среда, 15. јануар 2014.

BALADA O ZLATNOM ZRAKU I PTICI


Priče iz Usnulog grada (22)

Davno je bila na Nebu. Od kada je u Zlatnom Kavezu nije videla Plavo. Sve oko nje je bilo ljubičasto i zeleno... A volela je Plavo kao svoj mali, lepršavi život. Sanjala je Plavo.

Volela je i Sunce. Ali, sem hladnog dodira zlata ni Svetlost nije videla. Toplota je za nju bilo njeno malo srce koje joj je govorilo da je živa. 

Bila je jesen. Znala je po mirisu. Zagledana u svoj Beskraj, sanjala je trešnjino drvo i igru Plavog i Žutog u krošnji. Osetila je treptaj u srcu... i glas - kao eho Svetlosti kada je letela: 

„Ja sam Zlatni Zrak. Tražio sam te ceo svoj život. Umoran sam, tužan, ugasiću se. Mesto za moju sreću je tvoje krilo.“

„Krilo... Da, ja imam krila“, i protegla se mazno.

„Ja ću te grejati a ti ćeš blistati u našem letu.“

„Krila... Oh, Zlatni Zrak! Kako si lep i topao!

Ali, ja sam zaboravila da letim.“

Došla je zima. Znala je po tišini. Mislila je na Zlatni Zrak i svaki dan krila su postajala sve jača.

Zlatni Zrak se sakrio u krošnji trešnje i čekao je. Verovao je da nije zaboravila da leti.



Nadica Janić



"Zlatni zrak"
(mixed media; 10 x 10 cm)
Autor: Nadica Janić





2 коментара:

Prigovor savesti је рекао...

Ne zamerite Nadice, i ja ga vidim... a krletka je otvorena i krila ojačala.

anima.art је рекао...

Hvala na čitanju i komentaru.