MAGIJA KRUGA

Duša slovenska (27)

"Kolo na mesečini" - Dobrosav Milojević 

(1976. ulje na platnu; 45 x 35 cm) 

Muzej naivne umetnosti, Jagodina

Krug je jedan od najrasprostranjenijih mitopoetskih simbola, vezan za predstave o cikličnom toku vremena („krug života“, „godišnji krug“) i osnovne forme strukturisanja prostora (podela na „svoje“ i „tuđe“) u kojem se krug javlja kao granica zatvorenog, čuvanog prostora.

Ideja kruga realizuje se u čitavom nizu obreda pomoću predmeta kružnog oblika (prsten, venac i sl.) ili radnji kojima se nešto okružuje.

Simboličko kruženje slavskog kolača 

Kružno kretanje ima magijsku snagu: posle svadbe, svekrva i mlada, koja ulazi u kuću, tri puta obilaze oko ognjišta; porodilju vode oko stola da bi joj olakšali bolove; posle porođaja žena s detetom u naručju tri puta obilazi oko stola; ako neko želi nešto da zaboravi, treba tri puta da go optrči oko kuće. Kružno kretanje je značajan sastavni deo medicinske prakse. Vidari kruže rukom iznad bolesnog mesta. Obredna kola se igraju u krug.

Obredne igre uoči Đurđevdana

Istovremeno, kružno kretanje je karakteristično za nečistu silu (čoveka „zavrti“ vihor, šumski duh ga vodi ukrug, krugovi ostaju na mestu na kome su igrale vile itd.). Presecanje granice takvog kruga je opasno po čeveka, preti mu bolešću ili smrću. 

Smatralo se da najveću magijsku snagu ima prsten. Semantika prstena zasniva se na zaštitnim svojstvima metala i magiji kruga. Prsten je kod Slovena simbol venčanja i braka, takođe i amajlija za zaštitu od nečiste sile.

Starinski prsten 

U svadbenom obredu, prsten je simbol novog socijalnog statusa mladih, njihovog povezivanja; obavlja funkciju zaštite, a u nekim situacijama može zamenjivati mladoženju i nevestu. Prilikom prosidbe, prstenovanja, veridbe ili venčanja dve strane su razmenjivale prsten. Prihvatanjem ili davanjem prstena devojka je iskazivala svoju saglasnost na udaju. Ako bi devojku pokušali da prinude na brak, ona bi se protivila tome da joj otac stavi prsten. 

Prilikom mešenja svadbenog kolača u brašno su bacali prsten mladoženje ili prstenje oboje mladih a ponekad su kroz prsten sipali vodu. Kod Istočnih Slovena su razmenjivali prsten tako što su ih spuštali u čašu sa vinom što je takođe imalo značenje zaštite. 

Venčano prstenje korišćeno je i u drugim obredima: njih su stavljale lazarice za vreme prolećnih obilazaka; smatrano je da žena koja mesi hleb na Božić mora imati prsten na ruci, inače će hlebovi biti „nečisti“ (Srbija). Prstenje, zajedno sa drugim predmetima, stavljali su na trpezu koja je iznošena iz kuće u slučaju da se pojave gradonosni oblaci (Dragačevo). 

Ponekad su s venčanim prstenom sahranjivali pokojnika verujući da će mu on pomoći na putu za „onaj svet“. 

U narodnoj medicini kao zaštita od crne magije korišćeno je venčano prstenje i prsten nađen u grobu. Radi lečenja čmička na oku, bolesno mesto su okruživali venčanim prstenom; prsten su nosili da ih ne bi bolele ruke; stavljali su ga u vodu za kupanje deteta koje boluje od sušice ili žutice. Smatralo se da će se krvarenje iz nosa brzo zaustaviti ako nekoliko kapi krvi prođe kroz prsten skinut sa ruke pokojnika (Timočka krajina). 

Prilikom teških porođaja babica je, pored ostalog, s porodilje skidala prsten i drugii nakit, davala joj da pije vodu kojom je oprano venčano prstenje. Ako dve porodilje ukrste poglede, umreće im deca – da do toga ne bi došlo bilo je potrebno da razmene prsten. Radi zaštite novorođenčeta, stavljali su mu pod glavu prsten, kupali ga u vodi u koju je bio stavljen srebrni prsten ili novčić. Takođe, kao apotropej, trebalo je nositi prsten za vreme trudnoće. 

U nizu magijskih radnji bilo je uključeno gledanje kroz prsten. Zatvoreni krug prstena osmišljavan je kao simbol zatvorenosti, čuvanja svojeg za sebe. Kada bi svatovi išli po nevestu, ona se trudila da prva pogleda mladoženju kroz prsten. Ako je jedan od supružnika odlazio iz porodice, onaj koji je ostajao trebalo je da ga kradom pogleda kroz venčani prsten (Metohija); da bi se dobila parnica na sudu, trebalo je pogledati sudiju kroz prsten skinut s ruke pokojnika (Timočka krajina). 

U svojstvu zaštite i radi lečenja stoke muzli su krave i ovce kroz prsten. Tako su muzli kravu ako bi joj se pojavila krv u mleku i posle teljenja. Na Đurđevdan su kroz prsten muzli ovcu koja se prvi put ojagnjila. Kada bi se krava prvi put telila, domaćica je skidala svoj prsten i drugi nakit, bojeći se da joj ne „naškodi“. 

U agrarnoj magiji su prsten sa zavezanim crvenim koncem spuštali u posudu sa žitom, koja je bila pripremljena za setvu (Đevđelija). Pripremljeno žito za obredno sejanje su , uz bajanje, propuštali kroz prsten. 

U gatanjima prsten simbolizuje brak, ređe bogatstvo i blagostanje. U devojačkim gatanjima prstenje stavljeno u posudu s vodom, simbolizovalo je devojke – vlasnice prstena. U trenutku vađenja iz posude, svakoj je namenjivana pesma koja je kazivala ko će joj biti suđenik. U drugim gatanjima, prsten su stavljali uz druge predmete – simbole; stavljali su prsten pod jastuk; na prst desne noge pre spavanja, očekujući da će videti u snu suđenika. Domaćica je stavljala prsten u kašu skuvanu na Novu godinu: ako ga nađe domaćin, to je bio predznak blagostanja u kući.

Literatura:

1. Enciklopedija MITOVI I MITOLOGIJA 

2. Enciklopedija SLOVENSKA MITOLOGIJA

SIMBOLIKA PRSTENA

U hrišćanstvu prsten simbolizuje slobodno prihvaćenu vernu privrženost. Dovodi se u vezu sa vremenom i kosmosom. Kad Pitagora piše: Ne stavljajte božju sliku na prsten, kaže da se bog ne sme spajati sa vremenom. Isto se može protumačiti na još dva načina: na biblijski, da ne treba prizivati ime Božje uzalud, i na etički, da je preko potrebno osigurati slobodno i nesputano postojanje.

Među brojnim primerima dovoljno je navesti venčani i pastirski prsten, kao i prsten Ribara koji služi kao papinski pečat, a lomi se u trenutku papine smrti; time se pokazuje kako je bitna svrha prstena da obeleži vezu, da priveže. Javlja se kao znak saveza, zaveta, zajednice i zajedničke sudbine.

Prvi hrišćani su po uzoru na pagane nosili prstenje, pa je Klement Aleksandrijski vernicima svoga vremena savetovao da na oku prstena bude lik golubice, ribe ili sidra.

Vitezovima je bilo dopušteno da nose zlatan prsten. Kod sveštenika prsten simbolizuje njihovo mističko venčanje sa Gospodom.

Na ezoteričkom planu prsten ima magičnu moć. U smanjenom obliku predstavlja pojas koji je zaštitnik mesta koje čuva blago ili tajnu. Domoći se prstena znači otvoriti vrata, ući u dvorac, pećinu, raj, itd. Staviti prsten sebi ili ga nataknuti na nečiji prst znači nameniti sebe ili prihvatiti dar drugoga kao isključivo ili uzajamno blago.

Po legendi, Solomon je mudrost dugovao prstenu. Arapi pričaju da je jednog dana pečatom toga prstena obeležio sve demone koje je skupio tokom svojih predskazivanja, pa su postali njegovi robovi. Jedanput je u Jordanu izgubio prsten, pa je, da bi ponovo stekao pronicljivost, morao da čeka da mu ga donese neki ribar. Možda je Solomonu prsten oteo neki zavidljivi duh, mislili su ezoterički pisci, da bi se koristio njegovom moći, sve dok ga Bog nije prsilio da ga baci u more, kako bi bio vraćen Solomonu. Taj prsten je bio simbol znanja i moći koju je Solomon imao nad drugim bićima. On je kao ognjeni pečat, primljen od neba, koje označava svoju duhovnu i materijalnu nadmoć. Podseća na ostale čarobne prstenove.

Neki prstenovi čija se simbolika menja, postali su čuveni, pre svega kod Grka. Pošto ga je Heraklo oslobodio, Prometej je morao da pristane da na prstu nosi gvozdeni prsten, na kojem je bio optočen komadić kamena u znak sećanja na kavkasku stenu za koju je bio prikovan i na okove, te kao znak pokornosti Zevsu. Prsten je simbol te pokornosti, koja je ujedno nametnuta i prihvaćena, a zauvek povezuje dva bića.

Tu je i Polikratov prsten: Fortuna se neprestano smešila tom kralju, pa je on, uveren da takvo povlašćeno stanje ne može da potraje, odlučio da dobrovoljno žrtvuje neki dragoceni predmet do kojeg mu je stalo: sa vrha kule bacio je u more prsten, ukrašen prekrasnim smaragdom. Progutala ga je riba, koju je uhvatio ribar, pa je prsten vraćen Polikratu. Taj prsten je bio određen da sudbinu vrati u njen magični krug; more je odbacilo žrtvu. Darije je poveo rat protiv Polikrata koji je pobeđen i umro je prikovan na krst. Tako taj prsten simbolizuje sudbine koje se čovek ne može osloboditi; izraz je nerazrešive veze. Polikrat je hteo da ga pokloni kao naknadu, ali bogovi prihvataju samo ono što su sami odlučili da uzmu, a njihovu odluku ne može da izmeni nikakvo materijalno ili spektakularno odricanje. Postoji samo unutrašnja žrtva, a to je prihvatanje sudbine.

Gigov prsten, o čijem nam pronalasku priča Platon, podjednako je bogat simboličkim značenjima: Gig je bio pastir u službi tadašnjeg Lidijskog kralja. Jednom je padala jaka kiša i bio je zemljotres. Tada je pukao jedan deo zemlje i otvorila se pećina baš na onom mestu gde je on napasao stoku. On to primeti, zadivi se i siđe u pukotinu. Tamo je, kaže priča, video čudnovate stvari i jednog šupljeg bronzanog konja. Na tome konju su bili otvori i kad se pastir sagnuo, video je unutra mrtvaca većeg nego što su obični ljudi – tako mu se bar činilo. Leš nije imao na sebi ništa drugo sem zlatnog prstena na ruci. On ga uze i izađe.
Gig je, noseći taj prsten, otkrio kako poseduje moć da postane nevidljiv, pa je tako stekao bogatstvo. Njegova čarolija deluje samo kada Gig oko svoga prstena okrene prema sebi u unutrašnjoj strani dlana. Prave snage su u nama, a nevidljivost dobijena od prstena je povlačenje iz spoljnog sveta da bi se dostigle i pronašle bitne pouke, one što dolaze iz unutrašnjeg sveta. Gigov prsten, dakle, simbolizuje najvišu tačku unutrašnjeg života, možda samu mistiku. Bipolarnost simbola nalazi se, međutim, unutar nas samih: moć prstena može da vodi u mistička osvajanja, ali, magičnim izopačenjem, i u zločinačke pobede i do tiranije. To se Gigu u ovoj priči i dogodilo.

 
Literatura:

J.Chevalier - A.Gheerbrant, REČNIK SIMBOLA

Za SRPSKU TELEVIZIJU USA priredila: Nadica Janić

Veza:  STV USA 2020.

KRST U SLOVENSKIM OBREDIMA

Duša slovenska (26)

Solarni krst ruskih Slovena

Krst je jedan od najstarijih sakralnih znakova u svetskim mitologijama i religijama. Glavni je simbol hrišćanstva, monogram je Hristovog imena i kultni predmet koji ima sakralne (crkvene) i apotropejske (zaštitne) funkcije. U slovenskom narodnom ornamentu krst se naziva “Božji znak” i njegova varijanta svastika su solarni znaci koji simbolizuju svetlost i plodnost. Takođe, krst predstavlja geometrijalizovanu varijantu drveta sveta ili drveta života i simbol je centra.

Srpski krst sa četiri ocila

Nacionalni simbol Srba je krst sa četiri ocila (ćirilična slova C). Označava centar ili središte drevne civilizacije na ušću reka: Don, Dnjepar, Dnjestar i Dunav. Činjenica koja dokazuje da je ušće četiri reke kolevka Srba (Slovena) proizilazi iz vinčanskog pisma. Artefakt vinčanske kulture “Tartaria amulet” čija starost se procenjuje 5000-6000 godina, je mapa sa pet lučnih crta koje predstavljaju reke.

Tartaria amulet - artefakt vinčanske kulture

Četiri od tih pet lučnih crta su presečene pravim crtama koje pokazuju iz kog smera te reke dotiču. Srpski krst je i svedočanstvo o rasejanju Slovena, velikoj seobi i stradanju. I danas, za delove svog naroda koji živi van matične zemlje kažu “rasejanje”. Korišćenje slike krsta za ritualne ciljeve i nošenje krsta, simbolizuje pripadnost određenoj konfesiji; na primer, Srbi razlikuju hrišćanski (časni krst) i “narodni” (paganski) krst.

Narodni paganski krst

U hrišćanskoj tradiciji poznati su različiti tipovi krsta: u obliku slova T (“te-krst”); “krst sv. Andreja” s dijagonalno postavljenim krstovima (u obliku ćiriličnog slova X); “latinski” (ravnokraki, ali najčešće s produženim vertikalnim krakom) i “grčki” krst (jednokraki, ponekad sa proširenim ivicama).

Kod Južnih Slovena krst latinskog tipa je prisutan na grobovima, na preslicama, ornamentima, posebno u Crnoj Gori, Makedoniji i Dalmaciji ali u celini, preovlađuje krst grčkog tipa (na grobovima, preslicama, uskršnjim jajima, obrednim hlebovima, nad ulazima u kuće). Ravnokraki krst kao kneževski znak može se naći u dokumentima iz XII veka. U pisanim izvorima kod Južnih Slovena, od XI veka spominju se krstovi kao pogranični znakovi. 

Znakom krsta obeležavani su predmeti koji su u tradicionalnoj kulturi imali sakralni status kao i poštovana i opasna mesta. Krst su urezivali na badnjaku; dok badnjak gori, strana s krstom treba da bude odozgo. Pre nego što počnu da seku pogaču, na donjoj strani zaseku krst nožem. Krst je postavljan pored ognjišta, na granici sela, na raskrsnici, na njivi, ispod drveta, pored zapisa - drveta koje poštuje zajednica - ili su krst urezivali na drvetu.

Kao osnovni obredni atribut, krst se upotrebljava u ritualima vezanim za Bogojavljenje (potapanje krsta u vodu); Spasovdan, Đurđevdan (obilasci sela hodanjem unakrst, ponekad s ciljem izazivanja kiše), Ivanjdan (spaljivanje krsta napravljenog od razbijenih bačvi). Na Krstovdan stoku su mazali katranom tako što su crtali znak krsta i postili su da ih ne bi bolela krsta. U Sredoposnu nedelju Velikog posta mesili su kolače u obliku krsta koje su koristili pri prvom isterivanju stoke, prilikom setve, gatanja o letini i sudbini. Za obredne ciljeve, pravljen je krst od lipe, leske, božićne slame, badnjaka, klasja, testa, gline.

Krst je jedan od osnovnih pogrebnih obreda i u narodnim verovanjima predstavlja simbol smrti. Kada je žena pobacivala, supružnici su tajno odlazili na groblje i podizali krst koji je pao uz čitanje molitvi “Oče naš” i “Bogorodice Devo” i ljubivši se grlili krst a potom ga vraćali i ukopavali na pređašnje mesto.

Značaj krsta kao zaštite, vezan je za simboliku prekrštavanja - nanošenja znaka krsta na različite predmete ili njegovo simboličko slikanje (krsno znamenje). Krstili su sebe ili objekat (na koji je bila usmerena radnja) krsnim znamenjem kada počinju ili završavaju rad, kad izlaze iz kuće polazeći na put, kad sedaju za sto, kad polaze na spavanje.

Krst je štitio od grada, kiše i nepogode. Osveštane drvene krstove postavljali su na granicu sela, pravili krst od badnjaka i čuvali ga pod strehom. Na njivu su postavljali krst napravljen od grana ogorelih na uskršnjoj vatri kao zaštitu od groma. Smatrali su da u drvo na kome je urezan krst ne udara grom. Da bi zaustavili kišu, pravili su krst od soli.

Krstovi u kući i na domaćim građevinama crtani su kredom, svećom, belim lukom, krvlju žrtvene životinje, katranom. Kao zaštitno sredstvo protiv epidemije, postavljan je krst na raskrsnicu ili na granicu sela.

Krst je služio kao zaštita od uroka. Krstom su plašili demonska bića i životinje s kojima je susret bio opasan ili nagoveštavao nesreću: đavola, vampira, rusalku, vuka, zeca... Krst je masovno upotrebljavan u magiji, gatanjima, narodnoj medicini. Biljke sakupljene i osveštane na jesenji Krstovdan poštovane su kao lekovite: na primer, različak, kojim se kite krstovi, ima moć da olakša napade kod novorođenčadi i male dece; bosiljak, karanfilić i čubor pomažu pri porođaju.

Južnoslovenski običaj “krstonoše”- obilaženja sela i njiva uz nošenje krsta i crkvenih relikvija obavljan je u periodu od Uskrsa do Trojica radi sprečavanja suše, grada i drugih elementarnih nepogoda koje štete letini na njivi. Povorku, u kojoj učestvuju žitelji sela, predvodi sveštenik. Učesnici nose krstove, crkvene barjake, ikone. Pevaju posebne pesme kojima se izražava molitva Bogu za kišu. Povorka, po pravilu, odlazi do svetog drveta - zapisa ili do kamenog krsta gde nastavljaju sa molitvom za kišu.

ČASNI KRST 

      

Časni krst je najsvetiji znak i simbol pravoslavne vere. Sve Svete tajne se svršavaju prizivom Svetog Duha i pečatom krsta: krštenje, miropomazanje i božanska evharistija. Svi svešteni blagoslovi su u znaku krsta. Svešteni hramovi, svešteni predmeti i odežda osvećuju se časnim krstom. Nezamisliva je bilo koja liturgička radnja ili skup bez krsta. Krst je nerazdvojan od svakog pravoslavnog hrišćanina.

Časni krst

Krstimo se često, stavljamo znak krsta na grudi, u stanove, na automobile, na radna mesta, i kao što peva Crkva: “Krst je čuvar cele vaseljenje, Krst je lepota crkve, Krst je careva moć, Krst je vernih potpora, Krst je slava anđela i demonima rana. ” Blagodati i sila časnog krsta se ne nalazi u njegovom obliku, tj. samim tim što je krst, nego je njegova sila u tome što je to krst Hristov, sredstvo kojim je Hristos spasao svet.

U Svetim knjigama piše kako je sv. Jovan pitao demone čega se oni najviše boje kod hrišćana, i oni su mu odgovorili: “Od tri stvari imamo strah: od onoga što nosite oko vrata, od onoga čime se škropite u Crkvi i od onoga što jedete na liturgiji.” Onda ih je on ponovo upitao: “Čega se od svega toga najviše bojite?” I odgovorili su mu: “Kad biste dobro održavali ono što jedete na liturgiji niko od nas ne bi mogao nauditi nijednom hrišćaninu.”

KRST KAO ZNAMEN

Podići spomenik preminulom pretku i na taj način obeležiti njegovo poslednje prebivalište jedna je od najznačajnijih obaveza potomstva u našem narodu. Još veću odgovornost predstavlja podizanje krajputaša - večne kuće za dušu mrtvog čije se telo ne može pronaći kako bi bilo sahranjeno jer duša bez spomenika u kom bi otpočinula biva zauvek prokleta u bespuću večnog zaborava.

Krst krajputaš

Kamena saborišta preminulih postala su na prostorima većinom seoskih i manastirskih grobalja unutar promenljive granice srpskih zemalja kroz vreme. Svojevrsna su sastajališta mrtvih i živih, mesto sećanja, tugovanja, praktikovanja često zagonetnih obreda, ali i tačka na kojoj se stvaraju neraskidive veze među generacijama unutar jednog naroda. Spona između živih i mrtvih, između zemlje i neba.

Nadgrobni spomenik - znamen, studen kamen, ploča, beleg, mramor - predstavlja naročitu vezu s pokojnikom, podsetnik na njegovo pređašnje postojanje i tačka s koje će se u času Hristovog drugog dolasaka njegova besmrtna duša vazneti pred presto Sudije, gde će se odlučivati o njenom uspenju ili konačnom padu. Otuda i potreba naroda da se nekome “zna grobno mesto”, jer onaj bez groba se zauvek upokojio, nestao u hodnicima prolaznosti, unepovrat zaključan u tami zaborava.

STEĆCI

Stećci su strednjovekovni nadgrobni spomenici jedinstvene pojavnosti nastali između XI i XV veka. Stećak je termin usvojen u nauci, dok je u narodu poznat kao kamen, beleg, a najčešće mramor. 

Stećak

Njihov intrigativan i do kraja razlučen ukras - od sumornih predstava čoveka pod oružjem ili s rukama ispruženim ka nebu do ratnika i konjanika, paganskih simbola sunca (svastike), ili hrišćanskih znamenja (krsta) i danas je zagonetka za istraživače i očarava moderniste. 

Stećak sa svastikom

Ukrasi vrlo često nisu kanonizovani ili striktno vezani za hrišćansku simboliku. Mogu biti u formi ploče, usadnika, krsta, sanduka, sa i bez postolja. Najviše stećaka ima u Bosni i Hercegovini, nešto manje u Srbiji, Crnoj Gori i Hrvatskoj. Stećci se, po jednoj teoriji, vezuju za bogumile, srednjovekovnu bosansku sektu i mahom su nastajali pre dolaska Turaka. U Srbiji ih najviše ima u predelima uz reku Drinu.

Stećak sa krstom

Na teritoriji severozapadne Srbije registrovano je više od 120 lokaliteta sa mramorjem i oko 1000 pojedinačnih spomenika. Nedavno je, na lokalitetu Mramorje u Perućcu, kod Bajine Bašte, u saradnji sa stručnjacima Narodnog muzeja u Beogradu počelo arheološko istraživanje srednjovekovne nekropole za koju kažu da je najznačajnija u Srbiji, a krajem prošlog veka proglašena je za kulturno dobro od izuzetnog značaja.

Mramorje u Perućcu, Bajina Bašta, Srbija

Mramorje u Rastištu, Bajina Bašta, Srbija

Literatura:

1. MITOVI I MITOLOGIJA
2. SLOVENSKA MITOLOGIJA
3. KRST HRISTOV - Zadužbina manastira Hilandara
4. KAMENA SELA SRPSKIH DUŠA - Tamara Ognjević


Za SRPSKU TELEVIZIJU USA priredila: Nadica Janić

Veza: STV USA 2022.
 

KRST – UNIVERZALNI SIMBOL

Rajnlendski krst iz VII veka.

Krst je jedan od najstarijih univerzalnih simbola. Predstavlja središte sveta - tačku opštenja neba i zemlje, vaseljensku osu (zajednička simbolika sa drvetom, planinom, stubom, lestvicama...). Simbol je univerzalnog, arhetipskog čoveka, sposobnog za bezgranično i harmonično širenje, kako u horizontalnoj, tako i u vertikalnoj ravni. Vertikalna linija krsta je nebeska, duhovna, intelektualna, pozitivna, aktivna i muška, a horizontalna je zemaljska, racionalna, pasivna, negativna i ženska, a ceo krst stvara praiskonskog androgina (dvopolno telo). Simbol je dualizma u prirodi i jedinstva suprotnosti. Predstavlja integraciju čovekove duše u horizontalnom i vertikalnom vidu, neophodnu za ispunjen život. Predstavlja najviši identitet.

Pošto se može bezgranično proširiti u svakom pravcu, simbol je večnog života. Obrazuju ga i četiri rajske reke koje teku iz korena drveta života. Krst gradi kardinalne ose i predstavlja kvaternar u dinamičnim vidovima. Kvinkungs je jer sjedinjava četiri elementa sveta u petoj tački - središtu.

Ankh

Crux ansata (ANKH) - krst sa krugom ili omčom na vrhu - je egipatski simbol života. Predstavlja kosmos, sve živo, ljude i bogove; put je za saznanje tajni, misterija i skrivene mudrosti. Oličava i moć, autoritet, zavet. Kombinacija je muškog i ženskog simbola, Ozirisa i Izide, te sjedinjuje dva tvoračka principa, nebo i zemlju. Označava i besmrtnost. U ruci ga nosi Maat, boginja istine i svetskog poretka.

Krst u krugu - simbol solarne pokretljivosti. Predstavlja točak promene, ili točak sreće.

Krst u kvadratu - kineski simbol zemlje; predstavlja stabilnost.

Krst sa točkom u središtu - hinduska čakra; simbol je moći, veličanstva.

Lopatasti krst - predstavlja raširena ptičja krila; amblem je vitezova Jovanovaca.

Krst putača - predstavlja savršenstvo; znači i broj deset. To je krst sv. Andreje.

Malteški krst - predstavlja četiri velika asirska boga - Ra, Anu, Vel, Ea. Amblem je malteških vitezova.

Ružin krst - simbol srca, središta i harmonije.

Tau krst - predstavlja drvo života. Simbol je regeneracije, skrivene mudrosti, božanske moći i budućeg života. Predstavlja čekić bogova gromovnika.

Dvogubi krst - predstavlja solarni simbol Zevsa, kao boga neba.

Krst s rukom - drevni talisman protiv urokljivih očiju.

Krst sa mesečevim srpom - simbol sjedinjenja muškog i ženskog, neba i zemlje. Obično se tako obeležava pričesni hleb.

U alhemijskoj tradiciji krst je simbol prirodnog poretka elemenata - quinta essentia, kao središna tačka.

U afričkoj tradiciji (Bušmani i Hotentoti) - predstavlja boga i simboliše zaštitu pri porođaju.

U budističkoj tradiciji - predstavlja osu točka zakona i kola postojanja.

U egipatskoj - simbol života, besmrtnosti.

U gnostičkoj - ravnoteža savršenstva.

U grčkoj tradiciji nalazi se na čelu Artemide Efeske.

U hebrejskoj tradiciji (kabalizam) krst sa šest zrakova označava šest dana stvaranja, šest faza vremena i trajanja sveta.

U hinduističkoj - krst je radžas - širenje bića, pri čemu je vertikala satva (viša, nebeska strana bića), a horizontala je tamas (niža, zemaljska strana bića).

U hrišćanskoj - predstavlja spasenje putem Hristove žrtve. Simbol iskupljenja, pomirenja, patnje i vere. Po srednjovekovnoj simbolici, za Hristov krst je bila upotrebljena građa od drveta spoznaje, uzročnika pada u greh, koje je tako postalo oruđe iskupljenja. Dva kraka krsta predstavljaju milosrdnost i sud i u hrišćanskoj ikonografiji često nose sunce na jednoj i mesec na drugoj strani, kao simbola dve prirode Hristove, koje takođe simbolizuje i vertikalna, nebeska, te horizontalna, zemaljska osa krsta.

U indijanskoj tradiciji - predstavlja ljudsko obličje. Simbol je i kiše, zvezde, vatre od drveta, devojaštva, četiri glavna pravca i četiri vetra. Središte krsta su zemlja i čovek, koje pokreću sukobljene sile bogova i vetrova. Krst indijanske lože upisan u krugu, predstavlja sveti prostor, vaseljensko središte.

U islamskoj - krst je savršena veza svih stanja bića. On je horizontalno i vertikalno širenje i najviši identitet.

U keltskoj - ima faličko značenje i simbolizuje život i rodnost.

U kineskoj - krst u kvadratu je simbol zemlje, nasuprot krugu kao nebesima.

U majanskoj - krst u obliku slova tau predstavlja drvo života i drvo hraniva.

U maorskoj - znak je boginje meseca i simbol opšteg dobra.

U meksičkoj - predstavlja drvo života. Takođe simbolizuje i četiri vetra, pa otuda znači i plodnost.

U rimskoj - predstavlja uništenje za zlotvora.

U sumersko-semitskoj tradiciji - u Vavilonu, krst sa mesečevim srpom je povezan sa božanstvima meseca, a u Asiriji, krst prikazuje četiri pravca sijanja sunca. U Fenikiji je simbol života i zdravlja.

Ručni krst Prote Mateje
 (početak IXX veka; crkva u Brankovini)

Poreklo krsta

U gotovo svim delovima starog sveta pronađeni su različiti predmeti koji su nastali davno pre hrišćanske ere, a obeleženi su krstovima različitog oblika. Bezbrojni primerci potiču iz Indije, Sirije, Persije i Egipta. Upotreba krsta kao religijskog simbola u prethrišćansko doba i kod nehrišćanskih naroda je sveprisutna i bila je povezana sa poštovanjem prirodnih sila.

Oblik krsta kao dve prekrštene grede potiče iz stare Kaldeje, gde se koristio kao simbol boga Tamuza (jer nalikuje mističnom slovu Tau, prvom slovu njegovog imena). Osim u toj zemlji upotrebljavao se i u susednim zemljama, uključujući i Egipat.

Neobična je, ali i neosporna činjenica da se krst koristio kao sveti simbol davno pre Hristovog rođenja, a i nakon njegovog rođenja u zemljama na koje nije uticalo crkveno učenje. Grčkog Bakha, tirskog Tamuza, kaldejskog Bela, norveškog Odina - sve su njih njihovi poklonici obožavali uz pomoć nekog simbola u obliku krsta. 

Krst u obliku „crux ansate“ (ankha) nosili su u ruci egipatski sveštenici i kraljevi (koji su bili vrhovni sveštenički poglavari) u znak vlasti koju su imali kao sveštenici boga Sunca, a nazivali su ga „znak života“. 

Različiti oblici krstova nalaze se na egipatskim spomenicima i u grobovima, a mnogi stručnjaci ih smatraju simbolima falusa (muškog uda) ili polnog odnosa. U egipatskim grobovima crux ansata (krst s krugom ili omčom na vrhu) je pronalažen uz falus. 

Ankh se upotrebljavao i kao simboli vavilonskog boga Sunca i najpre je pronađen na novčiću Julija Cezara (100-44. pr. n. e.), a zatim na novčiću koji je izdao Cezarov naslednik August 20. godine pr. n. e. Na Konstantinovim novčićima nije ankh već krst sa četiri jednaka kraka postavljena uspravno i vodoravno. Taj krst se obožavao kao „Sunčev točak“. Konstantin je bio poklonik boga Sunca i pristupio je hrišćanskoj Crkvi tek oko četvrt veka nakon što je prema legendi video takav krst na nebu. 

Simbolika svastike
 

Svastika (sskr. swastica - srećan) - kukasti krst, po prvobitnom značenju je simbol Sunca. U Hitlerovoj Nemačkoj je bio simbol nacionalsocijalističkog pokreta. Pre nego što je 1935. godine usvojena kao nacistički amblem, svastika je predstavljala sveti religiozni simbol ili talisman za sreću u prehrišćanskoj Evropi, kao i u mnogim religijama Orijenta, Egipta i kod Indijanaca. Jedan je od najsloženijih simbola, preistorijski, univerzalan. U svim tradicijama je simbol dobre kobi, dobrih predznaka, dobre želje.

U budističkoj tradiciji označava pečat Budinog srca i simbol je doktrine njegovog učenja; u hinduističkoj označava „dobro je“ - simbol je života, kretanja, zadovoljstva i dobre sreće; u indijskoj je simbol sreće, plodnosti i kiše; u kineskoj je simbol savršenstva, dugovečnosti, blagoslova.

Kao drevni simbol Arijevaca, smatran je prikazom njihovog vrhovnog boga Sunca i boga neba, Djausa. Najstarija upotreba znaka otkrivena je Indiji u Indus-dolini. Indo-arijevci, prastari narod, koristili su ga kao pečat 10000 godina pre Hrista (Neolit) i značio im je kao simbol uprave, vladara ili samog arijevskog naroda.

Kod slovenskih naroda kukasti krst je bio simbol sreće, i kao simbol nađen je u ranom Vinčanskom pismu iz 6000. godine pre nove ere. Rusi imaju specifičan naziv za svastiku: kolovrat (kolo - Sunce; vrat - kretanje) i za razliku od klasične svastike ima osam krakova, mada se nalazi i sa četiri.

Svastika

Poznato je oko 1200 oblika svastike, a najstariji potiče iz 12000. godine pre nove ere. Ima i izvedenih oblika svastike, kakav je, na primer, oblik sa krakovima u obliku krive u Baskiji, koji podseća na dvostruku spiralu. Takav je oblik i ključaste svastike čiji svaki krak predstavlja ključ: to je vrlo obuhvatan izraz simbolizma ključeva, gde vertikalna osa odgovara svešteničkoj funkciji i solsticijima, vodoravna osa kraljevskoj funkciji i ekvinocijima.

Svastika je jedan od najraširenijih i najstarijih simbola. Susrećemo ga od dalekoistočne Azije do Srednje Amerike, u Mongoliji, Indiji i severnoj Evropi. Bio je poznat Keltima, Etrurcima, staroj Grčkoj, i od njega je izveden ornament koji se naziva grčkim. Neki su tvrdili da potiče od stanovnika Atlantide, što je trebalo da potvrdi njegovu veliku starost, a u vezi s iskonskim tradicionalnim značenjima.

Svastika je jedan od najvišeznačnijih simbola koji su brojne civilizacije prihvatile kao glavno znamenje. Svastika simbolizuje vertikalnu osovinu točka sa četiri kraka, čije je kružno kretanje prikazano zavrnućem svakog pojedinog kraka, kao da trake vijore na vetru ili kao da su stope u pokretu... Romanski likovi Hrista često su prikazani oko neke spirale ili svastike: ti likovi daju ritam stavu, raspoređuju pokrete, nabore odeće. Time se ponovo uvodi stari simbol stvaralačkog vrtloga oko koga se postepeno raspoređuje hijerarhija stvorenja koja emaniraju iz njega.

Bez obzira na to kakvo značenje imala, svastika očigledno ukazuje na kružno kretanje oko središta, oko nepomične ose koja je stožer pojavnog sveta. Ona je simbol nastajanja univerzalnih ciklusa, tokova energije: ne ovosvetovne, nego delovanja načela na pojavnost. U tom smislu dugo se mogla smatrati Hristovim znamenjem od katakombi na srednjovekovnom zapadu do nestorijanizma u stepama; a u tom smislu je i znamen Bude, jer prikazuje Točak zakona (Dharmačakra) koji se okreće oko svog nepomičnog središta. U njegovom središtu je ponekad prikazan Agni. U masonskom simbolizmu središte svastike predstavlja polarnu zvezdu, a četiri gamme koje je čine predstavljaju četiri glavna položaja Velikog Medveda oko nje.

Izgleda da dva smera okretanja svastike nemaju značenja koje im se pokušavalo pripisati. No ta dva smera ukazuju na dva navoja dvostruke spirale, dvojaki tok jin i jang kosmičke energije, okretanje sveta viđeno s jednog i drugog pola.

U hinduskoj ikonografiji svastika ponekad zamenjuje točak. Ona je i znamen Ganeše, božanstva spoznaje, a ponekad pojavni oblik vrhovnog načela. Ravni delovi krsta svastike odgovaraju uopštenom simbolizmu, ali zakrivljeni delovi ukazuju na to da spoljne stvari sveta ne vode direktno u središte, u bindu. Put načela je zakrivljen (vakra).

U Kini je svastika znak za broj deset hiljada, što je sveukupnost bića i pojavnog. Ona je i prvobitni oblik znaka fang: pokazuje četiri smera četvrtastog prostora, zemlje, vodoravno širenje iz središta.

Literatura:

1. Aleksandar Milinković – Mali leksikon okultizma
„Plato“, Beograd, 2000.

2. Mario Lampić – Mali rečnik tradicionalnih simbola
„Libretto“, Beograd, 2000.

3. J. Chevalier, A. Gheerbrant – Riječnik simbola
„Romanov“, Banja Luka, 2003.

Za SRPSKU TELEVIZIJU USA priredila: Nadica Janić

Veza: STV USA 2022.

Objavljeno: Blog Veštičja revija, maj 2019. 

NOĆ KADA SE OTVARAJU NEBESA

Duša slovenska (25)

Ikona "Bogojavljanje"

Bogojavljenje je jedan od velikih godišnjih praznika hrišćana. Praznuje se 19. januara. Kod pravoslavaca se praznuje kao sećanje na krštenje Hristovo u Jordanu, kod katolika i kao sećanje na poklonjenje trojice careva-čarobnjaka novorođenom Hristu. Najvažniji momenti iz sadržaja obreda i verovanja tog dana vezani su za simboliku lustracionih svojstava vode i krsta koji isteruju nečistu silu iz čoveka i čovekovog životnog prostora. 

Za istočnoslovensku tradiciju najznačajnije je veče uoči Bogojavljenja. Verovalo se da je ponoć uoči Bogojavljenja trenutak kada se odvija smena vremena i dešavaju neka čuda: „otvaraju“ se nebesa, a čoveku koji to vidi ispunjava se svaka želja; prestaje da duva vetar, životinje su u stanju da govore; snovi se ostvaruju... Čudesna, lekovita, „sveta“ postaje tada voda na izvorima. 

Bogojavljenskom vodom donetom sa izvora škropili su stambeni prostor, čeljad, dvorište, stoku, povrtnjake i njive, bunar, bačve i dodavali stočnoj hrani. Kod Srba u Homolju trudnice su tu vodu pile prilikom teškog porođaja verujući da se mogu otvoriti kao što su se nebesa otvorila na Bogojavljenje. 

Kod Istoćnih i Zapadnih Slovena i kod Slovenaca poštovan je običaj crtanja krstova a kod katolika i ispisivanje početnih slova imena „tri kralja“. To je rađeno kredom, testom ili belim lukom na prozorima, vratima, ogradi, da bi se prostor ogradio od „besova“, zmija i svake nečisti. 

U tradiciji Južnih i Zapadnih Slovena čuveni su rituali obilaženja kuća koje čine maskare. Kod Slovena katolika trojica maskiranih „kraljeva“, Kasper, Meliher i Baltazar, ulazili su u kuće i škropili čeljad „svetom“ vodom.

Tri kralja - Kasper, Meliher i Baltazar

Kod Istočnih i Južnih Slovena postojao je običaj kupanja u reci ili jezeru posle osveštavanja vode: to kupanje je bilo obavezno za učesnike koledanja „da bi sprali sa sebe prljavštinu besovnih maski“. Na isti način, bolesni ljudi su pokušavali da se oslobode bolesti i nabačenih čini.

U Bugarskoj je, u cilju očišćenja, obavljan obred sovojnica: devojke, obučene kao mlada i mladoženja, išle su po kućama i vodom i bosiljkom škropile sve građevine u svakom dvorištu i svu čeljad.

Za Bogojavljenje su vezana mnoga gatanja i predskazivanja o vremenu i letini u nastupajućoj godini. Kod Istočnih Slovena se smatralo da toplo vreme ili mokar sneg na Bogojavljenje predviđa dobar rod na njivama. Na osnovu pravca vetrova određivano je kakvo će leto biti: kišno, sušno, „zdravo“...

Kod Južnih Slovena istočnog dela Balkana, u bogojavljenske praznike, pored večeri uoči Bogojavljenja, uključeni su i dan sv. Jovana Krstitelja (20. januar) i Babin dan (21. januar) koji su terminološki vezani kao „muški“ i „ženski“ praznici. Zbog svih običaja vezanih za vodu, Bogojavljenje se u našem narodu drugačije naziva “Vodice” ili “Vodokršće”.

Od Božića do Krstovdana (18. januar) prilikom susreta, obično se pozdravlja rečima: “Hristos se rodi! – Vaistinu se rodi”, a od Bogojavljenja, pozdrav je “Hristos se javi – Vaistinu se javi”. Tako se Bogojavljenjem završava celina Božićnog svetkovanja, tokom koga je većina obreda posvećena zdravlju, pa odatle i potiče obredno kupanje u reci (pre sunca).

Hristovo krštenje na ikonama i freskama se oslikava njegovom figurom, koja stoji u reci Jordan, dok ga Sveti Jovan Preteča krštava vodom, a nad Isusom, u visini se vidi Sveti duh u obliku goluba u letu. 

FRESKA KRŠTENJE NA JORDANU – BOGOJAVLJENJE

“Umetnički gledano, ovo je jedna od najkvalitetnijih fresaka u Hramu Svetog arhiđakona Stefana. Rađena je preciznijom tehnikom, kojom se rade ikone, a ne freske, sa mnoštvom sitnih poteza pri izradi likova. Po bogatstvu poteza četkicom ona gotovo da prevazilazi i ikone na ikonostasu. 

U pravoslavnim crkvama se ova scena često slika kraj krstionica jer, kao što krštenjem Hristovim i Bogojavljenjem koje se tom prilikom odigralo, počinje Hristovo spasonosno delo i propoved na zemlji, tako i krštenjem svakog čoveka u ime Hristovo počinje njegov put ka Carstvu Nebeskom i njegovo spasenje još ovde, na zemlji.

Kada je napunio 30 godina "dođe Isus iz Galileje na Jordan Jovanu da ga ovaj krsti. A Jovan mu branjaše govoreći: Ti treba mene da krstiš, a ti li dolaziš meni? A Isus odgovori i reče mu: Ostavi sada, jer tako nam treba ispuniti svaku pravdu. Tada ga ostavi. I krstivši se Isus iziđe odmah iz vode; i gle, otvoriše mu se nebesa, i vidje Duha Božijega gdje silazi kao golub i dolazi na njega. I gle, glas sa nebesa koji govori: Ovo je Sin moj ljubljeni koji je po mojoj volji" (Mt. 3, 13 - 17).

Tako se, pri Isusovom krštenju, Bog javio u tri ličnosti - Bog Otac je govorio sa neba, Bog Sin se krstio u Jordanu, a Bog Duh Sveti je sišao sa neba u vidu goluba nad Hristom. Taj trenutak predstavlja objavljivanje Bogočoveka i uvođenje Hrista u mesijansku misiju. Zbog toga se ovaj događaj slavi kao Bogojavljanje.

Bogojavljenje [grčki Επιφανεια, (Bogo)javljanje, pokazivanje]  je dan našeg spasenja, jer Hristovo krštenje na Jordanu ima opštečovečanski i kosmički značaj. Krštenjem Hristovim se osvećuje voda i njom sva tvar; osvećuje se čovek i sa njim sav rod ljudski. Vode su osvećene, a kroz njih i celi svet, u pripremi za obnovu i preporod za večno Carstvo Božije koje dolazi. Kroz osvećenu vodu sva priroda se osvećuje i očišćava, jer je iz vode svet stvoren i voda prožima svu tvorevinu. Hristos je osvetio prirodu voda i dao joj moć da u Svetoj Tajni Krštenja pere ljudske grehe."
Protojerej - stavrofor Srboljub M. Miletić

Literatura:

- SLOVENSKA MITOLOGIJA
- SVETOSAVLJE

Za SRPSKU TELEVIZIJU USA priredila: Nadica Janić

Veza: STV USA  2021.

NEKRŠTENI DANI (od 6. do 19. januara)

Duša slovenska (24)

Desanka Petrov-Morar - "Božić"
 (ulje na platnu)

Kod Istočnih Slovena dvonedeljni period zimskih praznika, koji počinje Badnjim danom 6. januara, a završava se Bogojavljenjem 19. januara, naziva se nekršteni dani. Po crkvenom kalendaru početni i krajnji datum ovog perioda posvećeni su sećanju na biblijske događaje vezane za Hristovo rođenje i krštenje u Jordanu. U narodnoj tradiciji praznovanje Nove godine pada sredinom ciklusa nekrštenih dana. Sva tri datuma – Božić, Nova godina i Bogojavljenje doživljavani su kao jedinstven ciklus praznika o čemu svedoči ponavljanje kompleksa rituala istog tipa.

Desanka Petrov-Morar - "Božićna dečja radost"

 (ulje na platnu)

Neobična zasićenost mnogobrojnim običajima, obredima, magijskim radnjama, gatanjima, zabranama, prognostičkim predznacima, izdvaja nekrštene dane iz čitavog kalendarskog kompleksa. Nekršteni dani su smatrani za opasan period, vreme kada duše umrlih i nečiste sile ulaze u svet ljudi. Po verovanjima Istočnih Slovena, Bog, radujući se rođenju sina, pušta s „onog sveta“ sve umrle i zle duhove da šetaju po „belom svetu“. Time je objašnjavano negativno tumačenje tog vremena kao „Đavoljeg“, „nečistog“, „zlog“, „strašnog“ i „štetnog“. 

Dolazak lica sa „onoga sveta“ prikazivale su božićne maskare, među kojima su najpopularnije figure strašila – vampira sa zoomorfnim crtama, staraca, pokojnika. Domaćini su učesnike koledarskih obreda primali kao sakralne goste i „božje poslenike“. 

U krug predstava o nevidljivom prisustvu duhova u čovekovom životnom prostoru vezane su i mnogobrojne zabrane: nije se smelo šiti, presti, vezivati, seći, bosti šilom...inače bi priplod domaćih životinja bio kriv, slep, unakažen. Čitav period nisu iznosili đubre iz kuće – da ne iznesu svoju sreću. Briga o duhovima - zaštitnicima kuće izražavala se u zabrani prazne trpeze tokom noći. 

Desanka Petrov-Morar - "Nova godina"

 (ulje na platnu)

Centralani momenat sva tri božićna praznika predstavljala je zajednička porodična ritualna trpeza koja je predstavljana kao parastosna trpeza: obavezno jelo bilo je koljivo, na sto je postavljan prekobrojni priboj – za duše. Pre večere je obavljan ritual pozivanja za sto duhova predaka ili štetnih sila: mraza, gradonosnog oblaka, vuka...

Prisustvo duhova u ljudskom prostoru obezbeđivalao je, po narodnom verovanju, mogućnost da se zaviri u budućnost, čime se objašnjavaju mnogobrojne forme božićnih gatanja.

Verovanje o povratku došljaka s „onoga sveta“ natrag , u carstvo mrtvih, poslednjih dana božićnih praznika, dobija svoje ritualno oblikovanje u nizu običaja tumačenih kao simboličko „sprovođenje“ duhova – isterivanje koleda, zime, mraza. 

Desanka Petrov-Morar - "Koledari"

(ulje na platnu)

Koledo je mitsko biće Starih Slovena koje se može posmatrati na dva načina. Kao zimski duh i kao božanstvo. Praznici u čast Koleda su se organizovali tokom zime, a najveći praznik je bio Koljada, koji je bio na dan zimskog solsticija. Običaji ovog praznika zadržani su i u hrišćanstvu, a ima autora koji smatraju da je hrišćanstvo preuzelo ovaj praznik i slavi ga kao Božić.

Koledo je blizanac sa Ovsenjom. Njihova majka je Zlatogorka Maja a otac Dažbog. Ovsenj je rođen pre Koleda, pa je upregao konje u nebeske kočije praveći put svom bratu Koledu.  Ovsenj se pojavljuje leti a Koledo zimi. U vreme zimskog solsticijuma Ovsenj ispraća staru godinu, a Koledo dočekuje novu godinu, odnosno novo Sunce.

Koledo je dao ljudima znanja o vasioni i nebeskim telima. Dao im je knjigu o zvezdama koju su Sloveni zvali ,,Zvezdana knjiga Koleda”. Koledo je napravio i kalendar za ljude, koji su Sloveni zvali ,,Dar Koleda’’ i otkrio je ljudima nauku o Velikom Kolu (Mlečni put). Po legendi poslednji silazak Koleda na zemlju je bio oko 6530. godine pre nove ere. Od tad se ovo znanje prenosilo s kolena na koleno. 

Koledovo ime se pominje u mnogim zdravicama. Postoje takozvane koledarske pesme ili koledi. Ove lirsko obredne pesme se uglavnom izvode tokom božićnih praznika i zadržale su se u mnogim krajevima do danas. Po običajima Ovsanj je ispraćajući staro Sunce puštao mrtve, pa su se muškarci preoblačili u razna ruha i išli po selima pevajući i praveći buku. U koledare su išli isključivo muškarci. Njih je koledarskim pesmama učio mešter. Koledari su išli selom i pevali celu jednu noć, sve do drugog dana posle podne. Primer jedne koledarske pesme:

"U našega, koledo!
Domaćina, koledo!
Našlo se je čedo, koledo! 
Mlado čedo, koledo!
Muška glava, koledo! 
Na glavi mu, koledo!
Kruna – kapa, koledo!’’

Koledara je uvek bilo dvanaest, ali su se delili na dve čete po šest momaka. Svaka četa je imala kolovođu, koji je nosio fenjer okićen ruzmarinom. Zatim su bila tri pevača i jedan blagajnik. Unajmljivali su torbonošu koji je samo nosio darove, kojima bi ih darivali domaćini. Uglavnom su se davali darovi u hrani i piću.

Koledari su išli po sokacima i kucali na vrata kuća u kojima je gorela sveća u pendžeru. Pevali su pesme koje su bile namenjene svim ukućanima. Pevalo se mladoženji, domaćinu, mladoj, bebama, deci. Sve koledarske pesme su imale svoju namenu. Koledo je u njima pominjan kao zaštitinik i dozivan da podari sreću, snagu, ljubav. On je ovde postajao zaštitnik porodice i pojedinaca. Kasnije je u nekim pesmama zamenjen hrišćanskim bogom.

Literatura:

- MITOVI I MITOLOGIJA
- SLOVENSKA MITOLOGIJA
- STARI SLOVENI (Nikola Milošević)

DESANKA PETROV-MORAR

Rođena 1946. godine u Sefkerinu. Živi u Pančevu. Bogat stvaralački fond umetnice prate obimna izložbena i izdavačka aktivnost u zemlji i inostranstvu, kao i brojne nagrade i priznanja, među kojima se izdvaja Nagrada za ukupan umetnički rad dodeljena 2007. godine na Trinaestom bijenalu naivne i marginalne umetnosti.

Izložbom “Zavičajni mit” u Muzeju naivne i marginalne umetnosti u Jagodini, u junu 2014. godine, obeleženo je pedeset godina kontinuiranog posvećenog umetničkog rada ove značajne naivne umetnice. Izložbu su pratile projekcija filmova: Običaji kroz Desine slike – “Sefkerinska Mandalina” (Etnografski muzej, 1994.) i “Slike zaboravljenog života” (autor: Vojkan Morar).

Retrospektivna izložba koja prezentuje zaokružen, snažan i originalan umetnički opus obuhvata sedamdesetak dela, slika, crteža, skulptura i ikona iz zbirke Muzeja naivne i marginalne umetnosti i privatnih kolekcija, nastalih u periodu od 1964. do 2014. godine. 

Stvaralački opus Dese Petrov-Morar otkriva se kao riznica retkih tragova vremena, obeleženih snažnim likovnim pečatom umetnice. Preovladavaju scene inspirisane verom i običajima, kao i svakodnevicom banatskog sela, a u manjoj meri prisutni su prizori fantastičnih sadržaja i portreti. Zavičajni mit na slikama ove umetnice čuva memoriju pravoslavnog i iskonskog identiteta kao temelja naše egzistencije. Reminiscencije na predele detinjstva i važne životne događaje, harmonične idilične scene svakodnevice nekadašnjeg života, predstavljaju odsjaj vremena u kome je ostvarena unutrašnja harmonija čoveka, u okviru porodice, zajednice, sredine i prirode.

Izvor: JIP “Novi put” Jagodina

Za SRPSKU TELEVIZIJU USA priredila: Nadica Janić

Veza: STV USA  2019.