BLAGO DEDINE FIOKE

Sećanje (4)

Sređujem fioke pred Božić. Računi se pakuju, čuvaju par godina. Ponešto zalutalo, nebitno, bacam u kesu. I ostaje skoro prazna fioka, nezanimljivog sadržaja... Sećanje navire. 

Veliki kuhinjski sto kod dede i babe. Fioka u stolu puna nekog sitneža. Nismo morali da pitamo za dozvolu da razgledamo šta ima u fioci. Sklonili bi stolnjak i iz fioke vadili jednu po jednu sitnicu. Ma, otkriće! Uvek i iznova. Gde je deda nalazio obnovu tog "muzeja" ne znam, verovatno od svojih prijatelja, da nas za raspust obraduje, ćutke. 

Slagali bi po stolu. Pričali. Izmišljali istoriju požutelih fotografija, razglednica, zarđalih znački i posivelih srebrnih novčića. 

Nadica Janić

PONOS

Sećanje (3)

Detinjstvo gradi čoveka. Mnogi događaji u ranom detinjstvu temelj su naših  strahova, iluzija i stavova prema ljudima.  

U želji da meni, nežnoj devojčici, bude dobro, ostavljali su me leti po Beogradu, babi, tetki, ujaku, ostavljali u Surčinu. Ja sam želela da sam sa sestrama, da se svađamo, da sam nemirna. Gde su me ostavljali bila sam setna, mirna... Strah od ostavljanja prati me ceo život.

Imala sam žuticu u prvom razredu. Tada je i kuća napravljena na Bežanijskoj kosi, a do tada smo živeli u Surčinu, u iznajmljenoj kući. Posle bolnice su me ostavili kod babe da u Surčini završim II razred. Pred Božić, roditelji i sestre su došli da me obiđu. Doneli su mi poklone, novu kapu i šal, slatkiše. 

Mama iz torbe vadi sivi zamotuljak. 

"Probaj, prevrnula sam moj kaput i sašila ti novi". 

Oblačim. Iz rukava vire samo vrhovi prstiju. Jeza niz telo. "Mislila je da sam porasla", prostruji mi kroz glavu. Jedva zadržavam suze od samosažaljenja. 

"Zašto plačeš?", pita mama u neverici, sa osmehom koji me je još više rastužio. 

Gordana, četiri godine starija sestra, uvek me je zadirkivala i ismejavala. Kroz smeh mi se unela u lice: ”Progutao te kaput. Gde si? " 

Drhtala mi je vilica. Zašto sam plakala, znam sada. Dečja patnja je neiskaziva.

Nadica Janić

MIRIS ŠERBETA

Sećanje (2)

Dani prošlosti imaju boje i mirise. Najduže se pamte mirisi. Glasovi izblede iz sećanja. Ostaju emocije kao pečati izgovorenih reči.

Zimsko jutro kod baba Lele u Surčinu. Sićušna devojčica utonula u postelju od šuške i perine. 

Poljubac u čelo. Prsti nežno klize po kosi. 

„Šššš... spavaj još!“ šapuće mi baba Lela i nežno me ušuškava. 

Ne spavam. Osluškujem i mirišem. Kroz otvorena vrata dopire miris zimskog jutra i zvuk čekrka na bunaru. Od svežine, vatra je zapucketala. Čujem brze korake, zatvaranje vrata... Voda i upržen šećer - kao žubor na izvoru, kao pljusak, i čarobni miris šerbeta ispuni sobu. Udisala sam duboko, omamljena, radosna. 

Namešta mi jastuk, opet ušuškava i u ruke stavlja veliku šolju sa šerbetom. 

Nadica Janić

MIRIS VANILE

Sećanje (1)

Volela sam da pravim torte i kolače, da ih oblikujem i ukrašavam. Probam samo. Uživala sam u njihovom izgledu. Volim da jedem starinske kolače, možda zbog sećanja na detinjstvo. 

Kod babe i dede uvek je bilo kolača. Vrsta kolača je bila u skladu sa godišnjim dobom. Leti je baba pravila štrudle i pite sa voćem, a zimi lenju pitu, kiflice, šapice i vanilice.

Kada nas tri sestre zimi dođemo kod babe u Surčin, prvo nas posluži nečim slanim. Krug švargle preko kruga domaćeg hleba, zagrejani cvarci sa kiselim kupusom ili kobasice. Bela kafa napravljena sa divkom. Kolači su stajali na stolu i dok se igramo. Uzimamo koliko želimo. 

Prvi dan nove godine. Šapice i vanilice na stolu. Miris vanile. Ispijam čaj. Sladak ukus bola prolaznosti i radosti sećanja. Zamagljen vid zalutalom suzom. 

Nadica Janić

VESELIN ČAJKANOVIĆ - VELIKI NAUČNIK I ČOVEK

Duša slovenska (56)

VESELIN ČAJKANOVIĆ (1881–1946), 

KLASIČNI FILOLOG I ZNALAC DREVNE SRPSKE VERE

Kroz svoje postojanje, na putu večite zapitanosti ko smo, odakle smo i kuda idemo, ljudi su iz mnogih razloga sklanjali sa puta mislioce koji su svojom svetlošću znanja osvetljavali put i širili vidike. Mnogi mislioci su napustili ovaj svet u materijalnoj bedi i skrhana srca. Ali, sa njihove zvezde svetlost se ne gasi. 

Veselinu Čajkanoviću je naneta velika nepravda od strane svog naroda, srpskog naroda, kome je posvetio sav svoj istraživački rad o slovenskim korenima i slovenskim verovanjima, o paganskim običajima koji su se stopili sa hrišćanskim i poštuju se i danas. Istražujući Čajkanovićev lik i delo, za časopis “SRBIJA - Nacionalna revija”, Mihajlo Vitezović je napisao:

"Doktorirao u Minhenu na antičkim poslovicama, vrhunski prevodilac grčkih i rimskih autora, najdragocenije doprinose dao je osvetljavajući dubine stare srpske vere i mitologije. Pokazao je kako one i danas pulsiraju u zlatu srpskog svetosavlja. Veliki naučnik i čovek, odlikovan Legijom časti i Ordenom belog orla u Prvom svetskom ratu, ranjavan u odbrani Beograda, godine 1945. iskonstruisanom optužnicom od strane komunističkih vlasti uklonjen je sa Univerziteta i iz javnog života. Skončao je razočaran i gladan, rasprodajući knjige i pokućstvo. U novom veku dobio je ulicu na periferiji, ali mu je srušena kuća i razoren grob. A mi? Gde ćemo mi stići sa tolikim gresima prema najboljim sinovima ove zemlje?"

Veselin Čajkanović

DO MITSKIH VISINA

„Duh sam koji se zbog neraščišćenih računa vratio u Puškinovu ulicu. Stojim ispred svoje kuće i gledam kako je ruše.” Ovo govori Veselin Čajkanović u romanu "Pad klavira" Laure Barne, gde kao lik sa onog sveta posmatra poslednje momente zdanja u kome je proveo najveći deo života. Rušenje ove kuće je bilo samo poslednje poglavlje uspona i padova u priči jednog od najznačajnijih klasičnih filologa, proučavalaca srpske religije i mitologije i profesora Beogradskog univerziteta. 

Rođen je 10. aprila 1881. u Beogradu, kao drugo od šestoro dece Nikole Čajkanovića i Ane Lazić. Otac Nikola je bio iz Sarajeva, ali je kao borac protiv turske vlasti u Bosni morao da izbegne u Srbiju. Nakon završene Prve beogradske gimnazije, mladi Veselin 1899. upisuje studije klasične filologije na Velikoj školi, a diplomira već 1903. Neverovatnom slučajnošću, baš kad je podizao diplomu, na stepenicama Kapetan-Mišinog zdanja naleteo je na profesora Pavla Popovića, koji ga se sećao sa odbrane mature. Saznavši od Čajkanovića da je završio klasičnu filologiju i da želi da nastavi u tom smeru, Popović se založio da dobije stipendiju za usavršavanje u Nemačkoj. Tako nastavlja studije u Lajpcigu, pa u Minhenu, gde doktorira sa tezom o antičkim poslovicama.

Veselin Čajkanović (u sredini) tokom studija u Lajpcigu

Ovaj period je ključan za njegovo formiranje i naučni razvoj, u kome se izdvajaju dva smera interesovanja: klasične nauke i stara srpska religija i mitologija.

Još od gimnazijskih dana su ga privlačili starogrčki i latinski jezici. Kao odličan poznavalac jezika, prevodio je kako helenske (Herondin), tako i rimske autore (Plaut, Tacit, Vergilije, Horacije, Svetonije i druge). Latinski je toliko dobro poznavao da je pored prevođenja i neke svoje veće radove pisao na ovom jeziku.

Dok je radio na knjizi O Zenobijevoj zbirci poslovica i njenim izvorima, Čajkanovića su zaintrigirala narodna verovanja i tako je počeo da se bavi granom po kojoj će postati najpoznatiji - starom srpskom mitologijom.

Tokom svojih istraživanja, lingvističkim analizama, proučavanjem folklora i narodne književnosti i pomoću komparativne mitologije, otišao je najdalje u proučavanju stare paganske religije. Kako navodi Vojislav Đurić, nema „rezultata od dalekosežnijeg značaja” no što je Čajkanovićev zaključak da i najrašireniji praznici (Božić, slava), običaji (kumstvo, gostoprimstvo), obredi (svadbeni, pogrebni) vode poreklo iz paganskog sistema koji se preklopio sa hrišćanskim.

Takođe, utvrdio je da su funkcije mnogih bogova prenete na hrišćanske svece (Svetog Savu, Svetog Jovana, Svetog Đorđa) ali i istorijske junake i ličnosti (Miloša Obilića, Marka Kraljevića, Stevana Visokog). U proučavanjima srpskih običaja otkrio je i uticaje ne samo paganstva i hrišćanstva, nego i mnogo starijih sistema verovanja, kao što su preanimizam, animizam i totemizam, koji su vekovima ostali očuvani u narodnoj religiji.

Često se prebacuje da danas ljudi imaju, makar i površno, bolje poznavanje antičke ili nordijske mitologije od slovenske. Međutim, potraga za starim mitovima je mnogo teži zadatak nego što se na prvi pogled čini, sa čime se suočio i Čajkanović:

„Srpski narod nije imao sreću da se za njegovu religiju zainteresuju stari istoričari. On nema svoga Tacita i Cezara. Za rekonstrukciju nekadašnje naše religije moramo se mi poslužiti narodnim umotvorinama iz najskorije prošlosti, i narodnim običajima. Valja, doduše, naglasiti da je naš narod sa puno pijeteta čuvao svoje tradicije, i da njegove pesme, pripovetke, poslovice i skaske obiluju dragocenom starinskom građom. Na ovaj način se mogu konstruisati mnoga verovanja i pojave koje je istorija propustila da zabeleži.”

Ovi nalazi, kao i postavljanje osnova za sistematsko proučavanje biće neprocenjivi za tumačenje stare srpske mitologije.

BELI ORAO SA PUTEVA ČASTI

Po povratku u Beograd 1908. Veselin postaje docent za latinski jezik na Filozofskom fakultetu. Međutim, karijeru je morao da ostavi po strani kada su magle rata došle do Balkana. Kao rezervni oficir, našao se usred bitaka u ratu protiv Turske, potom Bugarske, a odmah zatim, dok se puške još nisu ohladile, i u najvećem ratnom sukobu koji je svet do tada video.

„Učestvovao sam u svima ratovima kao rezervni oficir, i komandovao vodom, docnije četom, najzad bataljonom, u svima borbama koje je vodio VII puk I poziva” - sumirao je Čajkanović svoju vojnu službu u oba balkanska i Prvom svetskom ratu.

Kapetan Alber Orof i Veselin Čajkanović (u prvom redu), Prvi svetski rat

Prilikom odbrane Beograda 1915. zadobija povredu koja nikada neće sasvim zaceliti i pratiće ga do kraja života. Kasnije u toku rata oboleo je od stomačnog tifusa. Saborci su ga nosili celom dužinom povlačenja preko Albanije u zimu 1916. Završio je na Krfu, a onda prebačen u francusku luku Bizertu u Tunisu. „Prikupljanje Srba u Bizerti vršeno je energično i bez zastoja. Otuda se desilo da je srpska kolonija brzo porasla, ali je bila neobično šarena i heterogena, i dugo je trebalo da se stvari dovedu u red. Bio je slučaj da su se dva brata koji još od početka rata nemaju jedan s drugim veze tražili preko novina, ne znajući da su tu, jedan pored drugog, i da ih razdvaja samo zid između bolnice ,Far‘ i kasarne ,Lamber‘!” - samo je jedna od anegdota koju je Čajkanović zabeležio.

Na Krfu preuzima mesto urednika Srpskih novina, u čijem dodatku Zabavnik objavljuje neke od etnoloških radova („Iz srpskog folklora”, „Iz srpske religije i mitologije”) i memoarske zapise („Uspomene iz Bizerte”) u kojima je ostavio neprocenjive detalje o životu srpske emigracije u ovom gradu:

„Jednu stvar neće nikad zaboraviti Srbi koji su bili u Bizerti: to je toplo gostoprimstvo koje su našli u Tuniziji.”

Iz rata izlazi sa Legijom časti i ordenom Belog orla sa mačevima V reda, u činu potpukovnika - najvišim zvanjem koje je rezervni oficir mogao da dobije.

PLODOVI ZLATNOG PERIODA

Povratkom u Beograd, sada prestonicu Kraljevine SHS, kasnije i Jugoslavije, počinje Čajkanovićev zlatni period.

Obavlja dužnost načelnika Odeljenja za višu nastavu, upravnika Državne štamparije, člana Odbora za gradnju Univerzitetske biblioteke i upravnika njene Centralne čitaonice. Nastavlja rad na fakultetu, a više puta zaredom biran je za dekana.

„Studente je neobično voleo i kod njega, i kao profesora i kao dekana, nije postojalo određeno vreme prijema. Izvanredno predusretljiv u ophođenju, uvek je bio spreman da pomogne i posavetuje”, zapisao je Rastislav Marić.

Kakav je bio sećao se i Vojislav Đurić, koji je zapostavio doktorsku tezu kod Čajkanovića radeći kao profesor u gimnaziji. Zaboravio je na nju, ali njegov mentor nije: „ Pozvao me je direktor da dođem odmah u njegovu kancelariju. Prekinuti predavanje je bilo toliko neobično da sam pomislio da me traži policija. Kad tamo, Čajkanović sedi, smeje se i podsmeva mi se. Očitao mi je takvu lekciju o dužnosti da je ni Metuzalem ne bi zaboravio.”

Na fakultetu upoznaje i studentkinju romanistike Ružu Živković, i njih dvoje se venčavaju 1921. Dobijaju dvoje dece, Mariju (1927) i Nikolu (1928). 

Ruža i Veselin Čajkanović

Rad na rekonstrukciji mitologije je u punom zamahu. „Otkako sam se vratio iz rata, radim isključivo na istoriji starinske srpske religije.”

Slede mnogi radovi, uključujući i one o junacima, bogovima, demonima u ljudskom i poluljudskom obliku (Ćorava Anđelija, Mitski motivi u tradiciji o despotu Stevanu, Sveti Sava u narodnim pripovetkama, O božanstvima braka kod Srba, O bogovima i demonima lečenja kod Srba), kultu mrtvih (Zadušnice i sirotinja, Kult mrtvih, Donji svet kod starih, Krsna slava), uključivanju novorođenih i venčanih u kult predaka (Svekrva na tavanu)... U nekim radovima, kao što je Čovek koji je prevario smrt, obrađuje motiv čoveka što nadmudruje smrt koja je došla po njega. Taj motiv pojavljuje se u mnogim indoevropskim religijama, čime je Čajkanović narodnu mitologiju stavio u kontekst ne samo srpske i jugoslovenske, nego i svetske komparativne mitologije.

Veselin Čajkanović sa porodicom u Atini

Najznačajnije Čajkanovićevo delo u perioda između svetskih ratova svakako je „O srpskom vrhovnom bogu” iz 1941, gde je smelo krenuo u rekonstrukciju atributa i funkcija boga Daboga. Ali, u senci novog svetskog rata, ovo izdanje je prošlo nezapaženo.

Pojavom bombardera Luftvafea iznad Beograda počeo je Aprilski rat. Kao rezervni potpukovnik trebalo je da bude aktiviran, ali brutalni slom Kraljevine Jugoslavije nije mu dao priliku ni da stupi u ratna dejstva.

Kuća Veselina Čajkanovića na Senjaku (srušena 2012.)

Za vreme nacističke okupacije, u njegovu kuću na Senjaku useljen je nemački oficir. Na fakultetu, Čajkanović nastavlja da obavlja funkciju dekana i koliko-toliko održava rad u okupacionim uslovima, ali više ne drži predavanja. Prema svedočenju profesora poljskog Đorđa Živanovića, na fakultetu je „sumorna atmosfera a mrtvilo se razgaljuje jedino nadom u oslobođenje.”

REČNIK I ŠTAMPARIJA

Neverovatno je da Čajkanović ni u ratnim uslovima nije napustio naučni rad; naprotiv. Prvo je sa francuskim kolegom, kapetanom Alberom Oforom, objavio francusko-srpski rečnik, a potom i gramatiku, leksikon, i vodič za razgovor, koji su služili za komunikaciju srpskih i savezničkih vojnika.

Sa Oforom pokreće i Štampariju srpskih invalida. „Cilj toj štampariji je da srpske ratne invalide obuči štamparskom zanatu, i da objavljuje i besplatno razdaje korisne srpske knjige”, istakao je Čajkanović.

KOBNI GREHOVI PREMA NAJBOLJMA

Oktobra 1944. udruženim snagama jedinica partizana i Crvene armije, to čekano oslobođenje je i stiglo. Ali upravo u tom periodu Veselin će se naći u najmučnijim trenucima.

Nove, komunističke vlasti su krenule u čistku svih koje su držali za protivnike revolucije. Sud časti Beogradskog univerziteta, koji je ocenjivao držanje profesora tokom okupacije, donosi presudu protiv dr Veselina Čajkanovića 1945. Na teret mu stavlja održavanje jednog internog predavanja grupi prijatelja za vreme okupacije, učestvovanje u nacrtu civilnog plana za očuvanje imovine Univerziteta, i potpisivanje Apela srpskom narodu, kojim su istaknuti članovi društva dali podršku borbi protiv komunista i - posredno - legitimitet okupacionim vlastima.

Međutim, ovo je bilo netačno. Čajkanović je, uprkos pritisku, bio jedan od retkih profesora koji su odbili da potpišu Apel, što se na spisku i videlo. Bez obzira, presuda je ostala nepromenjena, i doneto je rešenje kojim se otpušta i oduzimaju mu se građanska prava:

„Po ukazanoj potrebi, Ministarstvo prosvete Srbije ODLUČILO JE da se u izvršenju presude pusti iz službe Dr. Veselin Čajkanović, redovni profesor Filozofskog fakulteta. Smrt fašizmu – sloboda narodu!”

Tako je nakon trideset sedam godina udaljen iz ustanove u čijem razvoju je učestvovao i gde je proveo najveći deo svoje profesionalne karijere. Povukao se u svoju kuću i iz nje više nije izlazio.

Poslednja četiri meseca života vodio je dnevnik. Stavljeni na crnu listu, on i njegova porodica nisu imali gotovo nikakve izvore prihoda. „Ruža bila u varoši da proda neke knjige” (26. april), „Maruška bila pre podne na Kalenićevoj pijaci da proda čaršav, ali nije uspela” (23. jun), samo su neki od zapisa koji pokazuju kako su izgledali ti poslednji dani.

Narušenog zdravlja i duboko rezigniran, Veselin Čajkanović je preminuo u svom domu u Puškinovoj 6. avgusta 1946.

SENKE OSKRNAVLJENOG GROBA

Označen kao nepodoban, i on i njegovo delo su u narednom periodu pali u zaborav, a proučavanje etnološkog nasleđa nije bilo prioritet marksističkog pogleda na nauku.

Stvari počinju polako da se menjaju sedamdesetih godina, kada je upravo Čajkanovićev student, sada profesor, Vojislav Đurić rešio da njegovo nasleđe ne sme ostati zapostavljeno. Priredio je prvo knjigu Mit i religija u Srba (1973), a kasnije i Rečnik srpskih verovanja o biljkama (1985). Ali svakako je odlučujući poduhvat bilo Đurićevo priređivanje Sabranih dela iz srpske religije i mitologije u pet knjiga (1994), u kojima je prikupio sve prošle Čajkanovićeve radove. 

Sabrana dela Veselina Čajkanovića

Ovde se po prvi put pojavila Stara srpska religija i mitologija. Ovo delo Čajkanović nije stigao da dovrši, ali se iz sadržaja i sačuvanih poglavlja može videti da je to trebalo da bude njegov magnum opus, veliko finale svih njegovih radova na rekonstruisanju stare vere. Kakav bi ono značaj imalo da je uspeo da ga završi, teško je reći, ali delovi koji nedostaju su svakako veliki gubitak za srpsku etnologiju. 

Odlukom Skupštine grada Beograda, Ulica Padina u naselju Braća Jerković aprila 2005. dobija novo ime: Ulica Veselina Čajkanovića.

Veselin Čajkanović

Činilo bi se, na osnovu svega, da je njegov lik rehabilitovan, a doprinos kulturi ponovo u javnom sećanju. Nažalost, dve velike nepravde desile su se upravo u današnje vreme.

Jedno je pomenuto rušenje porodične kuće u proleće 2012, u Puškinovoj ulici br. 22, koje je inspirisalo Lauru Barnu za njen roman. Rađena po projektu arhitekte Dujama Granića, a prema Veselinovim željama, bila je dragocen primer arhitekture starog Senjaka. Umesto rušenja, mogla je da bude pretvorena u spomen-kuću ili muzej.

Dok je ovo makar bilo primećeno u javnosti, jedna druga okolnost nije. Parcela porodice Čajkanović na Novom groblju dobila je novog vlasnika, koji nije znao, ili nije mario, za one koje tu leže. Grobna mesta je porušio, a kosti koje je našao sasuo - neobeležene i neimenovane - u zajedničku kosturnicu. Tako se Čajkanovićima, bukvalno, ni grob ne zna. Unuk Veselina Čajkanovića se bunio i nastojao da to spreči, ali bez uspeha.

Pišući o kultu mrtvih kod Srba i verovanju da, ako nečiji zemni ostaci nemaju mira, neće imati ni duša pokojnika, profesor Čajkanović sigurno nije mogao ni da nasluti ono što će snaći njegov grob.

Čajkanović se bavio istorijom, kako antičkom, tako i srpskom, ali je bio i pionir na mnogim poljima, pogotovo u unapređivanju obrazovanja. Bio je okrenut u dva pravca - ka prošlosti i budućnosti. Jedino ostaje, dakle, da verujemo da je taj njegov pionirski duh uspeo da, baš kao junak iz mita, prevari smrt, i da će nastaviti da pruža inspiraciju. Jer, bez odnosa sa prošlošću, ostaje pitanje kako se može okrenuti budućnosti.

Izvor:

Časopis “SRBIJA - Nacionalna revija”, broj 63
Tekst: Mihajlo Vitezović

Fotografije: Istorijska arhiva - Internet

Za SRPSKU TELEVIZIJU USA priredila: Nadica Janić

Veza: STV USA 2020.

MIT I RELIGIJA U SRBA

Duša slovenska (55)

Među malobrojnim osnivačima pojedinih nauka u Srbiji ugledno mesto ima Veselin Čajkanović, prvi srpski istoričar religije. Ako se izuzme teološka literatura, pre njega je, uglavnom, skupljana građa za srpsku religiju i mitologiju.

Taj posao je započeo i u velikoj meri obavio Vuk Stefanović Karadžić, a nastavili su ga mnogi poslenici, među njima i stariji i mlađi Čajkanovićevi savremenici, od kojih su se neki ogledali i u naučnoj obradi pojedinih religijskih pojava (Jovan Erdeljanović, Tihomir R. Đorđević, Sima Trojanović i dr.). Međutim, sistematsko proučavanje srpske peligije i mitologije, u okviru svetske nauke o religiji i pomoću savremenih naučnih metoda, prvi je započeo i do zavidnog stepena doveo Veselin Čajkanović.

Veselin Čajkanović

On je, kako se vidi iz njegove biografije, bio izvrsno pripremljen za ovaj izvanredno težak posao. Već kao mlad čovek, po završenoj Velikoj školi u Beogradu i položenom doktoratu u Nemačkoj, u doba pred balkanske ratove, bio je temeljno upućen u celokupnu nauku o starini: u klasičnu filologiju, u veliku literaturu o starim istočnim i evropskim narodima, o vizantijskom i latinskom srednjem veku, o sadašnjim evropskim i vanevropskim narodima. Neumoran radnik, on je u toku narednih godina izrastao u eruditu prvog reda, kakav se retko nalazi i u najrazvijenijim sredinama: poznavao je ne samo obimnu stručnu i naučnu literaturu, stranu i našu, iz oblasti književnosti, religije i mitologije, folklora, istorije, etnologije, arheologije, lingvistike, nego i mnogobrojne izvore na raznim jezicima.

Već u prvim svojim radovima ispoljio je snažnu naučnu radoznalost u tri pravca: 1. prema klasičnoj filologiji, 2. prema folkloru i 3. prema religiji i mitologiji. U tim pravcima, kako pokazuje i njegova bibliografija, kretalo se njegovo naučno interesovanje i delanje do kraja. I u svakome od tih pravaca, koji su se u njegovom radu srećno dopunjavali, postigao je zapažene uspehe. Nizom studija, prevoda i komentara obeležio se kao vrstan klasični filolog (naročito u radovima o antičkim poslovicama, u knjizi Vergilije i njegovi savremenici, u prevodu Plautovih komedija, u prevodu i tumačenju Tacitove Germanije).

Sabrana dela Veselina Čajkanovića

Kao ispitivač našega folklora (osobito pesama, pripovedaka i poslovica), kako u zasebnim radovima tako i u radovima o religiji i mitologiji, svrstao se među nekoliko najzaslužnijih naših naučnih radnika u ovoj oblasti: njegovi komentari narodnih pripovedaka (posebno u knjigama Srpske narodne umotvorine i Srpske narodne pripovetke), njegove interpretacije mnogobrojnih narodnih pesama, njegove neuporedive studije o poslovicama, na najvišem evropskom nivou i po pravcu i po metodu proučavanja, sa mnogobrojnim prodorima u suštine koje su dotle izmicale i najobaveštenijima i najoštroumnijima, označili su nov trenutak u razvoju naše nauke i nametnuli se kao uzor potonjim istraživačima. Ali, pri svemu tom, glavni pravac bio je onaj kojim je ovaj neobični tragalac išao ka skidanju vela sa srpske mitske prošlosti, ka rekonstrukciji stare srpske religije i starih religijskih oblika uopšte, i tu se on, više nego igde, pokazao i kao izuzetan klasični filolog i folklorista.

Obim ovoga posla i metode kojima je savladan, faze i rezultate u toku pune četiri decenije (a najvećim delom između dva rata) prikazao sam, hronološki i iscrpno, u Beleškama o Čajkanovićevim radovima iz religije i mitologije.

U srpskom materijalu (zabeleženom, uglavnom, u XIX i XX veku) našao je Čajkanović jedne pored drugih, u sinkretizmu, često i u protivrečnosti, najrazličitije pojave iz mitologije i religije, od najstarijih do najmlađih: preanimizam, animizam i totemizam, bezlične demone i božanstva (u obliku kamena, biljke i životinje), demone u poluljudskom i ljudskom obliku, istorijske ličnosti s odlikama mitskih junaka, hrišćanske svece s osobinama paganskih božanstava, prastare i novije kultne i magijske radnje.

Filološkim, istorijskim i ponajviše komparativnim metodom - elemenat po elemenat i crtu po crtu - razlučio je Čajkanović ranije od poznijeg, domaće od primljenog sa strane, i utvrdio: 1. da su neke srpske religijske forme starije od antičkih i 2. da je srpska religija, uglavnom, prethrišćanska, paganska, onakva kakva je bila do VII i delimično do XII veka, tj. pre primanja i u prvim vekovima uvođenja hrišćanstva.

Srpske religijske forme starije od antičkih, redom kako ih je Čajkanović otkrivao, prikazane su u Beleškama: senoviti beluci niz koje se „pušta voda” o Velikom četvrtku (i koji su prva faza u istoriji nadgrobnog kamena), hvatanje Meseca u tepsiju s vodom, inkubacija pod jasenkom itd. Kad se tome dodaju i srodne forme iz neobjavljenih rukopisa Stara srpska religija i mitologija i Rečnik narodnih verovanja o biljkama, može se bez preterivanja reći da je Čajkanović veoma mnogo doprineo i rekonstrukciji najstarije indoevropske religije. Ali to je ipak samo uzgredni rezultat, nastao u okviru (i sastavni deo) rekonstrukcije stare srpske religije i mitologije, jednog od najzamašnijih poduhvata u istoriji naše nauke, o čemu već dovoljno ubedljivo svedoče Beleške o objavljenim radovima i što će moći da se u potpunosti sagleda tek kad se štampaju neobjavljeni rukopisi.

U čitavoj našoj nauci nema rezultata od dalekosežnijeg značaja nego što je konstatacija da je srpski narod do najnovijih vremena ostao privržen paganskoj veri. To je jedini veliki, hiljadugodišnji kontinuitet u postojanju srpskog naroda. Kakvi su bili pre VII veka, i pre doseljenja na Balkansko poluostrvo, u osnovi takvi ostali su najpopularniji praznici (Božić i slava) najrasprostranjeniji običaji (kumstvo i gostoprimstvo), najvažniji obredi (svadbeni i pogrebni), svi u tesnoj vezi sa prastarim kultom predaka - kao i mnoge druge manifestacije i ustanove. Neki mitovi prenošeni su s pokolenja na pokolenje bez većih izmena, a neki su vezani za pojedine istorijske ličnosti (sv. Savu, Miloša Obilića, Marka Kraljevića, Stevana Visokog, Ivana Crnojevića). Funkcije glavnih paganskih bogova, a naročito vrhovnog boga, prenesene su na najuglednije hrišćanske svece (sv. Jovana, sv. Nikolu, sv. Đorđa i ponajviše na sv. Savu). Hrišćanska crkva, prinuđena na mnogobrojne kompromise (ne samo sa paganskim kultovima nego i sa paganskom magijom), morala je da se zadovolji degradiranjem glavnih paganskih bogova, vrhovnog boga u prvom redu, ali njena nastojanja u tome pravcu neuporedivo više su doprinela stvaranju narodnih predstava o đavolu nego o hrišćanskom Bogu. Srpski narod pokazao se veoma konzervativan u religijskim shvatanjima, osobito u kultu predaka - jezgru svoje religije, i čak je crkveno svetosavlje preradio u mitsko i mnogobožačko.

Dosledno primenjujući naučni postupak, Čajkanović je, uprkos nekim svojim intimnim sklonostima i granicama, izvršio rekonstrukciju stare srpske religije i mitologije u materijalističkom duhu. Još je u VI veku pre nove ere Ksenofan iz Kolofona rekao da ljudi stvaraju bogove prema svojoj slici i prilici: Etiopljani crne i tuponose, a Tračani plavooke i crvenokose, i da bi i konji i goveda, kad bi za to bili sposobni, davali bogovima svoje likove. U sažetom vidu, to je misao svih materijalista do Marksa i posle njega: religiju stvaraju ljudi pod pritiskom nesavladanih prirodnih i društvenih sila, i ta misao našla je punu potvrdu u Čajkanovićevoj rekonstrukciji.

On je, između ostalog, kao bitne karakteristike narodne religije, naročito istakao: 1. starije i mlađe religijske forme jedne pored drugih i 2. istovremene prijateljske i neprijateljske mere prema višim silama (radi saveza s njima i radi odbrane od njih). S jedne strane, narod u različnim fazama svoga razvoja, ma i veoma usporenog, izmišlja ili prima nove forme za savlađivanje prirodnih i društvenih sila, i, sa druge strane, čuva stare forme, koje su se nekad potvrdile kao dobre, a to znači ne samo da sam stvara svoje praznoverice nego i da sumnja u njihovu moć. I, nesiguran između (često protivrečnog) ranijeg i poznijeg sujeverja, stalno je u dvostrukom odnosu prema višim silama, prijateljskom i neprijateljskom, jer ih zamišlja kao dobre i zle u isti mah, nalik na ljude, sa sličnim potrebama i sličnim načinom življenja. Ali, još snažnije nego ova paganska dvostrukost, potvrđuje materijalističku misao sukob hrišćanstva i stare vere u Čajkanovićevoj rekonstrukciji. To više nije stanje u kome različne nesavladane sile deluju kao skriveni i skladni činioci, kako je bilo vekovima u prvobitnoj zajednici; sada društvene sile (tj. feudalna država) postaju otvoren i, na početku, skoro isključiv činilac.

Hrišćanstvo nije prirodna faza u razvoju narodne religije, nego je u suprotnosti s njom. Stvoreno na strani i već utvrđeno kao državna religija prema potrebama novonastalog feudalnog društva na razvalinama rimske imperije, ono nalazi prve i prave pristalice među srpskim feudalcima, koji ga primaju kao religiju svoje klase i nameću svojim podanicima kao jemstvo svoje vladavine. Beć podozriv prema njima zbog naglog uvođenja feudalizma, narod je utoliko manje raspoložen da primi nepoznatu i neshvatljivu veru koja mu od njih dolazi. Nadživevši s tih razloga srpsku feudalnu državu, paganstvo dobija maha u vekovima turskog gospodstva, kad je srpski narod ugrožen ne samo od islamske Turske nego i od katoličkih država: Venecije, Austrije i Mađarske, i kad vraćanje staroj veri i starim oblicima života znači traženje bezbednosti u kontinuitetu radi očuvanja identiteta. U to vreme ni crkva - i sama u teskobi, i sa neobrazovanim kaluđerima i sveštenicima - ne može mnogo više nego da stavlja pečat hrišćanstva i pravoslavlja na mnoga paganska verovanja kao znak raspoznavanja prema islamu i katoličanstvu, na šta narod uzvraća izvesnim većim otvaranjem ili manjim nepoverenjem prema njenom učenju. Tako se, u posebnim istorijskim okolnostima, konačno uobličava „srpska vera”. Prema Čajkanovićevoj rekonstrukciji, ona je zamršen splet suprotnosti prastare paganske dvostrukosti, koja čini njenu osnovu, i pagansko-hrišćanskih suprotnosti, koje najreljefnije predstavljaju sveci u ulozi bogova iz starog panteona.

Već na početku svoga rada, 1911, Čajkanović je „srpsku veru” izjednačio sa sujeverjem:

„Naš narod ima čudnu religiju: inteligencija je, uglavnom, ili potpuno apatična ili skroz ireligiozna; narodna masa je, isto tako, ili apatična ili fetiš. Naši pogrebni i svadbeni običaju preneseni su, nepromenjeni i nedirnuti, još iz bronzanog doba. Kada se sabere sve, mi imamo ne pravu religiju nego supersticiju. Da li je ovaj nedostatak prave religije imao kao posledicu izvesnu moralnu neosetljivost i nezrelost” - to, veli Čajkanović, treba ispitati. Sam nije stigao to da učini. Planirani odeljak Pobožnost i verski moral u neobjavljenom rukopisu Stara srpska religija i mitologija, gde bi se moglo očekivati takvo raspravljanje, nije napisao. Obuzet utvrđivanjem i raspoređivanjem podataka radi rekonstrukcije, nije se upuštao u objašnjavanje dubljih uzroka i posledica konzervativnosti i praznoverica, koje je stalno isticao, pa čak ni takve činjenice „da su mnogi prestupi i zločini ili rezultat narodnih religijskih shvatanja ili u kakvoj bilo vezi sa njima”.

Ali, ako zbog toga njegova rekonstrukcija nije cela istorija religije, ona je njen najvažniji i najveći deo, koji omogućuje ispitivanja u različitim pravcima (antropološka, sociološka, psihološka, filozofska). Vrednost Čajkanovićeve rekonstrukcije utoliko je veća što je ona u znatnoj meri i rekonstrukcija religije i mitologije niza drugih naroda, starih i novih, pre svega srodnih i susednih. Naša nauka, međutim, jedva da je i primetila to veliko delo - čak i u radovima sa religijskim i mitološkim naslovima. Tragajući za motivima i slikama, mnogo veću pažnju poklonili su mu neki naši pesnici. Ali, ako ne kod nas, u svetu - posle Čajkanovića, u toku poslednje četvrtine veka - našlo se mnogo poslenika u oblasti izučavanja mita i religije.

Naročito plodno bilo je izučavanje mita: strukture, funkcije, vidova, odnosa prema folkloru, nauci i umetnosti. Novi rezultati u različitim pravcima potvrdili su Čajkanovićevu rekonstrukciju kao dragocenu osnovu za dalja istraživanja, i time je naša nauka dobila razlog više da se pozabavi svim pitanjima koja ona nameće.

Autor: Vojislav Đurić

Literatura:

1. Hermann Diels, Die Fragmente der Vorsokratiker, Hamburg, 1957.
2. A. D. Suhov, Filosofskie problemi proishoždenih religii, Moskva, 1967.
3. Beleška o Čajkanovićevom radu - Starinska religija u našim dnevnim listovima, 1939.

Za SRPSKU TELEVIZIJU USA priredila: Nadica Janić

Veza: STV USA 2017.

Veza: Veštičja revija br. 23/2018.

NASTANAK FOTOGRAFIJE - SRPSKO KULTURNO ČUDO 19. VEKA

Ljudi i vreme (9)

Ono što je Srbija, zahvaljujući darovitim i dalekovidim pojedincima, uspela da postigne u oblasti fotografije, tokom 19. veka može se smatrati pravim kulturnim čudom. Iako još uvek nije postojao snažan i kultivisan društveni sloj koji bi predstavljao masovnu podlogu za uspon i širenje fotografije kao kulturne potrebe, ipak se pojavio niz imena čiji je rad na fotografiji dostigao evropski nivo.

Petrovaradinska tvrđava 1850. 

Snimio Anastas Jovanović

Francuska akademija nauka je 19. avgusta 1839. godine priznala Luju Dageru autorsko pravo za pronalazak fotografije, a francuska vlada je otkupila taj pronalazak i poklonila ga čovečanstvu. Ubrzo nakon obelodanjivanja pronalaska fotografije, u Parizu, ova delatnost se pojavila u austrougarskim i južnoslovenskim zemljama, pa i u Kneževini Srbiji. 

Luj Dager

Luj Dager je bio poznat srpskoj javnosti i pre nego što je predstavljen njegov najznačajniji pronalazak – dagerotipija. Serbske narodne novine iz Pešte su donele vest o tome da su izgorele njegova slavna diorama, zatim umetnička zbirka i “četrdeset risovanija“. Novine srbske, koje su tada izlazile u Kragujevcu, preuzele su pomenutu vest iz peštanskih novina, i čitaocima u Srbiji. Prve vesti u Srbiji o pronalasku dagerotipije saopštio je 5. aprila 1839. godine list Magazin za hudožestvo, knjižestvo i modu, (broj 28), skoro pet meseci pre zvaničnog objavljivanja izuma fotografije.

Vest o prvoj fotografiji kod Srba objavljena je 12. maja 1840. u listu Serbske narodne novine (broj 37) koje su izlazile u Pešti. One su objavile podatak da je trgovac Dimitrije Novaković obavio snimanje Beograda: “Na posrebrenij list bakra. Snimak taj podneo je on Nj. svetlosti gospodaru Mihailu Serbie Knjazu na dar”. Novaković je znanje fotografske tehnike dagerotipije, to jest fotografije na metalu stekao u Parizu 1839. godine kada je Dager vršio demonstracije dagerotipije.

Autoportret Anastasa Jovanovića 1850-56. god.

Počeci fotografije u Srba vezuju se za Anastasa Jovanovića, talbotipistu, fotografa, litografa, slikara, dizajnera. Anastas Jovanović je rođen 1817. godine. Od 1832. godine sa porodicom stalno je nastanjen u Beogradu. U znak zahvalnosti za uspešno i brzo rezanje slova za prvi bukvar, štampan u kragujevačkoj Državnoj štampariji knez Miloš Obrenović nagrađuje Anastasa Jovanovića stipendijom za bečku Akademiju sv. Ane, odsek slikarstva, gde Jovanović odlazi 1838. godine, a već 1840. uči fotografiju. Beč je tada, posle Pariza, bio drugi centar gde se negovala fotografija.

U Beču je Jovanović kupio, u to vreme najsavremeniji, model Pecval-Volgtlander-ove foto-kamere s rednim brojem tri i tako postao treći fotograf u svetu! Najpre je načinio svoj „Autoportret“ (delo je sačuvano!), a zatim je došao u Beograd i 1841. godine dagerotipisao Kneza Mihaila i sve značajne ličnosti srpske i crnogorske istorije toga vremena.. Ta dela su većinom sačuvana i nalaze se u Zbirci fotografija Muzeja grada Beograda.

Petar Petrović Njegoš 1851. 

Snimio Anastas Jovanović

Posle 1850. putujući majstori napuštaju dagerotipiju i uvode trajniji postupak, tzv. talbotipiju, to jest fotografiju na papiru. Oko 1851. talbotipiju je prihvatio i Georgije Knežević, prvi srpski fotograf u Vojvodini, koji se ubrzo zatim opredelio za kolodijumski postupak, i fotografije na albuminskom papiru.

Kneginja Julija Obrenović 1854. 

Litografija Anastasa Jovanovića

Srbiju i Beograd je u periodu od 1860. do 1900. godine opsluživalo 40 fotografa. Od 1844. godine u Beograd pristižu prvi putujući dagerotipisti. Najraniji koji je dolazio u Srbiju bio je Josif Kapileri; delovao je za kratko u Beogradu u leto 1844.

Sredinom 19. veka stekli su se uslovi za osnivanje stalnih fotografskih ateljea. Prvi fotografski atelje na teritoriji današnje Srbije otvorio je Ištvan Oldal (Istvan Oldal) 1854. godine u Zrenjaninu, a prvi fotoatelje u Beogradu kod Saborne crkve, otvorio je 1860. godine Forijan Gantenbajn (Florian Gantenbein) iz Švajcarske. Preko puta se nalazio atelje Anastasa Stojanovića knjaževskog dvorskog fotografa, a nedaleko atelje i Ane Feldman iz Beča, Lazara Lectera, Pante Hristića, Milana Jovanovića i drugih. Među prvim srpskim ateljeima, otvorenim u Beogradu je i atelje Georgija Đoke Kraljevačkog na Zelenom Vencu i u Knez Mihailovoj ulici na brojevima 3,8 i 19.

Smatra se da je prva žena fotograf u Srbiji bila Ana Feldman koja se fotorgafijom bavila 1865-1868.

Opšte prihvatanje kolodijumske, tzv. mokre ploče i uvođenje popularnih i jeftinijih fotografija oblika i veličine posetnice, početkom šezdesetih godina dovodi do daljeg širenja fotografije i osnivanja foto-ateljea i u manjim mestima. U srpskoj provinciji rade fotografi: Jovan Vlahović u Požarevcu, Todor Ilić u Kragujevcu, Petar Aranđelović u Nišu i dr. 

Osnovna delatnost svih fotografskih ateljea bila je snimanje građanskih portreta, ali se povremeno javljaju i prve dokumentarne fotografije, vedute i panorame gradova. Pored zadovoljavanja probitačnih i komercijalnih zahteva, fotografi su težili da doprinesu i očuvanju kulturne baštine.

Mojsilo Živojinović iz Šapca nudio je da uz pomoć Ministarstva prosvete snimi “srpske manastire, razvaline i druge starine” (1863);

Anastas Jovanović je na više fotografija zabeležio maja 1867. istorijske scene pred odlazak turske posade iz Beograda – srpske vojnike na bedemu Beogradske tvrđave, i “tursku izređanu vojsku”.

Sredinom te decenije fotografija dobija mesto i u radu Srpskog učenog društva. Angažovan je fotograf R. Musil da fotografiše kuću Dositeja Obradovića (1865), a godinu dana docnije i fotograf Gantenbajn za istog poručioca fotografiše istu kuću.

Kada je započela priprema tzv. “Slovenskog sastanka” (Etnografske izložbe u Moskvi), 1867. godine, u ekipi za pripremu našao se i fotograf Panta Hristić koji je neumorno fotografisao etnološke sadržaje po izboru etnografa Milana Đ. Milićevića i slikara Steve Todorovića.

Šabački fotograf Moric Klempfner predlagao je 1869. Srpskom učenom društvu “da stereoskopski obradi etnografske, istorijske i ostale znamenitosti”.

Prve reportažne fotografije u srpskoj istoriji, sa proslave 50-godišnjice Takovskog ustanka u Topčideru, snimio je “na Duhove”, 1865. Anastas N. Stojanović, doseljenik iz Bugarske i jedan od najranijih ateljejskih fotografa u Beogradu. Stojanović je bio i prvi dvorski fotograf u Srbiji i tvorac mnogobrojnih portreta kneza Mihaila i drugih poznatih ličnosti i građana Beograda, tokom sedme decenije 19. veka.

Početkom XX veka najveći broj fotografskih radnji bio je u Beogradu i to u Knez Mihailovoj ulici. Ateljei su se u početku nalazili u dvorišnim barakama, kasnije na mansardama, a prvi pravi fotografski atelje sagradio je dvorski fotograf Milan Jovanović. Prva žena umetnički fotograf u Srbiji bila je Mara Bogdanović, supruga vajara Tome Rosandića i imala je atelje u Gospodar Jevremovoj ulici, gde se danas nalazi Pozorišni muzej.

Izvor:

Autor teksta: Dalibor Drekić

Literatura:

- Zorica Netaj, Počeci fotografije 1839-1900
- Milanka Todić, Fotografija i slika; Cicero, Beograd, 2001.
- Zoran Gluščević, Vek i po srpske fotografije; Istorija srpske kulture, Beograd


Za SRPSKU TELEVIZIJU USA priredila: Nadica Janić

Veza: STV USA 2017.