OBREDI I VEROVANJA IZRAŽENI KROZ BOJE

Svet slovenskih naroda bio je jednostavan u smislu znanja i objašnjenja svih pojava u prirodi i među ljudima, ali veoma složen u simboličkom poimanju. U borbi za očuvanje života, zdravlja i porodice sredstva kojima su se služili su iz prirode a pojmovi koje su koristili su usmeno prenošeni generacijama. Izražajna sredstva su bili simboli, reči i boje. Verovali su u snagu izgovorene reči što danas nazivamo efektom verbalnih frekvencija. Lečili su rečima koje su činile magijski skup glasova, melodičan i opčinjavajući. Amajlije, sačinjene od prirodnog materijala, imale su boje koje su u skladu sa verovanjem da magijski deluju na čoveka i životinje. Spoznaja delovanja se prenosila generacijama i dopunjavala novim saznanjima. Danas, tradicionalna medicina prihvata mnoge metode lečenja biljem, zvukom, bojom… 

Obredi slovenskih naroda su ustvari mentalne predstave stvarnosti koje povezuju imaginarno i stvarno u funkciji zaštite, blagostanja, zdravlja ali i negativnog delovanja na demone i zle sile. Protkani su simbolikom i raskošnim umetničkim izrazom. Danas bi to nazvali performansom. Prilikom izvođenja obreda vodilo se računa o odeći, njenoj boji i poruci koju daje. Korišćene su maske i prerušavanje u nestvarna bića u skladu sa delovanjem obreda.

Simbolika crne boje

Crno je boja smrti, kazne i tuge. Kao negacija svih boja, crno se povezuje sa iskonskom tminom, sa htonskim svetom - donjom stranom vidljive stvarnosti, trbuhom zemlje. Sloveni su crnu boju vezivali za zamlju koja daje život i koja u sebe prima život.

Maksim Suharev - "Bogomater"

Mati Vlažna Zemlja bila je najpoštovanije božanstvo. Verovanje u ovu boginju održalo se među Slovenima i posle prihvatanja hrišćanstva. U Rusiji je posle 988. godine vladao period takozvanog dvoverja, pa su se paganski bogovi poštovali istovremeno sa Hristom i hrišćanskim svecima. Atributi boginje Majke Zemlje preneti su na Bogorodicu.

U crnoj boji se prikazuju mnoga božanstva i demoni. Nazivi nekih bolesti izvedeni su iz obeležja ’’crn’’ - crni prišt. Mesta gde se tera nečista sila često nose obeležje ’’crn’’: crna gora, crna zemlja, crno more, crno polje. Crna su i neka sredstva koja se upotrebljavaju u bajanju: crnokorast nož (stavlja se pored jastuka i štiti od more), crna đinđuva, crna kostret…

Od svih boja crna ima najviše izraženu nedvosmislenost, asocira se s mrakom i zemljom. Prvo obeležje se vidi iz postupka koji su primenjivale žene u zapadnoj Srbiji kada boje pređu u crno. To se činilo u predvečerje, a pre nego što žena spusti pređu (kančelo) u kazan s bojom zažmuri i kaže: ’’Prođe crna noć kroz crno selo pa se spustila u moje kančelo’’. 

U narodnim bajanjima svih slovenskih naroda prisutna je upotreba životinja ili njihovih delova crne boje. Koj Južnih Slovena najčešće se upotrebljava crna mačka i crna kokoš. Kod Srba se često baje perom od crne kokoši koje je samo ispalo iz krila.U ljubavnoj magiji, kada žena želi da je muž zavoli, uzme jaje crne kokoši i nosi sedam dana ispod levog pazuha, a osmi dan ga isprži zajedno s drugim jajima i da mužu da pojede.

Zapisano je verovanje da se mitološko biće Tintilin može izleći ako se nosi jaje od crne kokoši bez belega pod pazuhom devedeset dana, a posle Tintilin svom gazdi donosi novac.

Kod Srba i Bugara više puta se u basmama javlja motiv kako crna kvočka s crnim pilićima razgoni nečistu silu, uroke.

U Resavi, kao vid zaštite od čume selo su oboravali blizanci s dva vrana (crna) vola i tom prilikom govorili:

Sa crnim se ograđujemo

sa crnim se opkoljujemo

ti nam ne smeš doćiako pođeš i dođeš

rđavo ćeš proći.

Kod Srba, da bi porođaj bio uspešan, nosila je žena u pojasu kolačić umešan krvlju iz kreste vranog petla bez belege, božićnim kvascem i vinom. Zajedno s kolačićem nosila se i srebrna para i parče zlata (trijada: crno-belo-žuto).

Kod Belorusa u basmama se često sreće crni gavran, koji obično nosi vesti s onoga sveta. U jednoj basmi kod Bugara zlo se tera da ide za crnim gavranom i crnom mečkom.

Mnogi nosioci događaja u sižeu basme imaju abribut ’’crn’’: crni pas, crna krava, crna kvočka, tri crna vuka, devet crnih kučaka, crni čovek, Crni Auri. Svi ovi nosioci događaja nalaze se u nekom odnosu blizine s nečistom silom, a pošto nose obeležje proždrljivosti i htonsko obeležje, oni se obično iskazuju kao opasnost po nečistu silu. 

U opisu ljudskog tela atribut „crn“ najčešće ide uz obrve i džigericu. Kod Srba, u narodnim pesmama, za crne obrve se kaže „obrvice kao pijavice“. Veruje se da crne oči mogu da ureknu.

Kod Srba postoji verovanje kako se veštice pre poletanja mažu crnom mašću iz zemljanog lonca. Kad dete izlazi iz kuće, da ga ne bi uročili, obeleže ga po čelu crnom mašću. Ako dete mnogo plače, majka ga zamota u nešto crno i iznese uveče na prag kuće, pa kad vidi neku svetlost, zanjiše ga prema toj svetlosti izgovarajući određenu basmu.

I bilje kojim se baje, ili ulazi u sastav amajlije, može da nosi atribut crn. U ljubavnoj magiji upotrebljava se crni dud, a bolesti kod Srba teraju se na crno trnje glogovo.

U srpskom jeziku zadržao se okamenjeni izraz „ni belo - ni crno“ u značenju: ni da - ni ne, gde se „belo“ povezuje s pozitivnim stavom, a „crno“ s odrečnim.

Simbolika bele boje

Pošto je belo apsolutna boja koja nema drugih varijacija, osim od prigušenog do sjajnog, ona označava ili odsutnost ili skup boja. Bela boja se tako nalazi ili na početku ili na kraju dnevnog života i vidljivog sveta. Ali završetak života je prolazni čas, zglob između vidljivog i nevidljivog - drugi početak.

Vasilij Kandinski - "Beli trougao"

Pri određivanju boja strana sveta većina naroda je belo uzela za boju istoka i zapada, dve krajnje i tajanstvene tačke gde se rađa i umire svakog dana. Bela boja zapada je prigušena boja smrti koja biće oduzima. Bela boja istoka je boja povratka: to je belina praskozorja kad se iznova pojavljuje nebeski svod, još bez boja, ali pun mogućnosti ispoljavanja. Ta dva trenutka, te dve beline su u sebi prazne, lebde, između odsutnosti i prisutnosti, između meseca i sunca, između dva lica svetoga, između njegove dve strane. Čitav simbolizam bele boje i njenih obrednih primena proizlazi iz takvog posmatranja prirode, iz kojeg su sve ljudske kulture izgradile svoje filozofske i religijske sisteme. 

Belo se asocira sa svetlošću i sa stvaralačkom snagom koja se nalazi u mleku, jajetu i muškom semenu. Otelotvorenje bele boje je dan i srebro i ima značenja ’’onaj koji se svetli’’, ’’srebrnast’’, ’’jasan’’, ’’svetao’’, ’’čist’’. Otuda jedna od čestih završnih formula u srpsko – bugarsko – rumunskim basmama glasi: 

Da bude čisto, kao čisto srebro,

blago kao materino mleko.

Atribut ’’belo’’ u narodnim pesmama je čest i označava čistotu i lepotu (bela vrata, bela česma, bela pčenica, belo lice). U svadbenom običaju u Kučima (Crna Gora) mlade nose posebnu kapu na koju se zakači velika bela marama koja se zove duvak. Vezivanje bele boje za mladu odlika je i savremenih evropskih običaja.

U frazeologiji kod Srba zadržao se pomen na beloga boga (kad je nemirno dete, u istočnoj Srbiji, kod Svrljiga, kaže se „od njega nema beli bog“).

Ispoljavanje atributa „belo“ ilustruje običaj koji se izvodi prilikom prvog oranja u Vranjskom Pomoravljui: kad pođe na prvo oranje, orač je vezivao glavu belim maramčetom, a pred volove koji polaze na oranje prostiralo se takođe belo maramče da preko njega pređu zajedno s ralom, plugom i kolima. U žito se stavljala bela srebrna para.

U Srbiji je običaj da porodilja sedam dana posle porođaja, uvek kada danju izlazi napolje, uzima u desnu ruku ražanj („baština sila“) na kome je glavica bela i crna luka i kokošija noga, a glavu poveže belim povezom.

U basmama pominju se beli hrtovi (psi). Oni se u srpskim i bugarskim basmama javljaju kao protivnici nečistoj sili, kao što su to i neke druge životinje i ptice sa atributom beo: bela kvočka i beli pilići, bela ptica, beli orao, bela patka, bela guska, kuja s belom štenadi, beli zmaj. U beloruskim basmama sveci, koji se takođe javljaju u funkciji progonitelja nečiste sile jašu na belom konju. Kod Srba, u basmama, na belom konju jašu sveti Nikola, sveti Evrem i sveti Jovan, takođe odnoseći bolesti.

Motiv belog mleka koje ispušta bela ptica na kamenu (ili bela devojka) i od njega se kamen rasprskava, javlja se u više basama kod Srba i Bugara i najčešće se odnosi na uroke (pucanje kamena treba da izazove pucanje zlog, uročnog oka). U bajanjima se javlja i belo pero ili jaje od bele kokoši.

Posebno simboličko obeležje beloj boji daje njeno vezivanje za neka noćna mitološka bića. Mnogi susreti s nečistom silom opisani su kao susreti s nekim bićem odevenim u belo. U Mošorinu (Srbija) kad neko mlad boluje i umre, govorilo se: „Pojele ga bele“ (umorile ga vile).

Mnoga demonska bića  potiču iz vremena tzv. „belih dana“ (od Božića do Bogojavljenja) kada nečista sila luta. Bela boja, vezujući se za svetlost, vezuje se i za bestelesnost i prazninu, pa otuda i atribut bestelesnih mitskih bića.

Simbolika praznine koja se vezuje za belu boju vidi se iz obreda gatanja: kada se pojede kokošije meso (obično je to petao koji se kolje pre početka oranja ili posle vršidbe), gata se po boji njegove grudne kosti da li će domaćinova kuća imati napredak i bogatstvo – ako je ta kost crvenkasta, kuća će imati napredak i bogatstvo, ako je bleda, svetla, kesa domaćinova biće prazna. Slična simbolika javlja se u tumačenju sna: ako je čovek sanjao mleko (= belo), to je najava bede.

Simbolika plave boje

Od svih boja plava je najdublja: pogled u nju tone ne susrećući prepreke i gubi se u beskraju kao da boja neprestano uzmiče. Plava je i najmanje materijalna boja: u prirodi se obično prikazuje kao da je sačinjena od prozirnosti, od nagomilane praznine, praznine vazduha, vode, kristala ili dijamanata. Praznina je tečna, čista i hladna. Plava je i najhladnija od svih boja, a u svojoj apsolutnoj vrednosti i najčišća. Od tih osnovnih osobina zavisi i njeno simboličko primenjivanje.

Ona je put u beskonačnost, gde se stvarno pretvara u imaginarno. To je boja ptice sreće, plave ptice nedohvatne, a sasvim bliske. Ući u plavo znači, poput Alise u zemlji čudesa, preći na drugu stranu ogledala. Kad je svetla, plava boja je put sanjarenja, a kad potamni, tada postaje put sna.

Ljubiša Jovanović-Kene - "Nebo"

Kao nepokretno područje ili podneblje nerealnog – ili nadrealnog – plava boja sama u sebi razrešava suprotnosti, izmeničnosti, kao što su dan i noć, koje uređuju ljudski život. Neustrašiva, neodređena, nigde do u samoj sebi, plava boja nije od ovoga sveta: upućuje na predstavu o mirnoj i uzvišenoj večnosti, koja je nadljudska ili neljudska. U njenom kretanju Kandinski vidi istovremeno "udaljavanje od čoveka i kretanje usmereno jedino prema njegovom vlastitom centru, koje čoveka ipak privlači beskonačnosti i budi u njemu želju za čistotom i žeđ za natprirodnim".

Plavo je boja velikog bezdana, voda. Kao boja nebeskog plavetnila pripada Velikoj majci, nebeskoj carici. Označava istinu, intelekt, otkrovenje, mudrost, lojalnost, vernost, postojanost, čednost, plemenitost, mir... Takođe je i praznina, praiskonska jednostavnost i bezgranični prostor. U hrišćanstvu simbolizuje nebesku istinu, večnost, veru, vernost. Plavo je boja Device Marije, kao nebeske carice.

Plava boja je u slovenskim jezicima imala oznaku *sinĭ i tom oznakom su obeležavane nijanse boja od svetlo plave do crne. Za to su postojali prevashodno mitološki razlozi. Zbog jake negativne konotacije koje su se vezale za oznaku *sinĭ, pre svega što je ona bila epitet htonskog i demonskog sveta, pojavljuje se potreba da se drugim oznakama izraze oni sadržaji koji nemaju takav emotivni naboj. Takvu ulogu je preuzeo izraz modar, ali je i on dobio specifičnu konotaciju označavajući boju uboja, promrzlina, bolesničkog i mrtvačkog sivoplavičastog bledila, pa je iz leskičkog sistema uzeta nova oznaka – plav.

U srpskim basmama plavo je označeno izrazima: modro, moravo, morasto, plavetno i sinje. Kod Belorusa i Srba radi se o sintagmi sinje more, koje označava mesto isterivanja nečiste sile, ili prostor gde su smešteni htonski obeleženi junaci. Takav jedan prostor iskazan je i u ukrajinskoj basmi gde se ponavlja epitet „plav“ (siv). Na ruskom severu, pored ostalog, đavo (bes) je označen i izrazima: синий.

Pošto se plavo najčešće vezuje za more, a u moru obitava nečista sila, plavo simbolizuje svet nečiste sile. Smisao uvođenja ovakve simbolike u bajanjima sastoji se u neutralisanju opozicije ljudski svet – nečista sila, da bi se time otklonio neprijateljski odnos nečiste sile prema čoveku.

U bajanjima, na modrom platnu, koje je još nemereno i plaćeno novcem koji nije ni brojan, ušije se na jednom kraju seme od kupine, pa se time opasuje trudna žena sve do porođaja. Porodilja može da nosi i modro platno u kome je parče gvožđa, ili je na modrom platnu kupusov listić koji je ostao prilepljen na kaci za vreme pranja. Otok na koži lečio se privijanjem plave hartije koja je izbušena iglom za pletenje i namazana belancetom jajeta. Od uroka, maloj deci, kao i mladuncima stoke, vezivane su plave đinđuve. Kada čovek oboli od lišaja, zvali su neko lice koje ima modre oči da iglom okruži obolelo mesto na koži, da ga prekrsti i izbocka…Kod Srba postoji verovanje da je plava žilica na čelu loš znak.

U borbi neba i zemlje plava i bela boja povezuje se protiv crvene i zelene, što dokazuje i hrišćanska ikonografija, posebno u prikazima borbe svetog Đorđa protiv zmaja. U Vizantu su četiri stranke, čija su se kola takmičila na hipodromu, nosile crvenu ili zelenu boju s jedne, plavu ili belu s druge strane. Sve ukazuje na nadmetanja imanentnog i transcedentnog, zemlje i neba.

Naša istorija od njih čini sasvim stvarne i ubilačke borbe u kojima protivne stranke i dalje nose iste amblemske boje u ime božanskog i ljudskog prava, za koje svaka tvrdi da ga otelotvoruje, a takve se političke boje i danas sukobljavaju širom sveta.

Plava i bela, marijanske boje, izražavaju izdvajanje iz ovozemaljskih vrednosti i uzlet oslobođene duše prema Bogu, prema zlatu koje dolazi u susret devičanskoj belini, za vreme njenog uznesenja u nebesko plavetnilo. Verovanjem u drugi svet pozitivno se vrednuje sprega pogrebnih značenja plave i bele boje. Deca koja se zavetuju u plavome ili u belini još su nesazrela, još su polno neodređena, nisu još potpuno materijalizovana. Nisu sasvim od ovoga sveta, i zato će lakše odgovoriti plavom pozivu Device.

PASTIR TRAŽI DNO NEBA

Pastir podbočen tojagom
u noći stoji na proplanku:
okolo šuma i ptice na granama;
okolo zveri u lovu i spavanju
- i niko od njih ne gleda nebo
- niti se boji zvezda.
Pastir posmatra prostor gore daleko,
proniče pogledom
- ali dna, dna nigde nema…

Paun Petronijević

Simbolika žute boje

Kad god je paganski Sloven obraćajući se nebu govorio: “Pogledaj me, Nebo! Počuj me, Nebo!”, nije to zborio u metaforičnom smislu jer je nebo doživljavao kao vrhovno biće, božanstvo Svarog (svar = blistav, sjajan). Svarog je izrodio dvoje dece, Sunce koje je dobilo ime Dažbog i Vatru, nazvanu Svarogić. Prema drevnom slovenskom mitu, pošto se navladao svetom, Svarog je stvoriteljsku i vladarsku moć prepustio deci.

Maksim Suharev - "Svarog"

U mnogim slovenskim zemljama, na selu, i dalje se čuva mistično poštovanje vatre, koja se smatra svetom. Stariji ne dozvoljavaju mladima da govore glasno u trenutku kada se na ognjištu pali vatra. A poetske tragove drevnih mitova o vatri otkrivaju i narodne legende i priče kada pominju “Plamenu zmiju”, krilato čudovište koje bljuje vatru.

Žuto je i boja zlata, koje je stalno i nepromenljivo kao i onaj svet. Zlato je i lik svetlosti, ono “označava” ili simbolizuje svetlost, približavajući se na taj način značenju ikone, koja je odraz svetlosti i veze s njom, ali se sadržaj koji odslikava nalazi van realnog sveta.

Žuto je boja večnosti, kao što je zlato metal prolećnog života. I jedno i drugo nalazimo u osnovi hrišćanskog obreda. Zlatni krst na svešteničkoj odeždi, zlatni kalež - žuto večnog života, vere.

Prisutnost žutog u htonskom svetu, kao jamstvo večnosti, je njen zemaljski aspekt. Žuto može biti i supstitut crnog.

Žuta boja preovladava u prirodi u drugoj polovini godine – to je boja zrelog klasja i boja vegetacije koja se suši. To je predvorje zime, hladnoće i mraka, pa se stoga povezuje i sa htonskim svetom. Tome doprinosi i žuta boja kože mrtvog čoveka.

U mnogim predanjima zakopano blago se “kazuje” tako što se u noći vidi plamen na mestu gde je sakriveno. Veza između zlata i vatre govori o vezi žutog i crvenog, tj. o mogućnosti da se žuto alternira sa crvenim.

Blizina žute i crvene boje vidi se i u devojačkim gatanjima za udaju: uoči Đurđevdana devojke kopaju rupice u zemlji i sutradan gledaju: ako u rupici ima žutih i crvenih mrava, devojka će se udati za momka, ako bude mrkih mrava – za udovca, ako ne bude mrava – te godine se neće udati.

Veza žutog sa onim svetom vidi se i po tome što se mitski vodiči duša na onom svetu prikazuju sa nekim žutim obeležjem. Odraz ove simbolike nalazi se i u narodnim bajanjima: kod Srba bolesti odnose žuti psi, žuti petao, pilad sa žutim nogama, žuti čovek.

Žuta boja nema visoku učestalost u narodnim basmama. Često se javlja kao sastavni deo trijade boja: žuto – crveno – belo. Žuti pesak nosi htonsko obeležje i zato se na njega tera i nečista sila.

Veza žute boje sa htonskim i demonski svetom određuje i njenu upotrebu u ritualu bajanja; kad neko dobije bolest zvanu “sugreb”, ide u vinograd i maže se žutom zemljom ispod dunje; bajanje stoci od ujeda zmije izvodi se uz upotrebu 9 kamičaka i žute igle; bolesno dete od žutice pokrivaju u kolevci preko glave žutom svilenom maramom i prišivaju mu na košulji zlatan prsten; da bi detetu bolje rasla kosa, posle prvog šišanja, nose njegove vlasi na žutu vrbu.

Simbolika crvene boje

Crveno je vrhunac boja. Označava najsnažniju prirodnu pojavu – erupcija vulkana, duštvenu – revolicija i rat, i najjaču ljudsku emociju – ljubav. U celom svetu crvena boja predstavlja stanja i emocije ljudi: opasnost i hrabrost, nasilje i greh, požudu i strast.

MOLITVA ZA EMILIJU

Neka nađe sreću Emilija,

crven končič,
nek se smeje,
neka mirno spava.

Nek postane majka,

nek joj šikne mleko,

nek joj dete živi.

Slobodan Marković

U religijskoj simbolici crveno ima i pozitivno i negativno značenje: vera, crkva, srce, ali i apokaliptičke boje konja rata, crvene zveri ili velike aždaje crvene kao vatra. U hrišćanskoj tradiciji crveno simbolizuje Hristovo stradanje, mičeništvo, svirepost; ali i versku revnost, ljubav, moć, dostojanstvenost.

Uroš Predić - "Sveti Đorđe ubija aždahu"

U mnogim zemljama sveta, crvena boja je privlačila pažnju i u pradavna vremena. Neandertalci su svoje mrtve posipali crvenim okerom, kao i Kromanjonci, koji su istom bojom, bogatom gvožđem, bojili zidove pećina. U staroj Kini crvena se smatrala srećnom bojom, simbolom blagostanja i zdravlja. Arabljani su smatrali da onoga ko nosi crveno štiti Bog. Ponekad su je smatrali i znakom prokletstva - ali, pre svega muškom bojom, simbolom zdravlja i vitalnosti. Južno od Sahare, crvenu odeću je nosio samo viši stalež, dok je u starom Egiptu ona bila znak opasnosti, sveta boja prevrtljivog boga Seta. Kod starih Rimljana, crveno svetlo se izjednačavalo sa svetom vatrom.

Kod Slovena, crvena boja je štitila od zlih sila. Uvek je kombinovana sa belom i crnom bojom. U svadbenim obredima simbolizovala je radost i ljubav. Novorođenčetu se stavljao crveni konac na ruku radi zaštite od uroka a poklanjanje crvene marame devojci je izraz ljubavi i odanosti.

U primitivnim društvima često su joj pripisivana magična svojstva, uključujući i moć da isteruje demone, leči bolesti, i štiti od urokljivih pogleda. U srednjovekovnoj Evropi oboleli od šarlaha umotavani su u crvene plahte, a na prozore su stavljane crvene zavese.

Za isceljujuća svojstva boja znali su još pećinski ljudi. Bolesne i ranjene iznosili su napolje kako bi im sunce vratilo snagu i zdravlje. U starom Egiptu, Mesopotamiji, Indiji i Kini hramovi su bili projektovani tako da su se sunčevi zraci prelamali u sedam boja sunčevog spektra. Kasnije su crkve širom sveta ukrašavane vitražima, pretežno crvene boje, da bi svetlost uticala na raspoloženje vernika.

Jedno je, pripisati izvesna značenja crvenoj boji, a nesto sasvim drugo stvoriti je. Hiljadama godina umetnici su pokušavali da proizvedu vatreno crvenu ili duboko crvenu koje su viđali u prirodi. Najbolje što su mogli da dobiju je bila oker crvena, kakvu su pravili Kromanjonci, mešajući je sa narandžastom i braon bojom.

Umetnici su imali problem da nađu postojanu i jaku crvenu a bojadžije su bile suočene sa još većim problemom: njihova crvena boja je morala da izdrži sunce, znoj i brojna pranja. Kako ni oker ni cinabarit nisu davali zadovoljavajuću crvenu, bojadžije su morale da je potraže negde drugde. Njihova potraga je nalikovala alhemičarevoj: poklonici tajnovite umetnosti su pokušavali da osnovnu materiju - lisće, koru drveta, krv, zemlju, čak i kravlju balegu - pretvore u zlatni rudnik prelepe crvene boje.

Za razliku od alhemičara, bojadžije su imale uspeha - ali delimičnog. Iako su naučili kako da iz biljaka na jeftin način dobiju crvenkastosmeđu i narandžastocrvenu, dobijanje prave crvene boje je bio mnogo veći izazov. Pre pronalaska veštačkih boja u devetnaestom veku, mogla je da se dobije jedino iz egzotičnih supstanci i tajnim tehnikama kojima je samo nekoliko bojadžija ovladalo.

Nedostižna, skupa i moćan simbol, crvena odeća je bila dostupna samo bogatašima. Nosili su je kraljevi, kardinali, plemići. U Persiji je samo šah nosio crveno, dok je u starom Rimu postala simbol moći: najuticajniji ljudi u gradu su sebe nazivali coccinati: oni koji nose crveno.

Velika vest je bila da su španski konkvistadori 1519. godine otkrili kako Asteci prodaju izvanrednu bojenu materiju na velikoj pijaci u Meksiku. Nazvavši je grana cochinilla, ili kosenila, konkvistadori su je dopremili u Evropu, gde je proizvedena najsvetlija, najjača crvena boja koju je Stari svet ikada video.

Kosenila je postala najvažnija bojena materija u Evropi, a Španija se obogatila prodajući je bojadžijama širom sveta i kontrolisala njenu nabavku. Španci su tako ljubomorno čuvali monopol nad kosenilom, da je čak i njena sama priroda ostala nepoznanica. Da li je kosenila bila životinja, biljka ili mineral?

Odlučne da stanu na put Španiji i njenom monopolu, druge zemlje su se okrenule špijunaži i gusarenju. U Engleskoj, Nizozemskoj i Francuskoj potraga za kosenilom je dobila državni značaj. Kraljevi, trgovci, učenjaci, gusari i špijuni - svi su krenuli u lov na najpoželjniju boju u Evropi.

Priča o ovoj ludoj trci za kosenilom je prozor u drugi svet - svet u kojem je crvena boja bila retka i skupa, izvor bogatstva i moći za one koji su znali njenu tajnu. Da bi je se domogli, ljudi su potapali brodove, postajali špijuni, prkosili smrti.

Kao vrsta, cenimo boje i pridajemo im veliki značaj. Ipak, malo boja nam toliko znači koliko crvena. Gazimo po crvenom tepihu, kriminalce hvatamo okrvavljenih ruku, crveni konac nosimo radi odbrane od uroka. Stajemo na crveno svetlo, izbegavamo crvene haringe, i proslavljamo crveno slovo u kalendaru. U zavisnosti od političkih ubeđenja, bojimo se crvene ili nosimo crvenu zastavu. Kada nas obuzme bes, kažemo da nam je crveno pred očima.

Mnogi od ovih izraza su novijeg datuma a možda su neki tri stotine godina stari. Radikalna politika, na primer, se zove crvenom nakon krvavog evropskog ustanka 1848. godine, dok je crvena traka izraz iz osamnaestog veka koji se odnosi na crvene trake kojima su u Velikoj Britaniji vezivani dokumenti.

Ipak, crvena boja ima mnogo dublje korene u ljudskoj psihi. Iako veliki broj sisara ne vidi crvenu boju, ljudsko oko je vrlo osetljivo na nju. Sklonost ka crvenoj boji nam je urođena. Možda ovo objašnjava zašto je u gotovo svim jezicima izraz za crvenu boju stariji od bilo kog drugog. Pre plave, žute ili zelene, bila je crvena, boja krvi i vatre.

Simbolika zelene boje

Kad su jednom prilikom upitali Ljubišu Jovanovića zašto slika fantastična čudovišta, odgovorio je sasvim ozbiljno. „Ja slikam realnost. U ljudima koji su na zemlji žive mračne sile. Žive i one dobre, ali njih je mnogo manje. Mračne sile izazivaju ratove i krvoprolića. Zli demoni, oni sa manje moći, žive u našim prijateljima, koji nam, onda kad im poverujemo, nanesu zlo. Zar to nije stvarnost?“

Ljubiša Jovanović-Kene - "Ispovest"

Zagonetni svet Ljubiše Jovanovića-Keneta (zemljoradnik, rođen 1956, u selu Vranovcu kod Jagodine), u kome jedni pored drugih žive ljudi i demoni, ima svoje poticaje u metafizičkim idejama i verovanjima zajednice. U narodu njegovog kraja još postoji verovanje da natprirodne sile upravljaju životom na zemlji a i onim drugim, posle biološkog kraja. Po istom verovanju, zli demoni donose čoveku fizičke i duhovne patnje a dobri ga isceljuju i čine srećnim. U ovakvom uverenju odrastao je i sam slikar.

SANJANJE UKLETO

Sve je od ludih ptica

i sve je od besnog kamenja.

Između pesme i pesme

sve je za skok propeto

iako ne zna se gde je

početak dobrog puta

za bekstvo iz tesnog vremena.

Između letenja i letenja

sve kosti na sve strane

i vene nadrle

iako ne zna se

šta iza koprene nemoći čeka

i ima li spasenja.

Srboljub Mitić

Zeleno - boja između neba i zemlje, između večnog i propadljivog. U svim tradicijama sveta simbol je života, nade i veselosti ali i promena, prolaznosti i propadljivosti. Boja raja, obilja, ali kao boja nezrelosti simbol je neiskustva, ludosti i naivnosti. Vilinska je boja, boja misterije, a zeleni vitez  označava smrt, izdaju.

U hrišćanstvu prolećno zeleno je nada, rast svetog Duha u čoveku, život, pobeda nad smrću, inicijacija, dobra dela. Bledo zeleno je Sotona, zlo i smrt. Zeleno, kao boja koja donosi dobro, dobija  mitsko značenje zelenog raja, mladost sveta - večna mladost obećana odabranima.

Sinopis, to jest zelena boja u heraldici, označava civilizovanost, ljubav, radost i obilje. Nadbiskupi nose sinopis šešir sa spletenim zelenim vrpcama... biskupi takođe nose sinopis šešir,  jer su postavljeni kao pastiri nad hrišćanima, a ta boja označava dobre pašnjake kada mudri pastiri vode na pašu svoja stada.

Zeleno poseduje i zlotvornu moć. Smaragd, koji je papinski kamen, istovremeno je i kamen Lucifera pre pada. Dok je zeleno kao mera bilo simbol razuma – Minervine modrozelene oči – u srednjem veku je postalo simbolom bezumlja i znamenje ludih. Tu dvojakost poseduju svi htonski simboli: Sotona, na vitražu u katedrali u Šartru, prikazan je zelene kože i zelenih očiju. U naše vreme, kad fantastično (zbog naučnih otkrića) dobija kosmičko značenje, Marsovci,  naličje ljudskosti, zamišljaju se u obliku zelenih demona ili čovečuljaka, ili kao bića zelene krvi, što dobija značenje svetogrđa.

U svim mitologijama zelena božanstva obnove spavaju zimskim snom u podzemlju gde ih htonsko crveno ponovo oživljuje. Zbog toga su ona spolja zelena, a iznutra crvena, a njihovo se carstvo proteže na oba sveta.

Zeleno je boja voda, kao što je crveno boja vatre, i čovek  je zato uvek instinktivno osećao odnose te dve boje analogne odnosima između svoje esencije i svoje egzistencije. Zeleno je boja nade, snage, besmrtnosti,  koju svuda simbolizuje zelena grančica. Srednjovekovni slikari su iz tog razloga slikali  krst - sredstvo obnove ljudskog roda, obnove zajamčene Hristovom žrtvom -  zelenom bojom.

U srednjem veku je zelena bila odežda lekara  zato što su upotrebljavali lekovito bilje i ostalo je boja vidara  koji spravljaju lekove. A farmaceutska reklama je uspela da oživi staro verovanje pridavši mitsko značenje panaceje rečima kao što su hlorofil ili vitamini.

Izraz “vratiti se zelenilu”, kojeg  je malo u gradskoj sredini, izražava potrebu povremenog povratka prirodnoj okolini, u čemu je priroda supstitut za majku. Zaštitničko, umirujuće, osvežavajuće,  zeleno se slavilo u verskim spomenicima koje su naši preci podigli u pustinji.

Zeleno je za hrišćane ostalo nada, teologalna vrlina. Gral je tajna nad tajnama. Smaragdna, kristalna zelena posuda u kojoj je krv otelotvorenog boga, gde se sjedinjuju pojmovi ljubavi i žrtve kao uslovi obnove koju izražava svetleća zelena boja posude. Mit je nadahnut tekstovima Novog zaveta. Sveti Jovan u Otkrivenju ovako opisuje svoje viđenje vrhovnog Boga, koje je epifanija svetlosti, bez oblika i lica: I onaj koji što seđaše bijaše po viđenju kao kamen jaspis i sard, i oko prijestola bješe duga po viđenju kao smaragd. Od toga viđenja smaragda potiče Gral; on obuhvata, on je posuda, žensko. A božanska svetlost, koju sadrži kao samu suštinu božanstva, dvostruko je u jednom, istovremeno zelena kao jaspis i tamnocrvena kao karneol.

Zelena zdela se koristi u ljubavnoj magiji. Kada se  mesto zelenog suda upotrebljava kotao, onda se prostor "razdvajanja" iskazuje upotrebom kitice zelene trave. Zanimljivo je da zeleno ima sličnu simboličku funkciju i u vizantijskoj crkvenoj umetnosti: razdvaja božansko (ili carsko) od zemaljskog.

U narodnim bajanjima zeleno je atribut prirode (sirovog) i atribut otvorenog prostora u kome se kreće nečista sila i gde ona gospodari. To je i prostor potencijalno opasan za čoveka. Zeleno se vezuje za prostor gde se tera nečista sila, ili gde se odvija neki mitski događaj koji izaziva promenu (razdvajanje nečiste sile i čoveka). U samom procesu bajanja u srpskoj tradiciji taj prostor razdvajanja simbolički se iskazuje prisustvom zelene glinene zdele s vodom koja je često obavezno sredstvo pri bajanju ("Bolesnik od krajnika ode predveče bajalici  koja uzme zelenu kalenicu (zdelu), napuni je svežom vodom, metne pred sebe, zatim uzme tri grumenčića soli, pogleda u zvezde i govori...").

U južnoslovenskim bajalačkim tekstovima zeleno je prevashodno atribut mesta u koje se  tera nečista sila (gora zelena, trava zelena, livada zelena, drvo zeleno). Kod Istočnih Slovena ovaj atribut se najviše vezuje za prostor gde se odvija neki mitski događaj. Teranje nečiste sile u prostor u kome rastu biljke nosi skrivenu nameru "oročavanja" njenog boravka u tome prostoru, pošto je zeleno privremena, sezonska pojava, kao i usmerenja na potpuno odvajanje od ljudskog sveta.

Zeleno je atribut koji se vezuje za demonska bića – za đavola, vešticu, vilu, zmaja. U jednoj srpskoj pripoveci đavo u vidu čoveka obučenog u zelene haljine sreće mladića koji je pošao da traži službu i nagovori ga da mu bude sluga… U predanjima o svecima – vučjim pastirima, svetom Mrati i svetom Đorđu, oni su opisani kako na mesto okupljanja vukova dolaze na zelenom konju. Prema verovanju iz prijepoljskog kraja, vešticom ili vešcem postaje onaj koji se rodi u zelenoj košulji. Kod Kuča u Crnoj Gori je postojalo verovanje da se rano na Božić sa vidogleda sela može opaziti zelen plam nad svakom kućom u kojoj ima veštica. U istom kraju zapisano je predanje o veziru Kar-Mahmudu. Kada je poginuo u borbi s Crnogorcima i bio spaljen, "od njega je zelen plam bivao". Po jednom verovanju iz Bosne i Hercegovine, sve oko vila je zeleno, i hrana i posuđe i one mogu jesti jedino zeleno jelo.

U odgonetanju prisustva epiteta "zelen" i njegovog simboličkog značenja u magijskim i mitološkim tekstovima može poslužiti istraživanje Milke Ivić o pridavanju zelene boje nekim životinjama ili oružju, a da one u stvarnosti nisu takve boje. Konstatujući da niko nije video zelenog konja, zelenog vuka, zelenog sokola, zeleni mač, autorka je zaključila da je izbor baš tog epiteta simboličkog karaktera: "Bodrost, krepkost, pa onda i odvažnost, silovitost – to su osobine koje se lako asociraju sa svojstvom biti mlad, a to svojstvo je, po svedočanstvu tolikih jezika sveta, neizbežna, spontana metaforična transpozicija pojma zelenog u ljudskoj svesti (zeleno lišće je mlado lišće). U folklornim umotvorinama, zelen konj, zelen soko i zelen mač pominjani su kao zeleni ne zbog svoje boje, nego zato da bi se tim epitetom naglasila njihova podobnost za efikasno delovanje radi savlađivanja protivnika.”

Literatura:

Enciklopedijski rečnik SLOVENSKA MITOLOGIJA
F. Guirand - J. Schmidt, MITOVI I MITOLOGIJA
J. Chevalier - A. Gheerbrant, REČNIK SIMBOLA
Antologija PASTIR TRAŽI DNO NEBA


Za SRPSKU TELEVIZIJU USA priredila: Nadica Janić

(Objedinjeni tekstovi o simbolici boja postavljeni na blogu objavljeni su na sajtu STV USA)

Veza: STV USA 2022.

SETA

"Povratak iz Sna" 
(akril; 10 x 3,5 cm)
 Autor: Nadica Janić

Kada smo mladi sve je okrenuto u Napred.

Sanjarenje.

Kada ostarimo sve je okrenuto u Nazad.

Seta.

 

SVET TIŠINE

U večnom traganju
za Smislom i Istinom
poslušati zov Daljine.

Ostaviti iza sebe šum
uzaludnih koraka
za svojom  Senkom.

Otploviti  iza Sna.
Potonuti u dubine Zaborava
i pretvoriti se u Tišinu.
  
Nadica Janić
 

"Svet tišine"
(asamblaž -  minijaturne školjke i ćilibar na oslikanoj podlozi; 7,5  x 10  cm)

Autor: Nadica Janić

ODA NOĆI

Ne plašim te se kad tiho dolaziš u crnom plaštu.
Ličiš na umiranje, ali vraćaš se uvek...

i daješ mi nadu u nova Jutra.

"Noć u crnom plaštu"
Foto: Nadica Janić

ZEMLJA SUMRAKA

Sunce je postalo ljubičasto.

Ljudi ne pokazuju lice.
Oblače se u šarenu odeću

i hodaju ne dodirujući zemlju.

U Zemlji Sumraka sve se osipa...

i ono što nije staro.
Sve je izgubilo boje.
Vreme je stalo.

Rojevi belih leptira

pretvaraju se u oblake

koji  plove sve dalje...
A nebo se polako spušta.


Nadica Janić

"Izlazak"

(frotaž; 30 x 40 cm)
Autor: Nadica Janić

SEĆANJE

Sećam se peska u očima i nemoći pred Prošlošću.
Večito tražim u Pesku čudesnu knjigu Istine.

Poneta valom Sreće verovala sam...
U kovitlacu Praznine nestale su boje.

Sanjala sam Plave Snove...
I letela u Rajske Vrtove.

Budila sam se s Maglom u očima.
Odgovor sam našla u Rasutom Vremenu.


Nadica Janić

"Sećanje" (1)
(mixed media)
Autor: Nadica Janić

"Sećanje" (2)
(mixed media)
Autor: Nadica Janić

NARODNI KALENDAR - DUHOVNA BAŠTINA DREVNIH PREDAKA

Duša slovenska (61)

„Naš srpski kalendar deo je naše istorije i tradicije, naše poezije i proze, naših poraza i pobeda, mirova i ratova, rađanja i umiranja, naš život. Nama, kao naslednicima, preostaje samo to - da sačuvamo svoje nasleđe, jer ćemo jedino tako sačuvati svoju dušu i svoj identitet, na koje možemo biti ponosni.” (Dunja Matić Stanišić, filolog)

Preobraženje

SRPSKI KALENDAR

Reč „kalendar“ ima koren u našem jeziku, jer je ova složenica nastala od dve naše reči „kolo“ i „dar“. U prastaroj indijskoj mitologiji ćerka sunčevog božanstva Indre zvala se Kalenda i kao Višnuova miljenica svake godine je preporađala mlado sunce; zato se smatra da je kolevka te reči i u sanskritu.

Srbi imaju jedan od najstarijih i najtačnijih kalendara na svetu. On datira od perioda vinčanske kulture još od 6. veka pre naše ere, na šta ukazuje i simbol za vreme, koji je karakterističan i prikazuje luk sa dva preseka. U našem narodu postoji ogromno kalendarsko znanje, sačuvano u mitologiji, epskoj poeziji, običajima i svakodnevnom životu.

Prema srpskom kalendaru, godina se deli na leto i zimu. Leto počinje na Đurđevdan, 6. maja, dok zima na Mitrovdan, 8. novembra. U mnogim epskim kalendarskim pesmama opisan je ili ceo ili samo deo godišnjeg ciklusa, pri čemu se strogo pazilo da radnja odslika astronomske i meteorološke promene. U lirskim koledarskim, božićnim i drugim pesmama upućene su molitve božanstvima, najčešće Suncu, koga su obožavali i poštovali kao vrhovno božanstvo.

Srpski kalendar bio je zvanični kalendar svih srpskih država do 19. veka i po njemu su pisane sve povelje, zakoni, odluke, obligacije među ljudima, a njega danas zvanično koristi Srpska pravoslavna crkva i on se smatra njenim Ustavom, budući da ga je još 1119. godine u crkveni kodeks uneo Sveti Sava.

Prema protokolu srpskog kalendara, prvo se pokazuju godina, pa mesec i dan, za razliku od drugih kalendara koji prikazuju dan, mesec i godinu. Zanimljivo je da ni jedan drugi kalendar nema takvo datiranje, ali i to da se kompjuterska obrada vrši po protokolu srpskog kalendara.

NARODNI KALENDAR

Narodni kalendar je istorijski formiran sistem deljenja, brojanja i uređivanja godišnjeg vremena na osnovu koga su organizovani obredni ciklus, svakodnevna aktivnost, verovanja i folklor. Neprekidnom, cikličnom, prirodnom vremenu narodni kalendar daje karakter ritualnog sistema koji se ispoljava u strogom rasporedu prazničnih dana i radnih dana, perioda posta i „mesojeđa“, dobrih i zlih dana itd. U osnovi srpskog narodnog kalendara stoji crkveni hrišćanski kalendar i narodna tradicija iz prehrišćanskog perioda. 

Glavne jedinice narodnog kalendara, godina i dan, povezane su sa različitim prirodnim pojavama, sa sunčevim kretanjem i mesečevim ciklusima. Početak godine u narodnoj tradiciji vezuje se za proleće i buđenje prirode. Datira iz staroslovenskih verovanja. Kod Slovena godina se nije delila na četiri već na dve sezone. Leto i zimu. U svim slovenskim jezicima za označavanje tih doba koriste se iste reči - leto i zima, dok kod označavanja proleća i jeseni takvog jedinstva nema. U krugu godine postoje parni praznici (Sveti Nikola prolećni i Nikoljdan jesenji; Đurđevdan prolećni i Đurđić jesenji; Bela nedelja na Uskrs i na Poklade i sl.) i poštovanje određenih parnih dana (četvrtka i petka, „sušnih“ i „gradobitnih“...). U krugu dan i noć, dan odgovara letu a noć zimi, podne Ivanjdanu, ponoć Božiću, izlazak sunca Bogojavljenju, zalazak Krstovdanu jesenjem. Čak i opasni periodi imaju svoju paralelu u „demonskom“ delu noći od ponoći do prvih petlova.

Obredna struktura narodnog kalendara predstavlja ciklus koji se deli na komplekse: božićni, pokladni, ranoprolećni (Mladenci, Blagovesti i dr.), srednjeprolećni (Uskrs, Đurđevdan, Spasovdan i dr.), kasnoprolećni (trojičko-ivanjski period), letnji (Ivanjdan, Velika Gospojina i dr.), jesenji (Mala Gospojina, Sveta Petka, Mitrovdan i dr.) i zimski (Sveta Varvara, Nikoljdan i dr.). 

U kalendarskim obredima je jedinstven skup ritualnih radnji: obilaženje, obredi sa rastinjem, ritualne gozbe, paljenje vatre, maskiranje, pevanje i sl. Neke radnje su vezane za određene praznike a obilaženje i paljenje vatre obavlja se u svim kalendarskim obredima. 

Granice kalendarskog perioda obeležavaju se kao „susret“ i kao „ispraćaj“ sa skupom ritualnih radnji kao priprema i kao ispraćanje. Simboli koji označavaju granice perioda su rastinje, ritualno drvo, strašilo, maske. 

U kalendarskoj mitologiji osnovne su predstave o neophodnosti ritualnog „učvršćivanja“, magijskog stimulisanja prirodnog poretka (bujanje vegetacije, čuvanje plodnosti zemlje posle ubiranja letine i sl) i poštovanje ravnoteže sa „onim svetom“ od koga zavisi zemaljsko blagostanje. Odatle potiče značenje plodonosne magije i zadušnih rituala. 

Značajna komponenta kalendarskih verovanja je demonološka koja određuje godišnji raspored pojavljivanja, delovanja i nestajanja mitoloških bića i zaštitne rituale njihovog isterivanja.

RABOŠ – PRVI PISANI KALENDAR

Prva kalendarska znanja zapisivana su na drvetu na kome su urezivani crtama i rezama važni dani i pojave, karakteristične za kalendarski godišnji ciklus. Simbolima izrezbareno drvo - raboš je bio i pomagač pamćenju brojeva koje su želeli da sačuvaju od zaborava. U osnovi je postojao jedinstven sistem od sedam znakova za brojeve od 1 do 1000 sa dodacima: tačka je značila broj 1; pravo podrezana a neizrezana crta znači broj 5; pravo podrezana i izrezana crta znači broj 10; koso podrezana i neizrezana crta znači broj 50; koso podrezana i izrezana crta znači broj 100; podrezan a neizrezan krst znači broj 500, a takav isti krst izrezan znači broj 1000. Na rabošu se znaci režu s desna na levo, a to znači da se počinje s vrha raboša, pa se ide ka ruci koja ga drži. To je bio prvi pisani kalendar, ali toliko praktičan, da se koristio do skorašnjih vremena.

Raboš kalendar

Raboš koji je imao ulogu kalendara, odnosno služio za računanje vremena sastojao se od jedne duže deblje gredice sa četiri brida pravilno podeljena na tri dela – oni su predstavljali mesece u godini. Po ivicama i stranicama urezivane su oznake za dane; one jednostavne označavale su obične dane, a posebne oznake označavale su bitne praznike. Drveni kalendari bili su deo opreme balkanskih čobana, koji su duže vreme u godini boravili sa stokom na planinskim pašnjacima. 

Kalendari su se čitali bustrafedonski, prvi red s desna na levo, drugi s leva na desno, treći s desna na levo itd. Ovo pismo je dokaz kulturnog i istorijskog razvoja Slovena, nezavisno od vizantijsko-rimskog uticaja.

Osim što su bili narodni način za računanje vremena, raboši su korišteni i kao sredstvo za utvrđivanja dugova („računanje na raboš“), odnosno, bili su dnevna računska knjiga u kojoj su se beležila sva primanja i izdavanja u toku dana. 

Jedna od uloga raboša bila je da pomaže pamćenju brojeva, prilikom novčanih ili nekih drugih dogovora. Dve drvene pločice, jedna za poverioca, a druga za dužnika, zarezivale su se tako da predstavljaju dopunu jedna drugoj. Kada bi dug bio izmiren, pločice su uništavane. 

RAČUNANJE VREMENA

Najstariji zapisani i sačuvani kalendari počinju da računaju vreme od Stvaranja sveta, koje se smatra da je bilo 5508. godine pre Hrista. Na našim prostorima začetak zemljoradničke, starčevačke kulture odgovara tom vremenu. Po najstarijim našim srednjovekovnim dokumentima vidi se da se kod nas pri datiranju koristila takozvana Vizantijska era, ali se koristilo i datiranje po Julijanskom kalendaru od Hristovog rođenja. Datiranje je bilo različito i zavisilo je od mašte i znanja pisara, a ponekad je bilo napisano i u kitnjastoj formi. Svaka godina Julijanskog kalendara preslikava onu koja je bila pre 28 godina. Usaglašavanjem 28-godišnjeg ciklusa sa mesečevim 19-ogodičnjim ciklusom dobija se „veliki indiktion“ ili vreme posle koga se ponavlja Uskrs. Tada je istovetan njegov datum, koji se računa prema suncu, tj. prolećnoj ravnodnevnici, kao što su istovetne i mesečeve mene i dan, odnosno nedelja. Zbog toga se kaže da je taj kalendar bio ujednačen, logičan i neprekinuti niz dana, meseci i godina, koji je omogućavao lako izračunavanje nedeljnog dana za bilo koji datum i u prošlosti i u budućnosti, uz pomoć samo jedne tablice.

Gregorijanskom kalendaru nije bila dovoljna jedna tablica za sva vremena, nego nekoliko, a i one bi se tokom vremena morale menjati. Zbog toga je na predlog carigradskog patrijarha održan kongres pravoslavnih država 1923. godine povodom reforme postojećeg Julijanskog kalendara. Kongres je usvojio predlog profesora Milutina Milankovića: izbaciti iz kalendara 13 dana; na svakih 900 godina izbaciti 7 dana, za razliku od gregorijanskog kalendara, po kome treba na svakih 400 godina izbaciti po 3 dana; prestupne su one sekularne godine (sa dve nule na kraju) koje deljene sa 9 daju ostatak 2 ili 6. Ovaj proračun je mnogo tačniji od Gregorijanskog kalendara jer treba da prođe 40.000 godina da bi se odstupilo samo jedan dan. Srpska pravoslavna crkva prihvatila je odluke kongresa, ali je čekala da se usaglase sve pravoslavne crkve. Do usaglašavanja nije došlo, a Srpska crkva je ostala pri Julijanskom kalendaru do danas. Međutim, kod nas se od davnina, pa i danas, široko primenjuje i narodni kalendar, bez obzira na Julijanski i Gregorijanski kalendar.

Narod je znao i za solarni i solarno-lunarni kalendarski sistem. Sunce ljudima daruje život preko svetlosti, pa su zato Sunce i svetlost čoveku najvažnije meteorološke pojave. Sunce rađa majka carica, žena cara Svetovida, “kraj božanske vite jele, kraj loze bele koja daje piće božansko, kraj žive vode i mirisnog bosiljka”. U davnim vremenima Sunce je bilo glavno božanstvo u očima ljudi. Pažljivo su pratili svaki njegov položaj i povezivali ga sa trenutnom vremenskom prilikom.

Dan su ljudi podelili na zoru, svanuće, jutro, mali ručak, veliki ručak (oko 10 sati), podne, posle podne, veliki zaranci (oko 16 sati), mali zaranci, zahod sunca. Delovi noći su sledeći: suton, sumrak, mrak, večera - sve su to delovi večeri. Posle toga dolazi neko doba noći, gluvo doba, ponoć, prvi petli, drugi petli, treći petli, zora, svanuće. Kad je koje doba noći, naš čovek je znao i po zvezdama, Večernjači, Zornjači, Vlašićima, Štapcima, Kolima itd. Svaki dan je po svojoj važnosti dobijao ime i bio je neponovljiv. U crkvenom kalendaru i danas imamo njihove nazive: Badnji dan, Stevindan, Ženski dan, Nekršteni dan i dr.

U starom veku poznati astronom Klaudije Ptolemej je odredio da dan počinje u podne. Od 1. 1. 1925. godine međunarodnom konvencijom je određeno da dan počinje u ponoć. Naša crkva i danas koristi dva rešenja: kod bogosluženja i svetaca datum počinje u 18 sati, a kod postova u ponoć. Smatralo se da je ponedeljak srećan dan za početak svakog posla ili odlaska na put; utorak je nesrećni dan, kada se ništa ne započinje - ne krštava se i ne venčava, niti se pere rublje. Sredom se posti i ne rade se ženski poslovi, ali se započinju poljski radovi. Četvrtkom se kreće u nove poslove. I petkom se posti, ne započinju se poslovi, već se radi samo ono što je započeto. Subota je nesrećan dan i dan kada se pominju mrtvi. Zato reč „subota“- sabat – šabat – šapat – ima značenje u našem jeziku tišine i mira. Nedelja je srećan dan, kada se ništa ne radi, nego se samo odmara. Utorak, petak i subota su dani kada ne treba ništa ni počinjati, ni završavati.

Nedelje su okićene maštovitim nazivima, koji nose njihove osnovne karakteristike. Svaka nedelja ima svoj naziv, a ovde ćemo navesti samo neke: Bela nedelja, Gladna nedelja, Gluva, Zagonetna, Kratka, Luda, Mlada, Osovita, Pasja, Rasipna, Svetla, Sirna, Todorova, Hroma, Cvetna, Šarena nedelja. Nedelje nisu uvek bile sedmodnevne. Car Konstantin je 321. godine naredio da se pređe na sedmodnevnu nedelju, u kojoj se 6 dana radilo, a sedmi je obavezan dan odmora, nedelanja, nedelja. Jedino je zemljoradnicima dozvolio da sami procene da li će raditi ili ne, jer neki poljski radovi se nisu mogli odlagati.

Godinu su delili na četiri dela, ponekad i na dva, govoreći: „od Đurđeva do Mitrova dana“, što se odnosi na period bujanja vegetacije i uopšte života na ovim prostorima. Godina se deli i na leto i zimu, deli se i na vreme posta i vreme mrsa. Godina je imala trinaest meseci po 28 dana, a svaki mesec je imao 4 sedmice, svaka sedmica (nedelja) imala je po 7 dana, kao što idu mesečeve mene. Kasnije se prešlo na dvanaest meseci.

Čovek sa ovih prostora morao je svoj život uskladiti sa prirodom, pa samim tim morao je i upoznati. Galaksiji je dao ime Kumova slama po legendi o čoveku, koji je od kuma ukrao slamu i dok je bežao, slama je ispadala, te su tako nastale zvezde. Znali su da je Sunce centar Vasione, pa naši crkveni praznici nose njegove osnovne osobine. Tako je Božić mali Bata, Jovandan pokazuje da je Sunce mlado, Sretenje je vreme susretanja zime i leta, Vidovdan je svetlo, sjajno i jako, kao i Ivandan kada se pletu venci od žutog ivanjskog cveća i kače na kuće; onda dolazi Ilindan da ukaže na vreme letnjih pljuskova i grmljavina i ljudi tada kažu da je „od Ilije sunce sve milije“, što je i tačno, jer dolazi Preobraženje. Tada se priroda preobražava i sunce slabi; još će zadnjim snagama zasijati oko Miholjdana, da bi o Mitrovdanu nagovestilo nestajanje i preporađanje.

Naši preci su znali za mesečevo kretanje i njegove mene. Prema njegovim skladnim i ritmičkim promenama usklađivali su svoje poslove. Njegove mene su uočljivije od sunčevih, pa se prvo po njemu merilo vreme. I reč „mesec“ ima koren „ma“, što znači „merač“. Mesec je bio gospodar mraka, noći i smrti. Pojava mladog meseca značila je sveopštu obnovu i nastavak rastenja. Verovali su ljudi da mesec najviše utiče na biljke i to blagotvorno kada raste, a obrnuto kada opada. Kao što sunce daruje dnevnu svetlost, tako mesec daruje noćnu svetlost i dok raste, on je junak, Zorin mladoženja, tajnoviti davalac blagodeti biljkama, životinjama i ljudima. Došavši do svoje punoće, on počinje opadati, stariti, a tog starog meseca ljudi se boje. Zbog promena, u nekim mitskim pesmama mesec se prikazuje kao nevernik.

Izdvajala su se i prepoznavala i sazvežđa na nebu, što se vidi po svetkovinama posvećenim bogovima, koje su se održavale baš u onom mesecu kada Zemlja prolazi kraj sazvežđa, čije ime nosi slavljeno božanstvo. U zimskim večerima najpre će se videti zvezda Sirijus, a baš se tih dana slavio bog Sirin. Alegorijske slike u narodnim epskim kalendarskim pesmama nose u sebi čak i potvrdu da su naši preci znali da je povremeno Sirijus sjajniji od Danice. Danica, Večernjača, Zornjača, Sjenica, Ovčarnica, Prevodnica - sve su to imena koja je naš predak dao Veneri, dokazujući time da je pomno pratio njeno kretanje. Tokom noći, dok zvezde kolo igraju, ona vodi, pa se zato zove Prevodnica. Plejadama je naš narod dao ime Vlašići, pa bi naš ratar rekao da Đurđevdan zatvara Vlašiće, jer se ne vide na nebu, a Vidovdan ih otvara, pa se noću vide na istoku kako izlaze. Narodno ime tog sazvežđa je Mala kola. Pošto je ovih sedam zvezda u sazvežđu bika, narod je u tom periodu slavio boga Volosa, Velesa. Veliki medved ili Velika kola imaju kod nas i narodno ime „Plug i volovi“, a po rasporedu ovih zvezda naš daleki predak je na nebu video tri vola u jarmu, sa strane jednog puštenog vola, a iza njih plug i goniča. Posle Velesa slavila se boginja Lada, baš u periodu blizanaca, a Perunu su se ukazivale počasti na Ilindan, u periodu lava. Ovo drevno božanstvo, gospodar neba, oluje i munje, koga su obožavali svi Sloveni, postojalo je i u arijskoj veri kao „Parkana“, što znači „grmeti“. Ognjena Marija nosi u sebi naziv munje i nije slučajno „ognjena“ i nije slučajno uz svetog Iliju, u vreme velikih pljuskova i grmljavina. Zvezda repata, koju u istočnim krajevima zovu i Opašita zvezda, javlja da će biti rata ili kakvih nemira u narodu. Verovalo se da svaki čovek ima na nebu svoju zvezdu, koja mu svetli dok je živ.

Da se od davnina znalo za datume sunčevih solsticijuma i ekvinocijuma, vidi se po praznicima, jer se na dan jesenje ravnodnevnice slavio stari Višnji bog, letnje dugodnevnice moćni sveti Vid, Svetovid, na dan zimske kratkodnevnice - tek rođeni Koleda. Pojavu Božića najavljivala je zvezda Večernjača ili Venera, koja je uveče tonula u suton i nevid, a u zoru bi dojezdila pre Božić Bate.

Godina je imala 12 meseci, a njihovi nazivi govore o dubokom znanju i shvatanju sveta, života i vasione. Prvi mesec - januar se kod Srba zvao sečanj, koložeg, bogojavljenski mesec, itd. Znalo se da posle zimskog solsticijuma i kratkodnevnice, Zemlja započinje svoj novi kružni put oko Sunca sa trajanjem od godinu dana. Zato se kaže da sunčevo kolo počinje opet da žeže. U našem narodu se uz veselje i mnogobrojne obrede i danas slavi rađanje mladog sunca, malog Božića. Ljudi su pažljivo analizirali januarske dane i verovali da poslednjih 12 dana pred Božić predskazuju kakvo će vreme biti tokom naredne godine.

Posle januara koji se smatra i ledenim mesecom zbog niskih temperatura, dolazi drugi mesec - februar, ljuti, sečko, sretenjski mesec. Po otapanju snega i velikim vodama ovaj mesec se zove i veljača ili vodeni. Na Sretenje se sreću zima i leto, a po narodnom verovanju to je dan po kome se prognozira vreme za tekuću godinu.

Treći mesec - mart je suvi, derikoža, lašak, ožujak, Baba Marta, blagoveštenski mesec.  Njegova nestalnost i promenljivost bila je dobro poznata našem čoveku, jer se u predanjima često pominje. Za martovsku zimu legenda kaže da je deda Sečko pozajmio od baba Marte devet dana i zaledio obesnu staricu i njenih sedam jarića. Ali po Suncu i toploti koja se javlja u martu posle duge i hladne zime, mart je prolećni mesec, pa se po starom kalendaru njegov prvi dan zvao i Proletnjak. Ime „derikoža“ dobio je zbog toga što je u tom periodu velika smrtnost ljudi i životinja, te se „koža dere na šiljak“. I sama reč „mart“ ima sanskritski koren sa značenjem „smrt“. U martu se vraćaju laste kao vesnici proleća, pa se za mart kaže da je lastavičin mesec, Lastujak, Lazujak, Ožujak.

Četvrti mesec - april je lisni, berezol, brzosok, lažitrava, đurđevski mesec. U staro vreme slavilo se buđenje prirode, vegetacije i rađanje mladih životinja, odnosno rađanje života uopšte. Verovalo se nekada da na Uskrs sunce igra od radosti, pa se ustajalo rano u zoru da bi se posmatrala sunčeva igra.

Peti mesec - maj, traven, cvetan, carski mesec, svibanj, a svaki naziv nosi sliku vegetacije u tom periodu. U našem narodu se stara majka i praroditeljka zvala Maja, pa u nekom selu i danas baku, pa i majku deca zovu majom. U staro vreme jedan od važnih praznika bio je Đurđevdan, jer je taj datum polovio godinu na dva dela. U njemu se vide tragovi starine, kada su u proleće naši preci slavili boga Jarila i davali mu poklone da ne bi uništavao letinu olujama ili kišama.

Šesti mesec - jun je izok, tršnjar, lipanj, čerešnjar, petrovski mesec, senokosni mesec. Naše srpske reči sa tim korenom su junak, junoša, junac…sa značenjem snage, mladosti. Pošto je u ovom mesecu vreme letnje dugodnevnice, označava Sunce, koje u tom periodu najjače sija, pa zato ljudi kažu da tog dana ono triput zaigra na nebu. Vidovdan nosi u sebi ime starog boga Vida, Svetovida ili Sutvida, sjajnog boga, kome su tih dana posvećivali svetkovine i danas upamćene i poštovane u narodu. Sama reč „vid“ je praslovenska i istog je značenja kao sanskritska „veda“- znanje, saznavanje, shvatanje.

Sedmi mesec - jul je srpanj, žetvar, ilinski mesec, červen, žitni mesec. Koren te reči se i kod nas sreće u ženskim imenima, a kod Rusa se zvrk i nestaško kaže „jula“. Naši daleki preci su nam ostavili u amanet svetkovinu, posvećenu Perunu, da ne bi ognjem ili vatrom palio seno, pšenicu ili kuću.

Osmi mesec - avgust je zarev, gumnik, kolovoz, gospođinski mesec, voćni mesec. Ovaj mesec se zove zarev po glagolu „revati“, i označava jelensku riku, jer su naši preci u davnini tada započinjali lov na jelene. Sveti Ilija je naslednik staroslovenskog božanstva Peruna koji grmi i nebo oblači, a pominje se i kao Agni (oganj), bog sunca i vatre. Tako je gromovnik Perun postao Ilija, koji čuva u sebi staru srpsku reč „lila“, sa značenjem ljubičaste boje, najjače boje u spektru. Iako leto još uvek vlada, ovaj mesec nagoveštava da se primiče jesen i da se vreme preobražava: „preobražava se list u gori i kamen u vodi.“ U vreme kada je godina počinjala u martu i imala samo leto i zimu, dani Preobraženja su upravo polovina godine, kada se preobražava priroda. Kraj takve godine bio je na Sretenje, kada su se zima i leto sretali.

Deveti mesec - septembar je rujen, grozdober, miholjski mesec, u južnim krajevima i podjesen - kao prelazno doba, vinski mesec. Godina je počinjala 1. septembra po starom kalendaru, u danima jesenje ravnodnevnice, a u davnim vremenima narod je godinu započinjao i sa prolećnom ravnodnevnicom.

Deseti mesec - oktobar je listopad, šumopad, mitrovski mesec, kišni mesec. Oko deset oktobarskih dana su još sunčani i topli, jer je to još uvek period miholjskog leta.

Jedanaesti mesec - novembar je gruden, studen, mratinji mesec, magleni mesec. Ova imena je dobio po čestoj oblačnosti, po kišnim danima i maglama. Po svetom Mrati je dobio ime jer su njemu, kao „vučjem svecu“, pre izlaska Sunca klali pile bez belega, da ne bi vuci napadali stoku ili ljude. To su ostaci stare vere iz vremena kada su se praznici posvećivali vuku, zmiji ili medvedu. Tu je i Mitrovdan, važan praznik u godini, jer označava da je godini kraj i da snaga Sunca sve više slabi, dok se potpuno ne izgubi, da bi se opet preporodila.

Dvanaesti mesec - decembar je studen, koledar, božićni mesec. Bez obzira kada će pasti sneg, prava zima počinje uvek u decembru. Sveti Nikola je preuzeo ulogu drevnog božanstva mrtvih. Nikola je prevoznik duša s ovog na onaj svet, pa ga zato smatraju za brodara i gospodara voda.

Srbi do skoro 1. januara nisu slavili Novu godinu, ali zato i danas slave tradicionalnu, narodnu Novu godinu ili Novo leto - Mali Božić ili Vasiljevdan, 14. januara, a to je još jedna potvrda da se kod Srba još uvek čuva duhovna baština drevnih predaka.

Literatura:

- SLOVENSKA MITOLOGIJA - Enciklopedijski rečnik

- “Srpski kalendar”, Dunja Matić Stanišić

Za SRPSKU TELEVIZIJU USA priredila: Nadica Janić

Veza: STV USA  2019.