Duša slovenska (56)
VESELIN ČAJKANOVIĆ (1881–1946),
KLASIČNI FILOLOG I ZNALAC DREVNE SRPSKE VEREKroz svoje postojanje, na putu večite zapitanosti ko smo, odakle smo i kuda idemo, ljudi su iz mnogih razloga sklanjali sa puta mislioce koji su svojom svetlošću znanja osvetljavali put i širili vidike. Mnogi mislioci su napustili ovaj svet u materijalnoj bedi i skrhana srca. Ali, sa njihove zvezde svetlost se ne gasi.
Veselinu Čajkanoviću je naneta velika nepravda od strane svog naroda, srpskog naroda, kome je posvetio sav svoj istraživački rad o slovenskim korenima i slovenskim verovanjima, o paganskim običajima koji su se stopili sa hrišćanskim i poštuju se i danas. Istražujući Čajkanovićev lik i delo, za časopis “SRBIJA - Nacionalna revija”, Mihajlo Vitezović je napisao:
"Doktorirao u Minhenu na antičkim poslovicama, vrhunski prevodilac grčkih i rimskih autora, najdragocenije doprinose dao je osvetljavajući dubine stare srpske vere i mitologije. Pokazao je kako one i danas pulsiraju u zlatu srpskog svetosavlja. Veliki naučnik i čovek, odlikovan Legijom časti i Ordenom belog orla u Prvom svetskom ratu, ranjavan u odbrani Beograda, godine 1945. iskonstruisanom optužnicom od strane komunističkih vlasti uklonjen je sa Univerziteta i iz javnog života. Skončao je razočaran i gladan, rasprodajući knjige i pokućstvo. U novom veku dobio je ulicu na periferiji, ali mu je srušena kuća i razoren grob. A mi? Gde ćemo mi stići sa tolikim gresima prema najboljim sinovima ove zemlje?"
Veselin Čajkanović
DO MITSKIH VISINA
„Duh sam koji se zbog neraščišćenih računa vratio u Puškinovu ulicu. Stojim ispred svoje kuće i gledam kako je ruše.” Ovo govori Veselin Čajkanović u romanu "Pad klavira" Laure Barne, gde kao lik sa onog sveta posmatra poslednje momente zdanja u kome je proveo najveći deo života. Rušenje ove kuće je bilo samo poslednje poglavlje uspona i padova u priči jednog od najznačajnijih klasičnih filologa, proučavalaca srpske religije i mitologije i profesora Beogradskog univerziteta.
Rođen je 10. aprila 1881. u Beogradu, kao drugo od šestoro dece Nikole Čajkanovića i Ane Lazić. Otac Nikola je bio iz Sarajeva, ali je kao borac protiv turske vlasti u Bosni morao da izbegne u Srbiju. Nakon završene Prve beogradske gimnazije, mladi Veselin 1899. upisuje studije klasične filologije na Velikoj školi, a diplomira već 1903. Neverovatnom slučajnošću, baš kad je podizao diplomu, na stepenicama Kapetan-Mišinog zdanja naleteo je na profesora Pavla Popovića, koji ga se sećao sa odbrane mature. Saznavši od Čajkanovića da je završio klasičnu filologiju i da želi da nastavi u tom smeru, Popović se založio da dobije stipendiju za usavršavanje u Nemačkoj. Tako nastavlja studije u Lajpcigu, pa u Minhenu, gde doktorira sa tezom o antičkim poslovicama.
Veselin Čajkanović (u sredini) tokom studija u Lajpcigu
Ovaj period je ključan za njegovo formiranje i naučni razvoj, u kome se izdvajaju dva smera interesovanja: klasične nauke i stara srpska religija i mitologija.
Još od gimnazijskih dana su ga privlačili starogrčki i latinski jezici. Kao odličan poznavalac jezika, prevodio je kako helenske (Herondin), tako i rimske autore (Plaut, Tacit, Vergilije, Horacije, Svetonije i druge). Latinski je toliko dobro poznavao da je pored prevođenja i neke svoje veće radove pisao na ovom jeziku.
Dok je radio na knjizi O Zenobijevoj zbirci poslovica i njenim izvorima, Čajkanovića su zaintrigirala narodna verovanja i tako je počeo da se bavi granom po kojoj će postati najpoznatiji - starom srpskom mitologijom.
Tokom svojih istraživanja, lingvističkim analizama, proučavanjem folklora i narodne književnosti i pomoću komparativne mitologije, otišao je najdalje u proučavanju stare paganske religije. Kako navodi Vojislav Đurić, nema „rezultata od dalekosežnijeg značaja” no što je Čajkanovićev zaključak da i najrašireniji praznici (Božić, slava), običaji (kumstvo, gostoprimstvo), obredi (svadbeni, pogrebni) vode poreklo iz paganskog sistema koji se preklopio sa hrišćanskim.
Takođe, utvrdio je da su funkcije mnogih bogova prenete na hrišćanske svece (Svetog Savu, Svetog Jovana, Svetog Đorđa) ali i istorijske junake i ličnosti (Miloša Obilića, Marka Kraljevića, Stevana Visokog). U proučavanjima srpskih običaja otkrio je i uticaje ne samo paganstva i hrišćanstva, nego i mnogo starijih sistema verovanja, kao što su preanimizam, animizam i totemizam, koji su vekovima ostali očuvani u narodnoj religiji.
Često se prebacuje da danas ljudi imaju, makar i površno, bolje poznavanje antičke ili nordijske mitologije od slovenske. Međutim, potraga za starim mitovima je mnogo teži zadatak nego što se na prvi pogled čini, sa čime se suočio i Čajkanović:
„Srpski narod nije imao sreću da se za njegovu religiju zainteresuju stari istoričari. On nema svoga Tacita i Cezara. Za rekonstrukciju nekadašnje naše religije moramo se mi poslužiti narodnim umotvorinama iz najskorije prošlosti, i narodnim običajima. Valja, doduše, naglasiti da je naš narod sa puno pijeteta čuvao svoje tradicije, i da njegove pesme, pripovetke, poslovice i skaske obiluju dragocenom starinskom građom. Na ovaj način se mogu konstruisati mnoga verovanja i pojave koje je istorija propustila da zabeleži.”
Ovi nalazi, kao i postavljanje osnova za sistematsko proučavanje biće neprocenjivi za tumačenje stare srpske mitologije.
BELI ORAO SA PUTEVA ČASTI
Po povratku u Beograd 1908. Veselin postaje docent za latinski jezik na Filozofskom fakultetu. Međutim, karijeru je morao da ostavi po strani kada su magle rata došle do Balkana. Kao rezervni oficir, našao se usred bitaka u ratu protiv Turske, potom Bugarske, a odmah zatim, dok se puške još nisu ohladile, i u najvećem ratnom sukobu koji je svet do tada video.
„Učestvovao sam u svima ratovima kao rezervni oficir, i komandovao vodom, docnije četom, najzad bataljonom, u svima borbama koje je vodio VII puk I poziva” - sumirao je Čajkanović svoju vojnu službu u oba balkanska i Prvom svetskom ratu.
Kapetan Alber Orof i Veselin Čajkanović (u prvom redu), Prvi svetski rat
Prilikom odbrane Beograda 1915. zadobija povredu koja nikada neće sasvim zaceliti i pratiće ga do kraja života. Kasnije u toku rata oboleo je od stomačnog tifusa. Saborci su ga nosili celom dužinom povlačenja preko Albanije u zimu 1916. Završio je na Krfu, a onda prebačen u francusku luku Bizertu u Tunisu. „Prikupljanje Srba u Bizerti vršeno je energično i bez zastoja. Otuda se desilo da je srpska kolonija brzo porasla, ali je bila neobično šarena i heterogena, i dugo je trebalo da se stvari dovedu u red. Bio je slučaj da su se dva brata koji još od početka rata nemaju jedan s drugim veze tražili preko novina, ne znajući da su tu, jedan pored drugog, i da ih razdvaja samo zid između bolnice ,Far‘ i kasarne ,Lamber‘!” - samo je jedna od anegdota koju je Čajkanović zabeležio.
Na Krfu preuzima mesto urednika Srpskih novina, u čijem dodatku Zabavnik objavljuje neke od etnoloških radova („Iz srpskog folklora”, „Iz srpske religije i mitologije”) i memoarske zapise („Uspomene iz Bizerte”) u kojima je ostavio neprocenjive detalje o životu srpske emigracije u ovom gradu:
„Jednu stvar neće nikad zaboraviti Srbi koji su bili u Bizerti: to je toplo gostoprimstvo koje su našli u Tuniziji.”
Iz rata izlazi sa Legijom časti i ordenom Belog orla sa mačevima V reda, u činu potpukovnika - najvišim zvanjem koje je rezervni oficir mogao da dobije.
PLODOVI ZLATNOG PERIODA
Povratkom u Beograd, sada prestonicu Kraljevine SHS, kasnije i Jugoslavije, počinje Čajkanovićev zlatni period.
Obavlja dužnost načelnika Odeljenja za višu nastavu, upravnika Državne štamparije, člana Odbora za gradnju Univerzitetske biblioteke i upravnika njene Centralne čitaonice. Nastavlja rad na fakultetu, a više puta zaredom biran je za dekana.
„Studente je neobično voleo i kod njega, i kao profesora i kao dekana, nije postojalo određeno vreme prijema. Izvanredno predusretljiv u ophođenju, uvek je bio spreman da pomogne i posavetuje”, zapisao je Rastislav Marić.
Kakav je bio sećao se i Vojislav Đurić, koji je zapostavio doktorsku tezu kod Čajkanovića radeći kao profesor u gimnaziji. Zaboravio je na nju, ali njegov mentor nije: „ Pozvao me je direktor da dođem odmah u njegovu kancelariju. Prekinuti predavanje je bilo toliko neobično da sam pomislio da me traži policija. Kad tamo, Čajkanović sedi, smeje se i podsmeva mi se. Očitao mi je takvu lekciju o dužnosti da je ni Metuzalem ne bi zaboravio.”
Na fakultetu upoznaje i studentkinju romanistike Ružu Živković, i njih dvoje se venčavaju 1921. Dobijaju dvoje dece, Mariju (1927) i Nikolu (1928).
Ruža i Veselin Čajkanović
Rad na rekonstrukciji mitologije je u punom zamahu. „Otkako sam se vratio iz rata, radim isključivo na istoriji starinske srpske religije.”
Slede mnogi radovi, uključujući i one o junacima, bogovima, demonima u ljudskom i poluljudskom obliku (Ćorava Anđelija, Mitski motivi u tradiciji o despotu Stevanu, Sveti Sava u narodnim pripovetkama, O božanstvima braka kod Srba, O bogovima i demonima lečenja kod Srba), kultu mrtvih (Zadušnice i sirotinja, Kult mrtvih, Donji svet kod starih, Krsna slava), uključivanju novorođenih i venčanih u kult predaka (Svekrva na tavanu)... U nekim radovima, kao što je Čovek koji je prevario smrt, obrađuje motiv čoveka što nadmudruje smrt koja je došla po njega. Taj motiv pojavljuje se u mnogim indoevropskim religijama, čime je Čajkanović narodnu mitologiju stavio u kontekst ne samo srpske i jugoslovenske, nego i svetske komparativne mitologije.
Veselin Čajkanović sa porodicom u Atini
Najznačajnije Čajkanovićevo delo u perioda između svetskih ratova svakako je „O srpskom vrhovnom bogu” iz 1941, gde je smelo krenuo u rekonstrukciju atributa i funkcija boga Daboga. Ali, u senci novog svetskog rata, ovo izdanje je prošlo nezapaženo.
Pojavom bombardera Luftvafea iznad Beograda počeo je Aprilski rat. Kao rezervni potpukovnik trebalo je da bude aktiviran, ali brutalni slom Kraljevine Jugoslavije nije mu dao priliku ni da stupi u ratna dejstva.
Kuća Veselina Čajkanovića na Senjaku (srušena 2012.)
Za vreme nacističke okupacije, u njegovu kuću na Senjaku useljen je nemački oficir. Na fakultetu, Čajkanović nastavlja da obavlja funkciju dekana i koliko-toliko održava rad u okupacionim uslovima, ali više ne drži predavanja. Prema svedočenju profesora poljskog Đorđa Živanovića, na fakultetu je „sumorna atmosfera a mrtvilo se razgaljuje jedino nadom u oslobođenje.”
REČNIK I ŠTAMPARIJA
Neverovatno je da Čajkanović ni u ratnim uslovima nije napustio naučni rad; naprotiv. Prvo je sa francuskim kolegom, kapetanom Alberom Oforom, objavio francusko-srpski rečnik, a potom i gramatiku, leksikon, i vodič za razgovor, koji su služili za komunikaciju srpskih i savezničkih vojnika.
Sa Oforom pokreće i Štampariju srpskih invalida. „Cilj toj štampariji je da srpske ratne invalide obuči štamparskom zanatu, i da objavljuje i besplatno razdaje korisne srpske knjige”, istakao je Čajkanović.
KOBNI GREHOVI PREMA NAJBOLJMA
Oktobra 1944. udruženim snagama jedinica partizana i Crvene armije, to čekano oslobođenje je i stiglo. Ali upravo u tom periodu Veselin će se naći u najmučnijim trenucima.
Nove, komunističke vlasti su krenule u čistku svih koje su držali za protivnike revolucije. Sud časti Beogradskog univerziteta, koji je ocenjivao držanje profesora tokom okupacije, donosi presudu protiv dr Veselina Čajkanovića 1945. Na teret mu stavlja održavanje jednog internog predavanja grupi prijatelja za vreme okupacije, učestvovanje u nacrtu civilnog plana za očuvanje imovine Univerziteta, i potpisivanje Apela srpskom narodu, kojim su istaknuti članovi društva dali podršku borbi protiv komunista i - posredno - legitimitet okupacionim vlastima.
Međutim, ovo je bilo netačno. Čajkanović je, uprkos pritisku, bio jedan od retkih profesora koji su odbili da potpišu Apel, što se na spisku i videlo. Bez obzira, presuda je ostala nepromenjena, i doneto je rešenje kojim se otpušta i oduzimaju mu se građanska prava:
„Po ukazanoj potrebi, Ministarstvo prosvete Srbije ODLUČILO JE da se u izvršenju presude pusti iz službe Dr. Veselin Čajkanović, redovni profesor Filozofskog fakulteta. Smrt fašizmu – sloboda narodu!”
Tako je nakon trideset sedam godina udaljen iz ustanove u čijem razvoju je učestvovao i gde je proveo najveći deo svoje profesionalne karijere. Povukao se u svoju kuću i iz nje više nije izlazio.
Poslednja četiri meseca života vodio je dnevnik. Stavljeni na crnu listu, on i njegova porodica nisu imali gotovo nikakve izvore prihoda. „Ruža bila u varoši da proda neke knjige” (26. april), „Maruška bila pre podne na Kalenićevoj pijaci da proda čaršav, ali nije uspela” (23. jun), samo su neki od zapisa koji pokazuju kako su izgledali ti poslednji dani.
Narušenog zdravlja i duboko rezigniran, Veselin Čajkanović je preminuo u svom domu u Puškinovoj 6. avgusta 1946.
SENKE OSKRNAVLJENOG GROBA
Označen kao nepodoban, i on i njegovo delo su u narednom periodu pali u zaborav, a proučavanje etnološkog nasleđa nije bilo prioritet marksističkog pogleda na nauku.
Stvari počinju polako da se menjaju sedamdesetih godina, kada je upravo Čajkanovićev student, sada profesor, Vojislav Đurić rešio da njegovo nasleđe ne sme ostati zapostavljeno. Priredio je prvo knjigu Mit i religija u Srba (1973), a kasnije i Rečnik srpskih verovanja o biljkama (1985). Ali svakako je odlučujući poduhvat bilo Đurićevo priređivanje Sabranih dela iz srpske religije i mitologije u pet knjiga (1994), u kojima je prikupio sve prošle Čajkanovićeve radove.
Sabrana dela Veselina Čajkanovića
Ovde se po prvi put pojavila Stara srpska religija i mitologija. Ovo delo Čajkanović nije stigao da dovrši, ali se iz sadržaja i sačuvanih poglavlja može videti da je to trebalo da bude njegov magnum opus, veliko finale svih njegovih radova na rekonstruisanju stare vere. Kakav bi ono značaj imalo da je uspeo da ga završi, teško je reći, ali delovi koji nedostaju su svakako veliki gubitak za srpsku etnologiju.
Odlukom Skupštine grada Beograda, Ulica Padina u naselju Braća Jerković aprila 2005. dobija novo ime: Ulica Veselina Čajkanovića.
Veselin Čajkanović
Činilo bi se, na osnovu svega, da je njegov lik rehabilitovan, a doprinos kulturi ponovo u javnom sećanju. Nažalost, dve velike nepravde desile su se upravo u današnje vreme.
Jedno je pomenuto rušenje porodične kuće u proleće 2012, u Puškinovoj ulici br. 22, koje je inspirisalo Lauru Barnu za njen roman. Rađena po projektu arhitekte Dujama Granića, a prema Veselinovim željama, bila je dragocen primer arhitekture starog Senjaka. Umesto rušenja, mogla je da bude pretvorena u spomen-kuću ili muzej.
Dok je ovo makar bilo primećeno u javnosti, jedna druga okolnost nije. Parcela porodice Čajkanović na Novom groblju dobila je novog vlasnika, koji nije znao, ili nije mario, za one koje tu leže. Grobna mesta je porušio, a kosti koje je našao sasuo - neobeležene i neimenovane - u zajedničku kosturnicu. Tako se Čajkanovićima, bukvalno, ni grob ne zna. Unuk Veselina Čajkanovića se bunio i nastojao da to spreči, ali bez uspeha.
Pišući o kultu mrtvih kod Srba i verovanju da, ako nečiji zemni ostaci nemaju mira, neće imati ni duša pokojnika, profesor Čajkanović sigurno nije mogao ni da nasluti ono što će snaći njegov grob.
Čajkanović se bavio istorijom, kako antičkom, tako i srpskom, ali je bio i pionir na mnogim poljima, pogotovo u unapređivanju obrazovanja. Bio je okrenut u dva pravca - ka prošlosti i budućnosti. Jedino ostaje, dakle, da verujemo da je taj njegov pionirski duh uspeo da, baš kao junak iz mita, prevari smrt, i da će nastaviti da pruža inspiraciju. Jer, bez odnosa sa prošlošću, ostaje pitanje kako se može okrenuti budućnosti.
Izvor:Časopis “SRBIJA - Nacionalna revija”, broj 63
Tekst: Mihajlo Vitezović
Fotografije: Istorijska arhiva - Internet
Za SRPSKU TELEVIZIJU USA priredila:
Nadica Janić 
%20i%20njena%20unuka%20(moja%20%C4%87erka)%20Drenka%20Jani%C4%87.jpg)
,%20Sur%C4%8Din,%201954..jpg)
%20Autor%20Nadica%20Jani%C4%87.jpg)
%20%20Foto%20Nadica%20Jani%C4%87.JPG)
