VODENO OGLEDALO

Sećanje (10)

Blagica Prelević, "Bunar" (ulje na platnu)

U dvorištu dedine kuće u Surčinu, bio je bunar. Magično mesto za mene u detinjstvu. Videla sam kao u ogledalu svoje lice. Odraz koji me je opčinjavao. Uranjala sam u Alisin čarobni svet podzemlja. 

Leti, za vreme raspusta, moj ujak Vasilije spuštao je u bunar vedro sa voćem da se ohladi. Zajedno smo brali voće. Skupljala sam zrele kajsije i bele dudinje, prala voće, slagala u činijice i ređala u vedro. Ujak je lagano čekrkom spuštao voće. Branio mi je da se naginjem preko bunara i gledam u dubinu. A mene je tako privlačilo!

Mnogo godina kasnije, otkrila sam magiju okruglog vodenog ogledala u bunaru. Bilo je zeleno, a voda je treperila kao suza u zelenim očima. 

Tišina i belina bolesničke sobe u domu za stare.
„Zeleno, volim te, zeleno...“, šaputao mi je ujak Vasilije pesmu Garsija Lorke i ljubio mi oči.
Bila je zima. 

Nadica Janić

LUTKE

Sećanje (9)

Radost stvaranja je suština ljudske prirode. Po liku Stvoritelja smo i dato nam je, jedino od živih duša, da stvaramo svesno, da imamo maštu. Data nam je ličnost i vrednost koju samo čovek ima - sloboda. Imamo izbor: kreativnost ili destruktivnost.

U detinjoj duši je neodoljiva potreba da stvara, da istražuje, da kreira svoju stvarnost. Maštom nadoknađuje sve što mu nedostaje. Srećno je kada crtežom izrazi svoju potrebu, otvori dušu, da poruku. 

Rano detinjstvo je ostavilo duboki trag u mojoj ličnosti. Ostavljena kod dede i babe, bez dečjih radosti, igre. Ostavili su me radi oporavka od žutice, ali osmogodišnja devojčica je bila suviše mala da shvati razumnost nekih životnih situacija. Dete razmišlja srcem, vodi ga ljubav. 

Baba mi je davala makaze i krpice da se igram. Trudila se da mi pruži radost boravka u sobi u hladnim zimskim danima... Dva drvceta, krpice - i gotove lutkice. Ređala sam ih u prozor pored mog kreveta. Imale su iscrtana lica, imale su karakter. Neke sam odmah zavolela a neke sam ređala u sam kraj prozora. 

Sećanje je i rad sa decom u Dečjoj kreativnoj radionici. Prenela sam im moju ljubav i radost igre. Nastala je velika kolekcija lutaka. Izložbe. Prva nagrada na Dečjem oktobarskom salonu u Muzeju primenjene umetnosti u Beogradu.

Muzej primenjene umetnosti, Beograd

Dečji oktobarski salon

Nadica Janić i Dragana Joksimović

Veza: a l b u m LUTKE

Nadica Janić

ČARDAK

Sećanje (8)

“Bio jedan car, pa imao tri sina i jednu kćer, koju je u kavezu hranio i čuvao kao oči u glavi. Kad devojka odraste, jedno veče zamoli oca da joj dopusti da iziđe s braćom malo pred dvor u šetnju, i otac joj dopusti. Ali tek što iziđe pred dvor, u jedan mah doleti iz neba zmaj, ščepa devojku između braće i odnese je u oblake..."

Zima 1957. godine. Otkucaji sata i plavetnilo sumraka u prostranoj sobi. Baba Lela plete. Deda Pera čita. Čučim pored male korpe sa drvima za potpalu. Drvce po drvce - i gotov čardak. Uzdigao se pored zidanog, okrečenog u belo, šporeta.

Kada je kula bila gotova, pažnjivo sam unutra stavila dve napravljene lutke od krpica i šarene, svilene bombone. 

Ujutro je pucketala vatra. Lutke i bombone su bile u prozoru, a čardak - ni na nebu ni na zemlji.

Nadica Janić

Ilustracija: Džon Sel Kotman, “ Zamak Karnarvon” (detalj slike)

SVETLOST I SENKE

Sećanje (7)

Noć. Svetlost kandila i svetlost sveće u božićnom žitu stvaraju magiju na plafonu. Igra svetlosti i senke. Alisa (tako su me zvali), osmogodišnja devojčica putuje... Da bi brže stigla do pećine postaje zvezda. Nebo je sivo, ali velike vatre sa zemlje osvetljavaju joj put. 

„Ne smem da zaspim. Ako zaspim, pašću“, zabrinula se mala zvezda.

Vatra pucketa... 

Nadica Janić

KLICE ŽIVOTA

Sećanje (6)

Detinjstvo je ključ za razumevanje naše ličnosti. Zaroniti u sebe, otvoriti vrata duše i pronaći tu klicu sopstvenosti, nije lako. 

Zima 1957. godine. Kod babe i dede u Surčinu završavam drugi razred. Porodica je u Novom Beogradu, u tek izgrađenoj kući. Ta godina je odlučujuća za moje odrastanje. Baba Nevena - Lela i deda Petar živeli su Ljubav. Izrodili su sedmoro dece. Vredni, uredni, požrtvovani. Iako sam imala samo 8 godina uočavala sam razliku među ljudima. Ostali su moj najveći autoritet. 

U velikoj centralnoj prostoriji zimi se kuvalo i spavalo. Moj krevet - otoman, bio je pored prozora koji je gledao na zastakljen gonak (hodnik). U prozor sam složila knjige, mali blok i bojice. Na Svetog Nikolu baba je u tacni posadila božićnu pšenicu, stavila u prozor i objasnila mi kako da je prskam vodom i čuvam da do Božića poraste. Toga dana kupila je novi crkveni kalendar. Dugo sam ga listala, čitala... „Neka ostane tu pored žita“, reče baba, zagledana u mene. 

Kada sam prskala žito, sklanjala sam kalendar da ga ne pokvasim. Sedala bih na otoman i čitala Oče naš i Zapovesti. Čarolija rasta žita bez zemlje, molitva koja me je prožimala i pouke koje sam detinje razumela su osnova moje duhovnosti. 

Badnje veče. Sa babom postavljam sto. Deda prostire slamu po podu. Takav osećaj radosti nikada više nisam doživela i to je Svetlost svih mojih Božića. 

„Sada polako stavi žito na sredinu stola“, blago mi reče baba. Donela je crvenu mašnicu, čašicu sa uljem i malu sveću. Sve je prepustila meni da uradim. Uzela je šibicu i upalila sveću. Svetlost sveće je gledalo moje maleno srce. 

„Sada sedi da polako večeraš“, opet tiho reče baba. "Kasnije će doći gosti." 

Stojim pored stola. Sa rukama na grudima počela sam da recitujem Zapovesti. Sve vreme sam gledala treperavom svetlošću sveće obasjano žito. Govorim Oče naš i ne odvajam pogled od žita. 

Deda i baba su ustali od stola. Zagrlili me, poljubili. Osetila sam njihove suze na licu. Znala sam da nisu tužni, kao što sam znala i da se ne plače samo kada te nešto boli. 

Nadica Janić

MAMA

Sećanje (5)

Drenka Ušljebrka, rođ. Popov

Drenka Ušljebrka (rođ. Popov) i njena unuka (moja ćerka) Drenka Janić

Pripreme za Božić su velika radost za decu. Nas tri sestre učestvovale smo u svim poslovima. Ljiljana, najstarija sestra, šest godina starija od mene, spremala je kuću. Gordana, četiri godine starija od mene, nabavljala je namirnice. Ja sam se vrzmala uz mamu i jedva čekala da dobijem zaduženje da modlicama pravim božićne kolačiće. Pažljivo sam ih slagala u tepsiju a potom čučala pored rerne da obavestim kada su počeli da rumene. 

Sestre Ljiljana Radivojević,  Nadica Janić i Gordana Kalić (rođene Ušljebrka), Surčin, 1954.

Opojan miris ispunjavao je kuću. Mama je tiho pevušila dok je radila. Zapitkivala sam je o Božiću. Govorila joj kako mi to u istoriji ne učimo... Da, sluđena je moja generacija! Verovala sam u Tita a verovala sam i u Boga. O caru Dušanu, o Nemanjićima, o Svetom Savi, slušala sam od mame. 

Od kada je mama umrla, 5. januara 1984. godine, Božić za mene ima posebno značenje. Sahranjena je na Badnje veče, na Novom bežanijskom groblju.

Sećanje i bol u duši je jedina spona sa voljenima. 

Nadica Janić

 

BLAGO DEDINE FIOKE

Sećanje (4)

Sređujem fioke pred Božić. Računi se pakuju, čuvaju par godina. Ponešto zalutalo, nebitno, bacam u kesu. I ostaje skoro prazna fioka, nezanimljivog sadržaja... Sećanje navire. 

Veliki kuhinjski sto kod dede i babe. Fioka u stolu puna nekog sitneža. Nismo morali da pitamo za dozvolu da razgledamo šta ima u fioci. Sklonili bi stolnjak i iz fioke vadili jednu po jednu sitnicu. Ma, otkriće! Uvek i iznova. Gde je deda nalazio obnovu tog "muzeja" ne znam, verovatno od svojih prijatelja, da nas za raspust obraduje, ćutke. 

Slagali bi po stolu. Pričali. Izmišljali istoriju požutelih fotografija, razglednica, zarđalih znački i posivelih srebrnih novčića. 

Nadica Janić