pića darom slovenskog boga Surija.

Reka Morava nosi ime Morane te se Morana može smatrati vodenim božanstvom jer je po verovanju Slovena voda skrivala u sebi mračne sile i bila povezana sa podzemnim svetom Navom.

Orah je Moranino drvo. Oduvek je u Srbiji postojao običaj da orah sade isključivo stari ljudi, jer će onaj ko posadi orah umreti kad stablo posađenog oraha dostigne debljinu njegovog vrata. Tada je orah spreman da se u njega skloni nečija duša. Orah je senovito drvo jer u njemu borave senke naših predaka. Zato ga ne treba seći da se senke ne bi uznemirile. Plod oraha je posvećen mrtvima. Na Badnje veče, koje je praznik mrtvih, orasi se stavljaju u uglove soba kao pokloni mrtvim precima. Orasi su i obavezan sastojak slavskog žita ili koljiva koje se sprema za mrtve. Sama pšenica je tu simbol plodnosti, dok su orasi plod drveta mrtvih. U žrtvi su oni zajedno.

Mrtvi, sem oraha, vole i slamu. Na prostirci od slame se servira večera na Badnje veče. Slama se ostavlja na raskrsnici gde prođe pogrebna povorka da bi se tu zadržao pokojnik, ako bi pokušao da se vrati kući. Slama treba da ga odvuče dalje od kuće u prvih 40 dana posle smrti, dok njegova duša obitava u svetu živih, po mestima koja je voleo za života. Slama se stavlja i u grob, ispod pokojnikove glave. Slama treba da umrlog zabavi, da ga odvoji od porodice da ne bi još nekoga poveo sa sobom.

Narod je verovao da Morana ima pomoćnike, demonska bića koja skupljaju duše umrlih. Neki od tih pomoćnika su prisutni u životu čoveka još od trenuka rođenja. To su babice, demoni bolesti, koje čekaju priliku da porodilju i dete daju Morani. Porodica se od njih štiti raznim ritualnima. Zato se vezuje crveni konac oko bebine ručice, protiv uroka i bolesti.

Morana je i slovenska boginja zime. Pratili su je hladnoća, bolest i pomor stoke. Morana se u davna vremena uvek dočekivala sa velikim strahom. Ispraćala se radosno kada se istovremeno dočekivala boginja proleća Vesna. Mnogi običaji vezani su za ispraćaj Morane. Čak i danas se pravi lutka od slame i pruća koja predstavlja Moranu. Nju je narod spaljivao ili udarao kad dođe proleće. Ritual vezan za Moranu su današnje maškare kada maskirana povorka ljudi “tera” Moranu.

Literatura:

1. V. Čajkanović - Rečnik srpskih narodnih verovanja
2. Š. Kulišić, P.Ž. Petrović, N. Pantelić - Srpski mitološki rečnik
3. M. Tolstoj, Lj. Radenković - Slovenska mitologija 


Za Srpsku Televiziju USA priredila: Nadica Janić

Veza: STV USA 2025.

Objavljeno:

Veštičja revija br. 77, 2025 god. str. 6 - 11 

SVETI VASILIJE OSTROŠKI

Duša slovenska (63)

Žitije Svetog Vasilija, ostroškog čudotvorca

Sveti Vasilije, nazvan Ostroški, rodi se u humskoj zemlji, današnjoj Hercegovini, kojom ranije vladaše Sveti Sava pre svog odlaska u Svetu Goru. A po povratku iz Svete Gore, kada ustanovi Srpsku Arhiepiskopiju, Sveti Sava u toj zemlji osnova Zahumsku episkopiju, kojom kasnije upravljaše i ovaj sveti otac naš Vasilije kao mitropolit njen. 

Sveti Vasilije rodi se u selu Mrkonjić u Popovom Polju 28. decembra 1610. godine, od pobožnih i blagočestivih pravoslavnih roditelja Petra Jovanovića i supruge mu Anastasije. Roditelji na krštenju dadoše detetu ime Stojan, a zatim ga naučiše strahu Božjem i svakoj dobroj mudrosti. Blaženi Stojan od detinjstva beše bistrog uma i vrlo pametan, a dušom beše sav okrenut ka Bogu vrlinom pobožnosti. Prvu školu vrline i pobožnosti Stojan izuči u svojoj kući, jer se u njegovoj porodici više mislilo o Bogu i duši, nego o zemaljskim i prolaznim stvarima. Druga škola njegove pobožnosti beše mu post, molitva i stalno pohađanje bogosluženja u crkvi. Iako mlad, prepodobni je redovno išao na sveta crkvena bogosluženja. Stupajući na prag hrama Božjeg, on je pravio metanija i pobožno celivao najpre crkveni pod, a onda i sveti Krst i svete ikone u hramu. Na svetoj Liturgiji je stajao sa strahom Božjim, verom i ljubavlju, kao da stoji pred prestolom Božjim. Odlikovao se svagda smirenošću i ozbiljnošću, a takođe i milostivošću srca i duše. Njegova porodica beše siromašna i jedva da hleba imađaše koliko treba. No on, ni ono malo hleba što je jeo, nije nikada jeo sam, nego je uvek delio sa drugima, osobito kada je kao čobanin čuvao ovce zajedno sa drugim čobanima.

Njegove roditelje mržahu neki zli susedi, otpadnici od vere i poturčenjaci, pa tu mržnju svoju okrenuše i protiv mladog Stojana zbog njegove pobožnosti i mudrosti. To behu prva iskušenja za mladu dušu njegovu, koja će kasnije imati da trpi još mnoga takva iskušenja. Da bi dete sklonili od neprijatelja, a ujedno želeći da se on i knjizi i pismenosti nauči, roditelji ga odvedoše u najbliži u tom kraju manastir zvani Zavala, koji beše posvećen Vavedenju Presvete Bogorodice, i u kojem iguman beše Stojanov stric Serafim. Manastir beše poznat u hercegovačkom kraju i imađaše poveće bratstvo. U manastiru beše i učenih monaha, a imađahu tamo i dosta knjiga. Ovde se blagorazumni mladić Stojan nauči mudrosti Svetoga Pisma i Svetih Otaca, a takođe i korisnim svetskim naukama. Čitajući knjige i reči Svetih Otaca duša mu se raspali ljubavlju prema Bogu i svetom podvižničkom življenju, te zato željaše da se zamonaši.

U manastiru Zavali prepodobni ostade neko vreme, pa onda preće u manastir Uspenja Presvete Bogorodice, zvani Tvrdoš, u Trebinjskom kraju, u kome beše i sedište Trebinjske eparhije. Živeći u ovom manastiru, blaženi još više zavole monaški život i zato uveća svoje podvige, jer sada konačno odluči da ovde primi sveti i anđeoski čin monaški. Svo vreme on ovde provođaše u postu, bdenju i molitvama, i u telesnim trudovima. Kada zatim bi zamonašen, na monašenju dobi ime Vasilije. Ovo mu ime beše znak da se u budućem podvižništvu i episkopstvu svom ugleda na svetog i velikoj jerarha Crkve Božje Vasilija Velikog. Posle nekog vremena prepodobni bi udostojen i đakonskog i svešteničkog čina. I služaše od tada pred prestolom i žrtvenikom Božjim sa svakom pobožnošću i čistotom. Pošto provede još neko vreme u ovom manastiru, on otide u Crnu Goru kod tadašnjeg mitropolita Cetinjskog Mardarija, koji ga zadrža kod sebe na Cetinju. Ali uskoro izmeću njih dvojice dođe do neslaganja oko jedne veoma važne stvari, o kojoj ćemo sada progovoriti.

U to vreme beše se proširila u zapadnim pravoslavnim krajevima usiljena latinska propaganda. Klirici rimski zvani jezuiti, poslani iz Rima od rimskog pape da koriste teško stanje robovanja i stradanja pravoslavnih eda bi ih obratili u svoju Latinsku jeres i potčinili papskoj vlasti, behu nasrnuli u to vreme na krajeve Primorske, Crnogorske i Hercegovačke. Na njihov podmukli rad protiv pravoslavnih skrenu pažnju mitropolitu Mardariju revnitelj Pravoslavlja blaženi Vasilije, ali mitropolit ne hajaše za to i beše popustljiv prema unijatskoj propagandi. Blagodareći svojoj veri i privrženosti Pravoslavlju, a takođe i revnosnom delovanju prepodobnog Vasilija protiv unije, pravoslavni narod i sveštenstvo ne podlegoše latinskoj propagandi. A prepodobni savetovaše mitropolitu da borbeno istupi protiv neprijatelja Crkve i da se ničega ne plaši kad je u pitanju odbrana vere i istine Hristove, ali to mitropolit ne posluša. Šta više, on poče da spletkari protiv svetog Vasilija i da ga lažno okrivljuje pred narodom. Narod nije poverovao tim klevetama mitropolitovim, jer je dobro znao za sveto i bogougodno življenje Vasilijevo, i mnogo ga je poštovao i voleo. Ali, želeći da se udalji od zlobe i spletkarenja, prepodobni se vrati natrag u svoj manastir Tvrdoš. No ni tamo on ne prestade da se bori za očuvanje Pravoslavne vere i za zaštitu svoga naroda od opake tuđinštine. Zato i bi od naroda nazvan revniteljem Pravoslavlja.

Živeći u Tvrdošu, svetitelj nastavi svoje podvige, ali ne samo na spasenju svoje duše, nego još više na spasenju svog pravoslavnog naroda Božjeg. Iz svoje molitvene kelije u manastiru on je sagledavao sve nevolje i bede koje podnosi njegov narod, grcajući u preteškom ropstvu agarjanskom, u nemaštini i sirotinji, u strahu od turskih zuluma i bezakonja, u opasnosti i kinjenju od unijatske propagande. I zato je neprestano uznosio Bogu tople molitve za spasenje svoga naroda. Iako u to vreme već beše arhimandrit, on se ne zaustavi samo u manastiru, nego krete na evanđelsku službu u narod, da kao duhovnik i pastir obilazi hercegovačka sela i kuće i tako propoveda Evanđelje Hristovo. Idući po narodu kao nekada njegov praotac Sveti Sava, on svršavaše sva sveta bogosluženja i svete tajne po narodu, i hrabraše ljude u veri i trpljenju, i pomagaše nevoljnima i ucveljenima. Pod imenom "rajina bogomoljca", kako su ga Turci zvali, on služaše kao pastir naroda Božjeg i njegov evanđelski prosvetitelj.

Ovakav njegov apostolski rad izazva protiv njega tamošnje poturčenjake, i oni gledahu da ga ubiju. Da bi se uklonio od te opasnosti, i da bi svom narodu više pomogao, sveti krete na put u pravoslavnu zemlju Rusiju. Vrativši se posle nekog vremena iz Rusije, sa sobom donese mnoge i bogate crkvene darove, svete odežde i crkvene knjige, a takođe i nešto novaca za svoj narod. Ovim darovima on snabdevaše osiromašene crkve po Hercegovini, a takođe i pomagaše i nevoljnike i potrebite. Takođe se dade na popravljanje mnogih zapustelih i oronulih hramova, i otvaranje narodnih škola u Tvrdošu i pri parohijskim crkvama. Za ovaj nemanjićski ktitorski i prosvetiteljski rad on prizivaše u pomoć i tvrdošku sabraću jeromonahe i parohijske sveštenike. Ali lukavi vrag roda ljudskog ni ovoga puta ne ostavi ga na miru. Ranija mržnja njegovih neprijatelja i sada se opet razbuktavaše. S jedne strane, to behu poturčenjaci, a s druge agenti latinske unije. Njegovo neustrašivo revnovanje i neumorno apostolsko pastirstvovanje samo povećavaše mržnju i nasilje bogoprotivnika, tako da svetitelj bi ponovo prinuđen da se ukloni iz toga kraja.

Ovoga puta on odluči da otputuje u Svetu Goru, u taj svetionik Pravoslavne vere i vrlinskog života. Zato krete iz Tvrdoša preko Onogošta (Nikšića) i Župe Nikšićke i stiže u manastir Moraču. Iz Morače pređe preko Vasojevića i Budimlja i dođe u manastir Đurđeve Stupove, pa odatle produži sve do Peći. U Peći se javi svjatjejšem patrijarhu pećskom Paisiju Janjevcu (1614-1647. g.) i ispriča mu podrobno o tužnom i čemernom stanju pravoslavnih Srba u Hercegovini, o njihovom stradanju pod nasiljima i zulumima turskim i o lukavoj propagandi latinskoj. Zatim izloži svetom patrijarhu svoju želju da otputuje u Svetu Goru, i zatraži za to njegov blagoslov. Mudri patrijarh Paisije odmah uvide da arhimandrit Vasilije ima velike duhovne vrline i sposobnosti, i diveći se njegovom dotadašnjem pastirskom radu, odmah namisli da ga proizvede za arhijereja. Ali ga najpre pusti u Svetu Goru i posavetova mu da tamo ne ostane, nego da se vrati njemu u Peć. Patrijarh je ocenio Božjeg čoveka Vasilija i izveo zaključak da samo takav čovek može pomoći teško ugroženom pravoslavnom narodu u Zahumskim krajevima.

Vasilije doputova mirno u Svetu Goru i zadrža se u njoj godinu dana. Obišao je tamo mnoge manastire i skitove, i poučio se od mnogih podvižnika i pustinjaka atonskih. No najviše je vremena proveo u srpskom manastiru Hilandaru, meću srpskim monasima. Po povratku iz Svete Gore on svrati opet u Peć i javi se patrijarhu. Svjatjejši patrijarh tada sazva otačastvene arhijereje i na Sveto Preobraženje Gospodnje 1638. godine hirotonisa Vasilija za episkopa, i postavi ga za mitropolita Trebinjskog sa sedištem u manastiru Tvrdošu. Iako beše još mlad, sa nepunih trideset godina, on bi udostojen episkopskog čina zbog svetosti svoga života i zbog velike potrebe Crkve u tim teškim i preteškim vremenima.

Iz Peći on otputova istim putem natrag u Tvrdoš, gde sa radošću bude primljen od svega pravoslavnog naroda. Odmah po dolasku u svoju episkopiju on nastavi svoj od ranije započeti pastirski rad. Bez obzira na sve opasnosti, koje mu ponova odasvud počinju pretiti, on putuje svuda po eparhiji i neostupno vrši svoju arhipastirsku službu. Glavno oružje u njegovom radu beše reč Božja i molitva. Moć njegovih molitava beše tako velika, da je već tada počeo činiti čudesna isceljenja i uopšte projavljivati znake i dejstva čudotvorstva. Narod ga već tada smatraše za svetitelja, jer se mnogo puta beše uverio u njegov sveti život i molitve i u dar prozorljivosti koji beše dobio od Boga. Pri tome, ne samo da on iđaše u narod, nego i narod stade dolaziti k njemu, tražeći od njega sebi pomoći i utehe u različitim nevoljama i iskušenjima svake vrste. I svetitelj milostivo pomagaše svakome svojim svetim molitvama i duhovnim poukama, a često puta i milostinjom. Na milostinju on pobuđivaše i druge ljude, a takođe i na obnavljanje svetih bogomolja i manastira. Tako on pokrenu bogatog narodnog dobrotvora Stefana Vladislavića i sa tadašnjim igumanom tvrdoškim Venijaminom oni popraviše i dovedoše u red manastir Tvrdoš u kome boravljaše.

U to vreme, Turci ubiše mitropolita istočno-hercegovačkog Paisija Trebješanina, čije sedište beše u okolini Onogošta (Nikšića). Tadašnji srpski patrijarh u Peći beše svjatjejši Gavrilo Rajić (1648-1656. g.), koji kasnije postrada kao sveštenomučenik. On tada postavi svetog Vasilija, dotadašnjeg mitropolita Zahumskog, za mitropolita ove upražnjene eparhije, i o tome napisa svoju patrijarašku gramatu (pismo). U toj gramati on pisaše:

"Smernost moja piše u bogospasaemu eparhiju, koja se zove Nikšić, Plana, Kolašinoviće i Morača, to jest kadiluk prijepoljski, vama prepodobnim igumanima, sveštenoinocima i inocima, blagovernim protopopima, i česnim sveštenicima, i svima u Hristu Bogu blagovernim hrišćanima. Blagodat Božja i pomoć Svetih Srpskih Prosvetitelja neka je sa svima vama! Ovim da znate kako dadoh i blagoslovih višerečenu eparhiju Vladici Zahumskom, kir Vasiliju, što je držao pokojni Vladika Maksim i svetopočivši Vladika Paisije, neka im je večan spomen. Primite sa usrđem višerečenog Vladiku i odajite mu čast onako kako treba svome zakonitom Mitropolitu, da bi dobili blagoslov i blagodat Gospoda Boga i pokrov Prečiste Bogorodice na vas i na decu i domove vaše pravoslavne".

Mitropolija istočno-hercegovačka, koja se još nazivaše i Mileševska ili Petrovska, na koju sada bi postavljen svetitelj Božji Vasilije, u stvari je istočni deo drevne Zahumske eparhije, jer je patrijarh Makarije Sokolović (1557-1574. g.) pri obnovi Pećske patrijaršije, Zahumsku eparhiju razdelio na istočnu Mileševsku, i zapadnu Trebinjsku, sa sedištem u Tvrdošu. Sveti dakle Vasilije preuze sada istočnu, takozvanu Onogošku, mitropoliju, ali ne preće odmah u Onogošt (Nikšić), nego za neko vreme upravljaše iz manastira Tvrdoša, gde je do tada živeo. Posle toga on otide sasvim u svoju mitropoliju i produži tamo svoj arhipastirski rad.

U to vreme Turci još više otpočeše mučiti srpski narod i pljačkati domove po selima, a ljude odvoditi u ropstvo. U tome su naročito prednjačili zli vojnici Ali-age. Oni opljačkaše crkve i manastire, i svu zemlju opustošiše, jer narod u strahu pobeže u zbegove, i sve pritište takva beda da ni Izrailjcima u Egiptu nije bilo gore od toga. Obesni pak hercegovački sandžak-beg pohvata tih godina sve narodne prvake i pogubi ih sve po redu. Iako ljubljaše da živi u manastiru Svetog Apostola Luke u Župi Nikšićkoj, a uz to beše već obnovio i manastir Svetog velikomučenika Dimitrija u selu Pope kraj Onogošta gde takođe obitavaše, svetitelj bi prinuđen da se udalji iz ovog novog svog sedišta, jer beše pritešnjen ovim i drugim turskim zulumima. Zato on nađe jedno skrovito mesto, u koje nameravaše da se povuče. To mesto beše jedna pećina u Pješivcima pod planinom Zagaračom. Tamo on uredi sebi keliju i htede ostati duže u njoj. Doznavši za to, dođoše k njemu stariji ljudi iz okoline i usavetovaše mu da je bolje da pređe odatle u manastir Ostrog, što svetitelj odmah i posluša.

O Ostrogu je svetitelj već bio čuo i za njegove podvižnike znao, osobito za vrlinskog igumana ostroškog, prepodobnog starca Isaiju. Ovaj vrlinasti starac podvizavaše se veoma strogo i bogougodno u jednoj pećini iznad Gornjeg manastira Ostroga. Kada se prestavi iz ovog života, Bog proslavi njegove svete mošti, ali ih Turci ubrzo pronađoše i na ognju spališe. Došavši u sveti manastir Ostrog, sveti Vasilije se najpre zaustavi u podnožju Ostroške planine, zatim ode u Gornji Ostrog i nastani se u pećini ovog prepodobnog podvižnika Isaije. Od tada on sa toga mesta upravljaše svojom mitropolijom, i to punih petnaest godina.

U Ostrogu on poče okupljati oko sebe i druge monahe i podvižnike, i sa njima obnovi crkvu Vavedenja Presvete Bogorodice, koju ranije behu sagradili prethodni ostroški podvižnici. Nešto kasnije on podiže i ukrasi i crkvicu Časnog i Životvornog Krsta u Ostroškoj steni, koja se zatim i živopisa i sačuva se do današnjeg dana. Jednom rečju, on nastojaše da se njegova Ostroška pećina pretvori u pravi manastir, te da po ugledu na ostale pravoslavne manastire bude rasadnik duhovnog života za narod. Kada se bratstvo u manastiru uveća, on tada postavi za igumana Isaiju, unuka onog prepodobnog Isaije iz sela Popa kod Onogošta. Sam pak svetitelj odade se ovde najstrožijim podvizima, jer nalagaše na sebe podvig za podvigom, sve teži od težega. Iako zidaše crkve i kelije, i sopstvenim rukama nošaše kamenje za građenje, on uz to brinjaše i o svojoj eparhiji i o poverenoj mu pastvi, pri tom nikako ne umanjujući svoj podvig neprestanog bogomislija, molitvenog bdenja i isposništva. Hranjaše se samo voćem i povrćem, i svršavaše metanija i ostale podvige monaškog života. Telom bejaše suv, a licem žut kao vosak, i sav beše hram Presvetoga Duha.

Ipak, svetitelj nije boravio samo u isposnici. Sa svojih ostroških duhovnih visina silazio je i u narod i delio sa njim mnogovrsna stradanja njegova kao pravi pastir njegov. K njemu stadoše dolaziti ljudi sa svih strana, i to u velikim masama, i tražiti njegovu pomoć i duhovnu i telesnu utehu. Još za života narod ga smatraše svetim, i zato mu sa svih strana priticahu. Mnogi tada osetiše čudesnu moć njegove molitve i proslaviše za to Boga. Proganjana i zlopaćena hercegovačka raja sklanjaše se ispred turskih zločina k svetitelju u Ostrog, i mnoga starci, žene i deca ostajahu duže vremena kod svog vladike. A blaženi duhovni otac njihov, i pred Bogom molitvenik, brinjaše o njima i hranjaše ih blagodareći i pomoći okolnih sela.

Iz ostroške isposnice on održavaše redovne veze sa srpskim patrijarsima u Peći, i sa njima se dopisivaše, a kad mogaše i posećivaše ih. Njima se žaljaše sveti vladika mitropolit na veliku zlobu ljudsku, koja ga okruživaše. Naime u blizini manastira Ostroga živeo je neki knez Raič sa svojih šest sinova, koji svetitelju i manastiru činjahu mnoge i velike nepravde. O tome je ovako pisao sveti Vasilije u svom zaveštajnom pismu: "Pišem radi potvrde istini da znaju hrišćani da bejah neko vreme u Ostrogu u pustinji, i priložih tamo sav svoj trud usrdno i sve svoje imanje, i ništa ne poštedih Boga radi i milosti radi Svete Bogorodice. I sa nekom bratijom uz pomoć Božju obnovih tamo ono što se i na samom delu vidi. I mnogi mi pakost činiše, ali mi Bog bi pomoćnik u svakom dobrom delu. A ovo pišem da znaju crkveni služitelji koji će posle mene služiti Bogu i Svetoj Bogorodici u Ostrogu, u studenoj steni toplote radi Božije, da znate i vi i hrišćani koji posle mene budete".

Zbog nasilja kneza Raiča i zbog silne zlobe ljudske, svetitelj pomišljaše da se preseli iz Ostroga na neko drugo mesto, gde bi nastavio svoje podvige. Pomišljao je tom prilikom da otide na svagda u Svetu Goru. Ali u sebi osećaše da je ta zloba delo demona, eda bi ga omeli u njegovom vrlinskom podvigu. Uz to ga umoliše i susedni Bjelopavlići, predvođeni svojim duhovnikom, sveštenikom Mihailom Boškovićem, da ih ne ostavlja same bez njegove blagodatne pomoći i molitvene zaštite. Svetitelj. odluči da ne napušta Ostrog, i da do kraja trpi nepravde. Ali ipak pođe (1667. g.) blaženom patrijarhu Maksimu u Peć i ispriča mu svoje tadašnje i narodno stanje. Svjatjejši patrijarh napisa pismo knezu Raiču i narodu Bjelopavlićkom, i u njemu opominjaše narod da čuvaju i pomažu manastir Ostrog, a prećaše prokletstvom svakome onome ko bi se drznuo da i dalje pakosti svetitelju i monasima.

Ovome knezu Raiču i sam Sveti Vasilije proreče, da zbog nasilja koje čine manastiru, svi će mu sinovi poginuti. Ovo proroštvo svetiteljevo ubrzo se i ispuni. Ožalošćen, knez Raič pođe tada svetom ocu Vasiliju i ispriča mu nesrećnu pogibiju svojih sinova. Svetitelj uteši kneza, i savetovaše mu da se kaje za grehe svoje i grehe svoje dece. Tom prilikom on mu proreče da, ako se bude iskreno pokajao, Gospod će ga utešiti i opet će ga blagosloviti velikim muškim potomstvom. Ovo pretskazanje Svetiteljevo uskoro se i ispuni, i knez opet dobi nekoliko muške dece. Još mnoga druga pretskazanja Svetiteljeva obistiniše se za vreme njegovog života, a takođe i mnoga se čuda molitvama njegovim dogodiše.

Neumoran u podvizima molitve, posta, fizičkog truda i rada, kao i mnogobrojnih briga za zemaljska i nebeska dobra svoje pastve, Svetitelj Ostroški dostiže polako i do kraja svog ovozemaljskog života. Upokoji se mirno bez bolova i patnje lako predavši dušu svoju u ruke Gospoda svog, 29. aprila 1671. godine u svojoj keliji iznad ostroške isposnice. Iz stene pored koje se upokojio, docnije je izrasla jedna vinova doza, iako u steni nema ni malo zemlje. U času Svetiteljevog blaženog prestavljenja kelija se njegova zablista neobičnom i nadzemaljskom svetlošću. Telo Svetog Vasilija ostroški monasi sa hraniše u grob ispod crkvice Svetog Vavedenja Majke Božje.

Odmah po prestavljenju Svečevom narod poče dolaziti na njegov grob i moliti mu se, kao što mu dolažaše i za vreme njegovog zemnog života. A na grobu se počeše dešavati mnogobrojna čuda, koja ni do danas u Ostrogu ne prestaju. Sedam godina posle upokojenja (1678. godine) Svetitelj se javi u snu nastojatelju manastira Svetog Luke u Župi kod Nikšića, igumanu Rafailu Kosijerevcu, i naredi mu da dođe u Ostrog i otvori grob njegov. Iguman ne pridade ovome snu poseban značaj, i ne otide. Isti san se ponovi i drugi put, i iguman ponovo ne otide. Treći put se javi Sveti Vasilije igumanu obučen u vladičanske odežde i sa kadionicom u rukama. I dok Svetitelj kađaše kadionicom ispade žar iz kadionice i opeče igumana po licu i rukama. Iguman se tada probudi i sa strahom velikim ispriča to viđenje svoj bratiji. Onda se dogovoriše i kretoše u manastir Ostrog. Došavši u Ostrog i sve po redu ispričavši ostroškim monasima, udariše najpre svi u strogi post, svakodnevno držeći svo molitveno pravilo i služeći svete liturgije. A sedmoga dana okadivši Svečev grob, otvoriše ga. I pred njima se ukazao Svetitelj u proslavljenom telu, koje beše žuto kao vosak i svo mirisaše kao bosiljak. Onda monasi uzeše njegovo sveto telo, položiše u kovčeg i prenesoše u hram Vavedenja Presvete Bogorodice, gde ono i do danas počiva.

Glas o proslavljenju tela Svetog Vasilija brzo se proneo na daleko, i narod u sve većem i većem broju poče dolaziti njegovim svetim moštima. Od tada do danas ne prestaju, milošću božjom i svetošću Svetog Vasilija, dešavati se mnoga preslavna čuda nad njegovim svetim i čudotvornim moštima. Ka velikoj i mnogocenoj ostroškoj svetinji stadoše dolaziti ne samo pravoslavni, nego i ostali hrišćani, pa čak i muslimani. I, po veri njihovoj i milosti Božjoj i Svetog Vasilija, nalažahu utehu i dobijahu blagodatnu pomoć. Među mnogim poklonicima koji dođoše Svetitelju u Ostrog na poklonjenje beše i poslednji patrijarh srpski u Peći Vasilije Brkić-Jovanović (1763-1765. g., umro 1772. g.), koji, proganjan od Turaka, nađe sebi sklonište u Crnoj Gori. On u Ostrogu provede kraj moštiju Svetog Vasilija šest meseci u molitvi i postu, i tom prilikom sastavi Službu i Žitije ovom svetitelju. A u teškim ratnim i poratnim godinama, boraveći kraj Svečevog kivota i tu nalazeći sebi utehu i zaštitu, prezviter Vasilije napisa (1947. g.) Akatist Svetom Vasiliju, koji se nalazi u rukopisu u manastiru Ostrogu.

Manastir Ostrog

Poklonici i danas dolaze u velikom broju iz svih naših krajeva Ostroškom Čudotvorcu, bez obzira na veroispovest i nacionalnu pripadnost. Dolaze, štaviše, i iz inostranstva. Kraj kivota Svetiteljevog uznose se molitve i na našem i na stranim jezicima. Mnogi donose decu da krste baš ispred moštiju Svečevih, i mnogi nazivaju decu imenom Vasilijevim, a mnogi tu sklapaju brak, ili se ispovedaju i pričešćuju, ili traže da im se čitaju molitve za zdravlje, za isceljenje, za spasenje. Mnoge se žrtve i prilozi donose Svetom Ocu pod Ostrog, ali su najveće one žrtve iskrenog pokajanja i očišćenja srca pred Bogom i Svetim Vasilijem. Njega čak i bezbožnici poštuju, i sa strahom njegovo ime spominju. Jer svi znaju da se sa Svetim Vasilijem nije moglo šaliti, ni za života ni posle smrti. Pred milostivim Svetiteljem Ostroškim sav srpski svetosavski rod izliva sve svoje tuge i boli, i prinosi tople molitve za žive i umrle svoje srodnike. Praznikom i radnim danom, iz bliza i iz daleka, ka Svetitelju hrle poklonici, pripremani prethodno postom i molitvama, da bi se pred svetim kovčegom njegovim izjadali, isplakali, ispovedili i blagoslov izmolili. Pored redovnih crkvenih postova narod uzima i posebne zavetne postove, i taj post zove "nedjelja Svetog oca Vasilija". Ovo osobito biva pred njegov praznik Vasiljev-dan. U krajevima Crne Gore ljudi se kunu imenom Svetoga Vasilija da bi dokazali istinitost svojih reči i postupaka. Pred Svečevim moštima nekada su polagali zakletvu i zavetovali se. Poklonička putovanja narodna u Ostrog počela su još za zemaljskog života Svetog Vasilija, i po proslavljenju njegovih svetih moštiju nikako ne prestaju do danas. Pored praznika Svetog Vasilija, dani sabora u Ostrogu su Trojičin-dan, Petrov-dan, Ilin-dan i dan Uspenja Presvete Bogorodice. U te dane u Ostrog se okuplja i po deset i dvadeset hiljada pobožnih poklonika.

Kao što Svetitelj ne imađaše mira za zemaljskog života, gonjen od mnogih neprijatelja Božjih i od glavnog neprijatelja ljudskog spasenja - đavola, tako ni njegove svete mošti ne ostadoše u Ostrogu poštećene od nečastivoga. Tako, prvi put su ostroški kaluđeri morali da skrivaju mošti Svetog Vasilija 1714. godine, kada je Numan-paša Ćuprilić harao po Crnoj Gori. Monasi su tada zakopali Svetiteljeve mošti niže manastira kraj reke Zete. Ostale su tu zakopane čitavu godinu. Reka je plavila ovo počivalište, ali se voda na čudesan način nije dotakla ni kovčega ni moštiju njegovih. Drugi put to beše u vreme opsade manastira Ostroga od strane Omer-paše u zimu 1852. godine. Omer-paša je tada opkolio Crnogorce u Gornjem manastiru i opsada je trajala devet dana. Svega trideset Crnogoraca, na čelu sa velikim vojvodom Mirkom Petrovićem, ocem crnogorskog kralja Nikole, branili su hrabro manastir od Turaka. Kada su najzad, s pomoću Svetog Vasilija, odbili Turke, otslužili su blagodarenje Bogu, Presvetoj Bogorodici i Svetom Vasiliju u crkvi Svetog Vavedenja. A onda Crnogorci uzeše sa sobom Svetitelja i poneše ga sa sobom na Cetinje, i položiše ga u crkvu Roždestva Presvete Bogorodice, pokraj moštiju Svetog Petra Cetinjskog. Mošti Svetog Vasilija ostadoše na Cetinju do proleća 1853. godine, kada su opet vraćene u Ostrog. U tom ratu manastir Ostrog bi opljačkan i popaljen od Turaka, a mnoge dragocenosti ostroške, kao i dokumenta iz doba Svetiteljevog, nestadoše i propadoše. Treći put biše nošene mošti Svečeve iz Ostroga u ratu 1876-1877. godine, i to opet na Cetinje, gde ostadoše oko godinu dana. Sa velikom svečanošću vraćene su u Ostrog 1878. godine. Februara 1942. godine, prilikom bombardovanja Ostroga neprijateljskim granatama, monasi su iz straha da granate ne poruše crkvu Svetog Vavedenja, gde Svetitelj počiva, preneli njegovo sveto telo u malu pećinu u steni iza manastirskih konaka. Ovo strahovanje pokazalo se izlišnim. Jer su granate doletale, padale oko manastira i rasprskavale se, ali manastiru nikakvu štetu nisu nanele, niti koga od bratije povredile. Svetitelj je i tada, kao i ranije, a i danas, bdio nad svojom obitelji.

Poštovanje našeg naroda prema ovom Božjem Ugodniku ogleda se i u podizanju u njegovu čast mnogobrojnih hramova u zemlji i inostranstvu. Osobito je divan hram podignut njemu u njegovom gradu Onogoštu - Nikšiću. Godine 1935. otvorena je u Beogradu bolnica pod imenom Svetog Vasilija Ostroškog; u crkvi Sv. cara Konstantina i Jelene na Voždovcu čuva se danas njegov sveti omofor. Najviše pak proslavlja se Sveti Vasilije u samom manastiru Ostrogu, gde se, kao što rekosmo okupljaju mnogobrojni poklonici sa svih strana naše zemlje. U Ostrog se ide sa strahom i pobožnošću, pešačeći, a često i na kolenima idući od Donjeg do Gornjeg manastira. Iz Ostroga se nosi osvećena vodica, ulje i tamjan, nafora, ili vata sa kivota Svetiteljevog, da se onda time namažu i poškrope oni koji nisu mogli doći Svecu na poklonjenje. Pred kivot Svetiteljev donose se bolesnici, bolesni od raznih i neizlečivih bolesti, i Svetitelj ih milostivo isceljuje i ozdravljuje i od duševnih i od telesnih bolesti. O tome svedoče mnogobrojne štake, i lanci, i verige, i nosila, i skupoceni darovi ostavljeni Svetitelju u Ostrogu u znak zahvalnosti za čudesno isceljenje i ozdravljenje. O tim mnogobrojnim isceljenjima, i o onima od duševnih bolesti, ludila i đavoimanosti, svedoče mnogi zapisi u manastirskim knjigama, i još više neizbrisivi zapisi u srcima vernih. Mnoga od tih čuda Svetog Vasilija narod prepričava i kazuje širom naše zemlje. 

Autor teksta: arhim. dr Justin Popović, bivši profesor Univerziteta

Izvor: štampano izdanje manastira Ostrog Eparhije Crnogorsko-primorske, 1990.

Fotografije: Internet

Link: http://manastirostrog.com/?jezik=lat

Za SRPSKU TELEVIZIJU USA priredila: Nadica Janić

Veza: STV USA 2020.

HRAST - SVETO DRVO

Duša slovenska (62)

Hrast - list i plod žir.

Drveće je oduvek bilo zastupljeno u verovanju mnogih naroda i to od samih početaka postojanja ljudskog roda. U edenskom vrtu postoje drvo života i drvo spoznaje. U biblijskom hrišćanskom predanju, koje proizlazi iz priče o iskušenju u Postanju, drvo života može, zavisno od čovekovog ponašanja, da postane drvo smrti. Odatle potiče klasifikacija drveća na dobra i zla - na srećna i nesrećna. Takva klasifikacija sačuvana je u narodnoj mitologiji do današnjih dana. U našem narodu hrast je najsrećnije drvo za razliku od oraha u kome se skrivaju demoni i koje je najnesrećnije drvo.

Hrast je simbol snage, moći, dugovečnosti, čvrstoće, duhovnog i materijalnog bogatstva. U mnogim tradicijama hrast je povezan sa vrhunskim nebeskim božanstvima, najčešće bogovima gromovnicima. 

U grčko-rimskoj tradiciji - posvećen Zevsu i Jupiteru. Kruna od hrastovog lišća davana je kao nagrada za spasenje tuđeg života i za pobedu na Pitijskim igrama.

U hebrejskoj tradiciji - hrast je drvo zaveta i označava božansku prisutnost.

U hrišćanskoj tradiciji - hrast je simbol Hrista kao snage u nevolji, kreposti u veri i vrlini.

(Od hrastovog drveta je napravljen Hristov krst)

U keltskoj tradiciji - sveto drvo posvećeno tvorcu, Degdi.

U skandinavskoj tradiciji - Torovo drvo života posvećeno Donaru.

U verskoj istoriji Evrope, obožavanje drveća igralo je važnu ulogu. U praskozorje istorije, Evropa je bila pokrivena ogromnim prašumama. Do prvog veka pre Hrista, Hercenska šuma prostirala se istočno od Rajne u nedoglednu i neznanu daljinu. Svirepe kazne su bile za one koji se usude da oljušte koru sa živog drveta. Kazna je bila život za život - život čoveka za život drveta. 

Mnogobožački Sloveni su u svojim pohodima krčili šume pored reka i stvarali plodno zemljište. Kult drveća je bio veoma zastupljen. Posebno je poštovan hrast i smatrao se svetim drvetom. Posvetili su ga vrhovnom bogu Perunu „zato što privlači grom i kišu“. Za vreme oluja padali su ničice pred hrastom i molili da ih nepogoda prođe. Od velikih hrastova su dobijali proročanske odgovore. Bio je veliki greh prelomiti ma i jednu grančicu. Verovali su da onaj ko poseče granu iznenada umre ili postane sakat. Osim toga, hrast se smatrao svetim drvetom jer se pomoću njega i lipovog drveta trenjem dobijala vatra. Muškarci su stoga hrastu prinosili žrtve, a žene lipi. 

Mnogi drveni idoli izrađeni su od hrastovog drveta, a i sveta vatra ložila se hrastovim drvetom. Mnogim Slavenima poznata je i legenda koja kaže da je u šupljini debla starog hrasta skriveno ono što najviše želimo. Prvu zapisanu verziju ove legende dao je, još u XII veku, kaluđer Ebo koji navodi da je jedan zlatni Triglavov idol, nakon što je Oton razorio slovenske hramove, sakriven u "rupu u stablu jednoga vrlo debeloga drveta", tako da se ova svetinja "nije mogla ni videti ni dotaknuti". Ovo verovanje je vremenom preraslo u legendu da se u najstarijim hrastovima često kriju velika blaga.

Hrast u selu Divljani kod Bele Palanke.

U udubljenje u hrastu istovremeno može da uđe pet osoba, a svi oni videće iznad sebe delić neba.

Hrast je prvi i najprimitivniji hram i njegova lekovita snaga ogleda se u snazi božanstva koji u njemu živi i štiti selo od bolesti i groma, a polja sa usevima od oluje i grada. O tome ima puno tragova u mnogim narodnim pripovetkama i pesmama i imenima manastira koji su nastali na mestima starih gajeva, kao što su Orahovac, Krušedol, Grabovac. U selima, u kojima nije bilo "žive" crkve, stoletni usamljeni i osveštani hrast zamenjivao je duhovni hram. Kod velikih, starih hrastova prirodnim putem se stvarala šupljina u deblu. Nju su kitili i unosili ikone. Sveštenik je pod njim obavljao crkvene obrede. Naši su preci urezivali krst na njegovu koru i obnavljali ga svake godine, na isti dan. Osveštavali ikone pod njegovom krošnjom. Oko njega sahranjivali svoje mrtve (još iz doba paganstva), jer su bili ubeđeni da je hrast senovito drvo, kao što se pretpostavljalo i za druga šumska stabla. I danas, skoro svako naselje ima svoj sveti hrast - glavni zapis i obično se nalazi u sredini naselja. Pojedine velike porodice imaju svoje zapise na imanjima. 

Hrast u selu Divljani kod Bele Palanke star preko hiljadu godina.
Najstariji hrast na Balkanu

Osveštani zapisi su tabuisani. Ne smeju se skrnaviti. Ne smeju se seći (mnogi su na misteriozan način umrli pri takvom pokušaju). Čak se ni grane, same otpale, ne smeju koristiti za ogrev. Ne sme se upotrebljavati ni njegov plod. Ipak, po predanju, pod posebnim okolnostima, može se koristiti plod hrasta, bez straha da se čini veliki prestup i greh. Izuzetno se dozvoljava hrastov plod ubrati i kao lek upotrebiti za posebne bolesti. I to samo muškaraca. 

O ulozi hrastovog drveta u verovanjima naših predaka, ilustrativno kazuje njegova upotreba u obredu "vađenja žive vatre", koji se obavljao "trenjem drveta o drvo", na posebnom ("čistom") mestu, na kojem se, inače, održavaju svetkovine. Po pravilu leti - noću. Obično na praznik. Vatru su "vadili" brat i sestra blizanci ili "čisti" mladić i devojka sa sličnim imenima (npr. Živan i Živana ili Stojan i Stojana). "Izvijena" se vatra prenosila na kućno ognjište, koje su Sloveni poštovali kao sveto mesto. 

Kod Istočnih Slovena postojala je zabrana sadnje hrasta odnosno njegovog odgajanja iz žira jer se smatralo da će takav hrast vremenom, kada naraste do visine onoga ko ga je posadio, postepeno oduzimati snagu i postepeno ga odvesti u smrt. 

Kod svih Slovena postoji verovanje da se na hrast može preneti bolest, pa su obavljane različite simboličke radnje prenosa bolesti: Ukrajnici, Poljaci, Česi, Moravci na hrastu ostavljaju odeću bolesnika; Bugari, Srbi, Makedonci i Hrvati na hrastove grane vezuju trake i konce iz odeće. Voda kojom su kupani bolesnici ili deca se prosipla oko hrasta. Često se u probušenu rupu u hrastu stavljala odsečena kosa ili nokti bolesnog deteta ili konac kojim je dete pre toga premereno, a zatim bi se taj otvor zatvarao kočićem.

BADNJAK

Badnjak je drvo koje se potpaljuje na Badnje veče, uoči Božića, i taj čin je osnovni obred božićnog ciklusa kod Južnih Slovena. Za badnjak se obično seklo hrastovo drvo. Badnjak su srpski težaci smatrali porodičnim svetim drvetom. Prema badnjaku na ognjištu ukućani su se ophodili kao prema natprirodnom i božanskom biću. Celivali ga. Prinosili mu darove (vino i pšenicu), govoreći "ja tebe vinom i pšenicom, ti mene svakim dobrom", očekujući zauzvrat pomoć. Badnjak gori svu noć, ljudi ga čuvaju i ne spavaju. Ovaj obred je raširen u Srbiji, Hercegovini, Bosni, Dalmaciji, Istri (kod pravoslovaca i katolika) i još pojedinim oblastima Hrvatske i Slovenije, Bugarskoj i Makedoniji. 

Mladi hrast zimi. Seče se za badnjak.

Obično je badnjak sečen na Badnji dan, rano ujutru pre izlaska sunca ili pred veče, pre zalaska sunca, ali ponekad i nekoliko dana ranije. Seču badnjaka prate različite obredne radnje, u zavisnosti od kraja. Pre seče se posipa žitom, prekrupom ili poliva vinom. Prilikom seče badnjaka domaćin je bezuslovno morao ćutati i odseći ga jednim zamahom sekire ili sa tri (ali nikako sa dva!). Sakralan značaj ima i prvi iver koji se čuvao u kući i na Božić se nosio do košnica, mlečara, kokošinjca i čuvao se za lečenje ukućana. Obično badnjak u kuću unosi domaćin, a veoma često se na različite načine omotava (u košulju, platno) ili ga povijaju kao bebu. Domaćica ga često zasipa žitom, orasima i novcem. 

Kasnije se ponekad celiva ili mu se klanja, a često se maže medom, slaninom ili poliva vinom, maslom. Na badnjak se stavlja suvo voće, ritualno jelo - pečenica, novac, marama i sl. Ponegde se cela porodica provlači ispod badnjaka. 

Položajnik je pomerao badnjak da bi krenuli poslovi i blagostanje u kući, a granom badnjaka je izazivao varnice na ognjištu i izgovarao blagoslove: „Koliko varnica, toliko parica, teladi, jagnjića, prasića…“ 

Pepeo i ugarci badnjaka su takođe korišćeni za razne magijske i isceliteljske ciljeve: odnošeni su u njivu, ambar, pčelinjak ili su pepelom posipani usevi, korenje voćki, mešan je u hranu kokoškama ili se mešao u vodu kao lek protiv glavobolje.

Literatura:

1. V. Čajkanović, Rečnik srpskih narodnih verovanja o biljkama 

2. A. Gerbran - Ž. Ševalije, Rečnik simbola 

3. Š. Kulišić - P. Ž. Petrović - N. Pantelić, Srpski mitološki rečnik 

4. M. Tolstoj - Lj. Radenković, Slovenska mitologija. Enciklopedijski rečnik. 

Foto: Internet 

Za Srpsku Televiziju USA priredila: Nadica Janić

Veza: STV USA 2022.

NARODNI KALENDAR - DUHOVNA BAŠTINA DREVNIH PREDAKA

Duša slovenska (61)

„Naš srpski kalendar deo je naše istorije i tradicije, naše poezije i proze, naših poraza i pobeda, mirova i ratova, rađanja i umiranja, naš život. Nama, kao naslednicima, preostaje samo to - da sačuvamo svoje nasleđe, jer ćemo jedino tako sačuvati svoju dušu i svoj identitet, na koje možemo biti ponosni.” (Dunja Matić Stanišić, filolog)

Preobraženje

SRPSKI KALENDAR

Reč „kalendar“ ima koren u našem jeziku, jer je ova složenica nastala od dve naše reči „kolo“ i „dar“. U prastaroj indijskoj mitologiji ćerka sunčevog božanstva Indre zvala se Kalenda i kao Višnuova miljenica svake godine je preporađala mlado sunce; zato se smatra da je kolevka te reči i u sanskritu.

Srbi imaju jedan od najstarijih i najtačnijih kalendara na svetu. On datira od perioda vinčanske kulture još od 6. veka pre naše ere, na šta ukazuje i simbol za vreme, koji je karakterističan i prikazuje luk sa dva preseka. U našem narodu postoji ogromno kalendarsko znanje, sačuvano u mitologiji, epskoj poeziji, običajima i svakodnevnom životu.

Prema srpskom kalendaru, godina se deli na leto i zimu. Leto počinje na Đurđevdan, 6. maja, dok zima na Mitrovdan, 8. novembra. U mnogim epskim kalendarskim pesmama opisan je ili ceo ili samo deo godišnjeg ciklusa, pri čemu se strogo pazilo da radnja odslika astronomske i meteorološke promene. U lirskim koledarskim, božićnim i drugim pesmama upućene su molitve božanstvima, najčešće Suncu, koga su obožavali i poštovali kao vrhovno božanstvo.

Srpski kalendar bio je zvanični kalendar svih srpskih država do 19. veka i po njemu su pisane sve povelje, zakoni, odluke, obligacije među ljudima, a njega danas zvanično koristi Srpska pravoslavna crkva i on se smatra njenim Ustavom, budući da ga je još 1119. godine u crkveni kodeks uneo Sveti Sava.

Prema protokolu srpskog kalendara, prvo se pokazuju godina, pa mesec i dan, za razliku od drugih kalendara koji prikazuju dan, mesec i godinu. Zanimljivo je da ni jedan drugi kalendar nema takvo datiranje, ali i to da se kompjuterska obrada vrši po protokolu srpskog kalendara.

NARODNI KALENDAR

Narodni kalendar je istorijski formiran sistem deljenja, brojanja i uređivanja godišnjeg vremena na osnovu koga su organizovani obredni ciklus, svakodnevna aktivnost, verovanja i folklor. Neprekidnom, cikličnom, prirodnom vremenu narodni kalendar daje karakter ritualnog sistema koji se ispoljava u strogom rasporedu prazničnih dana i radnih dana, perioda posta i „mesojeđa“, dobrih i zlih dana itd. U osnovi srpskog narodnog kalendara stoji crkveni hrišćanski kalendar i narodna tradicija iz prehrišćanskog perioda. 

Glavne jedinice narodnog kalendara, godina i dan, povezane su sa različitim prirodnim pojavama, sa sunčevim kretanjem i mesečevim ciklusima. Početak godine u narodnoj tradiciji vezuje se za proleće i buđenje prirode. Datira iz staroslovenskih verovanja. Kod Slovena godina se nije delila na četiri već na dve sezone. Leto i zimu. U svim slovenskim jezicima za označavanje tih doba koriste se iste reči - leto i zima, dok kod označavanja proleća i jeseni takvog jedinstva nema. U krugu godine postoje parni praznici (Sveti Nikola prolećni i Nikoljdan jesenji; Đurđevdan prolećni i Đurđić jesenji; Bela nedelja na Uskrs i na Poklade i sl.) i poštovanje određenih parnih dana (četvrtka i petka, „sušnih“ i „gradobitnih“...). U krugu dan i noć, dan odgovara letu a noć zimi, podne Ivanjdanu, ponoć Božiću, izlazak sunca Bogojavljenju, zalazak Krstovdanu jesenjem. Čak i opasni periodi imaju svoju paralelu u „demonskom“ delu noći od ponoći do prvih petlova.

Obredna struktura narodnog kalendara predstavlja ciklus koji se deli na komplekse: božićni, pokladni, ranoprolećni (Mladenci, Blagovesti i dr.), srednjeprolećni (Uskrs, Đurđevdan, Spasovdan i dr.), kasnoprolećni (trojičko-ivanjski period), letnji (Ivanjdan, Velika Gospojina i dr.), jesenji (Mala Gospojina, Sveta Petka, Mitrovdan i dr.) i zimski (Sveta Varvara, Nikoljdan i dr.). 

U kalendarskim obredima je jedinstven skup ritualnih radnji: obilaženje, obredi sa rastinjem, ritualne gozbe, paljenje vatre, maskiranje, pevanje i sl. Neke radnje su vezane za određene praznike a obilaženje i paljenje vatre obavlja se u svim kalendarskim obredima. 

Granice kalendarskog perioda obeležavaju se kao „susret“ i kao „ispraćaj“ sa skupom ritualnih radnji kao priprema i kao ispraćanje. Simboli koji označavaju granice perioda su rastinje, ritualno drvo, strašilo, maske. 

U kalendarskoj mitologiji osnovne su predstave o neophodnosti ritualnog „učvršćivanja“, magijskog stimulisanja prirodnog poretka (bujanje vegetacije, čuvanje plodnosti zemlje posle ubiranja letine i sl) i poštovanje ravnoteže sa „onim svetom“ od koga zavisi zemaljsko blagostanje. Odatle potiče značenje plodonosne magije i zadušnih rituala. 

Značajna komponenta kalendarskih verovanja je demonološka koja određuje godišnji raspored pojavljivanja, delovanja i nestajanja mitoloških bića i zaštitne rituale njihovog isterivanja.

RABOŠ – PRVI PISANI KALENDAR

Prva kalendarska znanja zapisivana su na drvetu na kome su urezivani crtama i rezama važni dani i pojave, karakteristične za kalendarski godišnji ciklus. Simbolima izrezbareno drvo - raboš je bio i pomagač pamćenju brojeva koje su želeli da sačuvaju od zaborava. U osnovi je postojao jedinstven sistem od sedam znakova za brojeve od 1 do 1000 sa dodacima: tačka je značila broj 1; pravo podrezana a neizrezana crta znači broj 5; pravo podrezana i izrezana crta znači broj 10; koso podrezana i neizrezana crta znači broj 50; koso podrezana i izrezana crta znači broj 100; podrezan a neizrezan krst znači broj 500, a takav isti krst izrezan znači broj 1000. Na rabošu se znaci režu s desna na levo, a to znači da se počinje s vrha raboša, pa se ide ka ruci koja ga drži. To je bio prvi pisani kalendar, ali toliko praktičan, da se koristio do skorašnjih vremena.

Raboš kalendar

Raboš koji je imao ulogu kalendara, odnosno služio za računanje vremena sastojao se od jedne duže deblje gredice sa četiri brida pravilno podeljena na tri dela – oni su predstavljali mesece u godini. Po ivicama i stranicama urezivane su oznake za dane; one jednostavne označavale su obične dane, a posebne oznake označavale su bitne praznike. Drveni kalendari bili su deo opreme balkanskih čobana, koji su duže vreme u godini boravili sa stokom na planinskim pašnjacima. 

Kalendari su se čitali bustrafedonski, prvi red s desna na levo, drugi s leva na desno, treći s desna na levo itd. Ovo pismo je dokaz kulturnog i istorijskog razvoja Slovena, nezavisno od vizantijsko-rimskog uticaja.

Osim što su bili narodni način za računanje vremena, raboši su korišteni i kao sredstvo za utvrđivanja dugova („računanje na raboš“), odnosno, bili su dnevna računska knjiga u kojoj su se beležila sva primanja i izdavanja u toku dana. 

Jedna od uloga raboša bila je da pomaže pamćenju brojeva, prilikom novčanih ili nekih drugih dogovora. Dve drvene pločice, jedna za poverioca, a druga za dužnika, zarezivale su se tako da predstavljaju dopunu jedna drugoj. Kada bi dug bio izmiren, pločice su uništavane. 

RAČUNANJE VREMENA

Najstariji zapisani i sačuvani kalendari počinju da računaju vreme od Stvaranja sveta, koje se smatra da je bilo 5508. godine pre Hrista. Na našim prostorima začetak zemljoradničke, starčevačke kulture odgovara tom vremenu. Po najstarijim našim srednjovekovnim dokumentima vidi se da se kod nas pri datiranju koristila takozvana Vizantijska era, ali se koristilo i datiranje po Julijanskom kalendaru od Hristovog rođenja. Datiranje je bilo različito i zavisilo je od mašte i znanja pisara, a ponekad je bilo napisano i u kitnjastoj formi. Svaka godina Julijanskog kalendara preslikava onu koja je bila pre 28 godina. Usaglašavanjem 28-godišnjeg ciklusa sa mesečevim 19-ogodičnjim ciklusom dobija se „veliki indiktion“ ili vreme posle koga se ponavlja Uskrs. Tada je istovetan njegov datum, koji se računa prema suncu, tj. prolećnoj ravnodnevnici, kao što su istovetne i mesečeve mene i dan, odnosno nedelja. Zbog toga se kaže da je taj kalendar bio ujednačen, logičan i neprekinuti niz dana, meseci i godina, koji je omogućavao lako izračunavanje nedeljnog dana za bilo koji datum i u prošlosti i u budućnosti, uz pomoć samo jedne tablice.

Gregorijanskom kalendaru nije bila dovoljna jedna tablica za sva vremena, nego nekoliko, a i one bi se tokom vremena morale menjati. Zbog toga je na predlog carigradskog patrijarha održan kongres pravoslavnih država 1923. godine povodom reforme postojećeg Julijanskog kalendara. Kongres je usvojio predlog profesora Milutina Milankovića: izbaciti iz kalendara 13 dana; na svakih 900 godina izbaciti 7 dana, za razliku od gregorijanskog kalendara, po kome treba na svakih 400 godina izbaciti po 3 dana; prestupne su one sekularne godine (sa dve nule na kraju) koje deljene sa 9 daju ostatak 2 ili 6. Ovaj proračun je mnogo tačniji od Gregorijanskog kalendara jer treba da prođe 40.000 godina da bi se odstupilo samo jedan dan. Srpska pravoslavna crkva prihvatila je odluke kongresa, ali je čekala da se usaglase sve pravoslavne crkve. Do usaglašavanja nije došlo, a Srpska crkva je ostala pri Julijanskom kalendaru do danas. Međutim, kod nas se od davnina, pa i danas, široko primenjuje i narodni kalendar, bez obzira na Julijanski i Gregorijanski kalendar.

Narod je znao i za solarni i solarno-lunarni kalendarski sistem. Sunce ljudima daruje život preko svetlosti, pa su zato Sunce i svetlost čoveku najvažnije meteorološke pojave. Sunce rađa majka carica, žena cara Svetovida, “kraj božanske vite jele, kraj loze bele koja daje piće božansko, kraj žive vode i mirisnog bosiljka”. U davnim vremenima Sunce je bilo glavno božanstvo u očima ljudi. Pažljivo su pratili svaki njegov položaj i povezivali ga sa trenutnom vremenskom prilikom.

Dan su ljudi podelili na zoru, svanuće, jutro, mali ručak, veliki ručak (oko 10 sati), podne, posle podne, veliki zaranci (oko 16 sati), mali zaranci, zahod sunca. Delovi noći su sledeći: suton, sumrak, mrak, večera - sve su to delovi večeri. Posle toga dolazi neko doba noći, gluvo doba, ponoć, prvi petli, drugi petli, treći petli, zora, svanuće. Kad je koje doba noći, naš čovek je znao i po zvezdama, Večernjači, Zornjači, Vlašićima, Štapcima, Kolima itd. Svaki dan je po svojoj važnosti dobijao ime i bio je neponovljiv. U crkvenom kalendaru i danas imamo njihove nazive: Badnji dan, Stevindan, Ženski dan, Nekršteni dan i dr.

U starom veku poznati astronom Klaudije Ptolemej je odredio da dan počinje u podne. Od 1. 1. 1925. godine međunarodnom konvencijom je određeno da dan počinje u ponoć. Naša crkva i danas koristi dva rešenja: kod bogosluženja i svetaca datum počinje u 18 sati, a kod postova u ponoć. Smatralo se da je ponedeljak srećan dan za početak svakog posla ili odlaska na put; utorak je nesrećni dan, kada se ništa ne započinje - ne krštava se i ne venčava, niti se pere rublje. Sredom se posti i ne rade se ženski poslovi, ali se započinju poljski radovi. Četvrtkom se kreće u nove poslove. I petkom se posti, ne započinju se poslovi, već se radi samo ono što je započeto. Subota je nesrećan dan i dan kada se pominju mrtvi. Zato reč „subota“- sabat – šabat – šapat – ima značenje u našem jeziku tišine i mira. Nedelja je srećan dan, kada se ništa ne radi, nego se samo odmara. Utorak, petak i subota su dani kada ne treba ništa ni počinjati, ni završavati.

Nedelje su okićene maštovitim nazivima, koji nose njihove osnovne karakteristike. Svaka nedelja ima svoj naziv, a ovde ćemo navesti samo neke: Bela nedelja, Gladna nedelja, Gluva, Zagonetna, Kratka, Luda, Mlada, Osovita, Pasja, Rasipna, Svetla, Sirna, Todorova, Hroma, Cvetna, Šarena nedelja. Nedelje nisu uvek bile sedmodnevne. Car Konstantin je 321. godine naredio da se pređe na sedmodnevnu nedelju, u kojoj se 6 dana radilo, a sedmi je obavezan dan odmora, nedelanja, nedelja. Jedino je zemljoradnicima dozvolio da sami procene da li će raditi ili ne, jer neki poljski radovi se nisu mogli odlagati.

Godinu su delili na četiri dela, ponekad i na dva, govoreći: „od Đurđeva do Mitrova dana“, što se odnosi na period bujanja vegetacije i uopšte života na ovim prostorima. Godina se deli i na leto i zimu, deli se i na vreme posta i vreme mrsa. Godina je imala trinaest meseci po 28 dana, a svaki mesec je imao 4 sedmice, svaka sedmica (nedelja) imala je po 7 dana, kao što idu mesečeve mene. Kasnije se prešlo na dvanaest meseci.

Čovek sa ovih prostora morao je svoj život uskladiti sa prirodom, pa samim tim morao je i upoznati. Galaksiji je dao ime Kumova slama po legendi o čoveku, koji je od kuma ukrao slamu i dok je bežao, slama je ispadala, te su tako nastale zvezde. Znali su da je Sunce centar Vasione, pa naši crkveni praznici nose njegove osnovne osobine. Tako je Božić mali Bata, Jovandan pokazuje da je Sunce mlado, Sretenje je vreme susretanja zime i leta, Vidovdan je svetlo, sjajno i jako, kao i Ivandan kada se pletu venci od žutog ivanjskog cveća i kače na kuće; onda dolazi Ilindan da ukaže na vreme letnjih pljuskova i grmljavina i ljudi tada kažu da je „od Ilije sunce sve milije“, što je i tačno, jer dolazi Preobraženje. Tada se priroda preobražava i sunce slabi; još će zadnjim snagama zasijati oko Miholjdana, da bi o Mitrovdanu nagovestilo nestajanje i preporađanje.

Naši preci su znali za mesečevo kretanje i njegove mene. Prema njegovim skladnim i ritmičkim promenama usklađivali su svoje poslove. Njegove mene su uočljivije od sunčevih, pa se prvo po njemu merilo vreme. I reč „mesec“ ima koren „ma“, što znači „merač“. Mesec je bio gospodar mraka, noći i smrti. Pojava mladog meseca značila je sveopštu obnovu i nastavak rastenja. Verovali su ljudi da mesec najviše utiče na biljke i to blagotvorno kada raste, a obrnuto kada opada. Kao što sunce daruje dnevnu svetlost, tako mesec daruje noćnu svetlost i dok raste, on je junak, Zorin mladoženja, tajnoviti davalac blagodeti biljkama, životinjama i ljudima. Došavši do svoje punoće, on počinje opadati, stariti, a tog starog meseca ljudi se boje. Zbog promena, u nekim mitskim pesmama mesec se prikazuje kao nevernik.

Izdvajala su se i prepoznavala i sazvežđa na nebu, što se vidi po svetkovinama posvećenim bogovima, koje su se održavale baš u onom mesecu kada Zemlja prolazi kraj sazvežđa, čije ime nosi slavljeno božanstvo. U zimskim večerima najpre će se videti zvezda Sirijus, a baš se tih dana slavio bog Sirin. Alegorijske slike u narodnim epskim kalendarskim pesmama nose u sebi čak i potvrdu da su naši preci znali da je povremeno Sirijus sjajniji od Danice. Danica, Večernjača, Zornjača, Sjenica, Ovčarnica, Prevodnica - sve su to imena koja je naš predak dao Veneri, dokazujući time da je pomno pratio njeno kretanje. Tokom noći, dok zvezde kolo igraju, ona vodi, pa se zato zove Prevodnica. Plejadama je naš narod dao ime Vlašići, pa bi naš ratar rekao da Đurđevdan zatvara Vlašiće, jer se ne vide na nebu, a Vidovdan ih otvara, pa se noću vide na istoku kako izlaze. Narodno ime tog sazvežđa je Mala kola. Pošto je ovih sedam zvezda u sazvežđu bika, narod je u tom periodu slavio boga Volosa, Velesa. Veliki medved ili Velika kola imaju kod nas i narodno ime „Plug i volovi“, a po rasporedu ovih zvezda naš daleki predak je na nebu video tri vola u jarmu, sa strane jednog puštenog vola, a iza njih plug i goniča. Posle Velesa slavila se boginja Lada, baš u periodu blizanaca, a Perunu su se ukazivale počasti na Ilindan, u periodu lava. Ovo drevno božanstvo, gospodar neba, oluje i munje, koga su obožavali svi Sloveni, postojalo je i u arijskoj veri kao „Parkana“, što znači „grmeti“. Ognjena Marija nosi u sebi naziv munje i nije slučajno „ognjena“ i nije slučajno uz svetog Iliju, u vreme velikih pljuskova i grmljavina. Zvezda repata, koju u istočnim krajevima zovu i Opašita zvezda, javlja da će biti rata ili kakvih nemira u narodu. Verovalo se da svaki čovek ima na nebu svoju zvezdu, koja mu svetli dok je živ.

Da se od davnina znalo za datume sunčevih solsticijuma i ekvinocijuma, vidi se po praznicima, jer se na dan jesenje ravnodnevnice slavio stari Višnji bog, letnje dugodnevnice moćni sveti Vid, Svetovid, na dan zimske kratkodnevnice - tek rođeni Koleda. Pojavu Božića najavljivala je zvezda Večernjača ili Venera, koja je uveče tonula u suton i nevid, a u zoru bi dojezdila pre Božić Bate.

Godina je imala 12 meseci, a njihovi nazivi govore o dubokom znanju i shvatanju sveta, života i vasione. Prvi mesec - januar se kod Srba zvao sečanj, koložeg, bogojavljenski mesec, itd. Znalo se da posle zimskog solsticijuma i kratkodnevnice, Zemlja započinje svoj novi kružni put oko Sunca sa trajanjem od godinu dana. Zato se kaže da sunčevo kolo počinje opet da žeže. U našem narodu se uz veselje i mnogobrojne obrede i danas slavi rađanje mladog sunca, malog Božića. Ljudi su pažljivo analizirali januarske dane i verovali da poslednjih 12 dana pred Božić predskazuju kakvo će vreme biti tokom naredne godine.

Posle januara koji se smatra i ledenim mesecom zbog niskih temperatura, dolazi drugi mesec - februar, ljuti, sečko, sretenjski mesec. Po otapanju snega i velikim vodama ovaj mesec se zove i veljača ili vodeni. Na Sretenje se sreću zima i leto, a po narodnom verovanju to je dan po kome se prognozira vreme za tekuću godinu.

Treći mesec - mart je suvi, derikoža, lašak, ožujak, Baba Marta, blagoveštenski mesec.  Njegova nestalnost i promenljivost bila je dobro poznata našem čoveku, jer se u predanjima često pominje. Za martovsku zimu legenda kaže da je deda Sečko pozajmio od baba Marte devet dana i zaledio obesnu staricu i njenih sedam jarića. Ali po Suncu i toploti koja se javlja u martu posle duge i hladne zime, mart je prolećni mesec, pa se po starom kalendaru njegov prvi dan zvao i Proletnjak. Ime „derikoža“ dobio je zbog toga što je u tom periodu velika smrtnost ljudi i životinja, te se „koža dere na šiljak“. I sama reč „mart“ ima sanskritski koren sa značenjem „smrt“. U martu se vraćaju laste kao vesnici proleća, pa se za mart kaže da je lastavičin mesec, Lastujak, Lazujak, Ožujak.

Četvrti mesec - april je lisni, berezol, brzosok, lažitrava, đurđevski mesec. U staro vreme slavilo se buđenje prirode, vegetacije i rađanje mladih životinja, odnosno rađanje života uopšte. Verovalo se nekada da na Uskrs sunce igra od radosti, pa se ustajalo rano u zoru da bi se posmatrala sunčeva igra.

Peti mesec - maj, traven, cvetan, carski mesec, svibanj, a svaki naziv nosi sliku vegetacije u tom periodu. U našem narodu se stara majka i praroditeljka zvala Maja, pa u nekom selu i danas baku, pa i majku deca zovu majom. U staro vreme jedan od važnih praznika bio je Đurđevdan, jer je taj datum polovio godinu na dva dela. U njemu se vide tragovi starine, kada su u proleće naši preci slavili boga Jarila i davali mu poklone da ne bi uništavao letinu olujama ili kišama.

Šesti mesec - jun je izok, tršnjar, lipanj, čerešnjar, petrovski mesec, senokosni mesec. Naše srpske reči sa tim korenom su junak, junoša, junac…sa značenjem snage, mladosti. Pošto je u ovom mesecu vreme letnje dugodnevnice, označava Sunce, koje u tom periodu najjače sija, pa zato ljudi kažu da tog dana ono triput zaigra na nebu. Vidovdan nosi u sebi ime starog boga Vida, Svetovida ili Sutvida, sjajnog boga, kome su tih dana posvećivali svetkovine i danas upamćene i poštovane u narodu. Sama reč „vid“ je praslovenska i istog je značenja kao sanskritska „veda“- znanje, saznavanje, shvatanje.

Sedmi mesec - jul je srpanj, žetvar, ilinski mesec, červen, žitni mesec. Koren te reči se i kod nas sreće u ženskim imenima, a kod Rusa se zvrk i nestaško kaže „jula“. Naši daleki preci su nam ostavili u amanet svetkovinu, posvećenu Perunu, da ne bi ognjem ili vatrom palio seno, pšenicu ili kuću.

Osmi mesec - avgust je zarev, gumnik, kolovoz, gospođinski mesec, voćni mesec. Ovaj mesec se zove zarev po glagolu „revati“, i označava jelensku riku, jer su naši preci u davnini tada započinjali lov na jelene. Sveti Ilija je naslednik staroslovenskog božanstva Peruna koji grmi i nebo oblači, a pominje se i kao Agni (oganj), bog sunca i vatre. Tako je gromovnik Perun postao Ilija, koji čuva u sebi staru srpsku reč „lila“, sa značenjem ljubičaste boje, najjače boje u spektru. Iako leto još uvek vlada, ovaj mesec nagoveštava da se primiče jesen i da se vreme preobražava: „preobražava se list u gori i kamen u vodi.“ U vreme kada je godina počinjala u martu i imala samo leto i zimu, dani Preobraženja su upravo polovina godine, kada se preobražava priroda. Kraj takve godine bio je na Sretenje, kada su se zima i leto sretali.

Deveti mesec - septembar je rujen, grozdober, miholjski mesec, u južnim krajevima i podjesen - kao prelazno doba, vinski mesec. Godina je počinjala 1. septembra po starom kalendaru, u danima jesenje ravnodnevnice, a u davnim vremenima narod je godinu započinjao i sa prolećnom ravnodnevnicom.

Deseti mesec - oktobar je listopad, šumopad, mitrovski mesec, kišni mesec. Oko deset oktobarskih dana su još sunčani i topli, jer je to još uvek period miholjskog leta.

Jedanaesti mesec - novembar je gruden, studen, mratinji mesec, magleni mesec. Ova imena je dobio po čestoj oblačnosti, po kišnim danima i maglama. Po svetom Mrati je dobio ime jer su njemu, kao „vučjem svecu“, pre izlaska Sunca klali pile bez belega, da ne bi vuci napadali stoku ili ljude. To su ostaci stare vere iz vremena kada su se praznici posvećivali vuku, zmiji ili medvedu. Tu je i Mitrovdan, važan praznik u godini, jer označava da je godini kraj i da snaga Sunca sve više slabi, dok se potpuno ne izgubi, da bi se opet preporodila.

Dvanaesti mesec - decembar je studen, koledar, božićni mesec. Bez obzira kada će pasti sneg, prava zima počinje uvek u decembru. Sveti Nikola je preuzeo ulogu drevnog božanstva mrtvih. Nikola je prevoznik duša s ovog na onaj svet, pa ga zato smatraju za brodara i gospodara voda.

Srbi do skoro 1. januara nisu slavili Novu godinu, ali zato i danas slave tradicionalnu, narodnu Novu godinu ili Novo leto - Mali Božić ili Vasiljevdan, 14. januara, a to je još jedna potvrda da se kod Srba još uvek čuva duhovna baština drevnih predaka.

Literatura:

- SLOVENSKA MITOLOGIJA - Enciklopedijski rečnik

- “Srpski kalendar”, Dunja Matić Stanišić

Za SRPSKU TELEVIZIJU USA priredila: Nadica Janić

Veza: STV USA  2019.