Reportaža
LJUDI PORED NAS (7)
Gospođa Natalija Pitarević, penzioner iz naselja Banovci-Dunav, sa svojih 73 godine pleni osmehom. Živahnih očiju, vedra, uvek raspoložena za razgovor i šalu.
Živi sama u stanu sa pogledom na Dunav, uređenom sa mnogo ukusa, u kome su našli mesto mnogi predmeti koji govore o minulom vremenu. Posebno joj je značajna škrinja u kojoj su fotografije. U kojoj je jedan život.
Razgledamo požutele fotografije i njena životna priča počinje.
„Vidite, najviše imam fotografija sa mojim đacima. Četrdeset godina sam bila učiteljica. Svega se još uvek sećam. Možda zato što često otvaram ovu škrinju.“
Natalija potiče iz učiteljske porodice. I dalji preci su bili učitelji. Otac – demokrata, veoma obrazovan i ugledan gospodin; majka stroga, dominantna.
„Bila sam nesrećna što mi je otac učitelj. Po naravi je bio blag, ali pošto se tada u školi kažnjavalo batinama, udarao je najviše mene – kao primer za strogoću. Nisam smela da se bunim, ali taj nagomilani bunt isplovio je kada su me upisali u učiteljsku školu. Ja sam želela da idem u pomorsku akademiju, da budem oficir, da putujem po svetu. A oni su želeli da se poštuje porodična tradicija. Iako sam u učiteljskoj školi namerno naređala sve dvojke, roditelji me nisu ispisali već su dobili bitku. Moj bunt je otišao u drugom pravcu. Krišom sam se upisala u padobransku školu. Želeći da bolje od ostalih savladam skokove, redovno sam kod kuće skakala sa ormara. Kada su to roditelji primetili, postali su posebno nežni prema meni, misleći da je to posledica što su me prisilili u učiteljsku školu.
Došlo je vreme i za prvi skok. Bilo je to 1949. godine u Beogradu. Novine su objavile tekst sa naslovom „Prva žena padobranac u Jugoslaviji“. Mislila sam da mi nema spasa kod roditelja, ali, prevarila sam se. Moj otac se ponosio sa mnom kao da sam heroj.“
Natalija za trenutak prestaje sa pričom. Upravo traži neku fotografiju. Strpljivo čekam i posmatram je. Zamišljam odvažnu devojku dečačkog izgleda. Pronalazim je u njenim očima koje nekako cakle i vragolasto igraju.
„Evo je! Ovo je moj prvi razred!“, s radošću mi pokazuje požutelu, iskrzanu fotografiju i s uzbuđenjem nastavlja sa pričom.
„Zamislite gde su me „bacili“ da budem učiteljica - u Dragojloviće kod Sjenice! A ja gradsko dete! Bio je to izazov za mene. Pre mog dolaska, u selu su uvek službovali učitelji, a sad im dolazi učiteljica – i to mlada, iz grada. I ja sam bila izazov za njih... Sada u Dragojloviću ima nekoliko đaka, a 1950. godine bilo ih je 120.“
Po direktivi, Natalija je dobijala premeštaj u mnoga mesta u Srbiji i Bosni i Hercegovini. U Brzoj Palanci je zavolela poštanskog službenika i zajedno odlaze na dužnost u selo Vitoš ispod Golije.
„U Vitošu je bio moj najlepši period života. Tu se rodila moja Saška. Sećam se dobro. Bila je velika mećava. Noć. Muž i ja sami. Dobila sam bolove, a do Novog Pazara je bilo nemoguće stići. Jedino na konju ili volovskim kolima. Odlučili smo da me muž porodi. Bilo mi je žao da prljam posteljinu. Držala sam se za šporet i porađala se iznad lavora. Tako su radile žene u selu... Kada su mi dolazile u babinje sa pogačom, pečenim piletom, medom i kolačima, osećala sam da pripadam tim ljudima, njihovoj deci. I moja Saška je pripadala njima. Porodiljsko bolovanje je trajalo tada samo 45 dana. Saška je bila moj „đak“ još kao beba. Sedela je u prvoj klupi i stalno dizala ruku.“
Priča je tekla... Brak ispunjen ljubavlju i velika privrženost poslu. Gde god je učila decu, uključivala se u društvene i humanitarne aktivnosti. Ni sa penzionisanjem njene aktivnosti nisu prestajale.
Doselivši se u novoizgrađeno naselje Banovci-Dunav, među prvim stanovnicima odmah se uključila u društveni život. Od 2003. godine do nedavno, bila je predsednik Mesne zajednice i to prva žena predsednik Mesne zajednice u staropazovačkoj opštini. Istovremeno je predsednik Udruženja penzionera Banovci-Dunav. Sarađuje sa Centrom za socijalni rad na projektu „Starima sa ljubavlju“. Takođe je nastavila rad u Crvenom krstu.
„U starosti je najvažnije ne zatvoriti se u četiri zida. Treba se družiti sa ljudima, pomagati im – koliko možeš. Samoća i sebičnost ubija čoveka.
Moj muž i ja smo u mladosti maštali kako ćemo zajedno uživati u penzionerskim danima... Mnogo mi nedostaje. Ali, ovde, u Novim Banovcima je moja Saška, podrška i oslonac u danima koji i mene čekaju“, završava svoju priču Natalija, vraćajući nežnim pokretima fotografije u škrinju.
Nadica Janić
„Pazovačke novine“, jun - jul 2005.
LJUDI PORED NAS (7)
Gospođa Natalija Pitarević, penzioner iz naselja Banovci-Dunav, sa svojih 73 godine pleni osmehom. Živahnih očiju, vedra, uvek raspoložena za razgovor i šalu.
Živi sama u stanu sa pogledom na Dunav, uređenom sa mnogo ukusa, u kome su našli mesto mnogi predmeti koji govore o minulom vremenu. Posebno joj je značajna škrinja u kojoj su fotografije. U kojoj je jedan život.
Razgledamo požutele fotografije i njena životna priča počinje.
„Vidite, najviše imam fotografija sa mojim đacima. Četrdeset godina sam bila učiteljica. Svega se još uvek sećam. Možda zato što često otvaram ovu škrinju.“
Natalija potiče iz učiteljske porodice. I dalji preci su bili učitelji. Otac – demokrata, veoma obrazovan i ugledan gospodin; majka stroga, dominantna.
„Bila sam nesrećna što mi je otac učitelj. Po naravi je bio blag, ali pošto se tada u školi kažnjavalo batinama, udarao je najviše mene – kao primer za strogoću. Nisam smela da se bunim, ali taj nagomilani bunt isplovio je kada su me upisali u učiteljsku školu. Ja sam želela da idem u pomorsku akademiju, da budem oficir, da putujem po svetu. A oni su želeli da se poštuje porodična tradicija. Iako sam u učiteljskoj školi namerno naređala sve dvojke, roditelji me nisu ispisali već su dobili bitku. Moj bunt je otišao u drugom pravcu. Krišom sam se upisala u padobransku školu. Želeći da bolje od ostalih savladam skokove, redovno sam kod kuće skakala sa ormara. Kada su to roditelji primetili, postali su posebno nežni prema meni, misleći da je to posledica što su me prisilili u učiteljsku školu.
Došlo je vreme i za prvi skok. Bilo je to 1949. godine u Beogradu. Novine su objavile tekst sa naslovom „Prva žena padobranac u Jugoslaviji“. Mislila sam da mi nema spasa kod roditelja, ali, prevarila sam se. Moj otac se ponosio sa mnom kao da sam heroj.“
Natalija za trenutak prestaje sa pričom. Upravo traži neku fotografiju. Strpljivo čekam i posmatram je. Zamišljam odvažnu devojku dečačkog izgleda. Pronalazim je u njenim očima koje nekako cakle i vragolasto igraju.
„Evo je! Ovo je moj prvi razred!“, s radošću mi pokazuje požutelu, iskrzanu fotografiju i s uzbuđenjem nastavlja sa pričom.
„Zamislite gde su me „bacili“ da budem učiteljica - u Dragojloviće kod Sjenice! A ja gradsko dete! Bio je to izazov za mene. Pre mog dolaska, u selu su uvek službovali učitelji, a sad im dolazi učiteljica – i to mlada, iz grada. I ja sam bila izazov za njih... Sada u Dragojloviću ima nekoliko đaka, a 1950. godine bilo ih je 120.“
Po direktivi, Natalija je dobijala premeštaj u mnoga mesta u Srbiji i Bosni i Hercegovini. U Brzoj Palanci je zavolela poštanskog službenika i zajedno odlaze na dužnost u selo Vitoš ispod Golije.
„U Vitošu je bio moj najlepši period života. Tu se rodila moja Saška. Sećam se dobro. Bila je velika mećava. Noć. Muž i ja sami. Dobila sam bolove, a do Novog Pazara je bilo nemoguće stići. Jedino na konju ili volovskim kolima. Odlučili smo da me muž porodi. Bilo mi je žao da prljam posteljinu. Držala sam se za šporet i porađala se iznad lavora. Tako su radile žene u selu... Kada su mi dolazile u babinje sa pogačom, pečenim piletom, medom i kolačima, osećala sam da pripadam tim ljudima, njihovoj deci. I moja Saška je pripadala njima. Porodiljsko bolovanje je trajalo tada samo 45 dana. Saška je bila moj „đak“ još kao beba. Sedela je u prvoj klupi i stalno dizala ruku.“
Priča je tekla... Brak ispunjen ljubavlju i velika privrženost poslu. Gde god je učila decu, uključivala se u društvene i humanitarne aktivnosti. Ni sa penzionisanjem njene aktivnosti nisu prestajale.
Doselivši se u novoizgrađeno naselje Banovci-Dunav, među prvim stanovnicima odmah se uključila u društveni život. Od 2003. godine do nedavno, bila je predsednik Mesne zajednice i to prva žena predsednik Mesne zajednice u staropazovačkoj opštini. Istovremeno je predsednik Udruženja penzionera Banovci-Dunav. Sarađuje sa Centrom za socijalni rad na projektu „Starima sa ljubavlju“. Takođe je nastavila rad u Crvenom krstu.
„U starosti je najvažnije ne zatvoriti se u četiri zida. Treba se družiti sa ljudima, pomagati im – koliko možeš. Samoća i sebičnost ubija čoveka.
Moj muž i ja smo u mladosti maštali kako ćemo zajedno uživati u penzionerskim danima... Mnogo mi nedostaje. Ali, ovde, u Novim Banovcima je moja Saška, podrška i oslonac u danima koji i mene čekaju“, završava svoju priču Natalija, vraćajući nežnim pokretima fotografije u škrinju.
Nadica Janić
„Pazovačke novine“, jun - jul 2005.
.JPG)
4 коментара:
Једној причи написаној с љубављу као што је ова, нису потребни драматични обрти да би била добра...
Kao i ostale tvoje price, i ova me dirnula svojom ljupkoscu i jednostavnoscu. Naravno, to je tako jer pripovedas o takvim ljudima: ljupkim i jednostavnim, a istovremeno - tako velikim.
Vi ste majstor da ceo jedan život, jednog odista velikog čoveka (ovde ženu) smestite u kratku priču lako, nenametljivo, tečno.Ono što je dragocenost Vaših priča je to da, posle njih, kraj nekih starih, sedih, "običnih" ljudi ne prolazimo nehajno, nego da ih uvek zagledamo pažljivo, sigurni da se u svakom od njih krije neka ovakva priča...
Dragi prijatelji,
Hvala što pratite ovaj blog i na ovako lepim komentarima. Mnogo mi znači.
Srdačan pozdrav,
Nadica
Постави коментар